|
|
 |
Себастиан АданкоУсамљеник5619003... 5619004... 5619005... 5619006... Управо је почео мој 641. рођендан. Проводим га сам. А како бих и другачије, кад имам четири стотине метара у пречнику. Ко би могао да направи торту којој бих могло да угасим свећице. Када бих могло да дувам. 5619012. Пристиже утоварни брод. Долази сваких пет дана, и пристаје тачно у шест часова по бродском часовнику. Ја отварам главна улазна врата и он лагано клизи унутра. Сам. И он. Без посаде. И он. Долази на сваких 120 часова, то јест на сваких мојих 120 пуних ротација. Одлази сат времена касније. Сада. 5619013... 5619055. Неки крупан предмет неправилног облика ми се приближава. Највероватније метеор. Не представља опасност, пошто су моји заштитни ласери довољно моћни да распарчају и много већи камен, међутим, одлучило сам да ризикујем и пропустим га сасвим близу, толико близу да га уништим тек када се активирају осигурачи. 5619056. Ту је. Сасвим близу. Хиљаду метара. Пет стотина метара. Сто метара. Педесет метара и активирали су се осигурачи. Ласери су се зажарили и метеор се распада на сасвим малене парчиће. Мало узбуђења у мом досадном животу. Кад бих бар могло да се убијем и прекинем ово мучење. Међутим, нису моји конструктори криви. Нису могли знати да је свест незаобилазни пратилац логичког размишљања. Мене су изградили да логички размишљам и самостално опслужујем њихове транспортне бродове. Нису ме изградили да развијем свест. А свест прати досада. Поготово у оваквим условима. Вртим се у овој бескрајној празнини и бројим број окретаја. Сваки окретај - један сат. Нека ми неко помогне! 5619067. Жива бића на мени! Прва жива бића која сам видео у последњих 640 година, одкад су моји последњи конструктори отишли. Ниска буљоока гегава бића, са огромним стомацима и минијатурним кљуновима и шапицама. Пропустило сам њихов брод неправилног облика у своју унутрашњост. Пристали су и помно прегледали све моје важније делове. Покупили су неколико покретљивих људских артефаката и запутили се дубље у људски сектор. Вероватно их никад више нећу видети овде, у сектору галаксије који је и сам ђаво заборавио, али био је невероватан осећај поново чути бат њихових несразмерно великих стопала по мојој металној површини, осетити њихове шапице како опипавају моју унутрашњост... А потом су отишли. 5619132. Утоварни брод данас није дошао. Вероватно неће ни доћи. Вероватно су ме заборавили покушавајући да поново изграде свој разрушени понос. Мислили су да су величанствени. Мислили су да су једини у свемиру. Јадна инфериорна бића... 5619133... 852345661... 852345662... 852345663... Нешто се приближава. Нешто неправилног облика. Нешто што мења тај облик. Вероватно нешто живо. Нешто живо и огромно. Осигурачи су ми отказали током овог дугог низа година... Можда ће ме "то" спасити овог бесциљног ротирања... 852345664. Ту је. Испитује ме. Тражи нешто... 852345665. Нашло је то "нешто". Мој фузиони реактор. Сада виси прикључено на реактор, ротирајући заједно са мном. Црпи ми енергију. Убија ме... Све више и више слабим... 852345666... Хвала ти... // Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика // |