NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoKnjizevnost
TIA Janus

Библиотека српске фантастике

Драган Р. Филиповић

Словенска

Јутрос је, кажу, зором узбуђених птица сецнуо неке емотивније мртве душе. Крикнуле су снагом лахора. шапата. Као ланчана реакција немир је кренуо од бившег до бившег и око поднева цео Ад је хучао.

Ноћас ће подземни свет постати свестан своје величине, прогласити се каверном у нејаким плућима уморног Свемира и закључити да је и поред безброј душа заувек заточених и пуст и хладан и досадан и бесциљан. И тражиће Ад од лабилних мртвих да походе лабилне живе који могу знају хоће морају испунити њега, каверну, ватром димом звуцима.

А ГОРИВО?

Златибор у ходу скида кошуљу и обмотава је око главе. Јевтине аеро-компаније куне, посебно "Међугорје Дјева fly" - стајали су да доточе гориво, па уље, па воду, па инфузија за Тута Бугарина са оцвалом лалом у реверу и душом у носу.

Кроз аеродромску зграду као повратник лако пролази и хита ка бетонском горостасу ушиљеном у небо и заривеном дубоко у афричко тло.

"Је ли то Рудник?" дахће Тутовац.

"То."

И умало да дода да је рођен на седамдесет трећем нивоу.

"Мислите ли да и ја могу наћи некакав посао?" пита Бугарин.

"Сигурно", убрзао је. "Као учило медицинарима."

Мирише врелину, мирише оазу изграђену због двеста хиљада запослених и безброј туриста, смеши се Zulu Warriorsima ислуженим црним кошаркашима Лејкерса, Клиперса или Портланда плаћеним пет хиљада долара месечно да улулучу и напаљеним туристима продају рукотворине произведене у трећој тампон зони и петом политичком систему НР Кине.

А поред јаке металне ноге седи Баба Јага, носата и промукла као и пре две године.

"Хехехе!" маше му руком да приђе. "Овде се срећеш са својом судбином."

"Не блесави се, Чикита", каже јој уморно, "ја сам овдашњи."

"Разлог више да ти кажем", затвара очи клати се напред назад. "Већ данас потрешће те

ЈЕДНА СЛИКА, ЈЕДНА ПЕСМА И ЈЕДАН САН"

"Лупаш Чикита."

"Преклопила сам", кези се, "постала сам права Баба Јага после толиких година имитирања. Песму и Сан сам наслутила, слику видела!"

"Баш видела?" инсистира.

"Баш!" весело пљеска длановима. "Ето је иза твојих крутих леђа!"

Окреће се опрезно и с неверицом посматра фатаморгану ограда, која се као тешка драперија спустила са неба преко запада и дебелих лавова у назови савани.

"Картум!" препознао је.

Одушевљени туристи умишљају да је то холограмска пројекција и обавезни део пакет аранжмана "Цела Африка ваша прћија": смеју се и шкљоцају.

Ретки радници измилели из самодовољног Рудника, показују на око пет хиљада километара удаљен град са севера, непомешане воде Плавог и Белог Нила, помешане епохе Прошлог, Садашњег и Могућег.

Баба Јага Чикита се нирванистички смеши као да је стварно знала да ће се фатаморгана појавити.

Карим Абдул Џабар III, Великодушни Слуга Моћног, наследник легендарне Небеске удице, после двадесет профи сезона и пет година вршења дужности Зулу поглавице пуца по свим нервима и урлајући неку успаванку или бајалицу на језику Ирокеза трчи и нестаје у постојаним бојама.

Златибор напокон удише и с презиром одбацује тек усвојено Учење о лажности свих Учења.

Улази у Рудник забринут.

Дозволите да ви се уметнем: неопходно је знати да се Златиборов цимер зове Р.О. ЈЕДИНСТВО , да је то име присвојио после колапса истоимене фирме на узалудном послу поравњавања пустиње зарад занимације богатих и доконих; да је луд за популарном музиком двадесетог века и уопште и да је ових недеља у фазону Roberta Zimmermana.

И после две године све исто; само постер промењен.

Р.О. ЈЕДИНСТВО скида слушалице са клемпавих ушију и влажна ока парафразира:

"Где си био плавокоси сине, где си био плавооко дете?"

"Ја сам био на Балкану", схвата Златибор, "брдовитом. Између два Атласа што држе небо и нежно њиме прекривају гробове краљева, филозофа и космократора, и снажно притискују колевке плачне деце, против своје воље ту рођене. Ходио сам кратким путевима са много рампи и граница и испрекиданим цртама за нове рампе и границе. Кашљао сам поред фабрика у којима на прљав начин чисто праве за другога а чисто за себе дуго чекају и на дуг купују."

"Шта си видео, плавокоси сине, шта си видео, плавооко дете?"

"Видео сам много река, а воде не могох нигде попити. Видео сам сироти бесују и силне паре троше, а богати због тешког живота уздишу. Видео сам луду што правду тражи и свако јој је своју правду давао."

"А шта си чуо, плавокоси сине, шта си чуо, плавооко дете?"

"Чуо сам хорове у којима свако своју химну пева. Мјаукање мачки у јулу, песму жетелаца у децембру, посмртни марш Старој на дочеку Нове године."

"Тешко је, тешко", грле се, "падаће тешка киша."

Носати пророк се цери са зида.

"А моји Срби?" сипа Р.О. пићенце. "Шта раде?"

"И даље се одлучују између царства земаљског и царства небеског."

Наздрављају, и Златибор зна да ће се нарољати као на испраћају са Балкана, брдовитог, и Југе, џомбасте, и да ће пијан и узбуђен допринети испуњењу пророчанства такозване Баба Јаге.

МИСЛИ СЕ НА ОНАЈ ИСТИ ГОРЕ ПОМЕНУТИ

Сан:

Као, он лежи у песку пустињском и тугу из костију извлачи.(Можда је и радиоактиван.)

Сања црнобело, а музику чује у колору: све неке руже латице и разнобојне траке.

Урлају ветрови и негде тамо Р.О. ЈЕДИНСТВО са побеснелим булдожером гигантских размера одгурује насртљиве дине и спречава пустињу да поквари големе кругове.

Онда ветар стане, музика стане, шум крви у ушима стане; само се мрак помера, одасвуд, и задња светла тачка скривена негде у нечешљаној глави бива преплављена. Тама.

Трчао би, ал' нема ко ногама да командује.

Вриштао би - грло звук не испушта.

И онда:

поворка сеновитих људи, бесконачна, у мимоходу поред њега мрмољи и гргољи. Препознаје све ближње, потиснуте, познате и непознате; сви одоше, а њему све тешње у кожи властитој.

"Куда?" урла и буди се.

ДА ЈЕ ЗНАО, НЕ БИ УСТАЈАО

Улази у дом слатки дом и пада на фотељу. Р.О. ЈЕДИНСТВО динста нешто димно, смрадно и неугледна изгледа.

"Јеси ли чуо?" цврчи кроз слабо прозирну димну завесу. "Џабар III је нестао. Јурнуо је у неку фатаморгану и нестао. Тражили су га и летелицама - као да је заронио у песак."

Златибор рони у фотељу. Много му је криво што то није колевка и нема нина-нана.

"Обезбеђење каже да су га лавови изели. Јебало мајку! Те машине су толико сите да им антилопе уши чепају."

Месо са црном лукчином и још којечиме тукне жестоко, Златиборове мисли воњају, околности базде, перспектива кандише на труло и изгорело.

"Слом!" урла." Куда?"

Р.О. се окреће подигнутих обрва и кецеља.

Уцвељени као плавна Морава избацује наносе муља таложеног дуго, дуго и набраја:

да је и у Југи прошао исто, то јест никако - прихваћен само од маргиналаца, голубара и радио-аматера;

да му не помаже ни радио-операторски ни компјутерски курс тешко стечени у гљиварској сезони радио-клуба "Ацо Вучковић" - јесте се запослио на терминалу број сто и кусур, али је одмах забрљао и избрисао гомилу података;

да обилази око сарадника као глува кучка у нади да ће ипак бити схваћен и прихваћен, а да га нико не јебе ни два посто и никако;

да га жене игноришу и третирају као потрошену робу за четврт ноћи или пола поподнева, а да га ниједна неће за друга на друму, ћутање и разумевање;

да му просто дође да заплаче иако је другачије васпитаван.

И плаче.

"Мали", каже Р.О. ЈЕДИНСТВО нежно, милујући га по бусену, "не сери кваке."

Грамофон што троши велике црне плоче аутоматски стартује и песма испевана кроз поголеми јеврејски нос пита којешта о броју пута којим треба да прође човек и тако то, млади старац онемоћало тресе раменима решавајући да се баци у отвор лифта, са врха платформе, отрчи у Картум или једноставно пресвисне.

Р.О. мало саосећа, па му постаје досадно. Гледа у зидни сат са натписом " УСПОМЕНА ИЗ РИБАРСКЕ БАЊЕ ", па изусти:

"А што не би отишао

КОД ДОКТОРА ЗА ГЛАВУ И ОЗЕБЛИНЕ ДУШЕ

"Добар дан" каже оборене главе млади Златибор. "И не питај ме за однос са мајком - нисам је запамтио, и не питај ме за оца-давно сам га напустио."

"Патетико, одмори се мало." Смеје се носати црнац обучен као кртица и као божићно дрво, без поклона испод. "Психоанализа тог типа почива мирно у гробљу глупости."

"А", зева Златибор у чуду.

"Наклони се и почни." Чоколадни шаман се пење на сто и чучи као мисирка.

Унесрећени се нада да неће снети јаје.

"О чему?"

"О сну."

И Златибор исцеђује из себе синоћну мору, птица дрво се клати напред-назад као да ће сваког часа кљуцнути кљуном носом. Ништа не бележи можда и не прати, пацијент стоји и чуди се.

"Ово је нека спрдња", закључује.

Шаман клепеће крпама и крилима и скаче.

"То је то", тапше га. "Не бој се, најебо си."

"Умеш да утешиш човека."

"И утеха почива. Моје је да те продрмам, а твоје је хоћеш ли црћи или живети."

"Па, продрмај ме!"

Птицолики га дрма, својски.

Златибор је опет забезекнут и не чини му се баш да је продрман како треба.

"Па, одох ја", једва изговара. "Ако преживим, писаћу ти писма дуга."

"Сањај", чује се док излази, "и дођи сутра о сну да причамо."

Па ће се жалити цимеру, па ће развлачити антену и постављати радио-станицу.

Око пола десет увече, сешће, узети микрофон и прозборити коју са знацима са банда и неће му бити боље.

Око десет ће оклевати и ипак наместити дигитални фреквенометар на 14.013 KHz и питати:

"Да ли си ту?"

Слушаће дуго крцкање, пуцкетање; у једва чујним сигналима препознаће жељени глас.

Као некад, шкљоцнуће два пута прекидачем на микрофону и побећи у нераспремљени кревет.

ТЕ НОЋИ

упашће у сан о мимоходу. Вихори ће цепати боје, песак ће жвакутати ситним зубима и прилазити све ближе а гигантски булдожер Р.О. ЈЕДИНСТВА ће, богами, помало кашљуцати.

Пожелеће да га упозори, покушаће да викне његово крштено име, али из грла ће само неартикулисан крик.

"Опет?" питаће пробуђени Р.О., ставити нову стару плочу и остало је питање аутоматике.

ОВАЈ ДАН ЈЕ САМО ДРУГО ЛИЦЕ ИЗВРНУТОГ КАПУТА НОЋИ

жали се Златибор колегиници на терминалу сто и кусур + 1 после мукотрпног шукања по тастатури.

"Хоћеш да кажеш да сам лака женска?" гледа га сумњичаво.

"Не", јауче Златибор у себи, "само да си скупа."

У - метак II
или
Е-ГО! Е-ГО! Е-ГО! Е-ГО!

За терминалом сто и кусур - 1 седи Шерифи Дашмир, човек који је донео стилски преокрет у писању парола на Косо ву. Наиме, већина их је била излизана од употребе ( Е-ХО, поклич одавно иструлелом Енвер Хоџи; Косово република; Србе на врбе; Шипци, стружите дрва; Ранковић није мртав) и кад је млади студент филозофије приштинског универзитета добио зелено светло од полицајаца Ленда Јасмина и Ћефа Мухарема, више него другова, провукао на сеновитим улицама до зграде општине и извукао специјални црвено-црни спреј, дунуло му је да оплемени тај специфични уметнички правац. Промућкао је бочицу и главу и написао: ШЕРИФИ ДАШМИР ЈЕ БОГ .

Сутрадан су се Лендо и Ћефе први пут у животу прекрстили, народ се окупљао, а увече је прецизна српска рука додала ружичасто "АЉ" после наведеног исказа.

Прекосутра је било још живље и духовитије. Наредне ноћи стотине младих људи су мрдали мраком, спрејови су шиштали и ујутро је Приштина осванула прекривена умотворинама: МНОГО ИСТО; ОВО НИЈЕ КАЗАБЛАНКА; ПИПЕЉА ИМА ЗЛАТА; СНЕЖАНА ТРАЖИ СЕДАМ ДИВОВА - НАЦИОНАЛНОСТ НИЈЕ БИТНА; ДРАГОШ КАЛАЈИЋ НИКАД НИЈЕ БИО РОКЕР; СВИ СМО МИ ЛОПОВИ и ЈАГЊЕЋА БРИГАДА НИКАД НЕ СПАВА

Било је весело, коментари су пљуштали и никад више се нису појавиле пароле у пређашњем стилу. (Врло поуздани извори тврде да су Лендо Јасмин и Ћефо Мухарем, више него другови, лично исписали по коју и против Срба и против Албанаца. Лажу људи - власт је власт.)

Појма немајући да је Шерифи Дашмир отпадник од свих масовних праваца који сматра да је све преко двоје гомила, а свака гомила потенцијална политичка организација оператор сто и кусур га гледа, суочава се са тоталним игнорисањем и повезује то са својом никад мањом маленкошћу. Душа му пуца уздуж и попреко и устаје хитајући необичном доктору за главу и озеблине душе.

Судара се са људима и стварима, аутомат за "Цоца Цолу" не региструје његов долар, лифт споро и преко воље долази.

Не псује и зна да то не слути на добро

ДОБАР САВЕТ ПОНЕКАД БУКВАЛНО ПАРА ВРЕДИ.
или
НЕМА ЏАБЕ НИ КОД БАБЕ, НИ КОД ДОКТОРА

"Спавао?" пита птица. "Сањао можда?"

"Исто." За сваки случај Златибор се баца на лежај који мирише на гуано.

"Уђи у поворку."

"И то је све?"

"Не. То је један пут."

"Може ли се њиме ићи? Куда се долази?"

"Лако се њиме путује, а крај је увек СКОРО исти."

Сеанса је СКОРО завршена - још једно продрмавање рамена за време ког се пацијент глупо осећа и рачун на хиљаду долара.

Златибору у овом стању цена и није важна, али цифра боде очи.

"Много је" констатује.

"Јебеш паре, гледај од чега живети."

ГЉИВЕ НАШИХ КРАЈЕВА НИСУ ГЉИВЕ ТУЂИХ КРАЈЕВА
или
ТО МОРА ДА ЈЕ НЕКА ЛУДАРА

Изван Рудника и изван себе Златибор стоји и очајава. Све што је прошао по повратку изгледа му глупо, нарочито сеансе птицоликог шамана.

Он стоји, сунце сије а очи му виде непостојеће кончиће, мрљице и кругове у боји

"Што се то њишеш?" прилази му Баба Јага кроз боје.

"То су само остаци одумрлих ћелија мрежњаче..." булазни и одлучује да се стропошта у несвест.

Баба Јага га хвата за руку и чврстим додиром опозива одлуку о урушавању у приватне поноре.

"Бленто!" њише главом прекорно и води га ка нахереној колибици са срцима на дрвеним калпацима прозора пободеној на једну повисоку кокошију ногу.

Унутра је много мање митски - музика грува са трака. И Баба Јага скида прње, нос и боре, и изгледа много мање митски. Чак, изгледа као да ће и она да грува.

"Чикита..." трокира млад јунак и бива повучен на душек прекривен поњавом са руским националним мотивима.

"Одавно ја тебе меркам!" смијуљи се добродржећа Баба Јага и ослобађа попрсје.

А он би хтео да јој прича о несрећној љубави, поетици балканских јаруга, пашњака и шљивика; а он би хтео да је пита о колони и могућим путевима у боље сутра.

Да ли због сунчанице, да ли због Баба Јагине магије, Златибор је онемео и постао слеп за све сем облина и осмеха чаробнице.

Много сати касније тврдиће да је гљива црвена и са белим пегама, да се зове мухара (manita muscarea) и да се не једе ни у лудилу.

Одговориће му смех.

За време сервирања вечерице тврдиће да та смрдљива парчад отрова он ни пробати неће.

Одговараће му клокотање вина.

За време јела причаће шта коме оставља на одушевљење орасположене и ободрене Чиките.

Одговориће му Сан.

ДВА ПО ДВА, ЛЕВА-ДЕСНА, ЈЕДАН, ДВА!

"Шта би?" пита вештица и мазно се протеже.

"Инвазија скакаваца на Картум", блене промашени миколог. "Небеска Удица испуцава ватрене лопте у средиште великог јата."

"Још?"

"Туристи долазе да им гаташ. Долазе спрдају се, одлазе смејући се, а ти плачеш."

"А ти?"

"Обрео сам се у Сну нагло и уплашио се. Није се чуло ништа: ни музика, ни булдожер Р.О. Јединства.

Видео сам поворку у даљини и потрчао. Ноге су ми упадале у песак, падао сам, али сам успео да дођем до ње пре него што ишчезне."

"И?"

"Опет се чула музика, пријатна: све неке харфе, хавајске гитаре, тамбурице..."

"Шлагер."

"Пришао сам поворци и видео позната лица. Озарила су се, направили место за мене и ушао сам."

"Одушевљен си?"

"Било је дивно!" занесено прича Златибор. "Осетио сам спокој и сигурност први пут у животу!"

"Значи, то је прави пут?"

"Да!"

Скочио је, обукао се и пољубио Чикиту Баба Јагу и сјурио се низ кокошију ногу.

"Стварно, плачу ли вештице?" пита се девојка гледајући у огледалу два кликера како од очију клизе до усана.

2020 IF "СРЕЋА" "НЕСРЕЋА" THEN GO TO 2030
ОПШТЕ СТАЊЕ

"Ово ћу да књижим у корист среће", прелеће колонизовани Златибор прстима преко тастатуре. "Јер, ових десет дана од уласка у сан живим не осећајући устајање, повређено колено и зубе."

ПОРОДИЦА

"Хармонија. Дивота. Никог немам."

Ипак застаје и не удара крстић ни у једну рубрику.

ОДНОСИ СА ЦИМЕРОМ

"И не виђамо се. Он свој ритам не мења, ја свој јесам: шкљоцање, брз оброк, шетња, рекреација. Срећа? Несрећа?

Не пијемо, не ронимо кроз тмину депресије, не слушамо носталгичну музику. Могло би се ипак књижити у рубрику среће."

SEX

"Срећа. Плус. Срећа. Смашио сам колегиницу са терминала сто и кусур + 1, зубарку и сервисерку лифтова. Брзи Сусрети, срећа. Срећа.

Чикиту сам тражио бар два пута. Једном је била заузета гатањем, а други пут...Већ се не сећам."

ПОСАО

"Иде на боље: добијам све одговорније задатке и не брбљам. Међу првих десет сам на ранг листи пријема канцеларијских трачева. Шеф ме отворено симпатише. Терминал ради без грешке.

ХОБИ

"Радио-аматеризам. Па, не би се могло рећи да сам нарочито активан. Укључио сам се само у ових неколико дана, мало причао и потом два пута шкљоцнуо прекидачем у микрофону.

Требало би да се мало активирам. Зарђаћу. Могао бих и вечерас, али имам друштвених обавеза. Сутра увече? Можда."

Нерадо уписује поен несрећи гунђајући да је то прејака реч и поједностављено тумачење света.

САН

Тупо стоји.

"Не сањам. Или, бар се не сећам снова. Али, спавам добро. Односи ли се ово питање на спавање или на сањање?"

САН

Опушта се и покушава да се присети. Није сигуран сања ли поворку и мрмољ или му се то само причињава.

"Златиборе." трза се од оштрог гласа.

Иза сецнутог самотестирајућег уклопљеног сањача стоји Шарифи Дашмир, терминал сто и кусур - 1.

"Ти и ја смо у комисији" мрзовољно му саопштава. "Ко зна кад ћемо завршити посао."

КАКВОЈ КОМИСИЈИ?
или
ШТА ЈА ИМАМ С ТИМ? НЕ ДОЛАЗИ У ОБЗИР,
ИМАМ ШЕМУ.

"Не плачи, само попуњаваш број ја ћу водити цео посао", колега му даје знак да пође.

Друштво скупљено од "зелених", несврстаних и пар професионалаца седи у канцеларији са тешком оптужбом у фасцикли с кожним повезом, браон.

"Ово је рудник", показује човек задужен за неугледне разговоре огромну мапу на зиду. "И где мислите да су скривани хемијски и радиоактивни отпаци?"

Млад и "зелен" узбуђено устаје, губи се пред величином објекта у који су зашли и насумично показује неколико места у дубини.

"О.К." каже задужени. "Идемо."

Док крстаре вертикално и хоризонтално агресивност инспекције јењава и њени чланови се чуде толерантности и предусретљивости рудничких власти.

Научници узимају узорке понечега што ни лаику није личило на опасни отпад, па опет гледа мапу и опет узимају узорке.

Врло касно увече Златибор и Дашмир се туширају у заједничким просторијама.

"Прође и ово", уздише Златибор. "Јеси ли приметио како су били изненађени одсуством тоталитарности и опуштеношћу у Руднику."

Колега прво мало ћути, па пита:

"Јеси ли икад приметио неког из безбедности да се дружи са нама ван службе?"

"Хеј, нећеш ваљда да кажеш...Ма, не! Стражари су јако љубазни, смеше се и причају масне фазоне."

"Само док су на дужности. После их нема. Подвојеност Њих и Нас је очита."

Шерифи Дашмир излази испод млаза, брише се и облачи.

"Ти си оптерећен балканским схватањем власти и безбедносних послова", несигурно тврди Златибор.

"Шта Рудник производи?"

"Глупо питање...Толико је људи и струка."

"Шта?"

ШТА РУДНИК ПРОИЗВОДИ? ШТА?

Златибор упитно гледа зелени монитор.

" ПИТАЧ НЕКОМПЕТЕНТАН "

"Шта?"

" ПОСЛОВНА ТАЈНА "

" ШТА?! "

" ПРЕФОРМУЛИШИ ПИТАЊЕ "

" ШТА?! "

" КО ТЕ ЈЕБЕ "

Удара песницом у тастатуру, шкраба цедуљче мајстору, полази и застаје.

" ПРОГРАМ "САМОАНАЛИЗА " чука по поломљеним и искривљеним тастерима, "2030."

1692030 PRINT "ПОЂИ КОД ДОКТОРА ЗА ГЛАВУ И ОЗЕБЛИНЕ ДУШЕ ."

Опет удара

ЧУК-ЧУК ЧУКА НА ВРАТАШЦА С ПРОРЕЗАНИМ СРЦОМ

али нема одговора, Изнутра музика, Боже, она за сате самоће и цедуља која испада.

"Нисам ту", пише. "Не љути се."

Бесан на себе и уверен да се овим доласком вратио корак назад одлучује да ипак оде код птице доктора и тиме учини још један корак назад.

Нада се да шаман неће бити у соби, а кад установи да није, бесни.

Уопште не спава, Р.О. то види и ништа га не пита.

ПРЕСКОЧИЋУ ЈЕДАН НОРМАЛАН РАДНИ ДАН

конта Златибор. "Биће исти - све моје дилеме буде се предвече."

Решава да их предухитри и пре доручка хита код ходајућег божићног дрвета.

Мале зебње, куцање и одзив.

На столу две птице: једна камена, озбиљно и узвишена, друга људска, шенула од среће.

"Седма", усхићен је шаман. "Још две."

Па види згранутог.

"Ја сам из племена Шона, Зимбабве. Наши стари су подигли кућу од камена у прелепој зеленој долини и имали живот који није ни животињски ни ропски. Имали су девет птица од камена, оваквих, а онда су дошли бели људи, све развукли и објаснили свету да ратници Шона и Ндабеле примитивни."

Још увек види згранутог.

"Ја сам члан организације "Вратите нам наше лепе птице : Вратићемо их на било који начин."

"Откуд ова?"

"Нашао сам је у Руднику."

Златибор ћути и не свиђа му се што ама баш ништа не разуме.

"Линија 2030", проговара.

"Знам. Добио би препоруку да ми се обратиш без обзира како да си попунио тест."

Скаче са стола и хвата га за рамена.

"Требаш ми", дрма га. "Одмори се и сањај. Нађи поворку, уђи, покушај да запамтиш лица. Уздигни се и покушај да видиш где поворка иде."

Дрмани пристаје јер сматра да му то истраживање неће пореметити регуларност живљења.

А убеђен је да се добро осећа живети тако.

БОЉЕ САЊАТИ ГОЛУ ЖЕНУ НЕГО ГОЛУ ПУСТИЊУ

Али шта ћеш: ретко ко може бирати.

А Златибор хита ка жагору непрегледне колоне, и гле, чим је у њу ступио ноге му не упадају у супер ситни песак, успорено кретање приликом којег му се чинило да трчи у месту је замењено сигурним, чврстим ходом два по два, лева - десна, један - два.

Негде из даљине жалосно се гуши мотор дивовског булдожера - могло би се рећи да се узалуд бори против природне стихије.

Златибору је мало жао прекрасних кругова.

Пита се како није раније уочио опорост музике која се чује изван колоне.

Присећа се молбе птицоликог и гледа лево - десно.

Лица позната, среће их свакодневно.

Одбацује као глупост примисао о превише правилној распоређености стражара и безбедњака - коинциденција и ништа више.

На рубу је и покушава извиривањем да установи циљ; колона је дуга предуга и краја јој нема.

Р.О. ЈЕДИНСТВО привремено препушта пустињским ветровима иницијативу и вози махниту справу тик уз колону. Гледа свог пулена и маше рукама.

Златибор прво блене, па схвата: летети, треба летети.

Па каже себи "буди лак, уздигни се", и бива тако; са висине од стотињак метара види поворку мрава како нестаје у бескрају.

Лети, лети, лети, и тамо далеко, далеко од мора, тамо је отвор Дефинитивног рудника из кога лижу пламени језици, из кога небо парају крици, а гориво улази спокојно као да за плату са пребачајем, вишком и регресом за годишњи одмор иде.

"Неее!" кричи летећи Златибор и пикира ка колони "Не! Пропаст је тамо!"

Нико не реагује - спокојно марширају у каверну.

Виче, хвата их за руке, одгурују га.

Моли, хвата их за ноге, шутају га.

Покушава да изгура сподобу са терминала сто и кусур + један обећавајући квалитетан сношај, лепињу са све, рад уместо ње и залазак сунца у Картуму.

Пљује га и наставља.

Хвата се за главу и никако не може да схвати упорност у пропадању.

ЧИК-ЧИК ПОГОДИ КО ЈЕ СВЕ ПОРЕД КРЕВЕТА ТВОГ?

пита Чикита и отире му зној.

Престрашено се придиже и с неверицом посматра свог цимера, шамана, Шерифи Дашмира, Тута Бугарина са дршком лале у реверу, горе поменуту Баба Јагу и једног од Зулу Wарриорса.

"Нико не слуша!" виче Златибор.

И бујачасто им приповеда шта је снио.

Потом сви ћуте и згледају се нелагодно, а Златибор тек тад схвата да су то лица која недостају у поворци.

"Ја ћу први" мешкољи се Дашмир. "Дисидент сам од свих влада, организација и дисидената, осетљив на све облике тајног организовања због заједничког циља. Овај пут се и ја организујем са вама, јер је мој унутрашњи радар разлучио главне токове од споредних у овом Руднику.

Шири круг посебних бави се очувањем реда, мира и незнања. Ужи је врло узак и једини зна шта је сврха постојања Рудника."

"По теби", устаје Златибор, "то није рударење."

"Упао сам у централни компјутер и сравнио неке податке - у Рудник доста тога улази, а мало иде напоље. Не, овде се не рудари. И што ми се посебно не свиђа, намирисао сам посете главешина многих земаља које нису биле објављене преко интерне телевизије."

Ћуте, па Тута Бугарин наставља.

"Нисам дошао да се запослим - имам пара. Преко мојих људи, шверцера макових суза, сазнао сам да је за Рудник отпремљено брдо опијума. Свашта сам их питао, свашта су ми рекли. Поред осталог и да Рудник поседује машине за замрзавање људи зарад буђења у будућности.

Моја прошлост је ружна, садашњост такође. Надам се да ће одмрзнути живот бити лепши."

Златибор шета по соби и испод ока гледа Носатог Пророка.

Чикита га нежно гледа, малчице и тужно.

"Ја јесам преклопила", прича, "и видим штошта у длановима, очима и кретњама. И видећи неке процесе запазила сам да су ситне линије на длану код људи из рудника јасније, дубље...И да је линија живота код већине превише кратка..."

Избегава да погледа било кога.

"Код мене скоро сви долазе и иза тамних наочара и перика препознала сам многе јавне личности и звезде. Ненајављене."

Златибор провлачи прсте кроз косу и затвара очи.

"Чувари су нас позвали на пријатељску кошаркашку утакмицу", брунда црнац, "и одерали нас са двадесетак кошева разлике."

Златибор запањено гледа.

"Машили смо као никад, исповређивали се, свађали између себе."

"А ти?" виче Златибор на шамана."Летео си са јатом камених птица, видео рудник и свратио да се одмориш, а стражари су ти растурили гнездо?"

"Скоро да је тако" уморан је птицолики. "Чуј, дечко, сви присутни су долазили код мене на сеансе и скупио сам слутње, предсказања, снове и чињенице. Ово није рудник, ми смо држани у незнању све ове године. Успут, камену птицу сам нашао у магацину енглеског лорда, на седамнаестом нивоу."

"Откуд магацин лорда у руднику?" стаје сањач, па одмахује:"Не, немој ми касти. Ово је све смешно!"

СИНОЋ МУ ЈЕ БИЛО СВЕ СМЕШНО

а данас и није. Колегиница сто и кусур + 1 га је гледала као ледник козорога, шеф се драо и вређао га, имао је прекид у пет каблова, сапео се и разбио нос.

"Осећам непријатељство", жали се шаману заустављајући марамицом крв, "осећам препреке где год пођем. Кажи ми."

"Јутрос је, кажу, жамор зором узбуђених птица сецнуо неке емотивније мртве душе..." чита птицолики. "Крикнуле су снагом лахора. Шапата."

"Знам то", стење сањач. "То је написао мој друг."

"Ти си релативно рационалан и тешко ће ти бити да прихватиш ово што ћеш чути", пали шаман цигару. "Ја сам то сагледао из једва читљивих трагова."

"Скраћуј."

"У току је неки деструктивни процес, јак и широк. Можда може уништити овај лепи свет. Вероватно је у питању спрега еколошких катастрофа, политичких глупости, природних катаклизми, озонских слојева и сунчевих пега."

Цигара не гори ваљано и он је поново пали.

"Консултовао сам неке људе. Футурологе, врачеве, технологе и политикологе...Потврђују моје мишљење и датум врхунца невоље стављају педесет година од дана данашњег."

Златибор уздише.

"А шта је Рудник?"

"Градилиште и лансирна рампа за ракету којом ће се светска елита извући ако је све ово истина, или на којој ће згрнути лову ако није."

"Не верујем."

"Схватили су то озбиљно. Улажу паре, замрзавају се у нашим хибернаторима. Чачкај мало по компјутеру, али опрезно."

"А ја? Нећу можда ни бити жив за педесет година? Шта ме брига за процес?"

"Шта сањаш?"

"Уклопио сам се. Уклопићу се. Нећу."

Бесно удара у зид; тип из суседне собе одговара.

ХАЈ-ХО, ХАЈ-ХО, МИ ВРЕДНО РАДИМО У РУДНИКУ
или
ТАКО НЕКАКО ИДЕ ПЕСМА

Прсти му по поправљеном терминалу лете и хектари меморије нуде му се као на длану.

Заштите постоје, али слабе су и провидне. Горе, где је он школе изучио, најпре се учи пиратисање, проваљивање заштита и прављење метежа у компјутерима несимпатичних.

Тражи податке о седамнаестом спрату и сазнаје да лорд Лаугхин има собу број два, без погледа на море или било шта друго - само замрзивач. Куца и сазнаје да је списак предмет које је лорд припремио за путовање дуг три и по метра.

Гледа, окреће се на столици, опет гледа. Просто му дође себи да не верује.

Опет куца. Имена, сортирана по азбучном реду, углавном са титулама. Позната и богата.

'Сулудо' грицка оловчицу.

Повлачи се бришући трагове и враћа се свакодневним обавезама.

Хиљаду података касније слике на монитору нестаје и појављује се блицкаво " БРИСАНО ". Псује и спрема се да почне поново.

Примећује да га риба са терминала сто и кусур + 1 гледа.

"Било је намерно", цвркуће слободно.

"Али, зашто?"

"Ништа лично. Просто, мрзим те."

ТАЈНА ВЕЧЕРА, КЛАПА ДРУГА

Чланови секте махдијеваца се залећу у слику Картума вичући "Махди, Махди!" или "Џабар, Џабар", туристи аплаудирају и питају имали где да се купи Картум у оној посуди са сапуницом и снегом, знаш оно што промућкаш и снежић нежно врца на афрички град.

Златибор, очешљан на раздељак и обучен у чаршаф посматра их као паству своју, руком блажено чини крст и опрашта им заблуде. Улази у Баба Јагин дом.

Унутра црвено светло, магла до појаса и дугачки сто за којим седе Р.О. ЈЕДИНСТВО , Шаман Птица Дрво, Тута Бугарин, Шерифи Дашмир, Чикита и седам кошаркаша ратника.

"Приђи", патетично говори шаман, "твоји апостоли већ те чекају. Приђи и испи пехар крви ове и реци да ћеш преузети земаљски грех на себе!"

Златибор полако броди кроз маглу, прима пехар од горског кристала и гледа латице и балоне од сапунице како падају са плафона.

"Браћо моја", беседи, "знате да сам се дуго ломио да сам мислио да није моје да решавам такве ствари. У томе сам до врата, до косе..."

"До ореола!" допуњује Р.О.

Пије и љуби се са свима.

"Чекајте мало!" куцка Чикита ножем по винској чаши. "А ко ће бити Јуда?"

Стају сви.

"Ја", слабачко збори Тута Бугарин. "Уплатио сам место у хибернатору."

"Стој! Идемо опет!" виче сниматељ.

Туто се накашљава.

"Идемо!"

"Ја", сигурније говори Тута Бугарин."Уплатио сам место у хибернатору!"

"Готово!" виче сниматељ.

Сви аплаудирају, Чикита цичи, Р.О. ЈЕДИНСТВО вади паре из радничког комбинезона кога носи испод тоге, даје их и узима видео-касету.

Сниматељ излази, а Р.О. се обраћа друштву:

"Опростите старом човеку на кичу и глупости. Ово ће ми значити једног дана...Ако будем живео..."

АКО БУДЕМ ЖИВЕО...

"...тебе ћу волети", мрси Златибор Чикитину црну косу.

"Тешко", љуби га по грудима, "ти већ једну волиш."

"Све ће бити другачије кад обавимо ово што смо договорили."

"Не", Чикита крије очи. "Код неких је врло исто."

Из друге собе чује се како Zulu Warriorsi дрљају Fendere, Hammonde и Premiere ломећи Хендриксово мало крило и лупање главом у зид пијаног Р.О. ЈЕДИНСТВА .

Плакаће и заспати, и Чикита ће га својим скоро дечијим рукама чувати да не оде ка колони.

ГРЕШКЕ, ГРЕШКЕ, САМО ГРЕШКЕ

И јесте га сачувала, и јесте сањао креативан сан.

Пун полета плеше по терминалу, листа, куца, листа, листа, па једном кљуцне.

Задовољан је упркос свему и безобразно намигује женској сподоби са десне стране. Окреће се на лево и примећује да Дашмир концентрисано прати комшијин рад на свом монитору, мршти се, размишља и на крају се смеши.

Рутински пробија листу замрзнутих и налази да је Тута Бугарин већ упокојен, са имовином у кешу и пола кила опијума.

Смеје се и поздравља име на монитору, устаје и креће, и иде, и притиска дугме за позив лифта, и бира ниво и с очајем схвата где се упутио.

"Вратио си се?" питаће га отац. "Схватио си неке ствари?"

Оћутаће и биће пуштен унутра.

Глупо ће отворити срце и отац ће устати, хукати, запалити цигару и одржати говор:

"Ти мислиш да си први на свету који је схватио разлику између гажења у строју и борбе да га измениш? Ти мислиш да си први који верује да је на њему да преокрене неке токове и усмери догађаје у правцу за који је уверен да је добар?

Схвати: Уколико си ван, све се против тебе окреће. Људи. Машине. Природа!

Прошло је време хероја, и добро је што је тако - сви су они на овај или онај начин настрадали. А ти, наравно не желиш да настрадаш?"

Одговориће му да не жели, неће му рећи да је очекивао да му каже:"Сине, то је опасно, али учини што мислиш да је право".

Због своје глупости, због минулог рада и због довршавања старе, митске приче устаће пљунути родитеља песницом међу рогове и изаћи.

ЛЕСИ СЕ ВРАЋА КУЋИ

"Нисам имао права да те позивам," шапуће Златибор у микрофон. "Нисам имао право да држим прочитану књигу отворену."

Застаје; из пријемника само шум.

"Нећу се више јављати, и у принципу ми није ни стало до тога чујеш ли..."

Шум.

"Чујеш ли?"

Шум, па два пута шкљоцање микрофона.

И Златибор одговара две године коришћеним сигналом, гаси уређај и прислања чело на топли лим са налепницом "YU".

Негде горе, на Балкану, једно поцепано срце немо седи, гледа у прстен на мало огрубелој руци и тихо почиње да плаче.

"Шта је?" буди се муж Свињослав. "Што не спаваш?"

Она гаси радио-станицу, увлачи се под јорган и мува већ заспалог животног сапутника.

"Продаћу станицу", пази да јој у гласу не препозна плач. "Није ми више до рада."

"Добро", задовољан је Свињослав.

И она ће и даље плакати, а он ће сањати како мацолом од пет кила растура то говно од уређаја.

НИКАД СЕ НЕЋУ ВРАТИТ У СВОЈ РОДНИ КРАЈ

завија Златибор тужно."Тамо ме не чека нитко, већ одавно изблиједела сва лица..."

Шерифи Дашмир отвара незакључана врата.

"То је, је ли, неки блуз?"

Певач-аматер диже главу: гледа, не види.

"Рушим мостове."

"У рушењу смо вазда добри били. И оне по којима је тек требало ходити рушили смо."

"Да се напијемо?"

"Већ касно је."

Нелагодно им је.

"Чуј", кашље Дашмир, "она програмска бува ти је добра. Скривена грешка која се умножава временом, преноси из меморије у меморију и на крају брише све."

" Сумњам да ће је ко открити. Брод елите неће запловити."

"У Руднику има четири независна компјутера."

Златибор изненађено диже главу.

"Они измењују између себе податке пар милијарди пута у секунди. Да нисам у сваки унео твој слатки програмчић, подаци овог на коме ми радимо били би одбачени као бесмислица, грешка."

"Нисам то знао."

"Има и пети. Супервизија. У случају било каквог квара он преузима команду."

Сањач гледа пун наде. Дашмир врти главом.

"Нисам могао до њега. У нултој зони је, у надземном делу."

Ћуте, ћуте, ћуте.

"Па", уздише Златибор, "једном у животу морам довршити започето. Чудно...Овај филм ми је личио на мелодраму а сада нагло постаје акциони."

"Узми овај прах", даје му Албанац кесицу, "и тридесетак сати нећеш спавати."

Златибор узима наркотик, Дашмир вади лисице и вештим потезом га усидрава за славину.

"Да не би нигде излазио", објашњава згранутом земљаку.

Везани зна да са везивачем нема резона расправљати се, да може пукао би.

Оператер са терминала сто и кусур - 1 вади из џепа кључеве, качи их на малу казаљку сата постављеног изнад радио станице и објашњава:

"Један је. Кључеви ће спасти око пет, а у шест се видимо на првој надземној платформи."

ДУГА СУ ЧЕТИРИ САТА КАД НЕ СПАВАШ
или
КАКО СЕ МОЗАК ПУШТА НА ОТАВУ?

Мисли, примисли, подмисли. Слике, колажи, мозаици. Да ли то неко његово име изговара? Секундари треба три минута да опише један круг, а седам ако се гледа без престанка. Примисли, зебње, подмисли.

"Падоше", виче срећни заробљеник.

Откључава лисице, јури, вози се и ступа на охлађени песак. Стаје као невидљивим зидом заустављен - Баба Јагине кућице нема.

"Чикита..." шапће и трчи као суманут.

Од места на ком је била кућица до хоризонта виде се гигантски кокошији трагови.

Златибор трчи неколико корака и схвата да је немоћан.

"Чикитаааа!" урла руку склопљених око уста.

"Не дери се", нагиње се стражар са прве платформе. "Избудићеш народ."

"Где је Баба Јага?"

"О, све је у реду. Узела је јуче документа и отишла. Кажу, заљубила се."

Умало да пита у кога; ипак, обуздава се. Удише дубоко и схвата да ни Р.О. Јединство није долазио целе ноћи и није му нимало пријатно - некаква злокобна језа рађа се међу препонама.

Окреће се као пијан и скоро се судара са Зулу врачем умотаним у ћебе из пошиљке црвеног крста.

'Да га млатнем?' затеже руку.

ТО САМ ЈА, ПТИЧАР. ШАМАН.
или
ИПАК НЕ ДИРАЈ ТУЂЕ КРУГОВЕ

"Цимер ти је мртав", саопштава му без петинга и повлачи га у сенку големог стуба. "Ја се кријем међу кошаркашима."

"Како? Како?" тресе се Златибор.

"По причи:

седео је у оази и миловао руком кругове у песку. Опколили су га стражари, церећи се како то само плаћени грубијани умеју.

'Не дирајте', рекао је, 'моје кругове.'

Стражар је уз 'хе, хе' шутнуо песак и вриснуо - испод танког слоја праха земаљског биле су склупчане црне мамбе, умирене певушењем и миловањем по кичми, и твориле лепе кругове.

Три мртва стражара, доста пуцњаве са пригушивачима по змијама и твом другу."

"То је све?"

"Није. Из шумице банана помолио се онај весели сниматељ и замолио их да понове још једном сцену, али мало спорије. И њега су изрешетали. Тела су однели у камиончићу за 'Schwapes' и нико их више неће видети."

Што више бола, боље трпи.

"Ко је издајник?" шкрипе му зуби. "Мој отац?"

"Не. Јуда."

"Тута Бугарин?"

"Он и наша глупост. Свим замрзнутим типовима прегледају и декодирају мождане токове. Тајна вечера се добро урезала, сигуран сам."

Мало оклева, па додаје:

"Моја грешка у корацима. Знао сам за методу."

"Нико није могао претпоставити да ће Јуда тако брзо отићи у замрзивач."

"Ипак, моја", није задовољан собом врач. "Па, ово је растанак. Да је било среће, још бих те и излечио."

Без грљења и љубљења, растадоше се.

ДОК ЧЕКА ШЕСТ
(КОЈЕ НИЈЕ МОГЛО БИТИ ДЕВЕТ)

*Зашто баш ја?

*А да сам се горе оженио, радио на радио-станици, гајио потомке?

*Шта би се догађало да сам побегао у свет са Чикитом? И где је она до ђавола?!

*Ако сад одем?

*Могу ли игнорисати свет у сновима и свет уопште?

*...

*...

ШЕСТ

"Идемо", чука га Дашмир по рамену.

"Чекајте", трза се. "Знао си?"

И додаје цео рафал питања која га море. Еталон за дисиденство уморно уздише.

"Знао сам", говори мотрећи искоса стражара, "баш ти зато што и ја, и остали у процес увучени: само би увећавао број унесрећених; вратио би се, као што ће се и Чикита вратити ако је жива; можеш само бити игнорисан и прегажен."

Дрога бистри Златиборов ум тако да успева да схвати који се одговор односи на које питање.

Шерифи Дашмир скупља снагу за најозбиљнију изјаву свог живота и признаје:

"Рекао бих да бих се могао с тобом дружити да је било другачије."

Река дебелих туриста у право време надире и омогућава Албанцу да окрене могућем другу леђа и промрси једно "Хајдемо".

Крију се у гомили и меандрирају ходницима ка највишем спрату надземља - пакет аранжман почиње лошом кафом у ресторану "Видиковац".

Златибор примећује да су понеки од гостију "Рудника" стварно набавили стаклене посуде са снегом и Картумом.

Улазе у ходник који садржи мноштво врата. Јадна су у сањаревој глави означена са "X" и имају стражара испред себе.

Златибор не зна ни карате, ни нинђуцу, ни масовну хипнозу. Представу нема како би могао уклонити униформисаног који дели осмехе и љубазна објашњења. Погледом тражи Дашмира.

Албанац прво стаје као укопан мацолом и две расторокане госпође ударају у снажна леђа; потом почиње да плеше и пева:

"Добро јутро, бакице, послала ме мама да те питам како се, да не будеш сама."

Прави стој на рукама и љуби најружнијег у групи.

"Пуче човек", јежи се Златибор.

Дисидентска пукотина стаје пред стражара, ставља два прста испод носа и урла:

"Heil!"

Туристи се брину, туристи стрепе, туристи вриште и моле стражара да им помогне. А за туризам морамо све учинити.

Док стражар хита за Дашмиром вадећи пиштољ Златибор схвата, и још нешто схвата и улеће у чувану собу.

Никог.

Вади спремљену дискету и баца је у гладна уста диск јединице. Притиска тастер.

Док се бува учитава на брзака пробија пут до Тута Јуде Бугарина, очитава параметре и ужаснут схвата да шверцер опијума никад неће бити (жив) одмрзнут.

Дискета стаје, у даљини се чује пуцањ пиштоља. Златибор брише трагове и излази.

Ходник је празан, тек понека глава вири из сигурних улаза.

Набија руке у џепове, повија се и хита ка лифту; та подла машина отвара своју чељуст и горе поменути стражар проговара:

"Господине, пазите. Има терори...Хеј!"

Песница га погађа у сплачињару и Златибор бежи назад кроз ходник. Пиштаљка пишти, неко виче његово име.

Тешко дишући отвара прозор и излази.

Ветар носи крупне скакавце, претходница највећег јата века; ударају му у лице, руке, боли.

Допире до конструкције, једва, и под руком осећа топот чизама које журе ходником.

"Ено га!" виче један раскрвављени и пуца.

Прогоњени се увлачи дубље и премешта се са шине на шину. И ето, потпуно глупо или потпуно прорачунато метак погађа и кида сајлу која удара згрчене прсте, Златибор пада и хвата се за шипку. Она се мало нећка и попушта. Лет, мукли тресак. Мрак.

Светлуцава колона маршира у разбуктали Ад. Неко ко ускоро неће имати име примећује у колони људе са списка замрзнутих и румена боја призора постаје еквивалент осмеха.

Р.О. ЈЕДИНСТВО му маше из ждрела и нешто довикује, а посматрач жели да зна где је Чикита.

Док се пробија ка огњу, буди се.

Стражари силазе помоћним степеницама, начичкани туристи фотографишу Картум који долази.

Преко маленог травњака долази Карим Абдул Џабар III; одевен је за тенис и баца камичке у Нил.

Стаје изнад њега и жалосно га посматра.

"Који ти клинац би?" пита.

Златибор га гледа, покушава да се насмеши и кркљајући истискује глас:

"Моја проста душа словенска."

Заувек склапа очи.

Небеска удица стрпљиво чека да се симпатични дечко пробуди и крене с њим до сеновитог тениског терена.


// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]