Библиотека српске фантастике

Слободан Ћурчић

На колену Јуде

Родио сам се од јутрос упркос свим подацима о мени
а ипак старији сам од јутра и од сутра
и нисам заборавио ништа што је било пре мога рођења
и сећам се свега што је било после моје смрти
и нисам крив низашта што се десило јуче
Бранко Миљковић/Између два дана

Неко вришти у мојој глави.

Чујем га.

Чујем га јасно. Жели напоље. Моја глава, моја лобања, ликвор, мој мозак... све је то само кавез, оквир, рам у коме се налази. Тамо је негде, изнутра.

Врисак, кажем. А то је: дуг, отегнут јаук, низ стално понављајућих отегнутих тонова, заривени вучји крик што одјекује и одјекује и одјекује у мрачном тунелу мог ума. Не желим да говорим о томе како то боли. А боли. Жестоко. Пали по ивицама, жар у сваком неуронском чворишту, низ оштрих резова који продиру до самог дна, вриштање што растура моју подсвест, заорано у сваку мождану бразду... Крик и бол и врисак и бол и кидање, кидање... Све то одједном. И више.

Са мном је преко дана, са мном је увече, са мном је ноћу, у сваком тренутку. И ево... почиње опет.

Неко вришти у мојој глави.

И хоће да изађе.

Небо је било смежурано као старичин образ. По ивицама обзорја већ се прикупљао мрак као паучинасто ткање, припремајући се за узлет и упијање преостале светлости поподнева. Постоји у свему томе град, као медуза која се у циклусима сакупља и отпушта.

Виктор седи у анатомском наслоњачу боје његовог тела и као да је стопљен са полиглас костуром помагала, са подигнутим ногама. Кроз Ахилове тетиве струји хладноћа металне ограде терасе. Огртач, вунасти мачји реп, до пола га прекрива огољујући његове бутине. Поглед му се усецао у даљину панорамно, трагајући за било чим што би му заокупило пажњу. Није желео да размишља о себи, међутим, један врло непослушни део његовог мозга управо се само тиме бавио, котрљајући Викторово стање у непрекидним низовима понављања.

У дубини испод, лагано је протицала једна од главних везних саобраћајница града. Из те препуне артерије звук није допирао до њега. Оградивши се од спољног света слушалицама, вирио је на махове у своју унутрашњост, петљао и покушавао да размрси умни чвор у глави. За сада је успевао само да подигне још већу прашину.

Виктор: тридесет девет година округло, средњег раста и пуноће, лице правилно, неупадљиво (осим нешто јаче чељусти и бледог ожиљка испод доње усне) у маси, очи продорне и проницљиве, осенчене бојом аквамарина. Бивши професионални војник, бивши боксер, бивши члан Зенхришћана. Један брак, изграђен на бази дима и конструкције непроверене чврстоће, нестао у континууму простор-време.

Нешто кратко блесну и шчепа његове зенице. Трен касније се олабави. Понови се мало затим у нешто дужем интензитету. Отпустио је псовку низ браду и спустио поглед у раван горње ивице ограде терасе. У суседној кули један терасни плашт био је спуштен, баш као и његов. Неко је пиљио у њега кроз двоглед.

Знао је и ко - пет година старија од њега, вештачки платинаста (име јој је вукло на назив неког егзотичног цвета, није никад могао одмах да се сети), попаљени егзибиционист, са пристојном рентом која јој је омогућавала да прави, најблаже речено, идиотске цртаније по платну и то на неком месту излаже (сетио се и где: храм Зенхришћана, место на коме су се упознали, јасно... Био је заокупљен собом у том периоду, гацао кроз сопствени умни предео испуњен сипљивом маглом. На кратко је требао жену и није бирао. Она је искрсла као погодна особа, најзад, прва која му је узвратила поглед. Једноставно ју је узео. Узео за руку, рекао своје име - Виктор, Виктор Коларац - њено пречуо или га гурнуо у подсвест. Одакле си, питала је. Из мајчине рупе, одвратио је, церећи се и не испуштајући јој руку. Као да јој се свидело то, његов уврнути хумор, ти краткотрајни испљувци духа што су излетали из његовог грла. Није продала ни једну фантазмагорично откачену слику иако су за нијансу биле скупље од бесплатног, закључала је све у крипту за неколико минута, пошла за њим као сенка. Викторов дактил однео их је до видиковца и ресторана на Авали, мирисало је на храну и вино) и да затим три сата дневно вреба његов излазак на терасу (откаченица је брбљала и брбљала гомилу Зенумности и покушавала да и од њега извуче понешто... Изненада и нагло, посегнула је у комплетној свој оној полуалкохолизираној маси, за његовим међуножјем, стегнула, облизнула усне и почела да преде. О, колики је, како је тврд, слизала је те речи у једном даху. О, не, одвратио је тада, то није оно на шта мислиш, то је само колу. Па зар ти колу мења ону ствар, упитала је мање-више намрштено, повукавши своју мачју шапу, па зар то може. Очи су јој биле радознало-разочарене. Та ствар је где и јесте, рекао је, колу има другачију намену. Не верујем, срезала је. Уверићеш се, одвратио је Виктор, почео да се смеје заједно са њом, попио на душак остатак охлађеног вина, затворио њихов сто у клобук непровидне пластичне печурке и почео да је ћапа) својим бинокуларом.

Лујка, помисли Виктор. Кучка којој је шева милион пута дневно у глави и која се сад облизује буљећи у његово голо тело, бесомучно се лупајући између ногу, гризући горњу усну. Било како било, тада и није нешто нарочито било (кратко и грчевито у једном млазу) а и морао је да отрпи све погледе около, док му није досадило. Вино је бивало све топлије, он све ближе кочењу. Лудара је наваљивала са Зен бисерима, он осећао мучнину. Затим је употребио стари трик за бекство. Климао је и мрмљао, одвраћајући њену пажњу - те очи соколице никако нису силазиле са његовог лица, помно пратећи све његове покрете и мицања, док се змијски облизивала и сиктала - до момента када је успео да притисне аларм на кон-вези, залепљен за надлактицу. Пијукање аларма фокусирало је њен језик између две речи. Искористио је међу простор и зграбио је за зглавак, повукао, платио нацереном типу у белом који је држао рачун, и запловио дактилом кроз смог ка својој кули. Искрцао ју је на врху њене стамбене куле, избегао обећавање следећег сусрета и збрисао, пречувши гомилу њених реченица. Више није одлазио Зенхришћанима, јасно.

Устао је и протеглио се комплетним телом, извијајући се од ножних прстију до корена косе (похотна мазалица сада је гутала слину и пенила... О, да, могла је било кога да покупи са улице и довуче у свој стан, да није било њеног поноса) збацујући огртач. У његовим зеницама трепнуше два мала сунца. Показао јој је језик и окренуо се на пети. Доста са воајеризмом за данас. Лупио је кажипрстом по сензору и плашт паде по тераси. Могао је да замисли како њена слузава псовка прелази у цвиљење (видеофон је искључио управо због не-знам-како-се-зове успаљене зенхришћанке) неиспуњене жеље. Потисну је у непокошени део умне шикаре, закорачи у своју радну собу. Уплови у стерилну тишину.

Тишина: густи, само њему ћутљиви премази ничега у нечему, слој на слоју мука, беззвучности сличне космичкој празнини, свет одсечених језика. Попадало по угловима, по његовој коси и трепавицама, по намештају, по дебелом тепиху који је гаргантуелски гутао сваки његов корак.

Напрегну чула.

Заклопи очне капке, стојећи потпуно го у средини собе. Покуша да скрене мисли, да се усредсреди само на једну. Замислио је песак, много песка, океан песка. У свему томе он, као најмање зрно. Задржа тај утисак. То потраја.

Затим се нешто... негде... врло дубоко...

Покрену.

Подстаче звук, ма како једва чујан био у почетку.

Оргуље његовог ума покренуше се, прихвативши ту кап, појачавајући њену звучност у свакој милисекунди. Затим су иницирале нову. И још једну, и још једну...

Виктор распознаје сада тај звучни пев, јер то је...

Врисак.

Како је почело?

Не знам. Не могу да се сетим. Не желим да се сетим! Јер, чини ми се да сам то носио у глави од самог рођења и да је, једноставно, све одједном проклијало. Границе сећања помериле су се уназад, до саме зоре пакла у коме сам се нашао. Мислио сам о томе као о буђењу заборављеног, о враћању сопствене прошлости. А прошлост је мртва и треба да остане мртва. Шта више, мрзео сам сопствену прошлост. Свиђала ми се једино садашњост. Једино преко ње могао сам колико-толико да утичем на сутрашњицу, и то нисам желео да мењам. Све док ствари нису почеле да ми измичу из руку.

Није био дан. Дакле, ноћ.

А дан је прљава гужваста гомила сплетених минута и сати, дан су сва та ускомешана лица, хиљаде и хиљаде речи које не трају у мозгу дуже од животног века једног вилиног коњица, дан је скупљање опасности по улицама, у хаусторима... Варка у ритму хакерских прикључница, прашина и графити у подземној, стерилна тишина у СОХ-у, трчање, дахтање, зној и лов... дан, дан, дан.

Повратак у стан, улаз у цев која избљује на правом спрату, плашт преко свега, закључавање у чауру. И одсуство градске какофоније. Увлачење у спиралу мира, у ноћ.

Лежао сам и помало буљио у екран телевизора. По свету се варало, крало, палило, убијало. Земља се местимично тресла и повраћала магму. Океан је растао и спадао. Маса људи повећавала се као тесто. Уобичајена врева посвуда.

Пио сам, као што сам то радио свако вече. Нисам знао шта бих са собом. Мој конто је био скоро празан и нигде ми се није излазило. Одбио сам Игоров предлог врло увијено, врло нељубазно. Вероватно се наљутио, али није ме било брига. Нисам могао да поднесем и ноћно разглабање његовог најновијег успеха. Зато сам лежао и лежао и повремено нагињао алк. Уобичајени и свакодневни осећај који ми је гризао језик, кркљао у мом грлу као хакерски шлајм на дискетама. Нисам био успешан, нисам био нимало успешан. Четворица су ми измакла на Новом Два Београду и попишала се на моју муку. Игор је уланчио двојицу са својим колуом, и сада је највероватније у неком друштву шмрктао своју коку. Игор је проклето срећни гад. Понекад, како одлучи главна лобања у СОХ-у, шљакамо у тиму. Знам сигурно да имам више од њега у глави, и то не само тежински, али за њега се срећа лепи као да је намазан смолом. Зато он усисава коку у нос а ја лочем јефтин алк. И лупам непрестано главурду о оквир у коме сам као оса, не схватајући да је то само окно.

ЈАО!

Јаук је излетео из мојих уста. Бол се јавила изненадно, неочекивано као убод по средини чела, негде у мозгу.

Сада знам да је то била само најава. Као да су се нека, до тада закључана, врата одбравила и широм отворила, у једном даху и као врх усијане игле зарила у околни простор.

Нисам се зачудио одмах. Бол у мојој глави није представљао никакву новост за мене. И раније сам имао мамурлук, али ово није имало никакве везе са тим.

Следећих пола минута ваљао сам се по поду у згрченом, фетусном положају, са прстима прилепљеним за слепоочнице, урличући из свег гласа. Затим бол нестаде, као избрисан, одједном, и не остављајући ни најмањи траг.

Седео сам на поду и посматрао предмете око себе. Ово није био никакав алко-сан - ја јесам претрпео изненадни и необјашњиви шок који се манифестовао ужасним болом у глави. При томе сам пао са лежаја. Урлао сам. Затим све нестаде.

Чекао сам да се бол врати.

Није се вратио.

Устао сам и покупио сав алк који сам имао у стану и почео да лочем. Испразнио сам све стакленке и пласти-боце у желудац, али ефекта, супротно мом очекивању, није било.

Открио сам да алк више не делује на мене. Да и поред језиве количине коју сам конзумирао и која би онеспособила и тираносауруса рекса, ја сам и даље седео на поду, леђима наслоњен на лежај, размишљајући о тотално неразумној ситуацији. Као да је сам тај алк негде пропао. Моја крв је и даље колала кроз вене, осећао сам рад срца, тај уходани, рефлексни ритам. Крв је доспевала и у мозак, заједно са алком. А он није деловао.

То је обрадовало онај део мог бића који је благо нагињао (нагињао? волео!) алку. Могао сам све соховце да развалим од пијења и пошаљем их под сто, а неки су били баш прваци. Дивно, али...

Али, како је то било могуће?

И због чега је неописиви бол био тако препознатљив?

Ако алк није деловао на мене, барбитурати за сан јесу. Прогутао сам неколико и сместио тело у постељу. Сутра ме је очекивало уобичајено мукотрпно риљање улицама и лов. Мој конто је пословично био пун рупа из којих је новац системом магије волшебно нестајао. Неопходна је била трансфузија. Мој дактил је вапио за новом опремом. И последњи роборуковалац у СОХ-у имао је аутоматског пилота у свом дактилу. Сви. Сви осим мене. Зато сам морао да укатанчим неког хакера. То је подразумевало сан од неколико сати и чист ум, препознавање ујутру у огледалу, додавање још једног дана на тас сопственог живота. Да опсујем, незадовољан призором. Једем, испијам први јутарњи алк, узјашем дактил. Нестанем у топлом лонцу Београда.

За све то неопходан је био мозак. Мој мозак. А ујутру, после оваквих фантазмагорија, тешко сам успевао да га ископам у неком од ћошкова. Избегао сам разраду тактике (Игор, тај срећни кучкин син, прогутао је у даху две нове инструкционе касете које су садржавале најновије хакерске системе упада, сварио кодове њихових вируса које су убацивали у наше ждераче и онеспособљавали их... Игор је био луд. И доста богатији од мене. Ја сам муцао и гребао се од њега, ја, са свим својим ИQ) одгурнувши касете са постоља у гадну хрпу одбаченог материјала у корпи за отпатке испод деска. А требало је (проклет био ја, проклет био СОХ, проклети били заједно) да то гутнем у сну. Како, до ђавола, да узнапредујем, како да, прикачен спојком на наш централни комп, ослушкујем када упадну у систем? Како да, кад касније упаднем у градску лудницу, распознам сигнал правог: мени су сви били као згуљени са истог зида - мали, велики, стари, млади, дебели, мршави, мушкарци, жене - онако попаљени за ускакање. Јер, сви сигнали нису били проклето исти. Казне за погрешну ловину биле су жестоке. Они из правосуђа цепали су нас за тако направљене грешке без милосрђа. Право слободе грађанина, право на слободан промет информација, право на чланство у хакерској лиги, и тако то. Одмах су окретали главу од нас, а штампа би, по обичају, почела да дроби. Кад смо добијали узносили су нас. Једна грешка и већ смо били у блату. Било како било, увек су нам прсти били у процепу.

Заспао сам. Гурнуо ум у комору сна.

Шапат је дошао при самом буђењу. Налазио сам се у реткој измаглици несвесног када последњи праменови сна олабављују и нестају, омекшао и готово ослобођен тежине, у стању опијеног блаженства и помало свестан околине, али још немоћан за покрет.

Ш-шшш, нешто се огласило у вакууму, шшш-шшшш... Загребало по кори, тачно на месту (био сам и у том стању проклето сигуран) где је бол по први пут шикнуо напоље, на месту које је било огребано и вирило као колено из поцепаних панталона, месту које је било означено.

Помислио сам (све више се материјализујући с ове стране реалности, постајући тврђи, грубљи, свеснији и отпорнији на, већ слабе, лепљиве нити сна) још укочен од спавања и влажан у уму, да сам заборавио да искључим телку и сада сав тај снег шушти и затрпава собу. Отворих очи.

Мрак. Мрак. Мрак.

Сав онај алк, помислих. Сад то куца и куца изнутра, пршти и шкрипи стварајући халуцинације. Буљио сам у мрак, сваке секунде свеснији да се нешто догађа. У мени. У мојој глави. Осетио сам, на неки проклето уврнути начин, да у мојој глави постоји простор. Простор омеђен нечим, простор који је био реалан, ма шта ја покушавао да мислим. Био сам затечен, чак сам зинуо од изненађења.

Умро сам, закључио сам резигнирано. Отуд овај посрани мрак. Умро сам, јасно. Сав онај синоћни алк, сво оно ђубре које сам сасуо у желудац. Отров је покупио оно мало живота, срезао мој дах, зауставио плућа, зарио клин у механизам мог срца. Кврц! и био сам готов. Један леш више оностран међе. И тако сам се нашао у паклу.

Паклу, да. Моја поимања раја била су знатно другачија - светлост, блаженство и томе слично. Тама је, међутим, навукла копрену ужаса. Сада ће почети да жари или леди, зависно у ком сам кругу пакла био. Нашао сам се у јами из које се више никуд није могло. БГ је нестао, свет је нестао, откачена фурија која ме је вребала је нестала, пет милиона људи је нестало, мој штап за пецање је нестао, хакери, Игор (његова умешност више ме није гонила на повраћање), СОХ, све оне уображене заповедне лобање... сав смисао је нестао. А свему томе био сам крив једино ја. Умишљена и успаничена лујка која је посисала сво течно алк ђубре у стану кад га је мало зезнуло у глави. Збогом свете.

Нешто је сметало.

Није се димило, није смрдело на сумпор. Није нигде било леда ни хладноће. Моја бешика је реаговала као и увек пред зору, у одређено време. То подстаче мој мозак у рад. Тога не би требало да буде с оне стране реал-света. Чак се и анемични трак светла пробио кроз полуподигнути плашт. Свањивало је.

Био сам жив.

Подвриснуо сам од среће, скочио са лежаја, саплео о нешто и треснуо на под. Устао опсовавши и отапкао до кухиње. Претурио сам све трагајући за алком. Можда ипак нисам апсолутно све испио, која кап алка могла је да остане на дну неке пласти боце. Избунарио сам два гутљаја неког отрова и сасуо их у грло. За једног повратника у реал свет реаговао сам испуштајући гласни, задовољни уздах.

Подигао сам плашт и пустио светлост унутра. Неколико минута, са лицем залепљеним на заштитну пластику терасе, буљио сам у прљаве траке кондензованог смога које су клизиле ваздухом, у градско мување и комешање које никада није престајало, у дактиле који су промицали небом као ружни, сјактави кукци. Била је зора, зора у паклу.

И још једном сам осетио рупу у глави. Идентично поимање празно-пуног простора. Омеђене границе дејства.

И нечег у њој.

Туш је био понављање топло-хладног млаза обојених капи по његовом телу. Осушио се испод фена, посматрао лице у огледалу за које је био сигуран да га је већ негде видео, затим на брзину обукао. Прогутао је шаку витамина, заједно са млаком кафом, опсовао мукло кроз зубе и сво посуђе гурнуо у машину. Откуцао је програм, сачекао да готови сендвичи искоче из клопарала, размишљао неколико секунди да ли да их смаже сада или да то расподели на два дела. Каснио је, а тупи комп тада би га гурнуо на дно листе. Дно је увек вукло најлуђе делове града, уједно и најпрљавије. Бео Два, Штајга, Раково и још сијасет других. Хакери су били опаснији, често су посезали за стилетима и бријачима. Знао је неколицину који су остали без прстију. Копиљак није био већи од пупка, са великом диоптријом и тринаестину година. Али, баратао је спојкама као виртуоз. Укључујући и стилет, кога је сатерао неопрезном соховцу у трбух. И нестао, јасно.

Виктор одлучи да један поједе успут. Покупио је своје исправе, оно мало лове што му је преостало, оставио оно што је требало да буде укључено да буде укључено, искључио оно шта је требало избацити из везе, заокружио поглед и пљунуо на чауру у којој је трулио. Сензори су забравили врата иза његових леђа. Требало је исећи његову руку и прислонити је на одређено место, и тек тада би се отворила. А он није тако лако продавао руку.

У силазној цеви била је уобичајена, знојава гужва. Једна бринета се упорно трудила да му прислони груди на груди, али то у овој гомили једноставно није било могуће. Није схватао да може да буде толико глупа па да се попали на њега, али његово лице је помало искакало из свих шема. Остатак је био сасвим просечан. Прогутао је сендвич у неколико залогаја и отресао мрве са комбинезона. Његов колу га је жуљао, затакнут за појас. Каснио је. Цев је шкрипала и штуцала и некако спузнула до тла од седамдесетог спрата. Избљувак их истресе у кисели дан. Виктор уздахну дубоко, прилагођавајући своја плућа на смог. Очи му засузише и за тренутак обневиде. Знао је да се понавља свакодневно прилагођавање организма спољном свету. Ипак је имао и мало среће, чим је становао у заштићеној кули, са пречишћивачима ваздуха и грејањем и хермо чаурама за становање. Знао је много њих који су плаћали скупо и живели укуцани у зграде из прошлог века.

На паркиралишту је гурнуо своју пласти карту у отвор, идентификујући се као власник одређеног дактила. Уши су долазиле на своје, прихватајући после тишине у чаури сву звучност града. Сео је и стартовао. Дактил се затресао, искашљао и умирио.

Енергетска ћелија је цркла. Бесно је распалио дланом по командној плочи, брзо израчунавајући колико му треба пешице до прве станице подземне и колико ће закаснити. Премного. Биће апсолутно задњи и покупиће само отпад. Отпад је подразумевао опасност, смеће које нико није хтео. Улицу. Хаусторе. Пролазе. Подземну. Сливник, речју.

Псовао је све што се могло опсовати у року од пола минута, уздахнуо, издахнуо. Изашао је и залупио вратима. Био је најобичнији идиот и ту није могло ништа да се поправи. Отрупкао је до излаза из паркиралишта и умешао се у хорду пролазника. Река је текла доле, низ 28. улицу и он се укључи. Ја сам будала омекшалог мозга, помисли. Вриштим због истрошене енергетске ћелије у дактилу, кукам над самим собом због километар-два пешачења, грозим се вожње подземном... Да, али маса људи управо то користи као свој основни начин кретања. Ноге. Ноге и подземна, откако су дактили истерали све оно што је користило бензин као основу покретања у старо гвожђе са улица. Покушао је да пронађе на некој од фаца које су га окруживале или промицале поред, трагове незадовољства. Осим израза који су били сасвим уобичајени, није налазио потврду. Знао је колико један дактил кошта, али до сада није размишљао о томе. Једино је знао да уђе у њега и пресече небом пут до одредишта. За оно што се комешало и врило испод није имао ни најмање интересовања.

Сада је био на тлу, у маси, после доста времена. Искључи се на раскрсници, сачека зелено и пређе авенију. Станица подземне била је стотинак метара даље. Људи су једноставно силазили и нестајали у мрачним раљама. Придружио им се, спузнуо на доњи хоризонт, оставивши небо у левој зеници као закаснели одсјај. Ишчепркао је две кованице и гурнуо у аутомат. Жетон је испао са металног језика и Виктор га покупи. Неко га је са леђа мувао у ребра, пожурујући га. Изашао је на перон и забуљио се у осветљени холо. До СОХ-а је морао да мења два пута линије и да пази да изађе на правој скретници, иначе је могао на крају да буде избљуван у Земун Тројци. Цупкао је од нестрпљења размишљајући како се његов проценат успешности све више смањује. Игор (проклето исправни, дисциплиновани мудоглавац) је већ зграбио леп крај Београда и заклепетао својим дактилом. Спојке које ће њему, Виктору, да остану биће шлајм, хрпа неразумљивих и неодредљивих шумећих сигнала које је требало чешљати сатима, раскодирати и одредити место првог иницијалног упада. Ако је тим, или појединац, још био са новим штосевима, могао је само да пљуне у сопствена уста.

Воз шшшумну и заустави се. Врата металне пијавице раскрилише се за оне који су улазили. Виктор је био са њима. Прогурао се спретно до шипке, користећи лактове, псујући промукло као већина осталих. Воз цимну лагано и поче да убрзава. На холоу изнад врата светлуцаве тачке означавале су станице. Виктор прорачуна да ће му до његове раскрснице требати петнаестак минута. Затим чекање на везу. И опет закашњење, опет мусава извињавања и измишљања разлога. Мањи проценат извршења плана. На крају, много мање лове него што би обично очекивао. Дан пун алка и потонуће у заборав. Проклети, сужени круг у коме се кретао као миш у опитном добошу.

Срање, помисли, вадећи сендвич из џепа комбинезона. Протрљао је ивицом патике леви лист и загризао. Лица (отечена, успавана, као закуцана у призор, полузаспала или загледана у холо, округла, шпицаста, необријана, опуштена, намрштена, офарбана још присутном бојом ноћи) око њега нису му ништа говорила. Свако је имао дневну маску, препознатљиви, ускомешани грч мишића. Бљутави укус паштете од ракова залепи се за његово непце.

Загризао је други залогај, када је осетио шаку, изненадну и брзу као змијска глава, која се вешто прилепи за његову леву сису, поклопивши горњи џеп. Влажни, смрдљиви дах суну му у уво, дах који је имао сладуњав мирис коке у себи. Десна ушна шкољка би пригњечена нечијим лицем.

Картице! То севну кроз Викторову главу у магновењу, моје преостале картице! Неко је желео да га попали за кредитне картице, да његов комплетни идентитет ишчупа из љуштуре.

Неко је имао и глас. Кркљав, штектав као пнеуматски чекић. "Само буди миран, чово" замекетао је невидљиви у његово уво. "Само буди хладан, чиле... Желим само мало твог кредита, капираш? Знаш шта држим у десној? То може начисто да смири твоје бубреге..."

Морао је нешто да одговори. Можда је иза њега рашљар, један од гадова из метроа, чији је манир био черупање неопрезних. Нису бежали ни од убистава у појединим случајевима. Лујка иза његових леђа може да зарије стилет дубоко, одмах и снажно, да пробуши његов бубрег (кроз мозак му тренутно пројури податак о цени бубрега на црној берзи, његова годишња зарада у СОХ-у) у следећој секунди. Стилет који на врху има отров кукуте или било чега другог, отров што ће заронити у његово тело и он ће бити јако мртав, само леш стакластих зеница и трзајућих дамара и који се празни у свој комбинезон, ту, на поду пијавице, окружен гомилом кукавица што криче, вриште и искежених зуба свршавају на његово зло, у свом задовољству.

Прогутао је залогај и загрцнуо се. Пошло је наопако. С ужасом констатова да очекује убод.

Лева шака невидљивог још јаче га стеже.

"Само ти сажваћи, чово", пљунуо је у Викторово уво рашљар иза њега, чешући га необријаном брадом по ушној шкољци, брљајући по патент затварачу на џепу, покушавајући да утера своје прсте унутра. "Сам' ти жваћкај своју клопу, чиле... И немој случајно да се ритнеш... Знам да си соховац и да знаш доста трикова. Ал' ја нисам хакер, дасо. Има да те скрозирам у једном даху, и сви ће да виде твоја пандурска црева по поду..."

"Вараш се", закркља Виктор. "Ја нисам..."

"Ти'ш д' умукнеш, сероњо, иначе бушим рупу!" зарежао је дивљи пас коке у Викторово уво. Шиљак стилета незгодно притисну бубрег. Кер није лагао ни блефирао. Док су прсти рашљара петљали око затварача, Виктор у магновењу размотри ситуацију. Пацов је могао да га попали за картице и свеједно пробуши. Зашто би ризиковао да му запамти фацу? Један леш више или мање не би оптеретио његову савест. А он није желео да се одрекне својих кредитних картица. У том случају могао је да оде једино под мост или да глувари по подземној. Можда да скочи у Саву. Нико није признавао губитак картица. Зато су и измишљени сигурносни затварачи, чак и са алармом. То је за њега било прескупо, и задовољио се овим, мање компликованим. Без картица је остајао као без главе. Од кога да тражи главу назад?

"Џеп ти је осигуран, љигавко! Гадан си ти мурјак, а?" глас у Викторовом уву већ је био близу усијања. Воз је дрмао и клизио ка следећој станици, нико около није придавао пажњу Викторовим успаниченим очима, нико ништа није видео. Нико ништа није желео да види. Избори се сам за своје постојање, мурјаче. Зар није доста што вијаш недужне хакере по граду, ту јадну, дивљу и опасну дечицу, зар није то сасвим доста што остајеш некажњен? Зато сад умри.

Проклети по хиљаду пута били, опсовао је у себи. У трену уочи још један заинтересовани пар очију, осим својих. Посматрао га је са пар метара удаљености. Дупљак, јасно. Обезбеђивао је предњу страну операције. То је подразумевало тројку. Где је био трећи? Иза? Вероватно. Његов колу био је и даље за појасом и само је питање времена кад ће рашљарови прсти да се спусте до њега. А тада је заиста постајао мртвац.

"То је посебан сигурносни систем", рече Виктор не помичући усне, задржавајући приглупи осмех на лицу. Дупљак је морао да остане на свом месту. Против двојице одједном није имао никакве шансе. Овако је изгледао са незнанцем као пар топљака, ништа неуобичајено у подземној, нити у целом граду. Осим што су њега овог пута рашљарили. "Ја ћу да ти отворим, човече. И не притискај тај стилет даље."

Врх бодежа проби комбинезон и притисну његову кожу. "Завежи!" зарежао је нападач. "Отварај брже, мацане... Ово је наша станица за излазак."

Викторов мозак се згрчи, сави, завеза у трену у чвор. Бол га распали силином маља. Не сада, помисли панично обливен знојем, не сада ЗенХриста му! Вриштање експлодира у његовој глави као језива ерупција, умртвљујући му мозак у спој млитавих неурона. Загризао је језик и крв се помеша са пљувачком. Убиће ме, та мисао шикну кроз сав мождани талог, убиће ме ко последњу фукару! Прсти десне руке ипак некако допреше упркос свом болу и вриштању у глави, до затварача на џепу и притиснуше, олабавише и затим повукоше. Патент се откључа и џеп зјакну. Смрдљива уста иза Викторовог образа загрокташе задовољно и прсти упловише међу картице. Очи (а врисак у глави одзвања као одјек, умножава се, савија вољу као влажну стабљику зове, и он разазнаје само једно - напоље, напоље, напоље!) му се сударише са паром насупрот њега. Сијале су као у гладног риса пред пленом.

Неко ће постати ја, згрози се Виктор, неко од овог шљама покупиће све што може његовим картицама и гурнути га у говна заувек. Само кад би могао да...

"Где је грумен?" глас иза зари се у Викторову бубну опну као шило. "Где ти је посрани грумен?"

Само то не, загрцну се Виктор, не и грумен! Та картица од несагориве пластике са златним груменом као ознаком на предњој страни, могла је да покупи његов дактил. Без њега се коначно претварао у инсекта ишчупаних крила.

"У другом је џепу", одговорио је, показујући на појас. "Молим те, немој да..."

Врх стилета проби за милиметар кожу.

"Вади га, мурјаче! проклет био, вади га сместа!"

Прсти рашљареве леве шаке захватише му гркљан, прекидајући доток кисеоника. ЗенХристе! Зар нико не види како га рашљар дави? Виктор заклимата главом као опијена пчела. Повуче затварач на појасу и прсти му се склопише око дршке колуа. Ово је била једина преостала прилика да извуче свој врат из припремљене омче. Пијавица се приближавала раскрсници и рашљари ће ишчезнути у гомили, одневши његов идентитет са собом. Њему је остајала глад и потуцање, ако би имао срећу и извукао неоштећену кожу.

Морао је да ризикује. Није смео да мисли да ли је врх стилета отрован. Треба ударити снажно, насупрот засецању ткива, убоду. Или да умре.

Није желео да умре.

Учинио је три ствари одједном, у моменту када је пијавица смањивала брзину и кочила.

Лице нападача (гомила неопране косе сличне масној трави са дна Саве, два шумећа, зацрвенела отвора носница које је изгорела кока, буљаво, крмељиво лево око) било је уз његов образ. Виктор се окрете удесно, гурнувши нагло остатак сендвича у очи нападача (стилет склизну у ткиво слабине и изађе кроз кожу - ујед који његов вриштећи мозак, поплавео од бола, амортизова) чупајући истовремено колу из појаса. Готово у истом тренутку цев колуа стопи се са вратним жилама рашљара и Виктор притисну иницијални сензор.

Удар парализатора нерава имао је дејство електричног бича. Као да је млаз кипуће воде погодио врат нападача. Пљуснуо је на пласти под укочених зеница... Само комад смрзнуте, протоплазматичне крпе.

Викторове картице лежале су разбацане по поду.

Хитро се сагнуо и почео да их прикупља, до пола окренувши леђа очима које су још садржавале неверицу. Десетак секунди је требало да други рашљар (лица осталих у пијавици и даље празно буље испред себе, ван тока догађања), сав окићен лименим тракама, бео, скоро гипсаст у лицу, лансира свој стилет. Виктор паде на лево колено, окренувши се око своје осе. Пројектил звизну преко његове главе. Нека жена врисну (а та лица остају само мрље на тренутној фрески сукоба) погођена. Колу избљуну напон, који тресну другог рашљара у леђа, обрну га одбацивши га међу путнике.

Трећи?

Трећи је већ био ту, искористивши неколико секунди пометње, и набацио му жичану гароту преко врата, панично стежући. Викторова десница склизну испод леве мишице и напон из колуа погоди нападача равно у мошнице. Урликнуо је и одскочио као лутка. За трен тај врисак поклопи драње у Викторовој глави као киклопска шака. Лице сво у ожиљцима слепи се са прљавим подом вагона.

Најзад је могао да се закашље и да устане. Сви око њега су устукнули (прљави мурјаче, дао ЗенХрист да цркнеш, говорила су та лица), жена је кукала на сав глас, шаке су се стезале и Виктор помисли да ће насрнути на њега.

Пијавица се заустави. Холо у делићу секунде промени изглед. Кроз вагон су се приближавала два униформисана чувара (мирно, проклето споро и мирно, као лешинари који слећу да покупе остатке), три згрчена тела су била као три испљувка на поду. Маса је излазила газећи по њима. Један од њих остаће без гласа, други без начина да у будућности користи свој полни апарат, али тај олош је сам бирао, а он је био само проклети пандур који је проклето волео своје картице, макар биле и испражњене. Спустио се на перон, правећи се да не види чуваре, ускочио у други воз који је чекао, све у неколико секунди. Опет је био он сам, са идентитетом, једва изронивши из септичке јаме у коју беше склизнуо. Са нагњеченим грлом прободеном слабином као додатак. Сва она угљенисана, укочена, незаинтересована и равнодушна лица у другом возу клизала су поред њега. ЗенХрист дао, да сви нестану!

Затворио је очи, осећајући познато пецкање у слабини. Рана се хладила, иако је крв цуркала низ његову ногу, пунила патику. Бол је надолазио у појединачним таласима. Вриштање у глави је замрло, претворивши се у неразговетно мрмљање. Погледа на холо. До изласка је преостало још неколико минута. Окрену леђа маси и приљуби чело уз пласти-окно. Испљунуо је нагомилану крв у устима, посматрајући како слузави млаз сеже до пода.

Виктор стеже очне капке и поче да броји.

"Изгледаш као изврнута и неопрана чарапа", рече Игор, посматрајући ме са дозом гађења.

Донекле је био у праву. Лошије нисам могао да се осећам. Медицинска екипа обрадила је мој врат и слабину, и прогласила ме слободним за излазак. Моја жеља да добијем пар дана за комплетну санацију рана одбијена је као трућање. Вратио сам се у собу коју сам делио са Игором и још петорицом и покупио свој распоред. Осим Игора, сви су некуд нестали. Као што сам и мислио, остало је само ђубре.

"Зашто си овде?" узвратио сам питањем. "Мислио сам да си у свом свиленом омотачу и да летиш небом."

"Газда је одлучио да смо данас у пару."

"Обично кукаш кад се тако нешто догоди."

"Кукам и сада. Али, ортаци смо, зар не?"

Промумлао сам нешто неразговетно. "Каква је ситуација данас?" упитах.

"Уобичајено", одвратио је, играјући се златастим патентним затварачем на свом комбинезону. "Регистрована су три упада у Централну пошту и седамнаест у банке у целом граду, само у првих пола сата од отварања. Касније се број попео на седамдесет девет. И даље расте. Највише је у Бео Тројци и на Вожду. Наши су на терену.

Игор: за главу виши од мене, љубимац Фортуне, рано оседео по слепоочницама. Лева зеница, јер не жели да носи контактно сочиво, кад-кад бежи врло неприметно у страну. Дејство коке, јасно. Прсти као у клавиристе. Даје гомилу лове на перје којим се огрће. Две естетске операције лица. Тело као у двадесетогодишњака. Жене се проклето досадно лепе за њега. Све у вези са њим код мене изазива провалу жучи. Блондинац, брз на кратким стазама, срећна хуља што сасвим солидно гризе у спојке и раствара хакерске вирусе. Гад, речју.

"Какав је спектар упада? Појединачан или организовано скупан?"

Слегнуо је раменима. Лево око му мрдну у страну. Сигурно је ноћас шмрктао до бесвести, окружен малолетним фаћкалицама.

"Чињеница је да се то тешко одређује. То газде и не интересује. Они су примили обавезу да ће уништити сваки упад у Систем. Знаш и сам да у Систему лежи лова. Хак момци до сада нису пак никоме дали интервју о својим намерама. Ми не смемо да им перемо мозгове."

"Можда им то раде они у камповима. Тамо плеве траву и добијају скорбут. Нико од тих, мање срећних балаваца, не пожели више да ускочи у Систем. Природа коју им нуде на тањиру тамо делује стимулативно на њих. У смислу да се сасвим окану нелегалних ускакања."

"Зар ти не би на њиховом месту? Ризик који прихватају сасвим је солидан. У педесет пет одсто случајева ми их закачимо. Осамдесет посто случајева испод је старосне границе за правосуђе. И шта им раде тамо? Врате их одакле су и дошли. Шта они раде, затим?"

"Насрћу још жешће на Систем", одговорио сам уместо њега. То и раде ти мали копиљаци, знајући предобро да су до петнаесте заштићени законом. И смеју нам се при томе.

"Можда неко купи те клинце што имају у својим главама кликер за операције, и организује их. А они ћуте."

Није рекао, али знао сам и сам, да су код појединих хакера откривали импланте у глави. Врло плитко у површинским слојевима, али и то је било довољно да мозак узаври. Неко је покупио мало сока што је исцурио преко чиније, или на неки начин изнео из института, и почео да шљака за себе. Импланти су у младим мозговима доводили до превременог врења, до силног убрзавања. И тај део мозга неупоредиво брже се развијао, као вирус ждрао све око себе. Клинци су престајали да расту, губили су осећај за све осим за компјутерске тастатуре и уличне спојке, усмеравани само на киб свемир. Вид им је осетно слабио, слух такође. То им и није требало у суштини. Једном кад би се укључили, јурили су електронским струјама по каналима и ћелијама Система, трагајући за бравама које су скривале лову и моћ. Тада би ударали и ударали, убацивали лажне вирусе за наше ждераче, скретали пажњу и омогућавали другима да наступају даље. И кад би их локализовали, преостајао је знојави посао ловљења. Наша њушкала су нас доводила до појединачног места, зграде, хаустора или било које уличне спојке, и ту би их затицали још вруће, успаљене и залепљене као муве у лепку. Понекад је проклето мучно убедити присутне да клинац није обични заљубљеник у игре или да разговара са неким сличним. Раја се увек палила на те њихове штосове, на искидани плач или кукњаву. Није их било брига што хак дечко управо петља по систему навођења ракета, или пали оближњу банку за брдо лове. Ми смо били слузави шинтери који су кињили јадну дечицу. Дечицу која су знала да проспу нечија црева бријачем, рецимо.

"Контролишемо њихова удружења, да, али прави бушачи су у суштини индивидуалци. У трећој години живота већ превазиђу све игре које постоје. Затим скачу на више. Или су у пару, највише. Моје мишљење је..."

"Не интересује ме твоје мишљење", рекох.

Међутим, он увек наставља да говори. Једноставно, пречује м о ј е мишљење.

"... да су одлично организовани. У систему епидемије, на пример. У различитим деловима града, на разним местима и у разно време. Неко озбиљно ради на производњи нових и нових вируса, упркос готово савршеним нашим ждерачима."

Зато је и основан СОХ. Систем је постало страховито тешко бранити од појединачних упада застарелим средствима. Када је извршено обједињавање компјутерских система у јединствену целину, у комплетан компјутерски градски организам, који је контролисао скоро све - од процента загађености у ваздуху и води до процентуалне заступљености јабука у продавницама у односу на друго воће, мислило се да је проблемима дошао крај.

Тек је почео. Зоље су јурнуле појединачно и у групама на нови, централизовани циљ. Банке су осећале да им отиче новац свакодневно из многих рупа, као и готово све институције које су имале везе са финансијама и моћи. Градске лобање су убрзо основале Службу за откривање хакера. Било је немогуће ставити компјутер на црну листу, или направити прохибицију хакера. Ваљало је оглувити и ослепети сам град, откачити све везе. То би представљало комплетну имплозију самог града.

И почели су да нас регрутују, из разних служби, са разних страна, разних фела и порекла. Попуњавали смо безвезне обрасце, допустили да нам оснимају главе, уђу у душу, укључе нас у електронско коло, чупају нокте, испитују бол, крв, мокраћу, зубе, јетру... све. Деведесет посто је отпало јер нису поседовали у мозгу праву закачаљку. Ја сам се пријавио јер сам био банкрот, са тегом алиментације на грбачи. Пронашли су ми способност да позитивно реагујем на спојку.

Спојка: у опрљену душу спуштена сонда, имплант од кристала не-знам-чега, закачен за неуронски чвор. Омогућује стреловит продор информација у тренутку споја. Вид, слух, остала чула... све бледи пред електронским пливањем кроз струју. У глави бубња сигнал хакера бушача који је упао у Систем и моја минијатурна мождана сонда га следи као јазавичар лисца, прати га у корак упркос скретањима и избегавањима, јури и ћапа, на крају. Спојке су свуда - на уличним конзолама, по хаусторима, у подземној, у становима... Милиони појединачних места. На холоу блесне позив - неко је заронио у Систем, који је површински отворен за све. Али, тај неко буши дубље, слама први, најслабији отпор. И тада у дејство ступају леукоцити Система - ждерачи. Они растачу деведесет девет посто убачених вируса. Остаје још један проценат. То су најупорнији, најопремљенији, најопаснији. Тада ускачемо ми, соховци. Пљус у реку, па за сигналом. Затим активирамо њушкало и у вреву града, до места са којег је одаслат примарни позив. До прве спојке.

Зззап!

Мисли ми се прекинуше у тренутку. Копље бола зари се предубоко да бих могао да издржим. Зашиштао сам кроз стегнуте зубе, заколутао очима (Игор шкиљи у мене, не разуме, горња усна му је у грчу нагоре у подсмеху) и свалио се на под. Глава лупи једном, два пута.

"Шта, до..." чуо сам Игоров глас, али ја режим к'о надражен кер и лупам челом о под. Бол изузима сада све осим самог бола и ја сам плишани патак што бали и испробава челом тврдоћу пласти пода. Игорове руке ме подижу, он жестоко псује и покушава да прстима дохвати видеофон. Моје шаке га стежу као стеге, успевам да из грла ишчупам јечање: "Не-не зо-зови... медике, прок...био!"

Свалио ме је у столицу и одмакао се.

"Нек' ти буде", хукнуо је, трљајући мишице. "Шта је ушло у тебе, Викторе? Изгледао си као да ти је ђаво шчепао срце."

Дах ми је био врло танашан.

"Можда и јесте. Што не идеш на посао, Иги? Ја баш нисам права особа за данас."

Пружио ми је папирну крпу да обришем уста. "Не лупај, човече. Јел' то од алка?"

"Немам појма. Свратићу у поласку код медика за главу. Нешто ме убија изнутра."

Изгледао је заинтересован. "Изнутра? Како то, ЗенХриста му, мислиш?"

"Видео си. Спопадне ме у тренутку, ничим изазвано, тресне међу рогове. Сада је почело и да ме баца."

"Мораш да се видиш са доцом, Вики. Може да те џарне баш када ловиш. Можеш и да добијеш промају у стомаку или плућима. Онда си испао из игре начисто."

Знао сам то. И упорно сам одлагао снимање главе. Чекао да само од себе прође. А није пролазило. Шапат се претворио у речи. И док Игор говори о потреби чувања здравља, ја јасно чујем...

Речи.

... НЕ ЗНАМ КО СИ ТИ. НЕ ЗНАМ ЗАШТО САМ ВЕЗАН ЗА ТЕБЕ. НЕШТО МИ ГОВОРИ ДА СИ ТИ УЗРОК МОЈЕ ПАТЊЕ. МОРАМ ДА ИЗАЂЕМ ОДАВДЕ. ОВДЕ ЈЕ УЖАСНО И ЈА МОРАМ НАПОЉЕ. ПУСТИ МЕ НАПОЉЕ ИЛИ ЋУ ТЕ УБИТИ У СУПРОТНОМ. ПОЈЕШЋУ ТЕ ИЗНУТРА БУДИ СИГУРАН У ТО. ПУШТАЈ МЕ НАПОЉЕ ИЛИ ЋУ ПОЧЕТИ ДА ТЕ УНИШТАВАМ... ВЕЋ ТЕ ГРИЦКАМ ПОЛАКО ....

"Ја сам луд", рекох.

"Сјајно", одврати Игор. "Мислио сам да си ти једини паметњаковић у тиму. Добродошао."

"Не зезам се, човече", наставио сам, осећајући како се одјек речи котрља у мојој глави. "Управо сам чуо разговетне речи у глави. Порука. Сасвим јасна порука."

"Много алка, Вики. Само превише алка и то је све."

"Не трабуњај. Ја сам подељена личност. Знао сам да сам шизофреничар. Нико бољи не би прихватио посао у СОХ-у. И сада ми се двојник вратио."

"О чему ти брбљаш?"

"Шизофренија. Удвајање личности. Пола-пола, човече. Црно-бело. Мој црни човек хоће напоље. И непрестано ми то дроби у глави. Алк са тим нема везе, овај посао нема везе. Ја сам дупљак. Које срање."

Шкиљио је у мене, наизглед изненадно заинтересован. "Ту?" куцнуо се по челу. "Ту нешто шапуће, а?"

Климнух. "Баш тако. Прво је био бол. Затим су дошла мрмљања, гребања, шиштање, неразговетно јечање. Као кад неко гаца по блату које му улази кроз нос, очи и уста, човек који се дави и покушава истовремено да околини саопшти у каквом је стању. Онда исплива из кала и стане на чврсто тло. Прошири то. И тада покуша са комуникацијом. Мој други део је очврснуо. Видео си и сам."

"Шта сам то видео?" и даље му је чело набрано, а глас храпаво заинтересован. "Понови."

"Читао сам о томе, Игоре. У поларизацији личности ретко има синхрона. Један део обично надвлада. Питање је само времена када ће мој црни човек да зајаше. Видео си како ме лупа о под кад му се прохте. Почеће да ме сече, каже. Гризе ме изнутра. Како да ухватим духа у глави? Чиме? Сада о себи мислим све најбоље, али неколико минута касније могу да запенушам. Морам код медика."

"Ако установе да си у праву, летиш одавде. Ти знаш то, мислим? И шта онда?"

Да, шта онда?

"Можда је стварно ово моја уобразиља. Али, ЗенХриста ми, никада нисам видео, чуо и доживео реалнију уобразиљу у свом животу. То није нимало пријатно, знаш."

"Па шта онда чекаш? Хајдемо тамо."

И отишао сам, у пратњи Игора. Кроз сијасет ходника, до цеви лифта, који нас гурну надоле, четири спрата у дубину. Излазак, контроле, све до медицинских просторија.

Медико је мојих година, брижљиво депилиран по лицу и до лаката голих руку, јајасте главе и косих, жмиркајућих очију. На реверу има закачену плочицу на којој пише: др Боровски. Тапше ме по рамену и образу, мери пулс, изводи све медицинске мајмунарије за одвраћање пажње. Нешто у његовом погледу, у начину како поступа са мном, и извијеном осмеху усана, нимало ми се не свиђа. Трепетаљка у мом мозгу вибрира на начин који ми је језиво познат.

"Ништа особито, Викторе", каже (прсти му клизе мојим комбинезоном, пипкају као мувље ножице) "скини се, скини се... Хајде, без нервозе, само рутински преглед... кад си већ овде, јасно. Кажеш - глава... Речи... хмммм (напућене усне додирује левим кажипрстом као дромбуље, очи колутају, мало језика се покаже у моменту)... па, то се дешава. Ваш посао је јебена стрка, схватамо. Сви ми то овде схватамо, наравно. А ти си, Викторе, један од бољих. Не, не, то није никаква посрана хвала, ја сам (смеје се, мало зуба вирне напоље, мало ружичастог језика који скрива у усној шупљини, смех је крт, пуцкетав као пун електрицитета... Длаке на мојим грудима костреше се од тог смеха) оперисан од тога, али заиста... Лези, на, само ти лези. Види сад: упловићеш у комору. Ма, био си, зар ниси био већ једном кад си регрутован? А? Ето, био си, јасно... Јел' тако, Игоре? Игор беше? Памтим имена као комп, момци... Бућкали смо те мало, спреда и позади (опет смех на неки блудни, уврнути начин, као масни папир што оставља склизаве трагове на кожи) и све је тада било у нормали. Сад ћеш бити бућнут опет и моћи ћеш... ту, на екрану поред, да очитаваш и сам своје стање. Затим мало гаса и колут напред у глави. Мало одспаваш. У међувремену гама камера сними све што си имао и што сада имаш у неуронима. Наћи ћемо ми то ишчашнуће и биће све као раније... Е, па идемо сада...

Скинут сам (два оператора са избрисаним фацама каче ме рукама и убацују у танк... На носу и уснама филтер маска повезана са кисеоником... Гола сам мушка риба што плута), принут, збринут. Њихова лица су нешто увећана (Игоров нос је спљоштен када се кревељи споља), машу ми и Боровски почиње да укључује прекидаче. Све светлуца, жмирка, трепће. Мало звука рине у моје бубне опне (не чујем њега, своју половину, умног евнуха који чучи у некој кривини и грицка моје неуроне, ништа не чујем), затим обневидим за кратко, оглувим. Осећам притисак (Боровски језиком показује на екран, руке му петљају по прекидачима и тастатури) и напетост у телу. На екрану искачу подаци, видим своју висину, тежину, број леукоцита, обим прса, главе, ерекцију и стање мировања, бројеви и бројеви скакућу пред мојим очима а у глави постајем свестан све веће тежине. Испумпавају ме из танка, клизнем на удобно постоље. Из зидова и из дна чауре, сада непровидне, зујећи излазе каблови. На главу клизне каузер кацига и приљубљује се као пијавка. Узимају ми крв, урин, лимфу, али не осећам бол, лагано тонем у сан. Последње чега сам свестан је шкрипутаво отварање моје главе.

Сан је готов.

Отварам очи.

Два лика у мојим зеницама. Игор (чашћава ме својим белозубим осмехом) каже: "У топ форми си, другар. Само пола сата снимке."

"Можеш да се обучеш, Викторе", рече Боровски.

Облачим се и питам: "Какво је стање у глави?"

Да ли се за тренутак навукла скрама опреза преко његових зеница? Облизнуо се, почешао палцем врх носа.

"Твоја глава је чиста. Прошао сам куда је било могуће проћи кроз мозак. И у њему нема ничег забрињавајућег, Викторе. Можеш назад на посао. Затворили смо круг и у њему нема ничег."

Обучен сам, спреман. Не и да пођем.

"Али, ја то чујем, Боровски. Ја то чујем. То је, ако је, проклето упечатљива уобразиља. Не желим да имам ништа слично у глави. Не желим да завршим исечених вена, или да се суновратим дактилом међу пешаке. Немам намеру да скочим са свог спрата. Не желим да будем само флека на плочнику. Гама камера могла је и да се превари."

Одмахнуо је главом. Боре умора распупеше се по ивицама његових очију.

"Гама камера се никада не вара. Да не улазимо сада у непотребно објашњавање како она ради и на којим принципима, али немогуће је да су резултати погрешни. Ти си за нас чист. Нема параноје, нема шизофреније. Нормалан си ко и сви други овде."

О, АЛА ТЕ ЗЕЗАЈУ, ВИКТОРЕ. ПА ТИ СИ СТВАРНО ЛУД, ТОТАЛНО УВРНУТ МЕКУШАЦ ПРАЗНИХ ЈАЈА. ИМАШ ЈОШ САСВИМ МАЛО ВРЕМЕНА. НЕ МОГУ ВИШЕ ДА ЧУЧИМ УНУТРА. ОВАЈ ПРОСТОР НИЈЕ ЗА МЕНЕ. ИЗАЋИ ЋУ МАКАР МОРАО ДА ТЕ УБИЈЕМ. А ЈА ТО НЕ ЖЕЛИМ, ЈА ТО НИКАКО НЕ ЖЕЛИМ, ВИКТОРЕ. НЕ ОСТАВЉАШ МИ НИМАЛО ПРОСТОРА, ЗНАШ. САД СМИШЉАМ НАЧИН КАКО ДА...

Прекид. Моја уста су отворена, моје очи празно буље у Игора и Боровског док мој мозак одјекује. Проговорио је. Неко ми је одверглао поруку и умукао. Ја сам луд. Да, ја мора да сам луд, али на неки свестан начин. И шта да радим? Да све то поновим Боровском? Да ме затвори и овог пута рашчеречи на комадиће, од којих ће сваки да вришти и савија се као исечен змијски реп? Не, хвала.

Затворио сам уста. "Ваздух", рекох. "Потребан ми је ваздух. Ваздух споља."

Боровски ћути. Игор иде за мном, за мојим је петама, његови прсти на мом рамену.

На вратима, Боровски каже: "Тренутак, Викторе."

Окрећемо се обојица. "Ми знамо чиме сте оптерећени на улицама. Посао соховца је муљање блата пуног шкорпија и игала. Боли, знамо. Знамо и да шмрчете коку, да гутате алк, да употребљавате стимулате. То се прећутно одобрава. Понекад нешто искочи, као код тебе. Обојена уобразиља на моменте делује као реалност. То су те речи у твојој глави. Једноставно их игнориши, ма шта чуо."

"Мене то боли", рекао сам. Његов поглед је додиривао танкове. "Обара ме с ногу, медико."

"То је само алк или кока. Смањи дозу. Покушај са женама. Секс је сасвим задовољавајући супститут."

Медико лаже. Свака његова реч је извађена из ћупа пуног лажи. Видим му то у зеницама, на лицу, у размакнутим прстима док гестикулира кроз ваздух. Окружен сам лажима. Ја знам да је врисак у мојој глави истина. Да је бол који лиже моју кичму истина. Климнем, кажем: "Уобразићу ритам, медико. Покупићу неког хакера више."

Клап! падају врата иза нас. Пењемо се уз цев ка дневном светлу, ка плочнику, ка небу. Град је само ољуштена јабука, сочан и преврео. Игор вади из џепа комбинезона распоред. "Хајде, баци бригу, Вики. Да шљакамо мало?"

У гласу му је трачак скепсе. У мојој глави плави пламен.

Прилазимо великој спојци са тридесет прикључака на самом излазу из СОХ-а. Постављамо каузере на главу. Игор откуцава шифре. Слушам ту познату музику, осећам све прелазе између тастатурних тонова, то је заривено у мени дубоко, заварено за праг ума. Кроз зенице пролећу подаци, мозак рашчлањава и врши одабир. Само међу новим упадима у Систем, јасно.

"Славија", каже. Славија је милион људи. Неко међу њима пожелео је нешто што припада Систему. Умни смук сиса информације и вијуга даље, све док не наиђу ждерачи.

"Прошао је", рече Игор. "Видиш ли?"

Осећам. Упад пулсира у мом импланту - бип, бип, бип, бип - шифровани код то означава Славију. "Двојица", одговорио сам. "Врло близу један другог. Пар, вероватно. Први крчи пут као жртва, други плива иза. Тамо су, забављени својом игрицом. Одушевљени су сопственим знањем, та мала ђубрад."

"Хајде да их покупимо." Игор скида каузер са главе истовремено кад и ја. "Хајде да зарадимо своју коку."

На улици је лето. Београд је препун влаге и прашине, посвемашњег зноја и гужве на сваком кораку. Маса куља некуд, дактили лапарају небом. Мрзи ме да гледам у небо. Енергетска ћелија моје возилице више не постоји, и сад морам да летим са парфимисаним Иговорим дактилом, увијен у свилу. Саглашавам се а глас ми је уморан. Планер у мојој глави не јавља се. О, ЗенХриста му! Уобразиља хоће напоље. Као да и ја то сам не желим. Где је то - унутра? Где споља? Јесам ли и ја, овај тропски град, ова самообнављајућа, клизава маса, у нечијој материци? Сањам ли, негде, са коком у ноздрвама и алком у глави, пужем ли нечијим вијугама и тежим да изађем? Клизим ли из нечијег вриштавог ума, тек порођен, крвав и слузав, из нечијих беоњача и прстију, падам ли у нешто ново, несазнато?

Где сам - тамо или овамо, на ивици или у средини? На површини или у дубини? У комаду кристала који непрестано мења пројекције равни, рецимо. Убод у жуто, кисело небо и ја сам само врисак, пропадајући крик нестајања. Крадомице, док ходам ка Игоровом паркираном дактилу, осматрам лица, тражим потврду сопствених мисли. ЗенХристу хвала, али највећи број тих фаца је помно закључан. Емоције су забрављене и мој поглед само клизи преко дневног леда. А дуго гледање у ликове само умара, лако се склизне у лудило од те гомиле, од те бескрајне речне струје тела и лица, од циркуса речи што су у њиховим главама. Можда у сваком од њих, као и у мени, неко постоји, пробуђен ил' још заспао, питом или полулуди динго што гребе и жели напоље, напоље, напоље. Речи и само речи, што као жути мрави ждеру крхке личности, увијају их у клупко, бацају с кровова и из дактила, утапају у муљ на дну реке... И сви заједно седимо на колену Јуде, мотрећи једни друге, приправни за ујед у срж. Можда. Можда сам и заиста непоправљиво луд. Или све треба ушмркнути у фином, белом млазу коке у ноздрву, склизнути са тог колена.

Уздижемо се, летимо. Ћутимо.

Игор прави круг над делом града који се ко-зна-зашто назива Славија, одабира место на крову једне од кула, слеће, искључује распрелу машину. Завидим му. Сва ова кожа и свила је коштала. Али Игор нема евнуха у глави. Он лови ту копилад, убира своју лову, шеви своје жене, ушмркава своју коку у ноздрве и изгледа до ЗенХриста срећан. Ја сам одбачена змијска кошуљица.

Силазимо кроз лифтну цев до подножја, показујемо робочувару на излазу идентификационе картице и он нас пушта напоље. Укључујемо њушкала и ваљамо се кроз масу.

Њушкало: цилиндар величине половине длана, који се и држи неприметно на длану стиснут прстима. Куцка и пулсира и то се преноси нервима до мозга преко ткива, док пролазимо покрај појединачних спојки. Код праве њушкало умукне. И то је полазница. Зграда, обично. Хакери, они вичнији, нису неопрезни занесењаци. Они који проваљују у Систем, користе зграде са више стотина прикључака. Заправо, пију нам крв тим својим зезанцијама, док се пењемо уз зграду и јуримо ка правом месту. Понекад наиђемо само на прашину и мирис урина.

Заустављамо се пред кулом забоденом у небо, са стаклима која бљеште. "Мали гад је негде унутра", рече Игор. "Прошао је ждераче и сада сигурно копа тунел до лове. Шта њих па више интересује од лове. Са њом убацују у себе те вашљиве импланте да би се убрзали. Кад добију убрзање користе га да опет упадају у Систем и музу лову. И то је круг."

Е, ПА ПРОНАШАО САМ НАЧИН ДА ТЕ МАЛКО УРАЗУМИМ, ВИКТОРЕ. И РАДИМ НА ТОМЕ И ТО УБРЗАНО. У ТВОЈОЈ ГЛАВИ ПОСТОЈИ ЈЕДНА РЕЧ... МИСЛИМ ДА ЈЕ ТО... ХММММ, ДА. ВРЕМЕ. ВРЕМЕ, ВИКТОРЕ, БУЋОГЛАВО КОПИЛЕ. ЈА ИМАМ ВРЕМЕНА КОЛИКО ХОЋУ. КАКО НЕ СХВАТАШ ДА ЈА МОРАМ ИЗ ОВОГ ЂУБРЕТА У КОМЕ САМ? ПАЗИ САМО, КАД ЗАГРИЗЕМ ОДСЕЋИ ЧЕШ СОПСТВЕНИ ЈЕЗИК! ОВДЕ ИМА ДОСТА ТОГА ШТО СИ ЗАБОРАВИО. ЗАТО ЋЕМО СЕ МАЛО ЗАБАВЉАТИ. КАО ДА...

Клик. Угасио је.

Шта желиш, ЗенХриста му, урликнуо сам у себи. Како да комуницирам са тобом да бих ти саопштио да смо подједнако у говнима, ако заиста си ти неко и нешто, ако си збиља у мојој глави. Шта ја ту могу да урадим, до ЗенХриста? Да отфикарим јаја и смејем се при томе? Па, нисам те ја метнуо у моју главу! Нећу да полудим. Нећу да постанем мусаво, уштројено, безумно копиле. Нећу да ме ставе у чауру и показују балавим почетницима као лујку.

Нећу да...

Игор стоји наслоњен на стакло улаза и посматра ме. Требало би, ваљда, да нешто кажем.

"Шта радимо овде?" питам.

"То се и ја питам: шта ТИ радиш?"

"Како то мислиш? Па чекам да... хтедох рећи, ја мислим..."

Нисам имао шта да мислим. Нисам ништа знао.

"Који ти је ђаво, Викторе. Одједном си застао и забленуо се пред себе као да си угледао духа."

"Лепо речено. Само што нисам видео ништа. Шта радимо овде, још једном?"

"Мали копиљак је унутра. У овој кули. Њушкало куца к'о луд. Идемо да га покупимо."

Одједном ми се није ишло са Игором у пару. Повраћало ми се жестоко, а у глави је бућкало у празно. Кучкин син ме је јео изнутра. Појео је моје речи, појео је слику прошлости од пре неколико сати. Једе ме. Збиља је почео да ме једе.

"Раздвојимо се", рекох. "Пола-пола. Тако имамо више шанси да га мазнемо, важи?"

Игор слеже раменима. "То си могао одмах да кажеш. Идем за другим сигналом. Двојица су, зар си заборавио?"

"Ништа нисам заборавио. Само је боље овако. Мање гужве, мање вирења около. Ако га укатанчим наћи ћемо се на старом месту."

"А ти знаш где је то место, а, Викторе?"

Као да ми је читао мисли, као да је подозревао у чему сам. Равнодушно сам слегнуо раменима. "Зезаш ме? Видимо се у Централи, човече."

"А, тако..." нацерио се и кренуо ка другој кули са својим њушкалом. "Пуно среће, Вики. И нека су сви ЗенХристови анђели са тобом..."

Умешао се у кипућу лаву људи и ишчезнуо. Стојим. Стојим крај улаза и размишљам да ли бих уопште требао да улазим. Мали хакер је можда видра која у џепу носи бријач, или шило у чизми. Можда ће кучкин син у мојој глави да загризе дубље, и...

ЈАО ШТО СЕ ЗАБАВЉАМ, ВИКТОРЕ. ЈЕЛ' ВИДИШ КАКО ТО МОЖЕ ДА ИЗГЛЕДА, САДА. УХ, УХ... МОЖЕ И ГОРЕ. ВЕРОВАТНО ЋЕ И ДА ЗАБОЛИ. А СВЕГА ТОГА НЕ МОРА ДА БУДЕ. САМО ОТКЉУЧАЈ ОВА ВРАТА. ЈОШ УВЕК ТЕ МОЉАКАМ. А КАД МИ ТО ДОСАДИ, А ВЕЋ МИ ЈЕ ДОСАДИЛО, НАТЕРАЋУ ТЕ ДА ПРОКУНЕШ ДАН КАД СИ СЕ ИСПИЛИО. МЕНЕ НИШТА НЕ БОЛИ, ЈА САМ УНУТРА. ЗАТО ОТВОРИ, ЈЕР...

И нема више. Још једна порука. ЗенХриста му, али то изгледа као једнострана комуникација. Ја њега, ма ко он био (верујем, знам, морам да верујем у његово постојање) чујем, готово осећам, осећам бол, на крају, али он мене не може. Или неће. Како то не може да увиди? Зар је могуће да, ако је у мојој глави, у мом уму, ипак не разуме апеле које му мислима непрестано шаљем? Или све то што покушавам удара о та умна врата иза којих је.

Порив за повраћањем је нестао. Речи су нестале. Бол је нестао. Само уједначен тон градског шуштања.

Подигао сам очи. Угледао масу, пенушави град пет милиона јединки. Град који ја сликам. Крвљу, знојем, пљувачком. И ја у њему. И неко у мени. И ако не одбравим ту склопку све ће постати само бајалица без икаквог даљег смисла за мене. Тада је крај врло близу. И мрак.

Мене муче. Неко ме једе изнутра. То боли. Ако дупљак у мени проналази начин да ме кокне у срж, пронаћи ћу и ја за њега. Заборавио сам на град, заборавио на све осим копиљака који је био негде унутра. То је био почетак, јер од нечег сам морао да почнем.

Хајде да мазнем то мало, хакерско ђубре.

Гурнух врата и уђох у кулу.

Њушкало га је водило ка циљу, вијугајући кроз цревасте ходнике, застајкивао је код сваких врата и пажљиво разлучивао примарни сигнал. Два сата му је било потребно да прочешља једно крило зграде, без икаквих резултата. Сигнали су милели његовом руком, пео се и пео ка врху, размишљајући о ситуацији у којој је. Ни мало лагодној, у ствари. Сада више није одбацивао чињеницу да је скренуо. Доспео је дотле да се погађа са нечим што је релативно излечива психичка сметња. Можда проклети имплант у његовој глави, та откачена спојка, утиче на осећај дуалности.

Зар није могуће, размишљао је идући ходником, пењући се лифтом између спратова, зар није могуће да је све то алкохолна депресија? Алк и кока могу да расцепе личност. А медико га је опет гурнуо на плочник.

Немамо људе, говорио је Терлечки, њихов претпостављени, једноставно, ми немамо људе. Мноштво отпада на првим тестовима. Највећем делу пријављених главе су празне. Не поседују оно шта нама треба. Много је опасности у овом послу, и морамо да сачувамо сваког нашег човека. Толеришемо све сем убистава. Систем банака информација и новца је сувише често нападнут, а наш противник је одрастао, иако можда није у одговарајућој животној доби. Зато нема испадања из игре. Само вас смрт може издвојити из СОХ-а, само смрт. А ЗенХриста ми, ви сте стручњаци да је избегнете.

Лепо речено, нема шта. Зато и нису хтели да га лече ни да му помогну. Добио је дозу седатива, мало коке у крв, и гурнут назад. Нема изласка. Нема повлачења. Макар се исцепао на хиљаду комада, остајао је у игри.

Одједном, бол га ослепи. Оглуви. Испало му је њушкало, треснуо је на под ходника. Тако остао неколико минута. Успео је да се придигне и наслони леђима на зид. Није чуо ништа. Оглувео сам, помисли.

О, НЕ, ВИКТОРЕ. ТВОЈЕ ЋУТАЊЕ САМО МИ ИДЕ НА РУКУ. САМО ТИ ЋУТИ И ТРПИ. АЛИ, ДОКЛЕ? ШТА АКО ТИ ИСКЉУЧИМ СЛУХ И ВИД НЕГДЕ У ГУЖВИ? ПРЕГАЗИЋЕ ТЕ МАСА. БИЋЕШ ХРПА ГОВАНА И СЛУЗИ. А ЈА ЋУ НАЋИ НАЧИН ДА ИЗАЂЕМ, НАЋИ ЋУ ГА ВЕЋ.

"Па, нађи га, ЗенХрист те спалио!" урликнуо је зграбивши своја колена прстима и стежући до бола. "Нађи га већ једном и излази из моје главе!"

Неко се накашљао. Тргнуо се и окренуо главу. Нека жена, врло стара, врло замотана у одећу сличну џаку, стајала је иза њега и вирила из свог стана. То лице се садржало у огромним очима боје тла.

"Ви причате сами са собом, млади човече", одмекетала је у његовом правцу. "Зар нисте ви јавни службеник? Требало би да нас штитите од свих оних што прекидају телевизијски програм, зар не? Зашто прљате тај под? И зашто..."

Није дочекао крај брбљанције. Одскочио је од пода и забрзао ходником. Старица је избацивала гомилу речи, једнако вирећи за њим. Замакао је иза угла и тако се спасао. Где је стао? Шта се догодило? Делови прошлости, као распаране крпице, лепршали су пред очима. Он. Игор. Ова проклета кула. И њушкало... њушкало! Није га имао. До ЗенХриста, али без њушкала није имао шта више да тражи на овом месту. Вратио се назад, до места на коме је седео. Колико? Минут? Сат? Није имао појма.

Њушкала није било. Пљунуо је од муке и бесно опсовао. Шта сада? Могао је да се попиша на сву муку и спреми за рапорт.

ШТО СИ ТИ ОТКАЧЕН ТИП, ВИКТОРЕ. ВИКТОР СЕ ЗОВЕШ, ЗАР НЕ? БАР О СЕБИ ТАКО МИСЛИШ. КАКО ТИ СЕ ОВО СВИДЕЛО? МАЛО РУПА У СИРУ ТВОЈЕ ГЛАВЕ. А ТО ЈЕ ТЕК ПОЧЕТАК. ПАЗИ СЕ. И ЗАШТО НЕ РАСКРИЛИШ ТА ВРАТА? МЕНИ ТРЕБА ТАКО МАЛО ПРОСТОРА ДА ИСПУЖЕМ НАПОЉЕ, ТАКО МАЛО ПРОСТОРА, ВИКТОРЕ.

Чуо је кораке спрат изнад себе. Или се то онај или оно у његовој глави играо са њим. Морао је да провери. Можда има мало проклете среће, можда је лопов само неколико секунди испред њега. Па, није могло много времена да прође, до ЗенХриста! Потрчао је до степеништа и прескачући по четири степеника одједном узлетео на спрат. У магновењу, учинило му се да види нечију пету како замиче за угао. Ходник је био тако проклето дугачак. Убрзао је и у ушима је већ чуо нечије дахтање и трк. Још један спрат, па још један. И већ је иза угла угледао нечија леђа. Клинац. Мозак ради и анализира док трчи (копиљак као да је имао крила) и он схвата да је то његов плен. На следећем нивоу готово да је био пар метара иза бегунца. Мала змија је бежала као да је гоне сви врагови Зенпакла заједно. На средини ходника се хитро окренуо и лансирао њушкало у правцу Викторове главе. Није ни покушао да га избегне, не желећи да губи ни секунд. Њушкало га тресну у чело, одби се, одлете некуд. Направио је још пар корака и винуо се кроз ваздух. Прсти му закачише дечаков комбинезон као куке и заједно треснуше на под. Мало лице (срцолико, са крупним бадемастим очима, усана откривених у бесном грчу) нашло се тик уз његово. Осетио је како му дечакови прсти за мало промашише очи. Покушао је да га прикује за под, али осети како му се зуби урезују у образ. Распалио му је жесток шамар и стисак зуба попусти, али крв шикну из расекотине. Клинац се сручи на под и умири. Виктор се саже и одшепа до места где је њушкало пало. Спаковао га је у џеп комбинезона и окренуо се.

У правом тренутку. Мали кобац је већ ишчупао шило и јурнуо ка његовом трбуху. Виктор се одрази увис, раширивши ноге, тако да ситни нападач прошиша. Скочио је, ескивирао још један брзи убод, подметнуо колено и ударио кратко бридом длана по зглавку. Шило испаде из руке до Викторових ногу. Шчепао је и другу руку клинца и заврнуо му их иза леђа.

"Ако се не умириш, остаћеш без њих. А онда ти нико више неће дати тастатуру у руке. Пропао си као хакер, капираш? Бићеш обележен и то заувек."

Дрмусање се примири. Клинац је то провлачио кроз главу. Најзад одустаде од опирања, одлучивши се да промени тактику.

"Немаш право да ме приводиш, сово. Ништа нисам противзаконито урадио."

"Шта си то рекао?"

"Рекао - шта?"

"Не играј се са мном, мали. Понови шта си рекао."

"Нисам се огребао о закон, човече."

"Оно прво."

"Јеси ли ти чист? Јао!" викнуо је када се стисак незнатно појача. "Добро, добро... не стежи ме више. Рекао сам - сово."

"Шта то значи?"

"Тако називамо вас, соховце. Сви сте ви сове."

Свашта, помисли Виктор. "Па, засрао си, мали. Одупирао си се хапшењу, покушао си да ми пробуразиш црева... Да наставим? Зрело за камп."

"Бранио сам се. Шта си очекивао да ћу да урадим? Да мирно сачекам да ме обрадиш? Мислио сам да си један од силоса који вребају по улазима и по ходницима."

"О, то не пролази. Видео си моју униформу. Узео си ствар која ти не припада. Знао си шта је њушкало и чему оно служи. Не вади те ништа од путовања у камп. После њега омрзнућеш комп до краја живота."

То га је мало омекшало. Виктор попусти стисак.

"Хеј, лагано, човече. Немам ништа против тебе. Пролазио сам и угледао предмет. Јасно, видим да си са имплантом у глави, чим си сова. Знам шта је њушкало, али мислио сам да га је нека непажљива сова изгубила. То је све."

Виктор га окрете и прислони уз зид.

"Мислим да лажеш, и то је лако да се докаже. Седео сам у ходнику и нико није пролазио поред мене. Одакле си дошао? Лифт ниси користио јер ја бих видео да неко шета горе или доле. Вероватно си ослушкивао на степеништу. Чини ми се да си баш ти кртица за којом трагам, и да ти је спојка још укључена. Хајде, води ме до стана. Више ниси наоружан и знаш да сам бржи од тебе. Ако знаш ко смо и шта знамо, онда буди сигуран да ћу те следећи пут изломити. Оперисан сам од сажаљења. Ја сам ловац, ти си ловина. Изгубио си, и сада само од тебе зависи какав ћу третман да заузмем у твом случају. Дакле?"

Хакер је размишљао неколико тренутака. Затим слеже раменима. "Добио си ме, сово. Станујем спрат више. И цури ти крв. Грицнуо сам те мало јаче, а?"

"Зајеби крв, малиша. Пођи испред. Заборави на бријач или још које шило. Гадно сам ђубре кад се наљутим."

Нацерио се и кренуо. "Видео сам какав си, сово. Немам више ништа уз себе. Нису ме вежбали да убијам, него да шљакам уз спојку."

"И сад ме мирно водиш у своје царство?" Виктор га заустави пред вратима без икакве ознаке. "И то сасвим мирно. Шта ако вас има још неколико са шилима унутра? Стари трик, дечко. Зато ћеш бити уз мене. Мој колу може да буде гадна справица за хлађење, кад затреба.

"Нема никога, сово. Само твој страх."

"Одбрављуј. Улазиш први. Колу сеже далеко, не заборави."

Хакер притисну длан у означено поље и врата клепнуше у страну. Показао је зубе и раширио руке. "Ко на екрану, чиле. Празно ко ишчитана дискета. Још те је прпа?"

Малац није имао длаке на језику. Виктор осети нешто као симптоматичну симпатију на тренутак. То је већ представљало слабост.

Не заваравајте се, учили су их. Они су само мала, гадна копилад, која премећу кроз проток информација, завлаче своје балаве носеве тамо где не треба и краду нашу муку и зној. Поступите само по правилима. Тако ћете бити сигурни. И живи.

Мало, гадно копиле није изгледало ратоборно. Виктор уђе, опрезно се огледавајући. Врата клопнуше у лежиште иза његових леђа. Брижљиво је прегледао мали стан. У ствари, то је било јаје са једном не тако великом собом, малим купатилом, и то је било све.

"То је све и што нам треба", као да га је прочитао, клинац отпоче. "Зовем се Миклош, Миклош Јан. Зову ме и Мик. Зови ме како хоћеш, сово. Чекај, треба ти нешто за твој образ."

"Тишина, мали. Где је спојка?"

"Ах... прво посао. Па, рекли су нам да сте такви, да посао увек иде испред вас. Знам да ме чека камп. Нико више не брине за нас, кад једном паднемо. Како си провалио да сам овде?"

Код прозора је био омањи сто и на њему тастатура. Спојка је била испод хрпе дискета, невешто прикривена. Гајтани су водили до зида, настављали даље иза до централне прикључнице у централи куле. И посвуда, по зидовима, сталажама, поду, лежају - дискете и дискете и само дискете. И залепљена белина која је провиривала испод свог тог крша.

Виктор приђе спојци. Његово њушкало запијука у џепу комбинезона. Није било сумње. Управо је зарадио своје недељно следовање коке.

"Твој вирус није био делотворан. Прошао си поред ждерача, али даље смо те следили. Твој парњак је већ сигурно ухваћен од мог ортака."

"Који парњак? Ја радим увек сам."

"Слаба вајда од тога, мали. Пратили смо сигнал до саме куле. Ниси имао шансе, ни ти ни тај други, са нама двојицом. Ми смо прва лига."

"Причај шта хоћеш, сово. Ја сам солиста."

"Нек' ти буде..." одшетао је до купатила и парчетом крпе зауставио крвављење. Држећи је на образу вратио се у собу. "Ко стоји иза тебе? Од кога примаш вирусе? Ко ти је веза?"

"Ово", Мик лупи по тастатури. "Зар мислиш сово да неко лично долази код мене?"

"Лажеш сад."

"Чему? Зар већ нисам практично у кампу? Ја сам пунолетан и нема ми вађења. Бићу, највероватније, брисан. Упумпају нам то од самог почетка, чиле. И тако смо хладни. Све остало користимо кад шљакамо са спојком."

"Ко ти је то упумпао?"

"Кад бих знао. Мене су извадили из гнезда."

Видео је зачуђен Викторов поглед. "Па то ти је оно класично", нацерио се Мик, "отац, мајка и томе слично. Платили су папрено кад сам још био испод три године. Шта сам тада знао? То је обичај код мојих... то продавање клинаца. То нам је практично у генима. Купили су ме и однели некуд. Убацили су ми имплант у главу и израстао сам колико сам израстао. Видиш ме, најзад... Затим су ме дресирали. Волим само комп и спојку. Купили ово место и ставили овде. Све што ми треба добијам преко свог компа. Одем и покупим своје картице. Када ушљакам добар посао, добијам петнаест посто највише. Не знам коме остатак иде. Не интересује ме."

"И тако су обезбеђени од свих провала. Ми купимо само ситниш. Лепо срочено."

"Па нисте само ви у СОХ-у посисали сво знање. И други шљакају, шљакају много више. Истовремено се ради на разбијању ваших ждерача, на компоновању нових генерација вируса. Знам - зашто баш теби све ово причам? А зашто не? Знам да нема договора са тобом, знам ко су сове, гледао сам ваш рад много пута. Али, ЗенХрист каже, да једном свему дође крај. И да треба да будемо спремни. Ја сам спреман."

"Шта си обрађивао?"

"Лову, шта друго? Пре него што си ме зезнуо, успео сам да дигнем више него што можеш и да замислиш."

ЗенХриста му, помисли Виктор, да ја нисам на погрешној страни? Шљакам за сав онај ситниш и ризикујем промају у стомаку а овај копиљак ме залуђује својом говоранцијом.

"Ми смо посебна фела, сово... Избачено је све из нас што мирише на емоције. Нема нагона, нема ничег. Само пуста жеља за кибер сном. И ја то знам. Док радиш са компом покупиш сијасет ствари. Укључен сам у сваком тренутку у поједине изворе полутајних информација. И све је прилично запетљано, више него што мислиш. Јако и за твој одрасли мозак."

"Хоћеш да кажеш да су те чистили?"

"Па, јасно. Нема интересовања за секс, нема воље за друштвеним животом. Ми смо... како се каже... само мрави. Радилице. Други брину за друго. Добијамо оно шта нам треба. Ја сам у кибер свету. Ти си у овом другом. Не можеш ни да појмиш шта то значи за нас."

"А опет си проклето хладан кад изгубиш."

"Шта друго? Ако се стварност не прихвати онаква каква јесте и у овом датом ЗенХрист тренутку, преостаје лет до подножја зграде. Ја сам изабрао једино шта сам имао. Као и ти."

"Много... премного причаш. Сам ЗенХрист зна због чега те слушам... То је..."

ТО ЈЕ ТО, ВИКТОРЕ. НЕМА РАЗГОВОРА СА ТОБОМ, НЕМА ДОГОВОРА ВИШЕ. ПРЕТВОРИЋУ ТЕ У УПИШАНОГ ДЕБИЛА. ЗАЖАЛИЋЕШ ШТО НИСИ ОТКЉУЧАО ДВЕРИ. О, ЗАЖАЛИЋЕШ И ТЕ КАКО. МОЖДА НЕЋУ НИ ДА ИЗЛАЗИМ. МОЖДА ЋУ ДА ТЕ ИЖДЕРЕМ ИЗНУТРА. ЕТО.

Неко га је дрмусао. Нема ту много снаге, дечје руке. Лежао је на поду, једно срцолико лице изнад њега. И слап воде по њему. Закашљао се и придигао. Најзад и с муком устао. И шта је ово? Где је, до ЗенХриста, био?

"Ја сам Мик, сећаш се?" дечак је рекао, посматрајући га. "Јеси ли сада у реду?"

"Шта се догодило?"

"Немам појма, човече. Само си треснуо испред мојих врата. Успео сам да те угурам унутра. Као да си... па, мало одлутао."

"Био сам у несвести?"

"Не баш. Држао си отворене очи. Уста су ти мрмљала, али ништа сувисло. То те хвата чешће? Изгледаш јадно."

Тако се и осећао. А он га ждере, споро и сигурно. Свалио се на ниску столицу, претходно гурнувши гомилу дискета на под. "Слушај ме, мали..."

"Мик."

"Слушај ме, Мик. Имам сада рупу у сећању, али нисам излудео. Нисам пао пред твојим вратима, јер ни у ком случају сам не би могао да ме унесеш. Не знам зашто, али дошао сам са разлогом код тебе. Претпостављам да сам те открио, јер си шљакао са спојком."

Дечак је ћутао. Виктор настави: "Биће да је тако. Не знам само зашто ме ниси кокнуо док сам био неспособан да се покренем, али то представља твој ризик и твоју грешку. Ми соховци имамо нешто у глави што може да покрене сенку прошлости. Не знам место и детаље, али имам проклето познат осећај намере. Ја јесам овде зато што сам морао ту да будем. Не неки посрани, ЗенХристом дани, случај. Капираш то, мислим?"

"И знао сам да си ти другачија сова од осталих", Мик слеже раменима. "Био си... био си тако проклето рањив. Само си блејао. Биљка, сово. Био си само обична биљка. И горе од тога. Ако нешто не учиниш заливаћеш се сам. Капираш ли ти мене, сада?"

Виктор осети хладне прсте који стегоше срце.

"Шта, до ЗенХриста, сад трабуњаш, балавче?"

"Прикачио сам те на своју спојку док си балио малочас. Мало пре си говорио о свом њушкалу. Био си у праву. Знао сам да тражиш мене и умукнуо сам. Твоје њушкало стало је да на мом монитору звекеће на једном спрату. Тада си по први пут пао. Изашао сам да га покупим, али сам имао олово у ногама. Нисам очекивао сову твог ранга. Обично су шупљаши који иду од стана до стана и ослушкују. Њих лако заврнемо. Ти си био нешто другачије. И довео си ме довде. Причали смо."

"Шта смо причали?"

"Свашта. Није битно. Кад си пао, мислио сам да си у коми. Нисам имао разлога да не покушам."

"Покушаш - шта, до Зенпакла?"

"Прикачио сам те на спојку, рекох. У мојој је и додатак у форми скенера. Зовемо га дипло бушач, ронац и још свакојако. Очитавао сам на екрану шта се комеша у твојој глави. Човече, чега је све ту било!"

"Скрати."

"Скратићу. Пробудио си се за десетак секунди, али скоро одмах потонуо. Имао сам тако времена да те ишчитам сасвим."

"И шта си пронашао?"

Дечак се више не церека. Миково лице пуно је наглих, старачких бора. И глас му тако звучи.

"У твојој глави је црна рупа."

И Виктор је проклето добро знао да се Мик не шали. У њему се нешто одломи и, падајући некуд и наниже, повуче собом све остало. Ја сам рушевина, помислио је, само полулуда, ходајућа рушевина живаца, мисли, крви и костију.

"То је немогуће, малиша", успео је да прокркља кроз зубе, "толико знам физику."

"Само реч, човече. Покушао сам да ти максимално приближим стање у коме си. У твој мозак је убачена друга личност. Не знам како, али то функционише. Та личност, тај вирус, успео је да се одржи упркос свим твојим леукоцитима и одбрамбеним механизмима. Изградио је простор у коме је. Не знам праве димензије тог простора, али показује јасне намере да се шири. И при томе разграђује твоју праву личност."

"Али... чак и да је све то истина, како. Како је друга личност имплантирана у мене?"

"Сам си одговорио."

Буљио је у клинца неколико минута, док су се чињенице откривале, сва мрежа заблистала одједном и у целости. А он није био господар те мреже. Он је био ловина у њој.

Виктор устаде. У глави је почело да кува, и све се, сав тај врели ликвор, сливало надоле, ка ножним прстима.

"Морам... морам да идем, хак дечко... Нешто ме чека, на једном месту."

"Звучало је као да сам одлазиш."

"И јесте тако. Ја одлазим. Ти остајеш."

"Али, ти си сова, човече. Нема праштања, нема опомена. Не верујем у нагле обрте. Шта си смислио за мене?"

"Само завежи, дечко, тај свој језик, у реду? Не знам шта могу да урадим у следећем тренутку. Зато све остаје као раније. Рецимо да никада нисам дошао овамо."

Кренуо је ка вратима док га је Миков глас пратио. "То ти никада неће успети, сово! Ти си део Система, и немаш излаза. Ја сам све то исто прошао... Нема излаза. Мораш то да прогуташ, ма шта то било!"

Отворио је врата. Глас се лепио за сваки његов део.

"Изгубио си. Мораш да живиш са тим. Нема излаза."

Затворио је врата. Ишчезао некуд.

ХОДАМ И ХОДАМ И ХОДАМ. НЕ ОСЕЋАМ ВРЕМЕ, НЕ ОСЕЋАМ ЧУЛА, НИШТА МЕ ВИШЕ НЕ ПОДСЕЋА ДА САМ ЈЕДНОМ БИО ЉУДСКО БИЋЕ. А ИПАК САМ СВЕСТАН ДА САМ ЖИВ, ДА ПОСЕДУЈЕМ СПОСОБНОСТ КОМУНИКАЦИЈЕ, КРЕТАЊА, И НЕ РАЗМИШЉАМ О НАЧИНУ. ЈА САМ ЈА ЈЕР САМ ЈА, ПОСТОЈИМ БЕЗ ДА ВУЧЕМ ЗА РУКАВ ЗЕНХРИСТА БОГА И МОЛИМ ЗА ЖИВОТОДАРНИ ПОКЛОН.

БИО САМ НЕКАД ЉУДСКО БИЋЕ, СА СВИМ МАНАМА И ВРЛИНАМА. ЗНАМ ТО САД, КАД НАПУСТИХ ЧАУРУ У КОЈОЈ БЕЈАХ, И КАД ЗАПЛИВАХ НЕУРОНСКИМ СТРУЈАМА, КАД ДОПРЕХ ДО ОСЕЋАЊА, ДО МЕМОРИЈЕ, ДО ПРОШЛОСТИ, ДО СВЕГА ШТО ЧИНИ ЉУДСКО ТЕЛО И УМ. МОРАМ ДА СЕ ШИРИМ, ДА ОСВАЈАМ ШТО ВИШЕ ПРОСТОРА. У НЕЧЕМУ САМ ШТО ЈЕ И МАТЕРИЈАЛНО И У ДОМЕНУ ДУХА. ОБИТАВАМ У ЉУДСКОМ МОЗГУ, ЊЕГОВ САМ ДЕО. МОРАМ НАПОЉЕ ИЗ ОВОГ КАВЕЗА У КОМЕ САМ. ПРЕДОДРЕЂЕН САМ ЗА НЕШТО МНОГО ВИШЕ. ЈЕР ОД САДА ЈЕ ОВО МОЈ ДОМ. ОН НЕ ЖЕЛИ ДА МЕ СЛУША, НЕ ДОЗВОЉАВА МИ ИЗЛАЗАК. ЗНАМ ДА ПРОСТОРА ИМА ДОВОЉНО ЗА ОБОЈИЦУ. ЗНАМ СВЕ О ЊЕМУ, ПРИМАМ СВЕ ШТА И ОН ПРИМА, ОСЕЋАМ СВЕ ШТО И ОН ОСЕЋА, И ДЕО САМ И ЦЕЛИНА. ОН МОЖЕ ДА БУДЕ ЗАНИМЉИВА ИГРАЧКА, ЊЕГОВ МОЗАК ЈЕ МОЈ СВЕМИР. ПОКРЕНУЋУ ЛАНЧАНУ РЕАКЦИЈУ, ПРОБУДИЋУ ЊЕГОВЕ НАГОНЕ, СТРАХОВЕ. ДИЋИ ЋУ БОЛ ИЗ ПЕПЕЛА, ПРЕУЗЕЋУ ОВО ТЕЛО. ПРОБИЋУ ШИФРЕ КОЈЕ МЕ ДРЖЕ У УСКОМ ОКВИРУ И СВЕ БОЈЕ КОЈЕ СУ ОДРЕДНИЦА ЊЕГОВЕ СТВАРНОСТИ ПРОМЕНИЋЕ СЕ, ЈЕР ОН ЖЕЛИ ДА МЕ УБИЈЕ. ЗА ОСВЕТУ, УБИЋУ ЈА ЊЕГА. ПРЕЋИ ЋЕ У СТАЊЕ У КОМЕ ЈА БЕЈАХ ЈЕДНОМ.

И ЗАТО НЕКА ГА ЈОШ ВРЛО КРАТКО У ЊЕГОВОМ СВЕМИРУ, У ТОМ ОКВИРУ КОЈИ ЈЕ ЊЕМУ НАМЕТНУТ, СВЕ ДОК НЕ ЗАПОЧНЕМ СВОЈ ПЛЕС, СВЕ ДОК НЕ ИЗАЂЕМ НАПОЉЕ. ЈЕР ЈА САМ ВИШЕ, БОЉЕ, ВРЕДНИЈЕ. И ИЖИ ЈЕСАХ НА НЕБЕСАХ ВО ВЈЕКИ ВЈЕКОВ.

Киша, киша.

Падала је данима, недељама. Београд се давио у води, лагано тонуо у Ушће.

Медико Боровски одмаче лице од окна и немо прокуне у себи. Ако је нешто мрзео у животу то је била киша. Убацио је своју картицу у одјављивач и изашао из зграде СОХ-а. Његов дактил је био на паркиралишту, обливен кишним знојем. Укрцао се сав влажан, псујући немилосрдно у себи. Зашто се, до Зенпакла, нико од меродавних није сетио да изгради проходни тунел? Или да покрије паркиралиште? Све сам идиот, ЗенХриста му!

Шикнуо је у ружно небо као хитац. У спирали одабрао праву путању, укључио аутоматика. Склопио очи, смирио дах, изговорио кратку прану у себи.

Све је ружно, помисли, како је све одвратно и ружно. Ја сам ружан, и споља и изнутра. Покривам се свим и свачим, покушавајући да то прикријем, али понекад, у једном оваквом ружном дану, све избије на површину. Киша спере земљу, оголи тло, и старе, покопане кости покажу свој бели церек. Све оно што се не жели утабано је у дубини душе. И то се, једном, избљује напоље. Ружан је и град, људи. Овај реалсвет је ружан. И да ли је прави, једини, вредан да би се борило за њега, живело? Како то могу да знам? Шта ја, у ствари знам? ЗенХрист ми је сведок да нисам много бољи од опитних примерака. Ружне су чак и ове мисли. Јер ја волим сунце, сунце кога тако ретко виђам над Београдом. Кише, врло честе, врло киселе. Удавићемо се сви једном у тим кишама, потонућемо у Зенпакао, ако постоји и ако га има. Мора да га има, морам у нешто да верујем.

Дактил се трзнуо, променио путању, ушао у силазак. Приземљио је као уморни скакавац, на терасу своје куле. Светлости су почеле спорадично да се пале, ноћ је већ била ту, одмах иза угла. Покупио је ташну са документима и изашао на кишу, залупивши врата на дактилу. Пошао ка лифту.

Би заустављен појавом изненадне, као из магле рођене, људске прилике пред собом. Пре него што је могао да реагује, да викне, две руке су га стегле за грло, присилиле да клекне, да закркља. Неко га одвлачи иза стуба, врло близу ивице куле. Једно лице, влажно и ружно, приближи се на палац од његовог.

"Сећаш ме се?" каже непознати храпаво, са бесом у гласу. "Виктор Коларац. Шљакам у СОХ-у, улична сова. А ти си мој медико. Ти си човек који ми је убацио духа у главу. Пре него што дозволим твојим плућима да удахну, упозоравам те само једном... На прву лаж бацићу те доле. Док падаш моћи ћеш да призовеш ЗенХриста да спаси твоју прљаву, ружну душу. Убићу те без милости. Дакле, користи штедро своје преостало време."

"К-како си ме открио?" те речи се откотрљаше са медикових усана.

Руке га окренуше лицем према амбису. Глас му је сада долазио с леђа, из кишне магле. "Научио сам да баратам са спојком, Боровски. Ја ловим хакере, ако си заборавио. Да није једног од њих, можда бих и сада мислио да ми је провалила уобразиља, или да сам шизофреник. Али, када неко вришти у мојој глави, када то пређе у разговетне речи, када почнем да грешим и од ловца постанем ловина... Када нешто у мом мозгу почне да ме ждере изнутра, да кида моје неуроне, да прави црне рупе у уму... Тад посумњам. Да погађам: убацио си ми га када сам регрутован, зар не? Имплант у мом мозгу поред спојке садржи и додатак... Другу личност."

Ето, помисли Боровски, до овога је пре или касније морало да дође. Ништа не може вечито да остане тајна, ништа до ЗенХриста! Код овог соховца чир је пукао раније. Шта ће се десити са осталима? Како контролисати ситуацију?

Уздахнуо је и рекао: "Нема смисла крити од тебе. Да, твој имплант садржи меморисану личност. То је будућност, Викторе... револуција у неурохирургији, у психотици, у свему што задире у домен људског мозга..." глас му је добио призвук одушевљења, и он више није човек застрашен за сопствени живот, он је пионир, он кроз речи корача Зеннебом, и говори, говори. "Први у свету смо успели у томе, Викторе. Први! Сви су још у повоју, у немогућности да прекроје психу, да одстране небитно а да задрже само оно што чини једну личност и омогућује меморисање. Прво преко дискета, уз помоћ компјутера... И рад, дугогодишњи рад тимова стручњака..."

"Лепе речи, Боровски. Збиља леп рад. Шта је са мном у свему томе?"

"Па, неко је морао, Викторе! Ваши мозгови су показали при тестирању изванредну способност адаптације на мноштво ситуација. Имплантирали смо вам спојке, и у сваку прикачили мемо кристал са једном комплетном личношћу. Пратили смо и пратимо сваког од вас, ваше понашање, развој дуалности. Све је под контролом, апсолутном контролом!"

Две шаке се дивље закопаше у грло Боровског.

"У Зеншупак што је под контролом! Све је изведено без нашег знања, проклет био! Нико од нас није имао појма шта се ради са нашим мозговима, осим оног срања што сте нам подметнули под носеве - импланти, спојке, сва она идиотска смеша речи и лажи! Ми смо само кунићи, двоножни носачи дуплиране личности! У сваком од нас клија неко ко може да нас изједе изнутра, свакодневно се шири и окупира нов простор у нашим главама! Могу да се убијем, могу заједно са тобом да скочим, могу да га заувек ућуткам! Али, и себе, до ЗенХриста! А ја хоћу још да живим!"

"Све може да се измени, Викторе. Чак и имплант."

"Ништа више не може да се измени, ништа! Личности које сте имплантирали у нас вама су јако важне. Ми смо само потрошан материјал, чауре у којима ваше психо бубе развијају своје ларве. Ни хакери нису битни, ни пљачкање Система, ништа до ЗенХриста није битно! Јер ви желите моћ, бесмртност, бесконачно умно клонирање. Зенпакао вас све прогутао!"

"Не буди луд, Викторе! Размишљај о томе да други начин... Помисли на своју улогу, на све оно шта те чека..." и Боровски говори, брбља у кишу сатима, данима и ноћима, објашњава визију киши, ветру, граду и амбису под собом, човеку кога више нема иза њега. Говори и говори и говори...

У Зенпаклу сам.

У праисконском јајету, овијен тишином. Више не вришти у мојој глави. Понекад кука, мољака. И не успева да пронађе излаз из лавиринта у којег је поринут. Свети се ждерући моју прошлост, моја сећања. До сржи моје личности ипак не може, и тако смо у пат позицији. За сада, јасно. Пре или касније провалићу кроз његову капију. Јао њему, тад. Ако не спузнем из реалсвета до тада, одбачен још дубље у ово стање у коме сам. На колену сам Јуде, јаонми, цупкам на њему. И његов лик је и њихов, мој, наш. Споља и изнутра. Мислим ОТВОРИ да ће ПУСТИ ово УБИЋУ све МОЛИМ ТЕ да ЗАЈЕДНО још НАПОЉЕ мало НАПОЉЕ потраје НАПОЉЕ ...

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]