|
|
 |
Vladimir LAZOVIĆVeliko vreme"Slava oružja i podvigov Vašega Veličanstva razsejala se po celom svetu. Narodi u Avgustješoj Osobi Vašoj nalaze izbavitelja i zakonodatelja svog. Serbskij rod želi te sreće udostoiti se. Monarh! Obrati vzor Tvoj i na Slavenoserbov, u kojima ćeš naći mužestvo i vernost ko blagodatelju: vreme i slučaj opravdaće ovu istinu, i to da su dostojni pokroviteljstva Velikoga Naroda." Iz "Nepokolebime misli ili volja srpskogo naroda", pisma koje je Karađorđe uputio Napoleonu 16. avgusta 1809, a koje je uručio bivši graničarski kapetan Rade Vučinić. Iskaz optuženog Nauma Georgisa, kapetana. Gospodo sudije! Ja sam rečeni Naum Georgis, Grk iz Moreje: Grk doduše po rođenju, a Serbljin po svemu što dosad učinih. Optužbu sam čuo i razumeo potpuno. Sva dela za koje sam optužen, priznajem. I kazna je očekivana; ne protivim se, zaslužio sam je po svim zakonima ljudskim. Mada ja još uvek verujem da sam delao u ime jedne više pravde, a ako grešim... Neka se Bog smiluje mojoj duši, jer tada ponovih zločin Efijaltov, neka mu je ime prokleto! No, ostavimo moju savest Konačnom Sudiji. Jedno vas molim: kao kapetan serbske vojske dva puta odlikovan; kao oficir "Haterije", tražim za sebe čast da budem ustreljen iz pušaka, a ne obešen kao konjokradica, razbojnik drumski. Eto, već sam se spleo – još nešto zamoliću vas, gospodo sudije. Dozvolite da ovde pred prisutnim popečiteljima, knezovima i inim glavarima narodnim što sede u sudnici – da ispričam celu svoju priču, bez prekidanja. Možda će me onda manje mrzeti. A posle – činite sa mnom što vam je volja.
Pismena izjava, Ja, dolepotpisani Dominik – Žan Lare, pukovnik, glavni medicinski inspektor francuske vojske, profesor hirurgije i anatomije na vojnomedicinskoj školi Val de Gras, jemčim svojom oficirskom čašću da ću u ovoj izjavi napisati samo istinu, tako mi Bog pomogao. Gospodin Petar Dobrnjac, popečitelj za pravosuđe, pismeno mi je dostavio niz pitanja na koja ću pokušati da odgovorim – onoliko koliko je istina meni dostupna. Teško je razabrati se u ovim užasnim događajima, tim pre jer sam poznavao sve aktere, i svi su mi bili prijatelji izuzev Nauma Georgisa. To je moglo prouzrokovati priče o mojoj umešanosti u celu aferu; iskreno zahvaljujem gospodinu popečitelju što je ove glasine energično demantovano. U Iliriju sam stigao prvi put krajem 1809, ubrzo posle mira u Šenbrunu, kojim su sve zemlje na istočnoj obali Jadranskog mora pripale Francuskoj. Moj zadatak je bio da sprovedem vojnomedicinsku organizaciju novih oblasti, u tesnoj vezi s generalnim guvernerom, maršalom Marmonom u Ljubljani. Jedan od prvih zadataka bila je obuka dobrovoljaca, u okviru zamišljene Narodne garde: domaći mladići, njih oko 500, koji bi služili kao pomoćno medicinsko osoblje. U Iliriju sam dolazio u još dva navrata – 1811, i početkom 1813, kad je rat protiv Četvrte koalicije postao neminovan. Zbog svojih veza s domaćim stanovništvom tada sam dobio nove, vrlo obimne instrukcije. Da objasnim: Francuzi su bili dosta dobro primani u Iliriji, a ja koji sam usput operisao više povređenih civila, bio sam rado viđen i upoznao sam mnoge važne i zanimljive ljude. Upoznao sam između ostalog rođake Petra, vladike crnogorskog, s kojim smo zvanično bili u ratnom stanju zbog Boke; upoznao sam poglavare većine hercegovačkih plemena, sa turske teritorije, a neke sam i lečio pa su mi dugovali uslugu. Lično sam poznavao italijanske, srpske i hrvatske prvake iz nekih dalmatinskih gradova... U februaru 1813, dobio sam uputstvo da obezbedim vodiče, kurire i pozadinsku podršku za jedan vrlo čudan pohod, gde bismo preko turske teritorije – Hercegovine i Sandžaka – usiljenim maršem stigli u Srbiju, da po naređenju Imperatora pružimo pomoć Georgiu Crnom, vođi hrišćanskog ustanka protiv Turaka. Naređenje sam izvršio prema mogućnostima. Ne želim da precenjujem svoju ulogu, tek dobili smo pouzdane vodiče i izvidnike, dovoljno hrane za trupe na maršu, i uz nekoliko manjih sukoba sa iznenađenim Turcima, iz Sandžaka smo uspostavili vezu sa srpskim ustanicima sredinom aprila 1813. U Srbiji je u tom trenutku situacija kritična.
Odlomak iz knjige Olujna godina 1813. (Prevod s francuskog) Vreme je da se ovde kaže nekoliko reči o ličnosti Nauma Georgisa, koji će kasnije učiniti to što je učinio. Bejah sekretar Voždov od 1812, pa tako u prilici da često srećem Georgisa, i za malo vremena uvideh da je on više od običnog seiza i potrčka gospodarevog. Za razliku od ostalih iz Voždove blizine, mi smo uvažavali jedan drugog i nije bilo pakosti među nama. Jedne noći Karađorđe me posla po Nauma, koga već beše otpustio da se odmori, da ovaj ne časeći časa odnese neku poruku. Grka nađoh u njegovoj sobici, kako uz svetlost lojanice glača svoj jatagan. Takve sobe ja ne videh u drugih Voždovih momaka: osim ležaja i sofre tu ne beše ničeg, sem par muških haljina o klinu, dve male puške i jednog džeferdara, takođe okačenih o duvar. Ni kaluđeri po manastirima nisu imali manje stvari. Završivši s poslom, prstom je ovlaš prešao po sečivu da ga proba. Tek tada je podigao glavu i uputno me pogledao. Toliko je u tom času ličio na kakvog majstora predanog svom poslu, a koga su baš prekinuli. "Gospodar te treba", rekoh. "Da nosiš neko pismo". "Dobro", samo je kazao ustajući. "A on, je li zabrinut?" "Gospodar? Izgleda da jeste". "Suviše sumnja u poslednje vreme. Koleba se puno. Dok je pri jednoj pameti bio, samo u sebe se uzdao, bolje je bilo!" "Stvari više nisu tako proste. Zar ti nikad ne sumnjaš?" "Ja", osmehnuo se, "nikad vala! Ne dok se uzdam u Boga i ovo!" Pri tom pogladi jatagan, pa ga zadenu u silav za pojasom. Primetih tada na njegovom ležaju knjigu. Zapanjen – kakva retkost to beše! – uzeh je da vidim naslov pri svetlosti sveće. "Robinson Kruso", reče Grk navlačeći teški koporan. Naviklim pokretom, i ne gledajući, opipa dve kese pripojasnice: za ognjilo, mazalicu, barutnu tikvicu. "Ostala je ovde od gospodina Dositeja. Na njemačkom je." "O čemu govori?" upitah. "O jednom usamljenom čoveku."
Iz dnevnika Dominik – Žan Larea, 10. april 1813. Jer do sada toliko sam šarlatana, opsenara i ludaka sreo, da je moja vera bila već ozbiljno poljuljana. A tek razočarenja poslednjih godina – grof Kaljostro, pa Sen-Žermen! Tako pažljivo skupljao sam svaku njihovu reč, a na kraju se sve svelo na trikove u zamračenoj sobi uz majušnu sveću, i slugu u belom čaršavu! Bes me obuzima kad se setim. A tek ona propalica Emanuel Švedenborg, koga nahvališe da može da vidi stvari hiljadama milja daleko, ili one što će se tek desiti! On je moje najveće razočarenje – za trenutak sam skoro poverovao, kao i Kant uostalom, da ovaj varalica to može! Čovek koji podmićuje poslugu svojih klijenata da bi saznao pikanterije o ovim naivčinama, i da bi ih zatim impresionirao poznavanjem "detalja koje niko nije mogao znati"! Da, zamalo ispadoh budala. Gomila nitkova skoro da me je izlečila od vere u astralno, u transcendentalno, u bića viših sfera, u moći naše duše... Od vere u besmrtnost. Bejah razočaran i zgađen, već ubeđen da sam najbolje godine straćio tražeći nepostojeće. Oh, pamtim to osećanje besmisla... A onda, slučajno sam pregledao onu Rasinovu prepisku – i nađoh, otkrih, bih nagrađen! Jer grof de Bonval piše svom dragom prijatelju, piše mu odnekud iz Turske – iz Terra obscura – da je sreo čoveka koji zna šta se desilo i šta će se desiti, koji je u trenu video sve bitne doživljaje iz Bonvalovog dotadašnjeg života (za rane iz dvoboja nikako nije mogao čuti), i koji mu je na kraju prorekao sudbinu! Kakvu sudbinu grof ne piše, ali nije baš bio oduševljen. Sad, ako je neko čovek kao Claude – Alexandre comte de Bonneval, koji je izdao francuskog kralja da bi služio bečkog cara, a ovog izdao da bi služio sultana, koji je prešao na islam da bi tamo mogao da se penje stepenicama moći, ako je neko čovek koji se borio u desetinama bitaka, ljubio stotine žena a tukao se u još više dvoboja, i celog života stvarno služio jedino sebi – takav čovek mora da svet oko sebe posmatra otvorenim očima. A Bonval je bio apsolutno impresioniran tim starim hrišćaninom, tamo u Turskoj. Tačnije u Srbiji. Mračna oblast mračne imperije, zemlja o kojoj ne znam baš ništa. "Razgovarao sam sa pravim sveznajućim prorokom", zapisao je. "Sa čovekom koji vidi s onu stranu naših dana i noći". Bio je ubeđen. Divizije ujutru polaze za Srbiju. Nada mi se vratila. Uveren sam da ću se sresti sa tim vidovnjakom, ili kako ga zovu. Ovo je možda poslednja prilika: ne želim ni da pomislim da je u međuvremenu umro – da Bonval je natuknuo nešto o sumnjivoj dužini životnog veka tog čoveka. Pronaći ću te, starče! Crna zvezda ponovo je u usponu. Anubis i Tet će mi najzad pomoći da dotaknem tajnu, da dobijem odgovore. Cena uopšte nije važna.
Iz iskaza Nauma Georgisa Gospodo sudije, U Serbiju sam došao trajno, mislim, 1807. "Hateriji" sam pristupio ranije: voždu serbskom prenosio sam poverljive poruke Aleksandra Ipsilantija, koji se beše stavio na čelo ovog tajnog društva. Ovde u Biogradu imali smo jatake među Grcima starosedeocima – najpoznatiji beše Georgije Nikolajević Olimpiti, veletrgovac, poznatiji kao Jorgać. Od knezova: Hadži-Prodan Gligorijević, pa bivši popečitelj za vojna pitanja, gospodar Mladen Milovanović, i još nekolicina. O ciljevima "Haterije" rečeno je ovde dosta. Nije to tajno društvo bilo zločinačko kao što su svedočili neki danas, i imalo je ciljeve dovoljno časne da ne želim da ih ja branim pred vama: ima li višeg cilja od oslobođenja pravoslavnih naroda, koji toliko već krvare pod turskim igom? Ima li većeg i vrednijeg cilja od borbe za državu gde bi se našli zajedno Grci, Srbi, Bugari i sva ostala braća koju veže vera pravoslavna? Moram li i to da vam tumačim? Pa šta ako bi se ta tvorevina zvala "Nova Vizantija", i ako bi to poremetilo jevropsku ravnotežu o kojoj govori gospodin tužitelj? Zar ćete reći da nismo trebali da se borimo? Peterburg je o tome imao svoje mišljenje, Beč svoje, a mi opet svoje. I dok se pripremao veliki ustanak mojih sunarodnika tamo u Heladi, jedini koji se borio, i koji je zbilja činio nešto za svetu stvar našu, beše vožd serbski Georgije Crni. Kad dođe čas, Aleksandar Ipsilanti beše spreman da komandu nad svim ustaničkim trupama, i grčkim i bugarskim, poveri njemu kao proverenom i vojnički ponajboljem od svih naših istomišljenika. Bilo je jasno da ćemo najviše toga morati da izborimo sami, bez ičije pomoći, ali kad već zemlju oslobodimo – dalje smo očekivali podršku Rusije. Premda kapetan, za sve ostale ja bejah momak, seiz i čuvar voždov: uistinu bio sam poverljivi glasnik, čovek za tajne poslove, veza sa Aleksandrom Ipsilantijem. Da li sam činio poverljive stvari i pre dolaska Francuza, i pre onoga zbog čega danas stojim ovde? Da. Uklonio sam nekoliko ljudi koji behu jaka opozicija voždu, a Bog mi je svedok da oni bolje nisu ni zaslužili. Toliko sitne zlobe i pakosti, toliko srebroljublja – dok im krov nad glavom gori – zaista je teško naći pod kapom nebeskom. A pošto je bilo nemoguće da omaste konopac, jer vožd bi time izazvao bes ostalih knezova, upotrebio je mene. Ali Mladena Milovanovića nisam ubio ja, on je imao još protivnika, i to se desilo posle. Njemu sam samo gurnuo pištolj u slabine, kad je u jeku najveće opasnosti, tamo s proleća 1813, predlagao da branimo granice pašaluka, a Turci dolaze s jačom silom: braniti sve, ne odbraniti ništa. Vožd u tom trenutku beše bolestan, imao je vatruštinu, ali predložio je dobro rešenje: skratiti front, prepustiti jugoistočne knežine, leđima se osloniti na tvrde grebene i tu zaustaviti Turke. Gospodar-Mladenu se nisu napuštala imanja, da ih Turci pale: pri tom nije hteo da vidi da ćemo džabe straćiti vojsku, a Turke na granici zadržati nećemo. Vožd mi je dao mig. Elem, pod pištoljem gospodar Mladen je potpisao naredbu o povlačenju. Za njega mi je savest čista: pao je od neke tuđe ruke.
Iz pismene izjave Dominik-Žan Larea, Aprila 1813. turska ofanziva na Srbiju bila je u punom zamahu na nekoliko frontova: iz Vlaške, uz Moravu i iz Bosne preko Drine. Znali smo da su Srbi skratili front prepuštajući jugoistočne krajeve, a za ono preostalo tukli su se s očajničkom rešenošću. Turske snage, međutim, bile su nadmoćnije – na nekim pravcima do tri puta. Pojava naše dve divizije "Clausel" i "Montrichard", uz nekoliko krajiških bataljona, a zatim – ili možda najpre – pojava kolere među turskim vojnicima na južnom frontu, učinili su da njihova ofanziva pretrpi težak neuspeh. Na značajniji otpor naišli smo kod Užica, i energično ga slomili, a osokoljeni ustanici učinili su ostalo. Za manje od mesec dana zaposeli smo gradove i šančeve u Srbiji – što je upravo Georgije Crni i ponudio njegovom carskom veličanstvu. Maršal Marmon predao je srpskom vođi poruku od Imperatora: Srbija postaje francuski protektorat, uz obećanje da u najkraće vreme postane hrišćanska kneževina s visokim stepenom unutrašnje samostalnosti, u okviru Le Grand Empire. Ne bez ponosa ovde naglašavam da smo sa svega dve divizije (oko 12.000 ljudi), za kratko vreme postigli izvanredan uspeh. Treba reći i da su naše divizije iz Dalmacije u polovini sastava bile popunjene domaćim stanovništvom, što je razumljivo s obzirom na gubitke u ruskoj kampanji. Ja lično bio sam svestan ironije cele situacije, jer pre samo tri ili četiri godine francuski oficiri i artiljerija pomagali su Turcima u Bosni da skrše nekoliko pobuna hrišćana, pod uticajem srpskog ustanka. No rat je bio predug, i savezništva su se promenila. U ovom trenutku trebalo je smiriti Tursku, ali to nije bio moj problem. O Srbima nisam znao ništa, osim da su veoma hrabri. Naše poznanstvo, međutim, upravo je počinjalo. Bio sam u pratnji maršala Marmona kad nas je u Beogradu primio Georgije Crni, sa svim članovima Sovjeta serbskog. Tu sam prvi put susreo i voždovog pratioca – ovde rečenog Nauma Georgisa, kapetana grčkog porekla. Naši putevi ukrstiće se otada u više navrata. U prvim razgovorima između vožda i maršala Marmona nisam učestvovao, ostajući samo u maršalovoj pratnji i trudeći se da razumem ono što se dešava oko nas. U međuvremenu, preko tumača sam zatražio i poslali su mi desetak mladića za početak, da ih poučim načelima prve pomoći na bojištu, obradi rane i zahtevima lečenja u pozadini. Ovaj moj gest bio je vrlo dobro primljen od strane vožda serbskog – i mesec dana kasnije, bejah pozvan da ga posetim na njegovom imanju u Topoli, privatno. Zašto kriti – prethodno sam pročitao izveštaje naših doušnika koji su se odnosili na Georgija Crnog. Nisu bili brojni, a nisu ni pogađali suštinu: to sam shvatio kasnije. Nije mi cilj da ovde ocenjujem ličnost vožda, no bio sam impresioniran kad sam sjahao pred njegovom novom kućom (staru su spalili Turci), i rukovao se s ovim čovekom. Ako sam ikad video rođenog vođu – on je bio taj. Ručku i razgovoru koji je zatim vođen, a koji je vožd usmeravao da izgleda kao neobavezno prijateljsko raspitivanje, prisustvovali su popečitelji gospoda Milenko Stojković, Jakov Nenadović i Sima Marković: o njima sam znao malo. I naravno, među momcima je bio i voždov čuvar Naum Georgis. Bilo je jasno da mene tretiraju kao nezvaničnog tumača francuskih stavova: nisu se usuđivali da Marmonu postavljaju pitanja tako otvoreno, a pretpostavljali su da sam ja s maršalom u dogovoru – što je bilo istina. Zanimalo ih je sve: o francuskim ciljevima, o očekivanom sudaru koalicije i Napoleona, o tome šta bi Carstvo odmah moglo da uloži u Srbiji... Vožd mi je rekao kako je Marmon već naplatio to što je imperatorova vojska spasla Srbiju: zatražio je jednu pešadijsku diviziju i bar jedan konjički puk iz Srbije, koji će odmah biti upućeni u Dalmaciju, a odatle brodovima u severnu Italiju, pa na nemačko ratište. Georgije Crni je glatko pristao: Srbija je ostajala pod našom zaštitom, čiji su garant bile manje francuske posade po gradovima, što će naterati Tursku da dobro razmisli pre nego obnovi neprijateljstva. Istovremeno, saznali smo da je car ponudio sultanu kompenzaciju za beogradski pašaluk, u nekim engleskim teritorijama na Levantu. U svakom slučaju poslednji poraz trebalo bi da drži Tursku na rastojanju bar nekoliko meseci, a onda dolazi jesen. Rekli su mi da će nam dati svoje najbolje konjanike i najboljeg komandanta, nekog Veljka Petrovića, i da se srpske jedinice na nas već okupljaju. Pitali su me o Rusiji, o Austriji, o prvoj pomoći, a Naum Georgis nije skidao oka s mene. Moj utisak bio je da gospoda Milenko Stojković i Jakov Nenadović veoma pate što ih je Rusija izdala, i što su morali da zatraže pomoć francuskog cara. Pitali su me šta mislim o pravoslavlju. Na voždovu primedbu da Srbe na evropskom vojištu treba koristiti protiv Švaba ali ne i protiv Rusa, jer će onda biti nepouzdani – ona dvojica su se smrkla. Moj utisak je bio da su srcem i dušom protiv ovog slanja trupa. Pokušao sam da povedem razgovor o srpskim verovanjima i legendama, o mitološkim bićima – vilama, suđajama, divovima... i o njihovim pandanima u Francuskoj. To je tema koja mene neizmerno zanima. Kad sam dotakao priče o ljudima koje Srbi nazivaju "vidovnjaci", i naglasio da bih voleo da upoznam nekog takvog, ako postoji, Naum – koji je dolivao vino – ispustio je testiju, i vino se razlilo do sovri. Zakleo bih se da je to učinio namerno, da prekine naš razgovor – ali zašto, pojma nisam imao. Potrudili su se da me ugoste bogato, u trenutku kad se i pasulj začinjen zejtinom u ovoj zemlji smatrao jelom imućnih. Vožd se iznenadio kad sam zatražio šljivovicu. Nazdravljajući, pogledao me je i rekao preko tumača, vrlo ozbiljno: "Želim da vas uverim, gospodine Dominik – Lare, da sam iskreno pružio ruku velikoj Francuskoj". Sledećeg dana, dok sam s pratnjom jahao nazad, nisam mogao da se oslobodim razmišljanja o ovom čoveku. Ostavio je snažan utisak na mene – i to je trajalo sve dok ne ugledasmo francuske trobojnice na kalemegdanskoj tvrđavi.
Iz iskaza Nauma Georgisa U daljini su se još uvek čuli topovi. Crn dim lenjo se razilazio poljima, pa je jesenje veče izgledalo još mračnije. Po tlu, ukočeni i pomireni, ležali su jedni pored drugih: gardisti u plavim mundirima i belim pantalonama, a teške šubare su im popadale okolo; husari u crnim kicoškim uniformama, s grudima iskidanim kartečom, pritisnuti telima svojih konja; pa grenadiri u belim uniformama po kojima su se prosuli krvavi cvetovi, dok im se trorogi šeširi valjaju u blatu... U senkama preostalih zidova već su se skupljali maroderi. Nikad još ne videh toliko smrti na jednom mestu. Tamo gde sam ja stajao, pločnik se nije video od telesa: koliko jutros beše to glavni trg varošice Vahau. Krov većnice se upravo sručio i plamen je liznuo visoko, izbacujući varnice u večernje nebo. Daleko na obzorju, tamo gde se gasila dnevna svetlost, dizali su se tornjevi Lajpciga. Ne, gospodine predsedavajući, niste u pravu kad kažete da sam preopširan, i da se izražavam kao da recitujem. Ova pobeda suviše je značajan datum da bih o njoj govorio prostim rečima. Ja sam bio tamo. A s obzirom šta sam uradio – bilo bi pravo dopustiti mi da kažem sve što želim, zar ne? Car je sjahao i sporim korakom obilazio bojište, držeći ruke na leđima, dok su oficiri iz njegove svite uskakali u reč jedan drugom. Govorili su razdragano, nekontrolisano: saveznici nisu uspeli da nas potisnu iz Nemačke, ovom pobedom car preuzima igru, a uz pomoć formule "Pedeset hiljada i ja, jednako sto hiljada", uz malo sreće razbiće i drugu savezničku armiju. To je bilo neverovatno jutros, ali je moguće večeras: Švarcenberg se povlači u neredu, Falkenštajn mrtav, Bliher odsečen na severu... Sve dobre vesti! Odjednom car je iskrivio lice, okrenuvši glavu tako da ga pratnja ne vidi: sigurno bol u stomaku, zbog koga je dan jedva proveo na nogama. A napor da nastavi da komanduje... Iz bliza, videlo se da su mu oči grozničave i upale, da ima tamne pege na licu, da mu ponekad poigravaju mišići oko usana. Čak mu je i uniforma bila pohabana. Iz daleka je još ličio na pobednika kod Jene i Austerlica... Ali kad bi neko prišao bliže, video bi da je begunac iz Moskve, sadašnji pobednik kod Licena i Lajpciga, prilično oronuo. Pričalo se da mu se ponekad tresu ruke, i da ima napade migrene kada cvili u postelji bespomoćan poput deteta. "Ali ja sam još vladar polovine Evrope!", rekao je nekom. "I još imam dobar deo armije. Uz samo malo sreće – prezimićemo u Beču!" Jedna četa u brzom pokretu prenu nas gromoglasnim uzvikom: "Vive l'Impereur!" Hramajući, iz senke je izronio maršal Marmon, oslonjen na nekog oficira i osmehnut, uprkos krvavom zavoju oko ruke. "Veličanstvo", viknuo je. "Ponovo ste postigli čudo!" "Možda, Ogiste". Car se umorno osmehnuo. "Možda nas sudbina ponovo voli". Onda se čuo topot kopita, i grupa konjanika u galopu izbila je na trg. Plamen se ponovo podigao, i senke su zaigrale: čelni konjanik, prosedi čovek u blatnjavoj maršalskoj uniformi, sa zavojem preko čela, mladićkim skokom vinuo se iz sedla i dočekao na noge pred carem. "Nej!", nasmejao se Imperator. "Jesi li naleteo na nekog debelog Prusa?" "Veličanstvo!" viknu ovaj, "Austrijanci imaju velike gubitke, i još su u odstupanju. A naša laka konjica pod onim ludakom, maločas, zarobila je kneza od Virtemberga! Upravo ga dovode ovamo!" "Neverovatno!" Napoleon je bio ozaren. "Pa naš novi pukovnik je pravi dragulj!" "Gospodaru, da ste ga videli danas, na čelu njegovih konjanika!" Nej je bio oduševljen. "To je jahač, kakvog ja ne videh nikad! Onaj juriš danas, koji je razbio bok Švarcenbergu: njih hiljadu, kao oluja, sa uzdama oko pasa, sa sabljom u jednoj, i pištoljem u drugoj ruci. Da smo takvu konjicu imali kod Austerlica! Ja nisam uspeo da prođem kroz karteč – oni su se probili! A kako su sekli!" "Znam". Napoleon je gledao iza njega, zadovoljno se smeškajući. "Evo ga, dolazi!" Još nekoliko konjanika stiglo je na trg, i dvojica žurno sjahaše, da bi stupili pred cara. Obojica se duboko pokloniše, i onda onaj stariji pade na kolena, u blato, i osta tako, zagledan imperatoru u lice. "Ustani, hajduče", reče Napoleon, položivši mu ruku na rame. "Ja sam danas veoma zadovoljan tobom i tvojim ljudima". Čovek koji je stajao prevodio je Imperatorove reči na drugi jezik, koji je čudnovato meko zazvučao među okupljenima. "Vučiniću", reče čovek koji je klečao, "prevedi mu tačno kako govorim". Njegova uniforma beše drukčija od uniforme lakog konjanika: imao je plavi mundir, imao je akselbendere – sjajne gajtane što su padali s ramena, ali na nogama nije imao čizme već lake opanke, s neobičnim kljunom na vrhu. A umesto pukovničke kape, u ruci je nervozno gužvao crvenu kapu s kićankom, sličnu grčkoj – ili turskom fesu. Pištolj nije ostavio u sedlu, već ga je nosio zadenut za pojas, uz sablju i jedan krivi nož zastrašujuće dužine. I kosa i dugi brkovi, pažljivo zašiljeni, već mu behu prošarani sedinom. Ožiljak koji je nosio preko čela i obraza nije, začudo, mnogo kvario njegovo lice. A crne oči su mu s beskrajnim poštovanjem počivale na caru. Kapetan Rade Vučinić reče nešto i car se milostivo naže, položivši čoveku pred sobom i drugu ruku na rame. "Doneo si mi pobedu danas, sinko. Srpski konjički puk doneo je pobedu svojim sjajnim jurišem. Čujem da si zarobio i Virtemberga. Šta želiš? Hoćeš li da budeš plemić Carstva? Traži!" Vučinić je preveo. "Gospodaru, ne tražim počasti", odgovori pukovnik. "Mojih hiljadu Srba istaklo se danas, reč smo održali. Molim ti se gospodaru, skreni pogled svoj sad na našu Serbiju, i učini nešto za nas.". I pukovnik Veljko Petrović – za naše, Veljko buljukbaša, ili Gospodar – pogleda Imperatora s puno nade. Car se uspravio i zagledao negde u požar, zatakavši desnu ruku za rub šinjela. "Čujem da se i vaša pešadija držala sjajno, danas kod Libertvolkvica. Šta može da učini 5000 dobrih ljudi! Još jutros, ne bih verovao da će me Srbi zadužiti kod Lajpciga. Ti već znaš, hajduče: iako su moje posade po srpskim utvrdama, Turci opet spremaju rat. Neka bude: još večeras poslaćemo glasnika tvom Georgiju Crnom. Serbija će biti kneževina u okviru francuske zajednice naroda! Prvi knez biće tvoj hrabri gospodar. Za razliku od ruskog cara, ja ne zaboravljam prijatelje po oružju!" Hajduk Veljko dograbi slobodnu carevu ruku, i dok se ovaj još nije snašao, tronuto je poljubi.
Iz pisma Dominik-Žan Larea Moji prvi utisci u ovoj zemlji? Bili su šokantni. Ja jesam vojni lekar i video sam svašta, ali Srbi i Turci ovde ratuju s neviđenom brutalnošću. Posledice turske odmazde u proleće bile su svuda vidljive – spaljena sela, glave na kolju (!), udovice... S druge strane video sam bedu, rešenost i sjaj u očima onih koji su iskusili devetogodišnju slobodu. I razumeo sam – ili bar mislim da jesam. Video sam nepregledne hrastove šume, za koje bih se zakleo da imaju delova gde ljudska noga nije kročila od postanka sveta. Kako da ne pomisliš da su pune natprirodnih bića? Video sam ljude skromne, malim zadovoljne, stidljive pa srdačne, probao njihova pića i slušao njihove pesme. Video sam da se za nerodnih godina, kad omane šljiva, rakija može peći i od vode i bajatog hleba, kad u buretu počne vrenje ove užasne smeše. Video sam kako Srbi sve poslove rade pevajući: pevaju pastiri po brdima, težaci po polju, žene kod kuće, putnici koji hode putem... Dovoljno, da bih poželeo da ostanem i saznam još. Video sam seljaka koji moli drvo za oproštaj, pre nego ga poseče. Da li si znao da se orah sadi pred kućom da bi na njega sletele veštice, one tako neće nauditi ukućanima koje orah štiti? Naučio sam da u šumi žive vile, patuljci, Baba Jaga i Baba Roga, u pećinama po planinama ima ala, bauka, drekavaca i akrepa, u reci žive vodenjak i gemza, tu i tamo viđane su aždaje... Pa onda vampiri; čoveče, njihov folklor je fascinantan, ovo je čista poezija! Čovek ovde lako prihvati magijski pristup svemu oko sebe, i učini mu se da bi tako mogao da ostvari svoje najskrivenije želje! S druge strane naučio sam da se obeduje za sovrom, pije se iz oke i polokceta, grožđe se mulja u kablama pomoću mešaljke. Vino se nosi u mešinama, a iz bačvi vadi "ajducima". Naučio sam šta su crepulje, sačevi, ibrici, dude, viganji, bukljice, kalenice, grnci... Tačno, ova zemlja bila je apsolutno najgori slučaj kad su u pitanju francuska tehnika i francuske ideje. Kako onima koji veruju u vile, rođenice, usud – kako im objasniti pojmove "industrijalizacija", "ekonomija", "parlamentarizam"? I ko treba da prihvati ove ideje i nosi ih dalje? Video sam zapanjenost koju su ovde izazvale naše najjednostavnije sprave, i očekivao sam to. Nisam ipak očekivao da će Srbi tako lako usvojiti jednu drugu francusku mašinu – giljotinu. Treba li još da ti objašnjavam – zavoleo sam ovu zemlju.
Odlomak iz knjige Olujna godina 1813. Najkraće rečeno, bilo je premnogo razloga početkom 1813. da Serbi budu kivni na Rusiju, i da potraže drugog saveznika – zarad sopstvenog opstanka. Ali mnoge misleće glave još uvek su bile zagledane u "matušku Rusiju" s bezgraničnom ljubavlju, i ne želeći da vide ono očigledno. Godine 1804, na početku ustanka, Serbi ištu od Rusa novac, oružje, oficire, jednog konzula za Serbiju koji bi bio jemac za mir između nas i Turaka: knez Adam Čartorijski, koji vodi ruske inostrane poslove, odbija pomoć našoj deputaciji, pravdajući to strahom od Austrije koja bi se mogla umešati na strani Turske, ako se Rusija direktno umeša u ustanak. Zanimljivo je da veliki Napoleon, u svom pismu sultanu od 8. junija 1806, poručuje da silom treba uništiti srpske buntovnike, što ih Rusija drži i sokoli – i time sultanu daje određene ruke za surovo kažnjavanje Serbije. Jasno je da Imperator u tom trenutku želi naklonost Turske kao saveznika koji po potrebi može zaraditi s Rusijom, vezujući njene snage i dovoljno govori o težini položaja serpskih ustanika. Kad ruski general Miheljson proklamacijom od 11.01.1807. obećava Serbima nezavisnost u ime ruskog cara, ali traži da Serbi pomognu ruske operacije u Maloj Vlaškoj – Serbi odbacuju već utanačen Ičkov mir, i ponovo napadaju Turke! Ima li slično primera da jedan narod u slepilu svome radi toliko na svoju štetu?! Tilzitskim mirom, julija 1807, Napoleon se primio da posreduje u sklapanju mira između Rusije i Turske – ovo dovodi do mira u Sloboziju, i zatišja na serpsko-turskom frontu sve do 1809. Po tačkama mira u Sloboziju Rusija ozvaničava svoju zaštitu nad Serbijom, a u Beograd stiže ruski konzul Konstantin Konstantinovič Rodofinikin. Serbiji blagodare Rusiji! I najzad: spremajući se za odlučan sudar s Napoleonom, Rusija s Turskom sklapa Bukureštanski mir, 16. maja 1812. Članom 8. Rusija je izdala Serbiju, ostavila je na cedilu, na milost i nemilost Turcima: od obećane samostalnosti s osloncem na Rusiju nema ništa! Članom 8. Serbija je predata Turcima uz minimalnu autonomiju, o kojoj Serbi tek treba da se dogovore s novim beogradskim pašom. Između ostalog ustanici su dužni da Turcima predaju sve gradove i sve svoje topove, posle skoro decenije nezavisnosti! Razumljivo da je kod većine mislećih Serba – i ne samo kod njih – ovo izazvalo pravi bes! Karađorđe Petrović je u nekoliko navrata pisao francuskom caru i pre toga, tražeći pomoć u najtežim trenucima, i nudeći mu da posedne gradove u Serbiji. Predočio je caru, između ostalog, ideju da bi srpski ustanak mogao da okupi uz beogradski pašaluk i Serbe u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, čak i Bugare i hrišćanske Klimente. Ovakva nova oslobođena država itekako bi imala težinu kao branik prema Rusiji, ili za pritisak na Austriju. No car je bio gluv za ovo sve do 1813: onda su se međunarodne okolnosti promenile. U vrlo složenoj situaciji u kojoj se našao, Napoleon je svestan da malim ulogom u Serbiji može dobiti mnogo: novu državu koja bi izvanredno poslužila kao sredstvo pritiska u meki trbuh Austrije – ili čak kao tampon prema Rusima – jer savez Austrije, Rusije i Engleske jako ga pritiska posle povlačenja iz Moskve. Turcima bi mogao da da kompenzaciju na Levantu, za teritorije koje im uzima na Balkanu. Serbija odjednom dobija silan značaj, ako bi okupirala austrijske krajine, o čemu piše Karađorđe. I najzad, time bi bio stabilizovan trgovački put za robu s istoka koju turski karavani donose iz Soluna i Sereza, preko Skoplja, Novog Pazara, Sjenice, na Sarajevo i dalje ka Dalmaciji, gde robu preuzimaju Francuzi: nema drugog načina da dobiju istočnjačke proizvode, zbog vrlo uspešne engleske blokade pomorskih puteva i luka. A Serbi će mu biti zahvalni, jer su od Rusa izdani, a Turci dolaze. Šta je dalje bilo, ispričano je u prethodnom poglavlju. Serbiji su se caru odužili još iste jeseni, u njemačkoj kampanji. I posle pobede kod Lajpciga, u Jevropi nastaje varljivi, opasnošću bremeniti "status quo", koji mora da eksplodira. Napoleon je zadržao Njemačku i serpskim pitanjem ucenio uzdrmanu Austriju. A Serbija se našla stisnuta između Francuza, Rusa, Švaba i Turaka.
Iz pismene izjave Dominik-Žan Larea, Audijenciju kod Georgija Crnog dobio sam odmah. Kao i dosad, prevodilac u našem razgovoru beše voždov pratilac, Naum Georgis. Moj početak ga je iznenadio. "Došli ste da razgovaramo o knjigama?" upitao je. "Na neki način", odgovorih. "Želeo bih vašu dozvolu da Vama posvetim svoju knjigu Memoires de medecine et de chirurgie – poslednji tom biće uskoro objavljen u Parizu." Za trenutak, njegov osmeh postade topliji. "Imate moj pristanak ako baš želite, prijatelju. A ja sam vama hteo da izrazim zahvalnost zbog onoga što činite: što ste pomogli da se ustanove karantini na turskoj granici, i što ste doveli onih nekoliko lekara – stranaca da rade ovde. Jer Bog mi je svedok, znam šta vrede ovi hirurzi što sada vidaju moje ljude: Dimitrije Kapari, Teodor Monasterioti, Antonije Slavuj... A onaj Pavel Ilić, apotekar u Kragujevcu – sad ima ovde neko ko može da pravi zapadne lekove!" Vožd beše vrlo zadovoljan. "Ne bih voleo da precenjujete moj rad, gospodine. Jasno je da i Francuska ima interes u tome – ali, da li verujete da ja volim svoj posao, i da sam sretan što mogu da stvorim zametak medicinske službe ovde?" Dugo me je gledao u oči. "Verujem", reče najzad i stište mi ruku. "A sad mi recite, da li je tačno da se priprema vaš odlazak?" "Tačno je", rekoh. "Vreme je da se pridružim Grande Arm‚e. Znam, međutim, da ću se još vraćati ovamo... I pre nego što odem, želeo bih da završim jedan posao ovde – možda bi ste mi vi mogli pomoći." I dalje me je netremice gledao u oči: "Šta god želite, prijatelju. Kako da vam prenesem ono što osećam? Na vašu preporuku, doznao sam, vaš zemljak gospodin Nikola Aper podigao je onu veliku radionicu, gde hranu zatvaraju u metalne posude – kako to zovete, konzerve? – i tu hranu liferuju za vojsku. Uveo je i parnu mašinu, za valjanje limova za te konzerve. Čuo sam da takvih radionica ima širom Velike Imperije, i razmišlja se o gradnji novih ovde. Pogledajte samo šta bi smo svinjskog mesa mogli da isporučujemo za vašu armiju..." "Napisao sam vrlo povoljnu analizu o ulaganju u konzerviranje hrane u Srbiji", rekoh. "Videćete. Osim toga dopunio sam vaš zahtev za rudarima iz Saksonije, koji bi obnovili stare rudnike ovde. Od Marmona sam dobio podršku da se potraže porodice iz Bavarske i Virtemberga, koje bi se dobrovoljno preselile i svojim primerom poučile vaše seljake boljem mlekarstvu i štalskoj nezi stoke. Možda stotinu porodica za početak." "Uopšte ne izgleda loše", reče zamišljeno Georgije Crni. "Ako bi potrajao mir..." "Da li će mir potrajati, dragi gospodine, to vam niko u Jevropi ne može reći u ovom trenutku. Ja lično bio bih presretan da postanem civilni lekar. A vi... Uz malo sreće, za dve godine imaćete ovde pravu fabriku stakla, i možda fabriku papira: sirovina imate, robu možete izvoziti u Veliku Imperiju... A to je početak vašeg puta." On zamišljeno priđe prozoru, okrenuvši mi profil. "Skoro da mogu da vidim tu sliku... A vi, znate li da imam vrlo jake protivnike ovde? Oni nemaju dobrog razloga da mrze to što nudi Velika imperija – ali oni žale što umesto vas to nije učinila Rusija. Premda, po meni, Rusija to nikad ne bi mogla da ponudi – ali svejedno. Dušu bi dali, kad bi se ponovo zbližili s Rusima. Vas Francuze mrze, jer hoćete da nas odvojite od matuške naše, Rusije presvete. To što vi činite doživljavaju kao borbu za dušu naroda... iako ja to ne vidim tako". "Gledajte na to dugoročno", rekoh oprezno. "Srbija je sad unutar naše zajednice naroda. Sigurno zvuči bogohulno, ali recite im da se Velika Imperija jednom u budućnosti može i raspasti, a onda? Onda možete potražiti nov put za sebe, možete se povezati i s Rusijom – ali iz Francuske ćete i dalje moći da dobijete tehniku, stručnjake, kapital, da razvijate to što već imate. S francuskim mašinama, idejama, kulturom – imaćete napredak. Naravno, tu je i francuska korist – ali zašto biste u budućnosti kidali veze s mojom domovinom? Ko vam u Jevropi još može ponuditi toliko stvari, osim zemlje Gala? Ne želimo da otmemo vašu veru – ali mi nudimo parnu mašinu, i to odmah. To ima i cenu, ali ko vam još nudi nešto slično? Engleska, Rusija? Sigurno ne. Prva je nezainteresovana, druga to nema. Austrija vas mrzi. Onda?" "Potpuno vas razumem", rekao je zamišljeno. Zaćutali smo, a onda je prevodilac, Naum, dodao uz zagonetan osmeh: "Ali to znači da bi ipak nosili francuski pečat na duši!" Odgovorio sam: "Zar je francuski pečat tako nepodnošljivo težak?"
Iz iskaza Nauma Georgisa Kad su naši vojnici pod francuskim barjakom otišli pod Lajpcig, i ja sam bio tamo: ideja kneza Ipsilantija bila je da se nađem u blizini Napoleona, i da mu predam jednu poruku u ime našeg bratstva. Obavestili su me da se od ovog odustalo, te tako nisam tražio izlazak pred cara. Ali borio sam se uz ostale, i izbliza videh junaštvo što ga počini hajduk Veljko sa svojim ljudima. Ne, on "haterista" nije bio, ali upoznavši ga, shvatih da on cilj naš nosi na srcu, te da bi odmah poginuo za njega. Kod Lajpciga uspeo je Veljko da svoje ljude koristi protiv Austrijanaca a ne protiv Rusa, i dobro je učinio, jer beše dosta Serba što su rekli da neće dići oružja na pravoslavnu braću. Bio sam na Gosu kad je on svojim pukom probio front, izazvavši metež kojom prilikom je poginuo Falkenštajna. Gledajući kako ga Imperator počastvuje posle bitke, bejah presretan što imamo takvog čoveka. Njegova nesreća bila je što je beskrajno ljubio Rusiju. A onda je došlo primirje, i u proleće 1814. vratili smo se u Biograd preko Beča, koji je ponovo priznao pokornost našem caru. U Serbiji sam zatekao prilike izmenjene. Voždova struja u Sovjetu, koja je bila za jaku vlast i slabiji oslonac na Ruse, sad je nadjačala drugu struju koja je oduvek čuvala vlast knezovu, i bila za ograničenu voždovu vlast i potpun oslonac na Ruse. Video sam kako Peterburg pokušava da spletkari preko svojih ljudi, ne bi li potkopao uticaj Francuza. To je u ovom času bilo teško: narod je video da su Francuzi došli kad je bilo najteže, i kad su nas Rusi ostavili na cedilu. Tada, ja ništa loše nisam video u jačanju Francuza, jer to je bio samo prolazni zastoj, predah u borbi za "Novu Vizantiju". Mi smo gledali puno dalje. Ali u ime kneza Ipsilantija morao sam da tražim razjašnjenje, a oko dalje saradnje s "Haterijom". Vožd mi je odgovorio da se tu ništa ne menja: Francuzi su spasli Serbiju od propasti, no Georgije Crni i dalje vidi državu naroda pravoslavnih kao naš krajnji cilj. I naravno: gospodin Dominik – Žan Lare ponovo je bio u Biogradu. U međuvremenu beše postao prijatelj voždov, i bio sam zadivljen videvši koliko je korisnih stvari ovaj Francuz isposlovao za Serbiju. Nisam ga mrzeo zato što je vožd savet njegov iskao: vredeo je mnogo taj Francuz, reći ću. Ali sumnja se rodila u meni kad videh kako misli svoje i želje francuske podastire voždu – i kako polako to misli samog vožda postaju. Tad sam se uplašio. Gospodo sudije, ja jesam u mladosti pomalo učio za popa, otuda neke reči i misli moje. Boli me danas kad optužuju nas "hateriste" skoro kao zlikovce. Takvi neće da vide suštinu našeg zaveta pri stupanju u bratstvo, njegovu saprirodnost, jedinosuštanost sa rečima božijim iz Svetog pisma... Verovali smo tvrdo da se borimo za stvar ispravnu, a pobeda nam je bila nesumnjiva. I nismo se bojali nikoga do Boga. Svoju glavu nikad nisam sklanjao, jer davno sam raščistio: krvav je put kojim ću ići, i teške stvari ću činiti. Nije li ovo suprotno sa deset zapovesti? Očigledno. Ali cilj je veliki na kraju, i vredeo je naših života: "Nova Vizantija" koja će moć nekrsta slomiti, a preprečiti put krstu latinskome, nezaustavljenom dosad... A to bi prva stepenica bila ka carstvu "Trećeg Rima" – ali to je tek daleka slika... Ovaj Francuz učinio je nešto što niko drugi nije – učinio je da sumnjam. Jer čak i da pobedimo ovde, hoće li to biti Serbija – početak "Nove Vizantije", ili Serbija – po francuskom uzoru uređena? To nije bilo moguće odmah danas, ali beše dovoljno da počnem da strepim. Mladići su oblačili tuđinsku uniformu, neki su i u Pariz otišli, ovde su urađene neosporno valjane stvari – i u besanim noćima ja bih video drukčiji ishod, video bih neku buduću Serbiju kao najvernijeg saveznika francuskog... Tad sam pomislio da ako treba, ubijem Larea. Ni to nije sve. Drugu, još težu sumnju, usadio mi je ovaj stranac. Zbog znanja francuskog, vožd me beše odredio za pratioca Lareovog, kad taj odlazi u lov, ili pohodi serbske krajeve da ih upozna. Bejah vodič i tumač, i u dugim razgovorima za vreme jahanja spoznah da on nije hrišćanin, u smislu što ova reč znači. Govorio je mnogo o nekim prirodnim zakonima, a sumnjao o proviđenje; mogao bih reći da je bio bezbožnik. Ali verovao je i u neke mračne sile i čudne svetove, nešto što čovek bistre pameti neće prihvatiti ni za razgovor, a kamoli da poveruje. No veru moju nije vređao – treba li da ga mrzim što je jeretik? Moja duša neće tu stradati, rekoh sebi, i sem sitnih zađevica oko vere se nismo svađali. Da je na tome ostalo – mogli smo biti braća po oružju. Ali on beše opsednut mišlju da nađe nekog vidovnjaka, proroka, šta li – e da bi od njega zaiskao odgovor nekakav, kao da mu od toga život zavisi. Mnogo jetkih reči izgovorio sam mu oko tih vidovnjaka, ubeđivao ga da su to bapske priče, poput vodenjaka koga niko nije video, a svi ga se plaše... Nije vredelo, suviše tvrda bila je vera njegova. Iz toga razabrah da ga nešto tišti i da ima veliku muku, kad ovde od proroka pomoć hoće da potraži. Malo vremena pošto sam se vratio iz Germanije, uvideh da je Francuz mnogo truda uložio da upozna običaje serbske, i da što više obiđe unutrašnjost. Čak je i vožda zanimao tom pričom o vidovitom starcu koji ovde negde živi. Elem, jednog dana reče vožd: "Kojekude, našem doktoru francuskom da pomogneš! Dočuo je sad za nekakvu vračaru, pomozi mu da je nađe". "Gospodaru, zar na to da gubim vreme?! Ako je naš doktor mokrim obojkom udaren, zar mi još čapras-divan da mu pravimo?! Mani se besposlica gospodaru, molim te!" Bejah jedan od nekoliko ljudi što su smeli glasno da mu kažu da se ne slažu s njim. Nije planuo – odgovorio je zamišljeno, a to je ono što me je pogodilo: "Učinićeš to, Naume... On je negde čuo, ili pročitao, da ovamo u Serbiji ima neki starac koji ti može na sve odgovoriti – i šta će se tek desiti... Do sad je silan trud uložio, no ništa o starcu nije čuo, a misli da bi ga ova vračara mogla uputiti. Bićeš mu putovođa". "S kim je on mogao razgovarati o vračarama ovde?!" "S Vukom, a s kim bi drugim." "Ako zapovedaš, gospodaru". "Zapovedam. Nešto golemo ga grize, kad je upeo da nađe tog vidovnjaka. A ja se mislim... Ako ga pronađete, odvešćeš posle i mene tamo. Mogao bih ga i ja pitati nekolike stvari". "Aman! Zar smo dosad s nožem ragonili Turke, ništa nikog ne pitajući, a sad od baba i ludih staraca savet da iskamo?!" On se smrkao i pogrbio. "Mučno je, Naume, vidiš i sam... Varljiv je mir. Ovde u zemlji nešto smo pokrenuli, ljudi malo dahnuli dušom... Ali rat se sprema, vidi se. Napoleon hoće u kola svoja da nas upregne do kraja, to je jasno, a Rusi zapeli, pritiskaju da se na njihovu stranu obrnem... Tajna pisma mi šilju, nude kule i gradove, a između redova prete... Uvek su nas odgurnuli kad su nam trebali, i opet nude pomoć i zaštitu. Francuz je dosta učinio za nas, narod vidi, ali u duši ni Rusa nije još odbacio... Nisam pametan šta da činim – u stvari znam šta bih, al' plašim se da ću pogrešiti. Vala, mogao bih i ja tog vidovnjaka pitati šta da činimo, od toga štete biti neće". "Za Boga miloga, gospodaru!" "Naume, ja sam u sebi odluku doneo. Ali svejedno bih voleo da čujem šta taj čiča ima da kaže". Da vožd nije bio u pitanju, izašao bih smejući se, ali ovako se zabrinuh. Znao sam koliko je gospodaru teško, ali da i na ovakvu pomoć pomišlja... Sad, valjalo je povesti Larea. A onda pretrnuh: ako ipak pronađemo vidovnjaka? Ako odvedem vožda njemu, i ako mu starac rekne da se samo drži Francuza, jer je to za Serbiju najbolje? Ako to rekne, Georgije bi ga mogao poslušati – a to znači da od "Nove Vizantije" nigda ništa neće biti?! O, Bože!! Celog života služio sam svetoj stvari našoj. Ne verujem u ale i veštice... Ali ako onaj kojom nesrećom dokaže da je zbilja vidovit? Ko bi onda propustio priliku da ga upita šta će se desiti, i šta nam valja činiti? A ja – ja sam se, Gospode, uplašio od onoga što bih mogao čuti: da cilj naš, moj, nije ostvariv. Takav strah dotad nisam iskusio. Uplaših se odgovora. A onda je pukovnik i plemić Veljko Petrović – više niko ga nije zvao "hajduk" – zatražio prijem kod Georgija Crnog.
Iz dnevnika Dominik-Žan Larea, 2. maj 1814. Mirisi su se mešali – smrdelo je na vlažnu vunu, balegu, znoj i ko zna šta još, sve pomešano s mirisima suvih trava, što su u snopovima visile s greda i zakačinjale me po licu u kosi. Svetlost je u izbu dolazila kroz vrata i kroz malu badžu na krovu – zato unutra beše polumrak. Šutnuh kokošku koja mi se zaletela u noge, ona pobeže kokodačući. Naum me pogleda i naceri se bez reči. Voždov sekretar stajao je nepomično malo iza nas, zagledan u vračaru. A ona je sedela na tronošcu sva u crnom, zabrađena crnom maramom, nagnuta nad ognjištem mrmljajući nešto. Zatim posegnu u nekakav zamotuljak i izvadi tri olovna kuršuma: odmerila ih je na dlanu. Lice joj beše mirno, pogled prazan. "Prevedi to što gunđa!", šapnuh Grku. "Ne može se prevesti", cerio se još uvek. "Nema nikakvog smisla: potrč, potrč, potrčak, hodilo, na vodi brodilo... Pravi od nas budale!" Ugrizoh se za usnu. Vuk, voždov sekretar, zašišta da ćutimo. Prinela je kuršume usnama, huknula u njih, pa ih položila na vatralj i nadnela nad raspaljeno ugljevlje. Za tili čas olovo beše istopljeno. Još nešto je mrmljala, pa sruči to olovo u posudu punu vode, kraj svojih nogu. Tečni metal razli se u desetine oblika: cvetovi, kaplje, strelice, čudne figure... Razgledala ih je pažljivo, zapevajući još nešto unjkavo – pa onda progovori glasno. Naum je spremno prevodio: "Ići ćeš u goru, u najdublju goru, pregazićeš potoke i duboke jaruge... U najdubljoj gori, kraj malog jezera, videćeš utvu zlatokrilu... Ako je slediš, odvešće te kud želiš". Iznenađen, uzdahnuh. Voždov sekretar beše nepomičan poput kipa. Naum je izgledao vrlo zadovoljan. "Ova je najgore od svih", rekoh. "Razumeš li ti išta od toga?" "Hteli ste da vas odvedem vračari, gospodaru", reče Grk smešeći se. Beše to zloban osmeh. "Zar mi ne može reći ništa određenije?" "Čuli ste je. To je sve". "Tvoji zemljaci iskaju odgovore od vračara. Ti baš ni u šta ne veruješ?" "Ovim babama?" On se nasmeja glasno. "Gospodaru, mišljah da ste vi tamo u Francuskoj raščistili s tim!" Još jednom straćeno vreme. Ni ova ne može da mi kaže gde da tražim. Ali ljudi oko mene život tumače nadrealistički: oni mirno govore o stvarima koje ja vidim samo u pijanom snu! Paze da ne uvrede jezerske vile, izgovaraju bajalice protiv veštica, kače vence luka na vrata i prozore, a kad odlaze na put zamoliće za naklonost neka fantastična bića... U ovim običajima prepoznajem ostatke najstarijih kultova Sunca, plodnosti, posvećenih životinja... Živim u svetu gde se svakodnevno obraćaju natprirodnom – ali to još uvek ne rešava moj problem. Vidovnjaci ovde postoje. Čuo sam već predanja o starim prorocima, čija bi se svaka reč obistinila. Shvatio sam logički sistem na kome počiva pronicanje u budućnosti: ako postoje Usud i rođenice, sudbina – moraju postojati i ljudi koji će naslutiti dosuđenu sudbinu, pročitati je... Razgovarao sam dosad sa dvojicom "vidovitih staraca", ali bez uspeha: o onom što mene muči, ni pojma nisu imali. Ništa nisam pronašao o Bonvalovom i mom proroku. Čak i vožd srpski dočuo je čime se zanimam u slobodnom vremenu. Taj čovek, koji se prema meni ponaša vrlo prijateljski, upitao me je: postoje li vidovnjaci i u Francuskoj, i tražim li tog proroka da mi odgonetne ratnu sreću Carstva u budućnost... Da, odgovorio sam kratko. Sam mi je tako ponudio uverljiv odgovor: kako će Francuska proći u predstojećem sukobu, hoće li se rat trajno završiti – zar bi čovek kao ja mogao da pita išta drugo?! Jer ko bi pretpostavio da želim da pitam: postoji li paralelni svet u kome možda živiš, Eliza?! Svet u kome još uvek trčiš nasmejana kroz travu – mesto gde bih te mogao videti, kad bi mi vodič uzeo ruku i proveo me sumračnom stazom između Svetlosti i Senke? Ne raj: možda paralelni svet u kome još uvek živiš u Parizu, tek da ti kažem nekoliko reči, da za tren vidim tvoje lice. Da ti kažem da, ma koliko te ljubih za života – još više te ljubim sad... posle smrti. Gospode, kako je teško napisati ovo "posle..."! "Šta je to utva zlatokrila?", upitah voždovog sekretara. Razumeo je francuski. "Ptica koju je malo ko video, ali svi tvrde da postoji. Kažu, kad se ta ptica pojavi, odredi nečiju sudbinu. Kažu da uz nju ide neka čarolija". Sad je i Naum morao da pomogne. Odlično, Eliza: u zemlji fantastičnih bića, tražiću čudesnu pticu. Ali verujem da negde još uvek živiš, i tražiću put do tebe – da ti kažem kao Orfej Euridici, da te nisam zaboravio. Naći ću vidovnjaka koji će me povesti: stupiću na brod crnih jedara, što brodi tamnim vodama u sutonu između svetova – da makar samo na tren, na drugoj obali, vidim tvoje lice. Volim te, Eliza. Gle, mastilo se zamrljalo: to su suze.
Iz iskaza Nauma Georgisa Veljko je ušao u sjajnoj dragunskoj uniformi, s pukovničkim epoletama, i s medaljom za hrabrost oko vrata koju mu je lično Imperator prikačio. I on se bio promenio od Lajpciga: ovog puta čovek se mogao ogledati u njegovim visokim, dobro ulašćenim čizmama. Odbio je da preda sablju sekretaru, na šta je Georgije Crni samo odmahnuo s osmehom, i straža je propustila pukovnika unutra. U sobi, osim njih dvojice stajao sam samo ja, uz zid iza voždovog stola. Sekretar je ušao još jednom, da unese vino i naspe ga u fine staklene čaše – francuski poklon – a onda se izgubio. "Kojekude, dobro mi došao!" nazdravi vožd, podižući čašu. "Jesi rešio da se vratiš pod serbsku zastavu?" "Trebalo bi, gospodaru". Veljkovo lice beše vrlo ozbiljno, što je njemu bilo nesvojstveno. "Ono, platismo i preplatismo pomoć francuskom caru, serpske kosti sad leže i po Germaniji, malo li ih je što leže ovuda... Neka, ne bunim se zbog toga, moralo je, no sam zbog drugog došao, moj gospodaru". "Kazuj onda". Sad se i vožd uozbiljio. Veljko očima pokaza ka meni. "Njega ne gledaj", reče Georgije. "On stoji tu uz duvar, oči ima a ne vidi, uši ima a ne čuje – dok ne treba. Govori!" Za njihovog razgovora stajao sam mirno, s rukom na oružju, a već piće mi nikad nisu nudili u ovakvim prilikama. "Dobro", reče Veljko, iskapi čašu, pa sam usu još jednu. "Strašne stvari se dešavaju, i ja više ništa ne razumem. Molim ti se, objasni mi kuda to idemo, jer ja ovako ne mogu!" "Tražiš da ja tebi objasnim nešto?!" Voždov glas učas otvrdnu. "A da li sam ti ja objašnjavao išta kad si došao onomad ispred nekoliko gologuzana, i kad sam te učinio bimbašom?!" "Gospodaru!" Sad i Veljko podiže glas. "Sve što imam, na sablji sam stek'o, niko mi ništa poklonio nije! Pa ako se Napolijun grlio sa mnom tamo po Germaniji, nemoj se ni ti istresati na mene!" "A, je li?!" Sad sam u voždovom glasu osetio bes, onaj bes kada bi – ne jednom – vadio i kuburu da puca u nekog. "Da se ne istresam! Ali ja sam slučajno tvoj vožd! Brže onda, po što si doš'o?!" Veljko iskapi i drugu čašu, pa duboko uvuče vazduh. Mislim da je ovaj govor spremao dugo, kod kuće i naizust. "Mili gospodaru, ti znaš da sam oduvek ljubio Rusiju". Na ovo se Georgiju raširiše oči. "U njoj sam video spasiteljku našu, uzdanicu pravoslavnu. Kad su ono Rusi došli na Dunav i sreli se s našima, dao sam da se sašije odeća za najbolje moje momke, i nabavio opremu da izgledaju kao pravi kozaci. Kad je francuski car stigao do Moskve, niko to predamnom nije smeo pomenuti, jer sam zapretio da ću posjeći svakoga! Na Malajnici, osamsto sedme, mi i Rusi satrsmo tursku konjicu. Činilo mi se tada, poleteću. Za mene, Rusija..." "Sve to znam!", preseče ga Georgije. "Znam da ljubiš Ruse više no sebe samog. Šta sad hoćeš?" "Ja francusku uniformu sad nosim, gospodaru. Jurišao sam pod zastavom njihovog cara. ne protivim se, sami Serbiju ne bismo spasli! Mišljah, to je prolazno i hvala Napolijunu, a kad vratimo uslugu, zbogom i uzdravlje! Računao sam da će on imati preča posla no da uređuje Serbiju po svom ćefu. Ali sad se sve menja, od naše ruske braće tuđimo se, vi Serbiju po zapadnom uzoru kanda hoćete da uredite, a u korene nam dirate, dušu hoćete iz grudi da mi izvadite!!" "Ma o čemu ti to bulazniš?!" "Bulaznim o tome da se zemlja napunila njihovim majstorima, kalauzima – indžiliri, šta li su – koji vascelu Serbiju obilaze, mere, crtaju nešto, kažu probijaće puteve, pričaju i o čemu nekom neviđenom, kao kola bez konja, po gvozdenom putu što se kreću sama; i to bi kažu, za tri-četiri godine mogli da postave u ovoj zemlji. Sase i Švabe pozivaš da ti urede rudnike i stada. Momke naše na visoke škole šilješ, u tamo neki Pariz! Gospodaru, ja nisam pismen, ali mi je jasno k'o dan da neko, ako se školovao u Francuskoj, u istu tikvu ima sa njima da duva, klanjaće se Parizu, a dve krajcare neće davati za Peterburg! Već sam čuo da ima nekih, vratili su se, što su na veru zaboravili, tamo u Parizu čitaju nekog Dideroa, neke vilozove, encik... lopediste, šta li su, koji na boga hule po knjigama! A njihovi ljudi što su ovamo došli da pouče naše, svašta pričaju o državi: nema tu ni reda, ni domaćina, ni Boga! Pa onda..." "Ma jesi ti to mene doš'o da učiš, da ti pas mater?!" "Gospodaru, moram da kažem, ma crk'o! Dušu hoćete da nam izvadite!" "Kojekude, 'ajdučino glupa, ko tebi čupa dušu?! Ko tebi veru otima? Ako oni bolje od nas znaju da urede državu – pa koga ja da pozovem da nam pomogne, ovakvima kakvi smo?! Video si njihovu vojsku! Video si gradove i gazdinstva u Germaniji! A video si i ovaj jad ovde: pitam, hoćemo li i mi da živimo k'a ljudi?!" "Nemoj vikati na mene gospodaru, molim te!" "Ene, da nećeš možda sablju da potegneš?!" "Ma gospodaru, stope ću ti poljubiti, poslušaj me: ne odvajaj nas od Rusa! Ne odvajaj nas od roditelja, zarad nekih sa Zapada, u Moskvi je majčica naša..." "Majčicu ja tebi, jesi doš'o da kukaš k'o žena ovde?! A gde su ti Rusi bili s proleća osamsto trinaeste? Ma ni suzu nisu pustili za nama, svoju stražnjicu su čuvali! Pa šta sam ja treba da uradim, da gledam valiju, Marašli Ali-pašu, kako nabija na kolac sve živo po Serbiji? Jel' možeš da zamisliš tu kolonu roblja što bi Turci odveli u Bosnu i Sandžak? Poslednji kilavi Turčin imao bi Srbina za slugu! Šta sam trebao da radim, da kličem ruskom caru dok nas ovde kolju?!" "Ma jasno je to gospodaru, ali okrenimo se sad Rusima! Ne tuđi nas više! Reci šta hoćeš, ali i popovi već pričaju – ovi Francuzi i kršteno ime će nam uzeti, sve po malo. A to što donose one verige na kulama, i svoje gvozdene puteve, to ne može na dobro izaći!" "Budalo! Šta je za tebe Rusija?" "Ja... Ne znam, gospodaru – ali ne mogu bez nje!" "A ti je voli koliko hoćeš, ali ne mešaj se u ono što ne znaš! Idi, obuci sve momke u kozake ako hoćeš, ali ne pači se u moj posao, da život Serbijima uredim, da Serbljin živi k'o čovek a ne k'o pašče! Da jednom ovde budu varoši kao u Francuskoj i Švapskoj! Da budemo siti, ponositi, u dobre haljine obučeni, da imamo svoje učene ljude a ne da kamčimo pamet od drugih! Da svaki seljak kaže: "Bogu hvala, kad mogu da platim i ovako velik porez!" Da jednom živimo k'a u toj Jevropi, da joj mater i njoj! Ako Francuz sve to nudi – jel' ja treba to da odbijem?!" Veljko se diže. "Gospodaru, onda ću ja poći i govoriti svakom ko hoće da sluša, da su Vožd i oni oko njega rešili od Rusa da nas odvoje. A biće onih koji hoće to da čuju, veruj mi, ima ih već dosta. Jer ja neću da dignem sablju na Rusa, a za tu Jevropu!" I pukovnik Veljko Petrović bučnim korakom napusti sobu. Vožd se polako okrete meni, a čudan izraz beše mu na licu. "Ovog jebivetra voleo sam mal'ne kao sina, znaš li to?" Klimnuh glavom. "Ako počne da laje okolo, naudiće nam dosta, ovde neki samo to čekaju... Kojekude, kaži i ti nešto, po duši te!" "Bojim se da je tako", rekoh. "I onaj tvoj Ipsilanti seo mi na vrat s istom pričom: "Ne skreći pogled od Rusa, ne naslanjaj se suviše na Marmona!" Kao da ja veru hoću da napustim, da vam oca svima! Ma mogu se ja okrenuti Peterburgu, samo to sad ovaj narod neće ni nahraniti, ni odbraniti, ni naučiti knjizi, ništa! Jel" razumeš?!" "Sve, moj gospodaru". Ali u duši tog trena uguših jauk, jer znao sam šta sledi. "Onda nađi ovu budalu noćas, pre nego što napravi veću štetu i počne pobunu – i ubij ga, da niko ne vidi!"
Iz dnevnika Dominik-Žan Larea, 15. maj 1814. Da napišem da sam ogorčen? Da nikad nisam bio tako povređen kao danas? Sedim i ne uspevam da sastavim suvislu rečenicu. Da li je to bila poslednja prilika? Ali ja sam kriv što sam započeo tu priču o vidovitim ljudima. Bili smo tako dobro raspoloženi sva trojica dok smo jahali uz podnožje planine, naterujući konje da preskaču jaruge, i prelazeći u galop na kratkim ravnim delovima. Dan vedar i svež, kao stvoren za lov: osećao sam se vedro i smireno kao što odavno nisam – i upitah ih šta misle o tome. Vuk, sekretar, učtivo odgovori da još nije sreo pravog vidovnjaka, ali da svašta može biti na svetu: u njegovom Jadru postojale su čuvene vračare, i pričalo se da razne moći imaju – da bacaju čini i prokletstva, da spravljaju razne napitke... Ali Naum moje pitanje dočeka na nož: "Ja u to ne verujem nimalo! A i da postoje, kakva korist od njih? Da saznam dan svoje smrti? Da li bi ti, doktore, mogao to da podneseš – ili bi ti se život ogadio, i ne bi imao ni osmeha ni dobrog zalogaja, sve se pitajući: "A čemu mi ovo, kad ću kroz godinu dana umreti?!" "Naume, neki ljudi veruju da su jednom već živeli. Neki od njih čak se sećaju svojih prošlih života. To možda znači da su božija dela neuništiva: bivstvovali su u nekom drugom svetu, sad opet u ovom, pa u nekom trećem... Postoje ljudi koji u duhu mogu da prate taj put, koji će ti potanko reći u kakvom si liku, i s kojom sudbinom bio ranije, pa šta bi još moglo da te čeka... I to je vidovitost: dokučiti ko si bio u prošlom životu, ili ko ćeš biti u budućem. Ovako ljudi koji su te voleli mogu saznati gde si se obreo posle smrti, u kakvom telu, jesi li dobro..." Naglo je privukao uzde, i njegov konj se propeo njišteći. "Gospodaru, volja ti da me tužiš voždu – ali govoriš kao budala! Pričaš mi priče o dušama što se sele iz tela u telo, iz sveta u svet – isti čovek, jednom kao raja, drugi put kao car..." "Otprilike tako, Naume. I ne ljutim se na tebe". "Neka bude i po tvome – ali zašto toliko misliš o tome, gospodine? Ja ne poznajem te što su možda već jednom živeli. S nožem idem na Turke, i ne pitam hoću li sjutra poginuti, ni rašta ću se i gde ponovo roditi! Ni ne očekujem to. Ja činim – sada!" "Razumem te i bolje no što misliš, ali ne razumem zašto tako odbijaš ideju samu. Ne moraš pitati vidovnjaka za sudnji dan: smrti se ne bojimo ni ti ni ja. Ali zar ti nikad ne beše do nekoga stalo toliko, da pomisliš da smrt nije kraj? I zar nisi poželeo nikad da preminulog vidiš na trenutak: gde je sada po božijoj volji, da li mu je dobro, da li je sretan? Jer neko toliko voljen prosto ne može biti konačno mrtav? Zar nikad nisi to poželeo?" "Da zavirim u raj? Zaboga!" "Ne raj, Naume. Jer ako se slažemo da je duša besmrtna – možda odlazi u neko novo telo, ovde ili u svet sličan, koji ti ne vidiš. Vidovnjak bi ti mogao reći gde je i kako joj je sada, toj duši." "Gospodine, valjda su ti rekli da užasno huliš?" "Jesu, Naume, ali zašto bi to morao da bude baš taj raj? Zašto ne nagrada u vidu novog života?" "Shvatam, gospodine, da si žarko ljubio nekog ko je umro – ali zar si zbog toga morao da izmišljaš sve to?" "Kako da ti objasnim da postoji čitav niz ljudi, mislećih, koji smatraju da je ovako nešto moguće? Nisam nikako ja jedini. U Egiptu, kažu, postoje veliki vračevi koji rečima mogu pomoći čoveku da prizove sećanje na prošle živote, koji ti mogu predskazati sudbinu u ovom ili nekom budućem životu... Ja čvrsto verujem". "Po duši, gospodine, za koga to hoćeš da pitaš da li živi u drugom svetu?" Ćutao sam nekoliko trenutaka – a onda sam napravio tu grešku. "Za jednu ženu". On se smejao – glasno, podrugljivo, ružno. Smejao se da me povredi. I boleo je taj smeh – zbog tebe, Eliza. "Trebalo je da pogodim! Ha, vi Francuzi! Dok sam se ja klao zubima s Turcima, dok sam žvakao brezovu koru kad sam četovao, ti si uz čašu vina lupao glavu – je li ovaj svet samo pričina, šta li, ti si plakao nad ljubavlju svojom jer ta je žena umrla. Nisi ti nikad video majku kojoj su muža ubili, a deca joj na očigled umiru od gladi... Oprosti, gospodine, svako od nas ima tajne želje i ja to poštujem, ali to o čemu ti sanjaš – ništa tako beskorisno, isprazno, jalovo nisam čuo!" "Naume, ja znam!" "Nemoj više gospodine, molim te!" Zaustavih konja. Njegov smeh pogodio me je mnogo – drhtao sam celim telom, iako sam bejah krivac što sam tajnu izrekao nekome. "Dokazaću ti kad pronađemo vidovnjaka, a pouzdano znam da živi ovde negde. A dokazaću ti da ne laže, jer će proreći šta će biti uskoro s tobom, tvojim voždom, ovim tvojim ratom, bunom, šta li je!" Ukočio se. "Tako ćeš mi dokazati?" "Čitao sam svedočenje čoveka kome verujem. On je ovde negde razgovarao sa starcem, koji mu je mogao od govoriti baš na sve. Ako uzmogne da odgovori meni, moći će jamačno i tebi, šta god ga ti pitao. Onda ćeš mi poverovati!" A tada je Vuk odjednom priterao konja, i pokazujući rukom napred, rekao: "Ućutite, za boga miloga! Gledajte!" Nismo ni primetili da smo kroz neki usek, čije su strane bile obrasle retkom šumom, izjahali u malu dolinu sa tri strane zatvorenu stenama. Pred nama je bilo jezero, obale obrasle u šaš: voda je bila vrlo tamna. Nedaleko, na samoj obali – visoka elegantna ptica, dugačkog vrata i dugog kljuna, stajala je poput čaplje na jednoj nozi i zainteresovano nas posmatrala. A njeno perje, pri ovakvoj svetlosti, imalo je neki fini sjaj... "Utva zlatokrila!" prodahta Vuk. "Kako retka ptica, imamo sreće!" Rekao je – utva! Stara veštica... Ukočih se: nije lagala! Ono, da ću u nekom kršu pronaći ovu pticu... Predznak! Predznak, Eliza! Ptica koja će me odvesti starcu: toliko fantastično da nikad ne bih poverovao, nikad, ali ona je predamnom! Jedina, mila moja... Ipak! Mogao bih te videti! Ne postoji ništa što bih više želeo, Eliza. Kao tuđom voljom, poterah konja korakom, ispruživši ruku, čekajući da ptica poleti pa da je sledim, i da me ništa ne zaustavi... I dok sam tako zaneseno gledao... Prasnuo je pucanj iza mene, i ona lepa ptica poskočila je uvis, pa beživotno pljusnula u vodu i ostala tako: malo sjajnog perja virilo je iznad površine. Okrenuh se. Usredsređenog izraza lica, Naum je uz rame još uvek držao pušku koja se dimila.
Odlomak iz knjige Olujna godina 1813. Daleko najveći utisak na mene ostavio je dolazak prvog francuskog parnog broda niz Dunav, iz Beča u Beograd, na demonstracionu plovidbu 1814. godine. Ubrzo zatim u Beogradu je otvoreno malo brodogradilište, i za kratko vreme šest ovakvih parnih brodova preuzelo je prevoz serpske robe do Beča, a odmah zatim i prevoz plovnim delom Save. Kakav je to događaj bio! Koliko je meni poznato, sličnu senzaciju izazvao je prvi parni brod koji je gospodin Žofroa D'Arban pokazao narodu Pariza, na Seni, daleke 1783. I tada se prost svet uglavnom plašio čudnog čađavog broda s jednim velikim točkom na krmi, koji je iz grdno velikog odžaka rigao dim, a povremeno ispuštao grozno pištanje. Da nije bilo dalekovidosti velikog francuskog cara 1804, ovaj divotni pronalazak uma ostao bi zabava za svetinu, čudo vašarsko. Jedan od najboljih poteza Imperatorovih bio je bez sumnje što je, uvidevši značaj pronalaska, dao finansijsku potporu gospodinu d'Arbanu, i tako za Francusku stekao primat u ovim mašinama. Gospodin Fulton mogao se deset godina kasnije žaliti da je ideja njegova: ko gubi, može da se ljuti, a moguće je da se ideja rodi u više glava istovremeno. No vratimo se Serbiji. Za moje zemljake, i za mene naravno, što nikad nismo videli lađu veću od borbene šajke na jedra, za sve nas ovo je bilo čudo nad čudima, za neke i delo Sotone lično, upućeno grešnoj Serbiji. Oni hrabriji stajali su duž obale i bez daha gledali lađe, oni drugi sklanjali bi i stoku da joj mleko ne presuši, kad vidi prokletu spravu prodornog piska, dok žene u blagoslovenom stanju nisu smele ni da izađu na obalu. Gde uz reku padne dim iz paklene lađe, pričalo se, ništa više ne može da raste... Treba razumeti užas mojih zemljaka: jedva nešto ranije, kad sam ja rođen, moj otac je otišao u planinu i zavijanjem prizivao vuka! Smirio se kad mu je jedan udaljeni vuk odgovorio urlikom: to je značilo da će njegov novorođeni sin imati vučju snagu i izdržljivost, i da se bolest neće lepiti na njega... Ali parni brod beše tek jedno od čuda koja Francuzi donesoše u Serbiju. Ono što smo prvo naučili od naših novih prijatelja, bilo je da svoje poslove obavljaju hitrinom na koju mi, Srbi, nismo navikli. Po ugledu na njih vožd je najpre ustanovio menzulane – poštanske postaje, među kojima su vezu održavali brzi glasnici na konjima, tatari. A najveće čudo načinili su inžinjeri velikog Imperatora: od 1813. do 1815. završena je prva telegrafska linija u Serbiji, Šapov optički telegraf na pravcu Beograd-Užice-Plužine-Niš-Dubrovnik. Na otprilike svake 4 milje podignute su drvene kule sa konstrukcijom pokretnih greda na vrhu – u osnovi sličnoj krstu, samo s dodacima. Promenom položaja pojedinih greda u krstu poruka se, slovo po slovo, slala za dan od Beograda do Dubrovnika: brzina od koje se zavrti u glavi svakom ko je samo jednom prešao tu razdaljinu, pešice ili na konju. Vrlo brzo završeni su radovi i na jednoj kraćoj liniji, Beograd-Kragujevac. U vreme kad su Francuzi zaposeli gradove po Serbiji, formira se jedan isprva tanak sloj ljudi, koji će najbrže usvajati i zapadne ideje, i sprave koje su za Zapada stizale: taj sloj činili su ratom obogaćeni trgovci, uglavnom veliki liferanti mesa i kože za vojsku i za izvoz; zatim zakupci skela i đumrukana, pa imućni ljudi koji su ubirali zakup tako što bi svoje zgrade izdavali državnim službama, isprva malobrojni činovnici, učitelji, sudije i ostali predstavnici države. Sinovi ovih imućnih ljudi, kao i sinovi sovjetnika i popečitelja, bili su ujedno prvi polaznici Velike škole (od 3 godišta) koju je Ivan Jugović otvorio u Beogradu, i koja je takođe širila francuski uticaj. Kako sam, zahvaljujući ljubaznosti Sovjeta, i ja završio ovu školu, biće zanimljivo za čitaoce da navedem koji su se predmeti učili, tu gde su se spremali budući državni činovnici: opšta istorija, opšti zemljopis, računica, francuski, statistika savremene Serbije, pravo narodno, posebno državno pravo, naravoučitelna propovedanija, egzercir s puškom... No još pre toga, odmah po dolasku Francuza, beše upućeno 100 srpskih mladića na vojne škole u Francuskoj: sen Sir, La Fleš, Šalon sir Marn. U zakonodavstvu gde dotle vlada Karađorđev zakonik od 38 paragrafa iz 1810, sad se uvodi Napoleonov "Kodeks", uz izvesno poštovanje prava narodnog. Uvodi se stajaća vojska, regulaši, a Vuča Žikić i Radič Petrović podižu utvrđenja po "vrancuskom" uzoru. Jevropa je banula u Serbiju. Da li je Serbija bila spremna za to?
Iz pismene izjave Dominik-Žan Larea, "Dragi prijatelju, vaše izbivanje potrajalo je! Tako je dobro ponovo vas videti ovde!" Naum je prevodio voždove reči, dok je Georgije Crni zakoračio meni u susret. Za proteklo vreme on se nije puno izmenio – doduše, na licu je imao nove bore. Pozdravili smo se, a onda me on pogleda malo iznenađen. "Da li je sve u redu, prijatelju moj? Jeste li vi to kivni zbog nečeg?" "Ne, gospodine", rekoh kratko. "Međutim, donosim vam vesti koje nisu vesele". "Da čujem onda". Sad se i on ukočio, i ostali smo tako stojeći nasred sobe, jedan prema drugom. "Ovde u konzulatu sačekao me je izveštaj", rekoh. "Maršal Žoašen Mira uhapšen je prekjuče u Napulju, pod sumnjom da je pregovarao s neprijateljima Imperije. Imamo izveštaje o tajnim rusko-austrijskim pregovorima od pre desetak dana. U toku večeri Marmon treba da stigne u Beograd, i zatražiće da ga odmah primite. Bojim se da će postaviti prilično teške zahteve". "O čemu se radi?" upitao je vožd. Siguran sam da su mu mišići oko usana zaigrali. "Izveštaji govore da je pitanje dana kada će otpočeti neprijateljstva", odgovorio sam. "Nova koalicija protiv Francuske izvesna je. Ovog puta moraćete oružjem da držite front na Dunavu. Protiv Rusa", dodao sam, iako nije bilo potrebno.
Iz iskaza Nauma Georgisa Zamolio sam da mi ponovi naređenje, i mislim da mi je glas zadrhtao. A on to uopšte nije primetio, nagnut nad francuskim mapama. "Kojekude, sediš li ti na ušima?" progunđao je, zanet nad obojenim linijama na karti. "Ovo časa poći ćeš popečitelju vojnom, i prenećeš mu da u tajnosti pošalje nešto džebane, kao i praha i kugle za topove na Ada Kale i druge isturene položaje prema Rusima. Drugo, da prebaci bataljon sapera da popravi šančeve na dunavskoj obali, Biogradu najbliže. Za pet dana izvršiti popunu konjičkih jedinica, povući sve ljude koji su pušteni kućama, ali ne dizati mnogo buke oko toga. Za svaki slučaj pustite priču da rumelijski valija šuruje nešto s Rusima..." "Gospodaru moj, to je rat s Rusima" prevalih preko suvih usana. "A dašta je? Sad nam valja igrati: dala baba groš da uđe u kolo, a davala dva da izađe!" Kad sam se sručio na kolena, tresak ga je prenuo i okrenuo se, a onda stao zapanjen. "Kojekude, šta je s tobom?!" "Nemoj gospodaru, molim ti se! Sve ovo što smo dosad činili pašće u vodu, učiniš li to! Okreneš li oružje na Ruse, sahranio si "Hateriju". Nema onda nikakve države na Balkanu, a ti bićeš samo konjovodac francuski, graničar njihov, što tuđu bitku bije. A "Nova Vizantija"? Pa rekao si da ćeš u budućnosti s Francuzima nekako prekinuti, makar i silom... Ja razumem sve do sada, moralo je tako da bismo opstali, ali zar oružjem na braću po veri?! Ne, gospodaru, tako ti Boga!" "Naume!" dreknuo je. "Jesi li s uma siš'o?!" "Nemoj gospodaru, može se sve učiniti zarad spasa srpskog, ali ne okreći oružje protiv Rusa – jer s kim ćemo onda?!"
Odlomak iz knjige Olujna godina 1813. Poput lista krtog papira – zgužvanog, ispravljenog, pa ponovo zgužvanog i tako bezbroj puta – koža na starčevom licu bila je pokrivena borama. Oči, duboko upale, behu mu sklopljene: samo je podrhtavanje koščatih šaka govorilo da je još živ. Sačekao nas je sedeći na panju pred kućom, oslonjen obema rukama na krivi kvrgavi štap. Ničim nije pokazao da je čuo da dolazimo. I tako sam ga pronašao. Nazvasmo mu boga. Tek onda je okrenuo lice prema meni, još uvek ne otvarajući oči. "Bog s tobom, sinko", reče unjkavo. "Očekivao sam te". "Baš mene?" Iznenadio me je. "Baš tebe, jakako! Ti skupljaš sljepačke pesme?" "Ja". Znao sam da mu niko nije mogao reći da ću doći. Ovo selo beše daleko od svih puteva. "E dobro, tebe sam vidjeo". "Kako si me to vidjeo, đede, kad ni oči nisi otvorio?" "U duši, sinovče, u duši. Ti se bakćeš sa slovima i skupljaš pesme sljepačke i djevojačke, je li tako? E, znao sam jutros da će mi doći jedan takav. Vidim, nemaš lošu dušu. Daj đedu malo rakije iz te čuture, pa pitaj šta ti drago!?" Morao sam da se nasmijem glasno: sve je to rekao ne otvarajući oči! Pružih mu čuturu što sam je nosio o ramenu, i starina poteže dobar gutljaj. "Greje starca, raduje junaka! Da reknemo pravo, uželio sam se namernika: dugo ima da mi niko nije uvraćao sem mojih seljana. Ono, dobro je što živim u ovom kršu, inače bi mi ljudi dolazili k'o onome kod Užica, dosadiše tamo i bogu i ljudima. Ali opet, malo sam se zaželio priče!" Sedoh na travu ispred njega. Dečak koji me je doveo čučnuo je malo po strani i piljio u nas, trudeći se da ne propusti ni reč od našeg razgovora. "Đede", počeh "služi li te zdravlje?" "Bože, zašto svi počnu tako glupo? Pitaj, brate, nešto drugo. Imam devedeset ljeta, ili tako nekako: kako zdravlje može da me služi?!" "Čujem da vidiš neobične stvari, niko drugih ih ne vidi". "Pa sad, kad su ljudi sljepi kod očiju. Ja ih vidim onako... Duhovnim okom. Hoćeš li ti da ja tebi pogledam šta te čeka u životu?" "Možda", rekoh. "Ali nisam zbog toga dolazio". "Pa šta bi onda?" "Kako vidiš stvari tim... duhovnim okom?" "A to! Pa eto, Bog mi uzeo vid, a dao mi ovo drugo. Mogao sam ranije da odem duboko u šumu i da se vratim, sam, iako na ove prave oči skoro ne vidim: u sebi bih video put, nikad ne bih zalutao! Ali ne zalazim više u šumu, noge mi popustile..." Sad se približio onome što je mene zanimalo. "Kažu da tamo u šumi razgovaraš sa zverima. Da poznaješ vodenjaka u jezeru, i bauke u pećini. Da druguješ s gorskim vilama, a svađaš se s patuljcima... Da se nisi bojao zanoćiti ni u jednom usamljenom mlinu, da pričaš o vampirima. Da poznaješ divove..." Više se nije smeškao. Poćutavši malo, reče: "Daj, sinko, još gutljaj mučenice". Pružih mu čuturu. "Obično niko ne dolazi da priča o tome. Ljudi pitaju samo šta ih čeka sjutra. Vidim, baš si se raspitivao..." "Jesam, đede. Bolji si od vidovnjaka iz Kremne". Razvukao je bezuba usta. "Heh, to i ja znam! Ali oni su se pročuli, a nije mi baš ni krivo, mirniji sam. Nego, pruži mi ruku, sinovče!" Pomalo nesigurno pružih mu ruku: odložio je štap na travu, pa sa obe šake prihvatio moju i držao je tako neko vreme, okrenuvši ka meni sklopljene oči. Dlanovi mu behu žuljeviti i hladni. Najzad reče: "To tebe zanima... Tako sam nekako i mislio". "Onda mi kaži, ako možeš!" Usta su mi bila suva. "Sinovče, međer si ti neki čudak. Tebe zanima šta će biti sa Serbijom?!" "Ne samo mene, đede. Mnogo nas pita se, kojim putem dalje. Turčin ne pritiska više tako jako, ali sad stiskaju Francuz s jedne, Rus s druge strane, ne zna se ko nas više voli. Oči hoće da nam ispadnu od tolike ljubavi! Savet nam treba – a koga da pitamo?" Za trenutak zaigraše sve one brazde na njegovom licu – kao da ga je obuzelo nešto, samo za trenutak, pa se ponovo sledio. "Suviše bi ti, sinko. Nema vidovnjaka koji ti može reći to što tražiš. Već samog tebe kad gledam, vidim nekoliko sudbina, i muka mi je da poznam koja je tvoja, od tebe što baš ovde stojiš predamnom. Jer u ovoj slici, tu gde stojiš, ti si sekretar Sovjeta, učen čovek što skuplja pesme guslarske, i mogao bi se popeti visoko u službi, videti sveta kao, kao..." "Konzul?" "Da, kod Napolijuna. Ali ima i druga slika: vidim te kao begunca, živiš po stranjskim zemljama, u Serbiju ne smeš, nogu si izgubio, ideš za nekim snom o jeziku narodnom, a krušne mrve u kući nemaš za gladnu đecu. Težak ti je život u toj drugoj slici što vidim, pretežak". "Đede... Pa kako to, dve slike, različite?" "O tome ti pričam, sinko. Mogao bih da vidim i još slika sa tobom: u jednim životima si došao do većih časti, u drugima si pao do dna bede i jada. Izuzetan jesi, i to vidim. Ali rekoh ti – mučno je razabrati koja se slika odnosi na tebe, ovog ovde, predamnom, a koja na nekog drugog tebe..." "Đede! Kako drugog mene? Gde to? Pa mi smo u Serbiji, ovde!" "U ovoj Serbiji, sinko, da. A ako ti kažem da to nije jedina Serbija? Ali neću ti reći – otići ćeš, i svima ćeš pričati da sam lud!" Zgrabih ga za ruke, plašeći se da više neće da govori. "Đede! ne bih te tražio po ovoj vukojebini, kad ne bih verovao da ti vidiš nevidljivo, da vidiš i iza današnjeg dana! I znam da postoje ljudi koji vide ono što će doći! Ali sad me zbunjuješ: kažeš da slika ova oko nas, svet ovaj, nije i jedini. Kako? Gde su ti drugi svetovi? Gde je ta druga Serbija?" "Svuda je ona. Svuda oko tebe, prepliće se sa ovom, pa sa nekom trećom... A ti živiš u ovoj bogato, u onoj drugoj jedva da si sit... U ovoj, napredovaćeš u službi kod Vrancuza: u onoj drugoj nema nikakvih Vrancuza, nego su se vratili Turci i načinili nove zulume... Ne pitaj me više, kad hoću puno toga da vidim smešaju mi se sve slike u glavi, onda me zaboli ovde." Prineo je ruku čelu. "Sve se pomeša i ne liči više ni na šta". "Đede, kumim te bogom! Vidiš li makar kojoj strani da se priklonimo?!" "Vidim šta može biti, i šta još može biti ali drukče od onog prvog, i još nešto treće što bi moglo biti još drukče... A za tebe bi bilo najbolje da napustiš zemlju i da odeš u tu Vrancusku. Bićeš tamo najmirniji. Jer za Serbiju ništa ne možeš da učiniš: ni prvo, ni drugo, ni treće nije dobro. Od ovih Vrancuza moglo bi izaći na korist, ali neće – neće dogod Serbiji trče da rade ono što je pravedno, a ne ono što je domaćinski. A pri tom – bar da znaju šta je pravedno! A ti" – odjednom se trže i stavi mi ruke na ramena, a progovorio je brže, kao da se plaši da ga neko ne prekide, "a ti si pisar u Sovjetu, vožda vidiš tamo, sediš mu uz koljeno. Kaži mu..." Glas mu se prelomi. Onda je nastavio tiše i sporije: "Kaži mu da se čuva dve najbliže ruke, da ni kumstvu ne veruje, i da kako zna ne odlazi u Radovanjski Lug neko vreme!" A onda se snuždio, spustio ruke, pogurio se i ostao tako skoro previjen na pola, a usne su mu drhtale. "Ja znam da me ionako neće poslušati", prošaputa najzad.
Iz iskaza Nauma Georgisa "Pseto!" Procedio je to kad je uspeo da se pridigne i sedne na pod, dok mu se krv slivala iz rane na vratu i natapala košulju. "Ništa tebi neće ostati, osim krvavih ruku!" "Bog zna da je to istina", odgovorih. Morao sam da se oslonim o zid jer me je rana u ramenu jako bolela, i kolena su mi klecala, a pred očima se iskrilo. "Ali koliko god puta sam okrvavio ruke, verovah da činim to za dobru stvar. I sad verujem u to..." "Izdao si me, jer nisi Serbijin! A sve sam ti verovao!" Georgije Crni pokuša da ustane, ali se sruši škrgućući zubima. "Serbija beše meni jedina domovina, moj gospodaru. Ali od ljudi s kojima sam govorio, svako bi sebi pre otsekao ruku, no što bi je digao na Ruse. Ja samo činim što se učiniti mora, za svetu stvar našu". "Straža!" Uspeo je to jako da vikne, skupivši snagu. "Ljubih te, gospodaru", rekoh mu podižući pištolj. Opalio sam ne nišaneći.
Odlomak iz knjige Olujna godina 1813. Starac kao da se potpuno slomio. Ćutali smo, dok on ne prozbori muklo: "Daj sinovče, još malo mučenice". Posle smo opet dugo ćutali. Dečak sa strane i sam se skupio, igrajući se nekim štapom tamo u travi, i tek s vremena bacajući brižne poglede na nas. "Đede", rekoh najzad, "jesi li sreo vile?" "Jesam", reče on, još uvek ne podižući glavu. "A patuljke? "I njih . "I divove, bauke... "Ako hoćeš da me pitaš jel' svi oni postoje – da, postoje . "Onda... Mogu li nam oni išta pomoći? Duboko, duboko je uzdahnuo. "Ni ceo vilinski dvor ništa tu ne može , rekao je vrlo tiho, da sam se nagnuo da bih ga čuo. "U ovoj Serbiji, ili u drugoj koju opet vidim, sa ili bez Vrancuza, sa ili bez vilaništa se, brate, ne može učiniti. Suđeno je Serbijima tako, pa štagod se dešavalo oko njih: od patnje pobeći ne možemo! Opet smo ćutali, još malo duže. Onda sam ja progovorio. "Đede , rekoh rapavo, kao da imam pesak u grlu, "hajde da dokrajčimo ovu mučenicu . // Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika // |