Библиотека српске фантастике

Златко Наглич

Цењени!

In medias res: Зна се када коме звона звоне...
Љубљана 15. април 1895.

Пробудивши се из омамљености осетих тако блиску али ипак удаљену особу времена Вашег преко које Вас могу обавестити о беди својој. Да се не разоткрије, да не зажали, да не одустане; ништа се не сме! – морам јој веровати.

Кроз још замагљене видике примећујем нагиње се нада мном љубазна болничарка. Са охрабрујућим осмехом, нуди ми пити и хладном крпом зној отире са мог чела. Кроз измаглицу посматрам необразовано човечанство како се миче. Леже на постељама окрвављених глава, повезаних удова. У дубокој унутрашњости мојој чујем њихове уздисаје и вапаје. Пијем. Осмехнем се захвално и зажмурим да бих што пре мир свој стекао. У навратима се још увек губим у некој дремљивости. Свиће лагано. Свећа сенке дуге баца, а у непрегледном пространству тачкасте звездице сијају тако чудно и густо као синоћ! када је наш Хенрик отишао Тамо... Полако ми се сећање враћа.

Из Љубљане сам – ако не баш из Вашег краја – словеначко девојче, а пре зиме ми ваља дете родити. Његов отац к мени не може. Стиснути смо – али шта ја причам. То је заправо оно чега нема и ја на то не могу утицати – зато се Вама обраћам и од Вас помоћ тражим.

Случајно сам у часопису Литература, бр. 6 за 1989. ово читала. Надам се да се не ради о литерарном маштању. Зашто уосталом. Већ број 5 је био оглашен као последњи прошлогодишњи.

Распис о Вашем цењеном такмичењу које ће данас започето бити. Рукописе жири нема намеру укључити. Жалим, што неко међу Вама људи и жене не уме на даљину комуницирати. Значи, надати ми се је да нађох духа који уме писаћом машином руковати да би мој језик једноставнијим створио – о, да знам, помешала сам све, Јанежича, Плетершника, Брезника, Рамовша, Бајца, Безла, Урбанчича, Погорелича, Топоришича, Вугу,... – и при том још и писмо прекјучерашњима послати. Да имам жеља више, не би ми се неумесним чиниле, чак ако бих Вам хонораром, или не дај Боже, наградом бар мало трошкове надокнадила. Трошкове које ћете имати. Па Соколи ће морати бар јести и пити – рад изграђује, верујем.

А сада на посао! Догађај је такав да га је могао Створитељ једино, никако сниматељ, или уметник схватити. Али, којим се ипак – помислиће неко; матора и у фантастици претерује, да би догађај који и закони природе надвишују као истинити, покушала разјаснити. Таквом велим: Сети се речи Дон Хуана: у тајанственом свету живимо и јучерашња необичност постаје свакидашњица; данашња екстремност сутрашња норма. И додајем: али то "сутра" још морамо установити. Скоро разумете, чему...

Десета сам кћи једног стајског момка и сироте спремачице. Тешко су нас родитељи одгојили, али су нашли времена да у нас усаде љубав према књизи. Читати, читати и опет читати говорили су увек. А како и да не говоре. Зашто наш род, када је од памтивека род близак и род слугу, а већ петнаест поколења чита: Први је на ту раскош навикао мој пра...дед, фанатичан лутеранац. Добри благи барон Кхисел га је у младости за књижара у Фужинама узео. Касније када је поп Хреново време дошло, остарели човечуљак, себи се и својима мир нађе код племенитих Цоделијих. Умео је рашљама воду налазити. И пра...бака је рукама болесне исцељивала. Бавили смо се тако замало свим струкама и људским вештинама, и тако је жарка жеља све више и више и све даље гурала нас. Црквени миш другачије и не може него желети свим жаром – тако је мајка стално наглашавала, отац је говорио: Вољом се све досећи може! Знање и гвоздена врата отвара. И предано сам желела књиге. Тако страшно сам их желела да ни приметила нисам како сам их почела отварати, и када сам са гускама узлетела, одрпанка једна око Кодељевог дворца, уместо просте маште догађаји су преплавили главу. Тек уназад од ноћи оне када у баронову књижницу залутах телом и духом почело се клупко одмотавати и схватих одакле се створио метеж у мојој глави. Препознавала сам поруку за поруком; код Платона, Јамбула, Моруса, Кампанела, Франсиса Бекона, де Бержерака, Мерсерија, де ла Бретона, Кабета, Велса,... Да, да Велса! Претпоставимо, Бајт – продавница светова – мисли шта хоће, али дође време када се сталност сила стварања проспе на велико. Застрашујућа теорија, да само човек моћ досећи може. Упамтите шта Вам говорим! Већ у првој години након открића ове своје способности провалила сам у преко три стотине библиотека – личних, гимназијских, факултетских, манастирских, радничко просветних, црквених – било духом или телесно и похлепно читала све. Можете мислити колико ми је глава од тога нарасла, а баш ништа нисам заборавила! У тој новој стварности нестајала сам понекад после недељног одласка у цркву. Изгубим се у шуми ка Головцу, а душа моја пева стихове које Цанкар састави:

Али потпуно ме нису убедили ни Платон, ни Версе, ни Волтер, ни Совестр... Некако су биле сањарске њихове поруке, оценила сам. Ја сам, поред будних пробуђена желела да гледам у будућност. Све сам детаљно хтела да осмотрим: шта ће бити са мном, са мојима, куда иду Словенци. Све. И полако су питања почела добијати одговоре.

Често смо празницима одлазили на преподневну мису у Трново, после тога смо увек одлазили ујаку и ујни у башту на породични скуп.

Што се мене тиче све је било одлучено на Велики петак, једном. Ја у женском друштву, Хенрик у мушком. Погледали смо једно друго у очи цепајући вечност и ставили једно другом до знања: Ти си моја Јулија! Ти си мој Ромео! И никада нам касније није пало на памет да изјављујемо љубав, зашто би, знало се, тако је и било. Растао је мој Симплициј као биљка у пољу, као вуче међу вуковима. Његов отац је изучио вртларски занат, подмладио се! Снашао се убрзо. Продавао је суботом цвеће или сочиво и после преко недеље живео као господа између Шестице и Шмарне горе. И још свуда наоколо на окупу су била браћа са криглама и посматрајући њих у том се тренутку могла приметити Лесажеова теза, коју је много касније и др. Менцингер потврдио – да ђаво чучи заточен у боци – варљив је. Пратио је моду, па је наш вртлар и са многим дамама виђан – чак и са госпођама – њему је цветало. Поред свега после једне пропијене ноћи до јутра је остао са кафанском девојком... Дете је ретко виђало оца. Али касније је причао, да је о оцу скоро све знао и да га је већ у намерама могао прозрети. Знао је да је отац хтео да оде тужном Сохолу, да би прихватио понуду градских очева, да оснује добровољну ватрогасну бригаду. На другој страни говорили су да се на ватрогасним забавама најбоље научи како једном старчићу доликује пити. Отац је волео да размишља; како је непопустљиво народан био: крв му је у очи наврла на логоровању 1869 у Вижмарју. Блајвајс је свој говор опрезно започео закључном реченицом: Дајте нам Словенију! Момци су, мислећи на тврдње Немаца из оног времена, да кроз пар деценија Словенаца више неће бити, супротставили се тако да то до гроба неће заборавити. Како је душом жалио када је '71 дознао за крах Париске комуне! Како је жалио Карлову смрт, како ју је домаће називао. Али како је он дознао да је у Новом свету Првог маја 1886. у Чикагу радништво побијено, сломило се нешто у њему. Није пио више радозналости ради, већ да утоли тугу. Али свршено је с њим тек претпрошле године, када је др М. објавио да убијају нас Словенце. Тада је дефинитивно нестао.

Почело се причати да је стајски момак и кочијаш у Бечу (confratur Ђорђевић); који је некада радио у семенари и да није издржао строго васпитање; да носи велике бркове; да је човек посебног кова; да проваљује у трезоре за потребе тајне анархистичке ложе; да спрема атентате на крунисане (confratur Conrad – тајни агент); да може чаробном куглом подредити девојку и жене, да ће једног дана гвозденим путем доћи у обећану земљу...и тако даље... По правди и савести тврдим да би мој Хенрик остао несталим заувек да мене срео није. Птичица без правог гнезда бежала је од куће каткада – чак до Трста, и огледала се у води на холу Сан Карла, али су га жандари увек мајци враћали. Није престајао сањарити о лагодном животу! Угледао се на оца. Још више је желео угледати се на оца од оног дана када га је са собом отац одвео у крчму. Комшилук је причао ово и оно, и реч је на новац бачена. Оцу је пала на памет срећна мисао. Неко би и наше благајне могао пружити руке (ц Д). Те мисли му не дадоше мира, као да му је ђаво на рамену стајао! Пробдео је прошле недеље у грмљу поред цркве док су окупљани дарови. Са њим је био неки богат момак који је све али не и довољно несташлука. Шуњали су се као јазавци. И ваљда баш на Свету недељу Хенрик се нађе унутра. Стајао је пред новцем сложеним у стубиће. И сада га задеси највећа слабост – узети није ни круницу могао. Ни ја у библиотекама позајмити књигу нисам могла. Када смо се срели други пут све смо видели. Трећи пут смо се договорили за недељни излет на Студенац. Имали смо 17 година и време је било на нашој страни, журили смо да би видели лепоту природе. Већ лудости су будиле интересовање у друштву, а нас су посебно оговарали. Кажу да у духу видимо светове срећније и праведније од најбољих и свемогућих. Зашто нам је недељни пут био срећан. Одлажемо долазак са многим станкама и љубазним проматрањима, хране и пића имамо са собом, љуљају нас љубав и сунце. Одједном испред нас се уздиже велики зид! Успнемо се горе – изненада се нађосмо држећи се за руке – уједињујући заувек – пред одлучујућим кораком. Зашто и како не знамо, али љубав је силна претесно јој је у нама, хтела би поплавити свет, прелити се преко свих чаша... У том моменту скочисмо на зид – приземљили смо се – нека нико не помисли да сада изговарам лаж – беседу – она путује из године Друге Интернационале у лето 1880. у сред празничног расположења долази. Цар Фрањо Јосиф је и сам задовољан и очаран и шета међу садницама осредњег дрвореда...

Сада све ово а после је све било другачије. Истина већ пета година пролази, а ја сам служавка Под скалицо, истина тако се исто и Хенрик мучио од јутра до мрака – од пролећа до јесени као радник на њиви, преко зиме као ложач. Нокти су му се поломили и руке огрубеле још до Божића оне године. Још увек нисмо веровали опоменама мајки наших да живот није само песма, ипак радовали смо се једно другом. Сви дани су били сретни када смо били заједно!

Хтели смо заћи и у времена у којима су се могли наћи многи глумци, плесачице, ходачи на жици – живи. Срећни смо се подсмевали тврдњи, да је љубав исто као Каеново знамење у род људски уткано проклетство. Запали смо и у озбиљније ситуације! Сећам се када смо Архимеду приказали тачку једном, а други пут нисмо ни греду истесати могли. Или када смо видели варнице несрећних. Или када смо хеликоптером узлетели, да би се Леонардо одржао. Или када смо слушали Галилејеве теорије. Или када се Кристу сломио врч. Ходали смо кроз живот отворених очију, хрлили смо несносно и неуморно ка све јачој и јачој светлости.

Хенрик се крај мене навикао не само на марљивост, полакомио се за мудрошћу. Био је послушан када сам га терала да учи и убрзо је течно сву литературу. Младо и старо га је имитирало и представљало као научника. Одбацио је речник за пар дана, али је и он мени био од користи! Замерам уствари Хенрику што никада неће бити озбиљан литераран тип. На ту опаску он се грохотом насмеје, тако да једва дође до даха. У Лучане са оне стране крај Чинивца где је имао родбину, такве типове зову читаоцима стајских животиња. Касније је читао Ерјавеца. Из путне торбе извадих потврду летописа Матице Словеначке. Ради се о разним метафорама. Никада неће литерата, може бити само писмен човек.

Много времена смо провели и без књига: ја сам му причала о стварима о којима сам читала. Волео је да слуша све, независно да ли се односи на положај радничке класе у Енглеској, или на звезду Кец, или на Кекеца. Желео је да помогне момку у Горењској као и Џону код Лајдена – чак смо ишли погледати његово убого тело – али запамтио је само ону истину која нам је одговарала.

Највише од свега могле су нас ганути тврђаве и дворци! Обишли смо сву љубљанску господу као и ону из околине. Убрзо спознасмо да је атмосфера у Фужини, у Селу и Кодељевини несносна (сада знамо да је скривано од предузећа Гива и Станинвеста једна вежбаоница – још увек не можемо распознати да ли су те девојке и младићи Соколи или туристи), на Граду (због реновирања) једва издрживо. Но Раковник нам је пријао, али сво време нас је било помало срам и нисмо се могли ослободити из узди (разумљиво, ако знамо да дворац данашњи припада побожним), незаборавни су, међутим, догађаји на Бокалцама и у околини. Чули смо једном да у околини извора у шумици поред тврђаве живи величанствена и огромна четворонога змија, која прогања оне који су у смртном греху. Више пута смо је хтели кушати, али је није било на виделу. Замислили смо се: можда жели ненадано да нас препадне. Упутисмо се у Верону, да нас отац Лоренцо освети, како је то нама приличило, али смо му при томе морали обећати, да ћемо учити од историје, те наше једине науке. Од тада свој мир нађосмо у бокалским вртовима (њени данашњи пребиваоци, који успомену на змију не чувају истинито и прошлост прекомерно занемарују, а баш та прошлост њих поништава). Још Матија барон Штроблхоф, заслужан је за данашњу архитектуру дворца, нас није избацио, слепи миш је био зачуђен: али ми смо већ у златном веку Александра Колентајна?!

Али и тој нашој необузданости био је крај. На такав дуго нисмо смели ни помислити: капела у Кодељевини. Некада ипак избегнемо и победимо последњу помисао. Неке ноћи када нам ништа није сметало, лупкање кегли, уљани ваздух који мирише на лук и крањске кобасице, улазимо у растворљиву лепоту и звуци даљине однесу нас у неку неодређену давнину у средину поноћне мисе. Отац поје осми псалм – Веселовог превода:

И овог тренутка, изненада, пресече нас срушени Ecce homo, ипак не Sapienti sat – Homo sapiens! са нама креће ка Homo mensuru и видимо доле крај оргуља да Словенац Словенца туче. Брата мори и тежи од чувене Либерте, Егалите, Фратерните ка хитније, више, јаче! И крај је садашњици под небеском представом Јеловском наше сталне понизности, где су били наши другови и другови остаћемо, крај похлепности, где су били наши Словенци и Словенци остаћемо. Зашто, псалм нам је рекао: и нас двоје смо одабрани сви једнако изгласани, а неки мање, други више. Дубока срца и широке душе имамо и не би било злодела да поведемо род наш и род човечанства у годину 4000-ту, али без Абадонове помоћи! Зашто је овде будућност пресудан тренутак, а дозвољавамо јој да безбрижно пролази, то је! Али: Tomorrow belongs to me!

Опијени зађосмо у Фужинске Топлице и у моменту када ноћ више није ноћ, а јутра још нема, уживали смо у сласти доживљаја у коме би хтео остати човек за сва времена: тако јако смо се држали за руке, да смо се изненада нашли насред срушеног прелаза крај Љубљанице али у 1970. години, када и ширу околину припремају за изградњу Штефанског насеља. Сада су се нама тек сви светови на свету указали! Тешко сам се навикла на доласке у будућност, најрађе сам код куће, али с друге стране Хенрик није имао мира.

Доста знања нам се накупило временом! Пред апаратима за игру у Монте Карлу сањарили смо са неким Лукасом и Реганом о рату звезда. Тесли смо пришапнули, да би могли енергију као стрелом преносити. Милорада Павића тешили смо у дугим ноћима, када су Хазари већ сањали о њему. Често смо ишли и гледали шта ради наш вршњак, млади Антон Кодељев, веселији и пун искрица маште! Какво нам одушевљење доноси, вожња Бенцовим моторним кочијама у 1898. години. То је први ауто на Балкану! Путујемо у Ницу. Са уживањем удишемо мирисни ваздух, који обогаћује пролећно цвеће. Шетамо дуж саобраћајница и прелазимо раскршћа. Успут са радошћу очекујемо дан када ће Антон успети пренети слике на даљину.

У ваше време тек од прошлог августа долазимо. Позива нас сласно обиље по библиотекама. Са захвалношћу се сећамо већ пензионисане госпође Смоле из радничке библиотеке, и њене младе сараднице Метке, и свих других службеника и службеница – такође и у пионирској библиотеци, и у библиотеци Јожета Мазовца. Али у Нук нерадо одлазимо – превеликом нам се чини зграда Плечникова!

Много смо добили ових месеци! Сакупљали смо обавештења једна за другим! Најпре Франце са Пингвинских острва! После Брадбури, који ми је помогао да схватим да је моја меморија, која Хенрику и мени толико задовољства причињава, друштвено корисна и да никада не би требала посустати! И истинито ме је гануо Ханс-Мартин Шонер, када ми је у току мог последњег редиговања Okologie nach Nietsche намигнуо рекавши: "Није све што сија злато!" Од тада сам у дискусијама са Франсисом Беконом оштрија, признајем, и са Сократом стрпљивија, јер стари човек би ма шта ипак могао и испустити у излагању.

Како ме је изненадило када сам једног лепог дана прочитала поруку – Простор иде до ђавола! Успут питам вас да ли знате аутора? Не сећам га се, а и Младине из 1963. више не могу наћи. Сада, када знам, да ћу имати дете, радосна сам. Често дотакнем трбух и волим гледати сунце на заласку: некада ће се угасити и оно... Што нам је чинити? Quo vadis... И ко смо и шта смо? Доктор Менцингер је кроз ђавоља уста проговорио: Метеж горњи, који у нас увлачи безбројне страсти и беде – хаос, у њему плове ерос и autieras, љубав и мржња. С љубављу рађати, с мржњом умрети – то су кретања до којих се међу земљанима животна битка води.

Томе се крај назире – тврдим!

Зашто наш долазак овамо најављен прошлог августа не може бити! Да смо се одмах по најави, скоро због глупости ту и нашли – ја сам се спотакла, а Хенрик је ловећи ме, изгубио равнотежу и тако свака последица има свој узрок као и све друго! Стојимо тако изненађени пред дворцем у Фужинама – ој, како га је тужно гледати али и радују ме Цуњакови планови. Спремни смо и кућни духови замка постати чак. После нека нас незадржива сила, по стопама многим, однесе преко моста и даље путем сећања и другарства. Долазимо на раскрсницу Трпинчеве и Литијске цесте и видимо размимоилажење: какво замислити не бисмо могли: Купе и јарци, а са леве стране крај Пута не баш естетски одговарајућу врло чудну црвену земљу довозе. Чудимо се киперима, али Хенрик зналачки примети: Ни цвет ни воћка на овој земљи у љубави неће расти. И заиста је другачије изгледала од других – као да узима а да не даје. И нешто као вечити ветар је долазило са Головца. Још смо се пошалили, да ће козама тек сада нека храна стићи – и онако су је довољно изгубили када је војска цивилима уступила тај земљани троугао за обраду – а заборавили су га обрадити. Остало би више хране да зима код нас таква није била – необично тврда и луда да већ десет година такве није било. И за крај марта нам је природа много кише подарила па смо код нас у шетњи по сунцу долазили. И још тога лепог смо преживели – сећам се када су деца из Бизовика моторну летелицу пуштали – и тако смо желели да крај нас слети! Али знаш све време крај Засипине ходамо, тако смо је назвали, и приметисмо да се као кртица при ровању и избацивању замара! Сама је ! Нико и низашта код ње не долази. Ништа не расте на земљи. А она не стаје – ради – чини нам се да је попуњена! Сва је широка као да је трудна. Подсети то нас на наше дете и приметисмо да нам мисли беже, па смо схватили да ту нешто није у реду. Гребемо мало прстима по земљи тој, личи на terra rosu, али се толико разликује! Свашта налазимо, али ту нема ничег образованог, ничег извајаног, све као да још облика нема, као да се спрема да нешто тек постане, унесимо неку идеју... Бојим се... Сећам се вести са овим насловом: Џек Фини, нпр., нека жена изгуби пса, кога већ две године нема; шеснаестогодишња девојчица се појављује у превеликој спаваћици и опет је као своја једанаестогодишња прилика. У ужасу помишљамо: забуна у времену – можда је и у материји?! Ово нису ветрењаче! Посматрамо даље, занима нас судбина нашег детета а и наша. Од како смо безбрижни и сретни се хтели придружити свима онима који по Путу су шетали, прошле недеље, нешто нас настоји убедити да је ово неко затишје пред буру. Пред провалом истине, коју ми већ познајемо, ако је још увек скривати морамо, на то можемо утицати, на лепо звиждукање, или лепом певању и музици из музичке кутије: Лаж раскоши не волим, али у срцу сам богат! Па, како јести, како спавати, како на свету живети, учила ме је мати... само због доброте твоје живим ја...

И мени ће дете некада захвално бити, за дар живота? Шта ли га чека? И тог тренутка ме под срцем пресече, као да се је узбуркано први пут померило! Шапућем Хенрику: Морамо се уверити у будућност – упознати је, а он ће мени: Шта буде биће, све ми је једно! Проучавам шта се догађа?! Поћи ћу са тобом, покушаћемо уговорити, али обраћа ми се мудро: С њим не! Грех би био да га у немару изгубиш!

Сада када сам погрешила јер ме је доктор збунио, кроз притворене векове видим како усамљеној шапућу: још недељу дана одмора!

Размишљам како смо у журби своју истину заборавили и знам да бих са Хенриком морала остати. Или у Ваше време доћи...

Синоћ смо спремили колица, са нашим стварима и одећом. Хенрик се топло обукао и у тој густој и позној ноћи кренусмо к Вама. Временски се пребацимо к Вама и схватимо да смо се пребројали: код Вас је скоро дан! Заборавили смо на летње време. Нисте само номинално већ и суштински променили време! Али шта је, ту је! На Путу још је било шетача, а овај или онај као глупаво теле гледа у нас не знајући одакле смо се створили. Али немамо времена да се обазиремо. Озбиљни смо. Ако је ово мала одисеја за човечанство за нас је то највећа проба. Не љубисмо се, горе ми руку Хенрик стишће. Ја не могу да гледам како ће нестати, и мислимо за мене к нама, за њега у будућност и започиње свој пут...

Замишљено сам корачала кроз траву поред доње Хрушчице, мимо Горње и Штепањег села, надајући се и очекујући новости, да не би о мени господа код куће бринула. Често застанем да ослушнем срце наше... Коначно ми се Хенрик јави: каже, срео је Аелито, део пута провео је поред Дрејчка и са три Марсовца, са свемирским пилотом Ласлом Бигсом, посматрао челичне шупљине и оближњу животињску фарму, пропутовао је мимо неког красног лудог света али не зна како му је име, налетео је на Гордона Пима – намерно су зашли у 1984. – дивили су се комети коју је пронашао Франтишек Бехунек и касније око тога бринуо и дискутовао са Кларком, руковао се и са Амброжем Бирком итд. Размишљам, приближавајући се граду, да га чека дуг пут. Ако не буде умео – како ја већ не бих – а превише сам радознала – тешко се борим са жељама. Шта ако Toynbee има право и ако чекају нас још 1.743.000 цивилизације... Јављено ми је да је успео изборити се Агентом Друге галактичке владе и да је близу Зеландије. А ја се крећем кроз мир и мрак. Није баш најпристојније за једну девојку. Прилазим Столници и налазим се крај Робове фонтане када је позвонило 11:15. Сви већ спавају. Зар се људи умарају од шетњи осунчаном страном?! Ову недељу запамтићемо као весник пролећа, мислим, а ништа не знам. Неки чудан тип је око 4. априла обавестио друштво како је прошле вечери осетио подрхтавање тла. Наравно нико то озбиљно не схвата. Титаник смо који плови ка својој судбини. Чујем неку тутњаву из земље коју Хенрик жели надгласати и каже да је дошао негде, где је одушевљен крајоликом, који подсећа на дом. Свуда унаоколо је траг Божије речи: обиље разноврсног дрвећа доброг за прехрану и лепог за гледати и дрво живота и истине (добра и зла) су овде. Невероватно је лепо овде! Чујем га како шапуће – сваког момента сазнајем више, овде све бежи, издахне. Извео сам све из себе и видим све до дна Сизифовог суда... Чујем како одлази у даљину. Скупио сам снагу! Без мене је отишао, замало да му поручим: остани тамо, остани тамо где си мудар и јак! Буди слободан! Није ме слушао и скоро је Тамо и доспео... Куће око мене стењу, кровови лете, и бол ме обузима, али чујем Хенрика како каже: Засипина се је раширила до хоризонта. Некадашњи засади лотоса је прекривају. Човечанство се шета од Никуда ка Нигде. Неко се подсмева. Нико неће на друго место отићи ни прекорачити линију. Направиш ли нови корак опет си Тамо где си и раније био и где јеси. Ђаво је огроман, могли би се уплашити, али њима је све једно, не баца ни сенку. Свако би морао Тамо отићи, јер овде се осећаш као Антон. Наћи ћемо пут Тамо јер човек припада свету, где синови примају веру и морални су, знају амове... Од тих Хенрикових речи грозних разбудих се из омамљености... Сво време осећам да се одмиче од мене и да више неће говорити. Почео је да се смеје. Неке мени незнане Аристотелове мисли му у главу долазе, не видим ни сенку више... Пажња, сада ће можда проговорити... Да, да! Изненада препознајем је као тело свог тела, све веће и веће је, да имам осећај да ми се удови удаљавају, а груди постају огромне као куполе Светог Петра у Риму и пењу се у небо. Врхови тела се у помрчини губе и губим осећај за њих. Али унутрашњост остаје. Огромна провалија између ума мојега и стварности. Стављам руке пред очи да не гледам промене и разилажење и чекам да околина окамени и да време стане. Тада ћемо памтити Ускрс, кажем Вам, било је уписано и мора се испунити: уздизање нам предстоји...

Дошло је време да станемо као муж и жена удружени. Увек смо у историји дозвољавали да нас други спашавају, а сада се морамо спасити сами – морамо спасити и остале јер смо изабрани међу изузетнима за то. Помозите ми да овде опет Хенрика дозовем јер сама не могу успети. Зовите га! Зовите цењене такмичаре и такмичарке Ваше и друге људе добре воље да помогну. Немамо времена на претек. Другу мом све ће па чак и лотос побећи, нестати. Неће имати од чега да живи. Морамо упорно мислити. Знате ону – љубав на уста улази. Ко и до лотоса дође намучиће се јер је посебна мука кући га однети. Лотос не хода сам. И то није воља наша! Знам многи путеви воде ка решењу, али само је Један онај прави!

Било би најједноставније да путујемо напред и тако ће чвор бити развезан. "Са мудрошћу светлог мача!" А ко ће стићи у будућност? Ја овако потпуно сама не. Питам Вас да ли ме неко до Хенрика довести зна. Или можда знате двојицу, прецизније речено двоје које би љубав силна тамо одвела. Потребно је само Хенрика разбудити. Можда могу да седнем у ваздухоплов и за одређено време се нађем Тамо? Доктор Ајнштајн ми је немоћно језик показао, као мало дете... Ако наука не зна пут можда ми магија може помоћи... Засипину морам посетити бар уз помоћ Сокола. Нека код Франчишканске цркве уђу у аутобус бр. 20 и изађу код окретишта у Новој Фужини. Нека корачају право још десет корака не обазирући се на Љубљаницу, Трипничево, Жимо и Трото. Тих десет корака по Путу нека направе и код дванаестог дрвета с леве стране меморијалног дрвореда нека се окрену стајаће пред Засипином. Мање је удобна линија 13. Потребно је вратити се пар стотина корака назад до одвајања за Литијску цесту ка Путу. Аутомобиле или моторцикле оставите код електричне централе 3, тик крај моста, уз гостионицу Бабник, која ће бринути о освежењу. Ако је дан леп послужење можете очекивати и у врту. Није ми јасно да ли ће тако будућност бити уклоњена. Можда онда неће више претити. Да ли је будућност строги линеарни распоред узрока и последица или је будућност уједињење свег постојећег?

Напред, тек сада увиђам да смо са Хенриком имали погрешан прорачун. Морали смо претходно проверити шта је са земљом: одакле је доспела, зашто је баш ту... Одакле јој особине потичу! Где су је уопште нашли, ко ју је развозио. Да ли је то можда ван домашаја људи. Буди отпадак, буди намера. Зар се иза свега не скрива план? Можда је овде реч о естетској обради крајолика? Да ли је планер овде имао скривене намере? Да ли се то слаже са виђењима Сокола? И ако су намере добре да ли је то довољно? План неког доброг "У име Оца-Сина-Светога Духа", или се ради о дечијој освети, разочарењу Јеховином, новом Великом потопу?

Дозволите да се свет даље сам врти, а ви дигните човечанство против самозваних кројача историје! Само човечанство, читаво! Обични људи ће можда помислити да се ближи крај света јер ће приметити окупљање Сокола. Можда ће га раширених руку дочекати. Шта знамо о томе? Шта ако не можемо даље и ако се све покаже као превара? Ако та организација и успе у намерама можда ће врата Раја бити заувек затворена!

Рој питања опседа ми главу. Знам да чекам одговор на у ствари непостављено питање. Ваше време је тако драгоцено, а немате слободно. Не сналазим се више, губим илузије, бојим се да временом и вера ме не напусти. Бог ће се ваљда смиловати. Ако бих могла к Вама? То је невероватно, сежем лопатом тамо где сам Хенрика последњи пут видела – као да га нигде нема... Постајем сумњичава – не верујем да је све ово истина, реалност?! Не мислим математички. Да ли је уопште био тамо и да ли је одлазио не знам. Ја заправо нисам била код Вас већ сам о вашем животу обавештена и... Шта да радим? Размишљам и не знам! Од туге ни добар дан више не говорим. Све ми је једно где пловим – да ли са Хароном, Ноом, или код лепе Виде или Марице или ћу умрети не достижући скривени дух међу звездама. Не поричем: наступиће потоп. За нама, децо наше деце, сви који ме чујете!

Буди чврст, челичан човек. Уверите ме боље раније него касније да нада моја није била узалудна и да Хенрикова погибија није узалудна. Смирујем се и срце ми се греје јер се обраћам на праву адресу. Таква је моја мисао о овом проблему: Ни наука ни техника, помаже нам само машта! Нестрпљиво чекам Ваше одговоре, имајте их у глави сво време. На Линхартовој 86. Или још више бих волела да видим особу са којом бих могла разговарати.

ПС: Дужност ми је да Вас упозорим да је закључак Хенриков и мој о судбини Засипине крајње погрешан. Већ споменути господин Фини установио је: Да ли сте у описима ђавољих пријатеља приметили растући отпор према садашњости.

Када сам био млад људи нису говорили тако...

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]