Biblioteka srpske fantastike

Mile Janković Beli

Bleda mesečeva svetlost

roman

Svome ocu, neobičnom Marku, posvećujem ovu knjigu sa nadom da će ona biti samo prva u ciklusu "Priče sazdane od krvi i mašte".

Beograd – 1974

Štampano izdanje: Znak Sagite 27, (Flamarion, Beograd, 1992.) 210 str., broš, latinica, 20 cm Elektronsko izdanje na "Projektu Rastko" - maj 2003. Radnja romana kreće iz stvarnosti kakvu poznajemo uz potpuno uvažavanje prirodnih zakona na kojima počiva savremena nauka. Korak po korak, pisac rulji svet realnosti kojim se okružio i dopušta fantastičnoj i onespokojavajućoj slici da preplavi sve. Suočen sa novim, neočekivanim i brutalnim dimenzijama realitetnog sveta, junak priče kreće u odbranu suštinski ljudskog...

Lica

• Janko – službenik Statističkog odeljenja u tvornici "Švarc, sin i kompanija", sa posebnim statusom.
• Pavle – službenik Statističkog odeljenja, najbolji Jankov prijatelj.
• Gospodin Perak – šef Statističkog odeljenja.
• Fridrih – službenik Statističkog odeljenja, poverljiva Perakova ličnost.
• Čika Simon – penzionisani službenik Švarcove tvornice.
• Slavko – službenik Statističkog odeljenja.
• Maja – Slavkova žena.
• Gospodin Švarc – vlasnik i predstavnik Upravnog odbora tvornice "Švarc", sin i kompanija".
• Jankov rođak – neidentifikovanog imena, poštanski službenik a zatim upravnik glavne poštanske uprave Bušmafarske republike.
• Braća Adanja – trgovci, posebno starinama.
• Parvve Jansen, "Stari lovac" – trgovac antikvitetima i oružjem.
• Glavni inžinjer u Švarcovoj tvornici – pojavljuje se, ali samo za kratko.
• Profesor Foreman – biolog i fiziolog, samo se spominje, ali se ne pojavljuje.
• Pavlov sinovac – izmišljen, nepostojeća ličnost.
• Jankova verenica – samo se pominje ali se ne pojavljuje, moguće da uopšte nije ni postojala.
• Prva stara gazdarica – kućevlasnica u čijoj kući stanuje Pavle.
• Druga stara gazdarica – kućevlasnica u čijoj kući stanuju Pavle i Maja, samo se spominje ali se ne pojavljuje, a možda i ne postoji.

ČOVEK, KAKO TO ZVUČI GORDO!

PUTEM NEHLJUDOV DOZNADE KAKO SKITNICE, BEŽEĆI U TAJGU, NAGOVORE SVOJE DRUGOVE DA POĐU S NJIMA, DA BI IH ZATIM UBILI I HRANILI SE NJIHOVIM MESOM. VIDEO JE ŽIVOGA ČOVEKA KOJI JE BIO ZA TO OPTUŽEN I KOJI JE TO PRIZNAO. A NAJUŽASNIJE JE BILO TO ŠTO SLUČAJEVI LJUDOŽDERSTVA NISU BILI USAMLJENI, VEĆ SU SE STALNO POVEĆAVALI.

Lav Tolstoj,
"Vaskrsenje".

Muke Pavlove počele su onog trenutka kada je, opraštajući se jedno veče od Janka posle uobičajene subotnje sedeljke, uzgred rekao da u iduću subotu neće moći da donese obećanu knjigu (budući da će mu je vratiti tek kroz desetak dana). On još dodade da mu je zbog toga veoma žao, s obzirom da su upravo sledeće subote nameravali da iz te knjige čitaju neke nove stihove. "Ništa ne mari" – reče mu na to Janko – "neka te to ne brine... u iduću subotu i onako nećemo moći da se sastanemo... biću sprečen". Posle tih kratkih reči Janko, pozdravivši se još jednom, zatvori vrata pred Pavlom.

U prvi mah Pavle je bio samo zabezeknut. Njih dvojica, Pavle i Janko, već godinama se sastaju svake subote u Jankovom stanu da uz razgovor, muziku i razgledanje maraka, provedu prijatno popodne. Ovaj običaj nije bio nikada narušen, osim u slučaju bolesti jednog ili drugog (što se, uopšte, vrlo retko dešavalo), ili obaveze da u preduzeću rade prekovremeno i u subotu po podne (što se dešavalo još ređe). Ni jedan ni drugi nisu imali nikoga, ni bliskih rođaka, kojima bi odlazili preko nedelje, a ako bi koristili vikend za odlazak negde izvan grada činili bi to uvek zajedno. Da, ovo Jankovo otkazivanje bilo je sasvim čudno, pa je Pavle to i primio sa najvećim zaprepašćenjem.

Međutim, spuštajući se ni stepenice, u njemu se počeše buditi različita osećanja i ređati najraznovrsnije misli. On najpre oseti duboku uvredu zato što mu je to saopšteno bez ikakvog objašnjenja ili izvinjenja, gotovo uzgred i na jedan rasejan način koji Janku uopšte nije bio svojstven. Pored uvrede, počeše ga mučiti i mnogobrojna pitanja i pretpostavke kojima je na ta pitanja pokušavao da odgovori, a pre svega osnovno pitanje: koji je razlog da Janko otkazuje sastanak i time narušava nešto što su godinama negovali, posebno kakav to može biti razlog koji se ne saopštava ni najboljem prijatelju?

Pavle se nadao da će mu ovo možda biti objašnjeno sutradan, u nedelju, kada se budu našli u Klubu. Ali se Janko u Klubu nije pojavio.

Docnije, u toku radnih dana od ponedeljka pa nadalje, kada su se viđali ne samo u kancelariji već i u restoranu za vreme ručka, Janko nije pokazivao ni najmanji nagoveštaj namere da želi pružiti prijatelju neko objašnjenje. A Pavla je to neprestano i, sa približavanjem subote, sve više mučilo. Strasno se nadao da će mu prijatelj ipak prići, da će mu objasniti u čemu je stvar i da će ga možda čak i pozvati da u subotu ipak dođe.

I toga jutra, u četvrtak, u koje je poranio da bi pre dolaska gospodina Peraka i Fridriha završio neka zaostala akta, Pavle je bio obuzet istim mračnim mislima, sa već poljuljanim nadama da će se nešto ipak imeniti. Sedeći za svojim stolom u kancelariji, zagnjuren nad aktima koje je obrađivao, neprestano je, mimo normalne aktivnosti mozga u vezi sa spisima, mislio sve o jednom, o Janku, o njegovoj grubosti, otkazanoj sedeljci, mogućim uzrocima tog otkazivanja... mučio je sebe sumnjama i najraznoraznijim pretpostavkama. Njegovom turobnom raspoloženju bedna prostorija u kojoj su radili, "Kancelarija" kako su je kratko i među sobom zvali, samo je pogodovala, te ga ono ni začas nije napuštalo mada je vatra veselo pucketala u gvozdenoj peći koja je stajala na sredini sobe, sve više probijala kroz okna izgoneći iz sobe jutarnju tminu. Pavle sve to nije ni primećivao, nestrpljiv da dočeka dolazak i okupljanje službenika, a posebno dolazak Janka.

Ni sam nije znao zašto, ali kao da je bio rešio da danas, za vreme pauze, sa Jankom stvar raščisti (mada mu uopšte nije bilo jasno na koji način to da učini), da ga što bolje posmatra ne bi li nekako dokučio šta se sa njim desilo. Pošto su do subote ostala još svega dva dana, nestrpljenje mu se ogromno povećavalo u sve luđem iščekivanju da će mu Janko sam prići i reći mu da ipak dođe na subotnju popodnevnu sedeljku.

Prostorija u kojoj su radili, i koju su među sobom kratko nazivali "Kancelarijom" dok je zvanično nosila naslov "Statističko odeljenje" ili "Odeljenje za prognoze" (mada to nigde nije pisalo, nije bilo nikakve "firme", ni na vratima, ni u hodniku, niti na ulazu u hodnik iz dvorišta), bila je prostrana i gotovo kvadratnog oblika, ali sa dosta niskom tavanicom koju su ponegde podupirali drveni stubovi; sa jedne, severne strane, bila je sva u prozorima, što joj je bilo neophodno jer je gledala u visoki i prostrani zid jedne od fabričkih zgrada, te bi bez tih prozora bila vrlo mračna; tek tamo dalje, između prozorskog kraja i kraja pomenutog zida, kao kroz neki okvir, videlo se parče neba, dvorište i fabrički dimnjaci, uvek u dimu, koji su se uzdizali iz zgomilane nase različitih fabričkih zdanja.

Prostorija je bila gotovo kvadratnog oblika, ali se to nije jasno videlo; naprotiv, dobijao se utisak da je izdužena, jer su se na čitavom jednom zidu, suprotnom od prozora, nalazile u dva reda proste drvene police sve do plafona, pune raznobojnih fascikli i registarskih kutija. Otprilike na sredini ovoga zida police su se, i sa jedne i sa druge strane, prekidale ostavljajući sve do zida jedno veće udubljenje u kome su se nalazili jedna stolica i jedan sto, potpuno prazan ako ne računamo stonu lampu. Tu, u tom udubljenju i za tim stolom, kao u kakvoj prestonoj pećini, sedeo bi i radio Janko, gotovo potpuno izolovan od ostalih službenika. Ovakav njegov položaj, videće se, bio je uslovljen i specifičnim položajem koji je zauzimao u "Kancelariji".

Čitavom dužinom prostoriji (jer se sada zaista može govoriti o njenoj dužini i širini), kada se zna da je dobar deo jedne širine uzet za račun polica), postavljeni su u dva reda stolovi, jedan iza drugog, ukupno dvadesetak stolova. Odmah je padalo u oči da su oni bili raznobojni: svaki sto imao je neku svoju posebnu boju; to je bilo, na prvi pogled, smešno i zanimljivo, ali je u stvari bilo od značaja a organizaciju rada u Odeljenju.

Sa približavanjem početka radnog vremena Kancelarija se sve više punila službenicima, koji su zauzimali svoja mesta za raznobojnim stolovima, počinjali bi zatim sa pripremama za rad ili bi se, neki od njih, sakupljali u manje grupice prigušeno čavrljajući o ko zna čemu.

Među poslednjima došao je i Janko, ali se nije zadržavao ni sa kim već je odmah seo za svoj sto u udubljenju, zadubivši se u novine. Pavla nije čak ni pogledao. Uopšte, vrlo se čudno ponašao. Tako je bar izgledalo Pavlu, koji ga je inače budno posmatrao. Njemu se čak činilo da je Janko nečim zaokupljen, nečim posebnim, možda čak zabrinut, da su novine pred njim samo izgovor da ne bi morao ni sa kim da razgovara, posebno ne sa njim, Pavlom. Pavlu je izgledalo da ga Janko sa nekom određenom namerom izbegava, kao da je osećao da je Pavle čvrsto rešio da traži objašnjenje. Ipak, u sve to nije bio sasvim siguran, znajući da je Janko ponekad mogao da bude si sasvim čudan, da nikoga ne gleda i da ni sa kim ne prozbori ni reč čitavog dana, mada je uopšte bio ljubazan i najčešće je u slobodnom vremenu bio u društvu.

Pavle odluči da mu za vreme odmora priđe i da raščisti ovu svoju nedoumicu.

Tačno u sedam časova pojavio se i Fridrih, ljubazno se osmehujući svima, a odmah za njim i gospodin Perak. Ovaj poslednji je brzo i zvanično prošao između stolova, klimnuvši glavom u znak pozdrava neodređeno, svima i nikome pojedinačno, a zatim uđe u svoju kabinu. Fridrih zauze svoje mesto na podijumu ispred kabine.

Gospodin Perak je bio šef "Kancelarije", a Fridrih njegov pomoćnik. Kabina, u kojoj je gospodin Perak sedeo, nalazila se u jednom uglu prostorije, nasuprot vratima i preko puta od zida sa policama, uza sam krajnji prozor. Bila je sva u staklu, u drvenom čestom okviru, sa niskim drvenim zidom na kome je staklena konstrukcija i ležala, uzdižući se sve do plafona. Staklo je bilo duplo, tako da se iz prostorije nije moglo čuti šta gospodin Perak razgovara preko nekoliko telefona kojima je bio povezan sa Direkcijom, gospodinom Švarcom, vlasnikom tvornice, i drugim fabričkim odeljenjima. Kabina je bila gotovo hermetički zatvorena i potpuno odvojena od prostorije; kroz njene staklene zidove gospodin Perak je mogao da posmatra sve što se dešava u kancelariji, a kroz krajnji prozor, koji je u stvari bio jedan od zidova same kabine, mogao je da vidi svakoga ko bi prošao kancelarije. Taj prozor je povremeno otvarao, da bi provetrio kabinu, pošto je vrata na njoj držao stalno zatvorena.

Ispred kabine, naslanjajući se na nju, nalazio se mali, ali dosta visok podijum sa stolom i stolicom. Tu je, kao na kakvom prestolu, sedeo Fridrih, okrenut licem prema kancelarijskoj prostoriji, u dobrom položaju da sve dobro osmatra. Na stolu pred njim, u drvenom sandučetu, nalazile su se raznobojne plehane tablice; bilo ih je koliko i stolova, a boja svake odgovarala je boji jednog od stolova. Kada bi zaželeo da pozove k sebi nekog od službenika, ili da mu na nešto skrene pažnju, Fridrih bi uzimao pločicu čija je boja odgovarala boji stola za kojim je sedeo taj službenik, dizao bi je u vis, što je za ovoga službenika bio pozivni znak. Tako se nije remetila tišina u kancelariji, sve se moglo obaviti bez ijedne reči. Osim toga, različita boja stolova omogućavala je Fridrihu da lakše nadzire rad potčinjenih službenika, da pazi da možda neko ne zabušava.

Uostalom, njegov glavni posao je i bio da vrši nadzor nad službenicima i da bude veza između njih i gospodina Peraka. Na staklenom zidu kabine, odmah iza Fridrihove glave (kako je sedeo), nalazio se jedan mali prozor. Kad bi gospodin Perak zaželeo da nešto saopšti otvarao bi taj prozorčić, Fridrih bi kroz njega proturio glavu, da čuje želju ili naredbu. Zatim bi podizao odgovarajuću pločicu, posle čega bi neko od službenika prilazio podijumu da primi uputstvo ili naređenje. Ponekad, Fridrih bi i sam odlazio stolovima, dogovarao bi se sa službenicima, ili bi za gospodina Peraka vadio odgovarajuće fascikle sa police. Završene obračune službenici su donosili Fridrihu, a ovaj bi ih kroz prozorče davao gospodinu Peraku. Fridrih je bio jedina veza između službenika i gospodina Peraka, koji se nikada nikome nije direktno obraćao, ni od koga nije neposredno primao završene predmete, niti im je neposredno davao poslove ili izdavao naređenja. Sve je to išlo preko Fridriha. Ovakav odnos, ovakva organizacija rada u kancelariji, bili su pravilo, čak zakon.

Međutim, Janko je u tom pogledu bio izuzetak, kao uostalom i u svemu drugom. Njegove izvanredne matematičke sposobnosti, neobična moć da fantastičnom brzinom rešava i najsloženije računske probleme, i to većinom napamet, bez olovke i hartije, obezbedile su mu poseban položaj u Kancelariji i veliko uvažavanje od strane gospodina Peraka, koji je jedino sa njime neposredno opštio. Ako je bilo potrebno da Janko reši neki problem, gospodin Perak bi izlazio iz svoje kabine, prilazio bi Jankovom stolu i lično bi ga zamolio da mu uradi neku stvar. Fridrih sa time nije imao nikakve veze.

Statističko odeljenje je za tvornicu bilo od izuzetnog značaja, reklo bi se životnog značaja, mada se to na osnovu izgleda "Kancelarije" nikada ne bi ni pomislilo. Ustvari, ovo odeljenje vršilo je statističku analizu svih procesa u tvornici, počev od nabavki sirovina i angažovanja radne snage, pa do školovanja inžinjera, dobijanja finalnih produkata i njihovog plasiranja na tržište. Na osnovu takvih analiza "Kancelarija" je davala veoma značajne prognoze; na osnovu tih prognoza Upravni odbor i gospodin Švarc određivali su proizvodnu i tržišnu politiku preduzeća, i to kako od dana do dana, tako i za bližu i dalju budućnost. U svakom trenutku znalo se, zahvaljujući radu "Kancelarije", kako se koja roba prodaje, šta se traži i šta će se tražiti a šta zastareva, kojim se sirovinama treba obezbediti a kojih se zaliha treba osloboditi, itd. U tom pogledu ove analize i prognoze bile su toliko uspešne, da je preduzeće radilo ne samo sa stalnim dobitkom (gubitaka nikada nije ni bilo), već su ti dobici često bili veoma visoki. Preduzeće "Švarc, Sin i Kompanija" bilo je jedno od najuspešnijih u zemlji i bez konkurencije, a na svetskom tržištu najviše cenjeno od mnogobrojnih poslovnih partnera, sa mnogobrojnim vernim kupcima. Zasluga za ovo bila je u velikoj meri baš Jankova.

I druge tvornice imale su svoja statistička odeljenja. Ona su većinom bila opremljena najmodernijim elektronskim računarima, ultra brzim kompjuterima, elektronskim "mozgovima", koji su predstavljali poslednju reč tehnike. Statističko odeljenje gospodina Peraka nije imalo ni jednu jedinu takvu mašinu, osim izvesnog broja ručnih i električnih računskih mašina, od kojih je po jedna stajala gotovo na svakom stolu (ali ne i na Jankovom). Pa i pored toga, ono je bilo daleko uspešnije i efikasnije od bilo kojeg drugog statističkog odeljenja u svetu, i to zahvaljujući baš Janku.

Janko je u tom pogledu bio zaista sasvim neobična ličnost. On je u sebi sjedinjavao sposobnosti svih postojećih elektronskih računara, a posedovao je mnoge osobine koje su kompjuterima bile nedostižne. U preduzeću gospodina Švarca radio je već skoro 20 godina i u glavi je držao svu materijalnu i duhovnu istoriju tvornice; bio je neiscrpna riznica ogromnog broja podataka, pamtio je sve podatke koji su se odnosili na bilo koju stranu života fabrike, na primer na broj i vrstu prodatih artikala od kada tvornica postoji, sve podatke o kupovini sirovina i prodatoj robi, sve podatke o kretanju plata kroz niz godina, i to kako za pojedine radnike, službenike i inžinjere, tako i za pojedina fabrička odeljenja, za pojedine starosne grupe, itd,: pamtio je sve što se odnosilo na kretanje cena, na stepen profita po pojedinim artiklima, po pojedinim odeljenjima, za svaku godinu i za određene grupe godina, itd., itd. Ustvari, niko nije ni znao šta sve Janko pamti, kakve sve podatke drži u svojoj glavi. U svakom slučaju, nije se ni jednom desilo da on na nešto nije mogao dati odgovor. Posebno je bilo značajno da je Janko svo ovo što je znao o svome preduzeću, znao i za ogroman broj drugih preduzeća, naročito onih koja su im bili konkurenti ili su ih, naprotiv, kao kooperanti dopunjavali. Otkuda mu ovakvo znanje, kako je do njega došao, kako je moguće da ga drži u glavi, niko nije mogao reći.

Međutim, ipak je najvažnije bila Jankova čudna, neobjašnjiva sposobnost da sve te silne podatke drži u svome mozgu u nekom određenom redu, koji mu je i omogućavao da ih dovodi u najrazličitije i vrlo složene kombinacije. Po svemu sudeći, to mu je i omogućavalo da može odgovoriti na svako pitanje, da može rešiti svaki problem.

Kada bi mu gospodin Perak prišao sa nekim pitanjem, a to se dešavalo najviše jedanput dnevno (a bilo je dana i nizova dana kada ga ništa nije pitao, štedeći ga samo za izuzetne stvari), svi bi za trenutak prestajali sa radom i gotovo pobožno pratili scenu koja se odigravala. "Janko", započinjao bi Perak, "molim Vas, možete li mi reći vaše mišljenje o tome kakva će biti prodaja električnog usisivača AB2, srednjeg formata p3, za narednih 5 godina? Sada su me baš o tome pitali iz Direkcije, imaju sednicu, pa se, izgleda oko nečega ne mogu da slože, a jako im je važno". Janko bi se za trenutak zamislio, zatvorivši oči ukočio bi se u svom stavu na stolici, a zatim bi, posle nekoliko trenutaka, rekao: "U prve dve godine predviđam prodaju 95.000 komada u svakoj, u trećoj će se prodati najmanje 250.000 komada, u četvrtoj prodaja će pasti na svega 23.000 komada, a u petoj imaćete povećan plasman i prodaćemo nešto između 88.000 i 92.000 komada". Gospodin Perak bi to zapisao, zahvalio bi se, a zatim bi otišao da javi telefonom Direkciji. Janko obično ne bi tražio nikakva dopunska objašnjenja niti bilo kakve druge podatke. Tek ponekad, pre nego što bi odgovorio, tražio bi da mu se da neki podatak. Na primer: "Recite mi najpre po kojoj ceni su naši konkurenti, firma "Vajs i Ko", kupili ovog meseca konac za gumeno platno kojim izoluju električne kablove, i to samo onu količinu koju su kupili od australijske firme "Grinvald i Ko". Ponekad, ova njegova dopunska pitanja bila su sasvim čudna ii neobjašnjiva. Tako, imao je običaj da gospodinu Peraku postavi i ovakav zahtev: "Molim Vas, recite mi, ako Vam je moguće, koliku alimentaciju svojoj prvoj i trećoj razvedenoj supruzi plaća godišnje naš akcionar XY, i koliko godišnje troši u svom klubu"? Ili: "Da li mogu dobiti podatak koje godine je izgrađen teretni brod Kvin-Kvin našeg snabdevača "Rotbrauna i Ko"? Kakve sve to veze ime sa prodajom usisivača AD2 srednje veličine u narednih pet godina nikome nije bilo jasno, ali su se svi, počev od gospodina Peraka, svojski trudili da Janku što pre dostave tražene podatke.

Ono što je u svemu tome bilo najčudnije, jeste činjenica da se u svojim proračunima Janko nikada nije prevario; naravno, to je za preduzeće bilo od neprocenjive koristi. Zato je uživao i posebno uvažavanje g. Švarca, koji je, istina, u "Kancelariju" dolazio veoma retko, ali bi tada uvek, pored razgovora koje je vodio sa g. Perakom u njegovoj kabini, obavezno proveo izvesno vreme i za Jankovim stolom, poručio bi kafu koju su zatim zajedno pili ćaskajući izvesno vreme o koječemu. Takvu počast g. Švarc nikome nije ukazivao, što je Janka u očima njegovih kolega posebno uzdizalo.

Janko je, dakle, uživao poseban položaj u kancelariji. Dok je za druge početak radnog vremena bio obavezan u sekundi, početak i kraj odmora kao i završetak rada takođe, Janko je mogao doći i nešto kasnije i otići nešto ranije, mada on to nije koristio. On se, jednostavno, ponašao ležerno, ponekad bi dolazio i prvi, a ponekad i poslednji, pa čak i desetak-dvadesetak minuta posle početka radnog vremena. Međutim, za njegov položaj u Kancelariji bilo je najvažnije to što nije ništa konkretno radio (izuzev kratkih konsultacija sa g. Perakom, kada mu je ovaj tražio neko mišljenje). Većinom bi čitao novine ili nešto pisao, ali bez veze sa kancelarijskim poslom (npr., u poslednje vreme radio je na svom novom rukopisu "Istorija motiva crvenog krsta u svetskoj filateliji"), ili bi rešavao ukrštene reči, li bi jednostavno nepomičan buljio kroz prozor u sivi zid susednog zdanja.

Međutim, Jankova neobična sposobnost, neverovatno pamćenje i fantastična brzina asocijativnog povezivanja odgovarajućih podataka, nije se odnosila samo na stvari koje su se ticale tvornice "Švarc, Sin i Ko". On je bio i nepresušni izvor najrazličitijih znanja, prava enciklopedija iz mnogih oblasti kulture i nauke. Njegovo znanje iz filatelije bilo je upravo fantastično, mada su to svi njegovi poznanici primali kao nešto sasvim normalno, budući da je Janko bio jedan od najjačih i najistaknutijih filatelista u svetu. Pričalo se da zna napamet sve marke koje su u svetu do sada izašle, kakve su boje svaka, kakav im je motiv i zupčanje, kojoj zemlji pripadaju i kakva im je bila nominalna vrednost u trenutku emitovanja. Ali ne samo to, već i kako su se kretale cene svakoj pojedinačnoj marki, od dana izdavanja pa sve do danas, ko je dao idejni projekat, ko je bio likovni stvaralac a ko graver slike (čak je i o svakom od njih mogao da pruži masu podataka), kakav je značaj motiva na svakoj marki i na šta se odnosi (i o svakom od tih motiva da ispriča čitavu istoriju), posebno o jubilarnim markama, značaju jubileja, itd. Međutim, pamćenje ogromnog broja činjenica iz opšte ljudske kulture, koje su se odnosile na književnost, istoriju, arhitekturu, slikarstvo, vajarstvo, folklor, mitologiju, i mnogo čega drugog, budilo je u svakome neko posebno divljenje. Janko je, osim toga, znao i masu latinskih imena biljaka i životinja, zatim minerala, kao i imena i položaj u svakom trenutku svih vidljivih zvezda nebeskog svoda. Najveće čuđenje ipak je izazivalo njegovo neverovatno pamćenje muzike. Mogao je da sa savršenom tačnošću odzviždi bilo koju muzičku stvar, a da je prethodno samo jednom čuje. Napamet je znao sve opere, čije melodije je takođe, na molbu, mogao da verno reprodukuje zviždanjem, kao i veliki broj simfonija, kvarteta, kantata, koncerata, rekvijema i drugih muzičkih oblika.

Naravno, za njegove kolege u kancelariji najveća misterija bila je ipak Jankovo pamćenje brojeva, koji su se odnosili na sve što je u vezi sa tvornicom i drugim fabrikama, zatim sirovinama, proizvodnim procesima, trgovinom i konkurentima, itd., kao i sposobnost da munjevitom brzinom, bez ikakvih pomoćnih sredstava, samo svojim mozgom, rešava i najkomplikovanije matematičke zadatke. To ih je neizmerno čudilo jer su i sami, budući finansijski i računski stručnjaci, znali koliko im teškoća zadaje njihov svakodnevni rad na obračunima i statističkim analizama.

Zato su često, za vreme odmora ili u drugim prilikama, tražili od Janka da im objasni kako sve to postiže, u čemu je tajna njegove nečuvene sposobnosti. Janko se na to samo neodređeno smeškao, govoreći da ni samom njemu to nije dovoljno jasno, pa da zato ni njima ne može objasniti. "Kada dobijem neki zadatak od g. Peraka", govorio je Janko, "neki složen statistički račun ili prognozu, ja zatvorim oči i koncentrišem se misleći samo na traženi broj i brojeve koji su u vezi sa njime... ali pri tome pomišljam više na grupe brojeva, povezane logički među sobom u vezi sa postavljenim zadatkom, kao na nešto što je u meni dosta neodređeno, maglovito, kao neka matematička konstrukcija od silnih brojeva, postavljenih jedni na druge, od kojih su neki bliži i jasniji a neki dalji i nejasniji... čitava arhitektura u kojoj je sve nestabilno i u pokretu... posle izvesnog vremena, u toku kojeg se sve više koncentrišem, hiljade brojeva se predamnom, u mome mozgu, počinju da kreću sve brže i brže, u besnom kovitlacu, tako da više ne mogu razaznati ništa jasno. Najzad, u jednom trenutku, sve se razbistrava, sve staje i sve iščezava, svi ti silni brojevi, a pred mojim očima ukazuje se traženi broj, ispisan plamenim ciframa i veličanstven u svojoj ukočenosti... Ja znam da je to ono što se traži... nikada nisam pogrešio. Meni čitav taj proces izgleda dosta dug i mučan, osećam se posle po malo iscrpljen, pa mi je čudno kada mi se kaže da sam odmah odgovorio".

Ovo Jankovo objašnjenje primali su sa nevericom; bili su više skloni da veruju u neki tajanstven i njima nepoznat postupak, u neki matematički "trik", ili još bolje u neki efikasan i jednostavan sistem matematičkih operacija, do koga je Janko došao slučajno ili sa trudom, sam ili koga mu je neko poverio kao veličanstvenu tajnu, te ga sada drži za sebe i ne želi da ga oda nikome. Neki, istina malobrojniji, verovali su Jankovom objašnjenju, bili su skloni da poveruju čak i u neku natprirodnu silu, u nekog zlog ili dobrog duha koji upravlja radom Jankovog mozga, a da on sam toga čak nije ni svestan.

Pravile su se i različite druge kombinacije. Jankovo fenomenalno pamćenje i sposobnost da munjevito rešava i najteže matematičke operacije dovođeni su u vezu sa nekakvim tragičnim i mračnim događajima u njegovoj mladosti, koji su mu skrenuli um sa normalnog toka i uputili razvoj njegovog mozga u neobičnom pravcu. Pričalo se, mada se od samog Janka tako nešto nikada nije čulo, da je on nekada, kada je bio mladić, student, sa svojom verenicom, koju je neizmerno voleo, boravio u visokim planinama savladavajući kao strastan planinar, planinske vrhove i berući alpijsko cveće. U jednom trenutku nepažnje, prelazeći jednom strmom liticom, Jankova devojka se okliznula i pala u dubok ponor rečnog kanjona, u kome je ostala da leži smrtno ranjena. Posle sahrane, pričalo se, Janko je postao sasvim drugi čovek, mada ni jednog trenutka nije pokazivao vidljive znake žalosti. Povukao se u sebe i dugo ćutao, da bi najzad roditeljima izjavio želju da ode u svet. Otada ga u rodnom mestu nikada više nisu videli, ali su slušali da se odao nauci i umetnosti, da se klonio veselog društva i da se nikada nije ženio, niti je sa ženama imao bilo kakvog posla. Ovo je, navodno, ispričao neki meštanin iz Jankovog rodnog mesta, ali niko nije mogao reći ni ko je toga meštanina video niti kome je ovu priču kazivao, kao ni to kako se zove niti kako je ime Jankovom rodnom mestu. O svemu tome sam Janko nikada nije ni reči prozborio, tako da se činilo kao da on o ovim pričama nema ni pojma.

Što se tiče g. Švarca i g. Peraka, oni o ovome nisu razbijali glavu. Njima je bilo značajno jedino to da im Janko koristi bolje nego stotinu kompjutera i više nego hiljade drugih, "običnih" službenika. Zato su i bili spremni da ga tretiraju drukčije nego svoje ostale službenike, da mu daju neuporedivo veću platu i slobodu kakvu su uživali samo vrhunski inžinjeri i najuticajniji direktori i akcionari. Uostalom, govorilo se da i Janko ima priličan broj akcija Švarcove tvornice, što se inače drugim službenicima nije dozvoljavalo (sem u sasvim retkim izuzecima), koje mu, kako se verovalo, donose lepe prihode.

Jankova materijalna obezbeđenost omogućavala mu je da se bez ikakvog ograničenja slobodno bavi svojim razonodama, a naročito filatelijom koju je, izgleda, i najviše voleo. Imao je vrlo veliki stan, sa bogatom bibliotekom sa skoro 30.000 knjiga, među kojima i vrlo skupocenih i retkih, sa bogatom zbirkom gramofonskih ploča, sa mnogo vrednih pa čak i dragocenih umetničkih predmeta. Ali mu je filatelija ipak bila najbliža srcu, svojoj zbirci maraka posvećivao je najviše vremena, ljubavi i novaca. Važio je, takođe, za jednog od najvećih filatelističkih stručnjaka u svetu, a za njegovu zbirku maraka govorilo se da je među najvrednijim i najkompletnijim privatnim kolekcijama, sa izvanrednim retkostima, markama kojima nisu raspolagale ni kraljevske kuće pa čak ni oni bogati kolekcionari koji su bili spremni da za neku retku marku daju čitavo bogatstvo i ne trepnuvši.

Janko je bio veliki filatelistički stručnjak. Gotovo svake godine, ili bar svake druge, štampao je po jednu knjigu iz oblasti filatelije, studiju koja bi se odnosila na po neko interesantno filatelističko pitanje. Te knjige, koje su među filatelistima bile vrlo tražene tako da su se brzo rasprodavale, donosile su mu značajne prihode. I to mi je omogućavalo da svoju zbirku maraka neprestano dopunjuje, da dokupljuje po skupe pare one retke primerke koji su mu još nedostajali.

Ipak, veličina i dragocenost ove Jankove zbirke maraka ne bi se mogli objasniti samo njegovim materijalnim mogućnostima. Ovde su bile od presudnog značaja pre svega njegove izvanredne sposobnosti. Niko kao on nije mogao tako precizno predvideti kretanje cena maraka na tržištu, niko nije mogao sa takvom tačnošću unapred znati koje će nove serije maraka postići veliku cenu, a koje će, i pored prividnog porasta, doživeti pad. Često je u velikim količinama kupovao marke čija je vrednost bila do kraja opala, znajući, na suprot svim drugim mišljenjima, da će im vrednost u jednom trenutku postati vrlo velika. Niko nije mogao da objasni, na primer, kako je mogao predvideti da će jedna jeftina serija mandaganskih maraka sa temom crveni krst, koju je kupio u velikom broju, postići zatim upravo basnoslovnu vrednost jer je gotovo čitav zaostali tiraž ovih maraka, stokiran u podrumima mandaganske glavne pošte, bio zatim uništen iznenadnom i neviđenom poplavom koja je nezadrživo prodrla u podrum, čime je ova serija postala vrlo retka i skupa.

Međutim, najveća dragocenost Jankove filatelističke zbirke bila je kompletna jubilarna serija bušmafarskih maraka, efemerne afričke republike Bušmafar, koja je kao dim nestala u kratkom ali žestokom građanskom ratu. Ta serija, izdata povodom desetogodišnjice bušmanske republike, odnosno povodom desetogodišnjice oslobođenja Bušmafara od dugotrajne vekovne kolonijalne uprave, sadržavala je 20 prekrasnih maraka izrađenih u najboljoj štamparskoj tehnici duboke gravure; na njima su bili prikazani, izvanrednim slikama u boji, najznačajniji predstavnici bušafarskog biljnog i životinjskog sveta. Ali, kompletna serija imala je i još 20 istovetnih maraka sa zlatnim okvirom, kao i pet blokova na kojima su ponovljeni isti motivi sa maraka, po četiri marke na svakom bloku i sa različitim bušmafarskim simbolima raspoređenim na njihovim marginama. Osim toga, Janko je imao i kompletne prigodne blokove sa odgovarajućim motivima u levom uglu, ukupno pet koverata sa po četiri zalepljene marke na svakom i prigodnim žigom "prvoga dana".

Naravno, ove marke ne bi bile ništa izuzetno, jer se slične, po lepoti izrade i zanimljivosti motiva, izdaju od strane mnogih poštanskih uprava, povodom najrazličitijih jubileja ili bilo kakvih značajnih datuma, u mnogim zemljama širom sveta. Međutim, dragocenost ove bušmanske serije sastojala se u tome što je bila izuzetno retka, što su je posedovali samo malobrojni filatelistički srećnici, njih 4 do 5 u čitavom svetu (nije se mogao utvrditi njihov tačan broj, znalo se samo to da se broj filatelista koji imaju ovu seriju može nabrojati na prstima samo jedne ruke). Među njima bio je, naravno, i Janko. Ustvari, Janko je bio jedini koji je imao kompletnu seriju, i "običnu" i "zlatnu", i uz to još i komplet blokova kao i komplet koverata "prvoga dana". Ostali imaoci ove serije posedovali su ili samo "običnu" ili samo "zlatnu" seriju (u ovom poslednjem slučaju čak ne ni kompletnu), tek poneki blok, a nijedan nije imao koverte "prvoga dana". Na taj način ova je serija, ovako kompletna, ubrzo, kada se utvrdila njena izuzetna retkost, postigla basnoslovnu vrednost. I to blago, ničim ne okrnjeno, posedovao je jedino Janko, na čitavom belom svetu. Kako se to desilo, kako je ova serija bušmafarskih maraka postala takva retkost i kako je baš Janko došao do jedinog njenog celovitog kompleta? Evo ukratko te istorije, na osnovu Jankovog pričanja.

U nekadašnjoj koloniji Bušmafar služio je dugo godina kao poštanski službenik neki Jankov daleki rođak, Janku iz nekih razloga veoma privržen i prijateljski naklonjen. Znajući za Jankovu strast prema filateliji slao mu je redovno sve poštanske marke koje je izdavala metropola za potrebe same bušmafarmske kolonije, a osim toga, nalazeći se u Africi, na takvom mestu, sakupljao je za Janka i druge afričke kolonijalne marke, koristeći se pri tome svojim vezama sa mnogobrojnim poštama u različitim afričkim oblastima. zahvaljujući njemu, Janko je došao do mnogih retkih afričkih maraka, koje su se nalazile u svojini lokalnih kolonijalnih gazda i spahija, a koji su docnije, odajući se piću ili kocki, ili iz nekog drugog razloga, želeli da ih se oslobode uz odgovarajuću novčanu naknadu.

Elem, svemu dođe kraj, pa i kolonijalnoj vlasti u Bušmafaru. Bila je proglašena Bušmafarska republika, mada uz jaku opoziciju rojalistički raspoloženih plemenskih vođa, pa je nova država počela da organizuje svoj sopstveni život po svim pravilima samostalne državne egzistencije. Bila je, između ostalog, odmah formirana i Bušmafarska državna pošta, sa sedištem u glavnom gradu, sa glavnom poštanskom upravom koja je imala da se stara o svima poslovima koji se tiču poštanskih razmena sa inostranstvom i u samoj zemlji. Desilo se da je Jankov rođak, pošto kao čovek u već poodmaklim godinama nije pokazivao nikakvu želju da napušta svoju staru postojbinu mada je ona sada dobila novi lik, bio jedan od retkih belih stručnjaka koji su se zadržali u Bušmafaru posle proglašenja republike. On je isuviše voleo nedeljni lov na divlje i manje divlje životinje, suviše je dugo udisao miris afričkih savana i upijao očima njihove boje, suviše je bio opijen Afrikom svojih mladalačkih snova (kada je tajanstvena romantika često najvažniji pokretač), da bi mu baš mnogo smetalo to što se promenilo ime, što su se na kormilu pojavili drugi ljudi, što su mase bile kao probuđene iz nekog sna i stalno u pokretu. Suviše je bio star da bi se bilo gde seljakao, a bez porodice koja bi ga muvala ovamo ili onamo mogao je da o sebi sam donosi odluke.

I tako, ostao je Jankov rođak u mladoj Bušmafarskoj republici kao jedan od retkih belih stručnjaka, i to stari, iskusni poštanski službenik, dakle u službi koja je za javni život zemlje imala veliki značaj. Prosto je dušu dao da bude upravnik Glavne bušmafarske poštanske uprave! (čak i da su imali koga drugog, on bi ipak za to mesto bio pravi čovek). I tako, ceneći njegovu stručnost, a možda još više to što ih nije napustio, novi bušmafarski poglavari postaviše ga za upravnika Bušmafarske pošte i telegrafije. To i nije bilo, možda, bogznašta, s obzirom da se Glavna poštanska uprava nalazila u jednoj sasvim običnoj jednospratnoj zgradi i da se njeno poslovanje, bar u prvim godinama, nije odlikovalo nekim baš velikim obimom, ali je zahvaljujući svome novom položaju Jankov rođak mogao da mu sada još redovnije i potpunije šalje najnovije bušmafarske marke, a i druge, iz drugih, susednih afričkih zemalja.

Godine su prolazile, naizgled mirno, a Jankov rođak je uspešno vršio svoju šefovsku dužnost. Povodom desetogodišnjice postojanja Bušmafarske republike Glavna poštanska uprava predložila je izdavanje jubilarne serije maraka. To je i usvojeno, pa je realizacija ove odluke poverena čuvenoj evropskoj grafičkoj kući "Siriazije", specijalizovanoj za projektovanje i štampanje poštanskih maraka. Ugovorom je predviđeno da celokupan tiraž ovih maraka, sve serije bez ijednog izuzetka, transportuju u Bušmafar a da "Siriazije" ne zadrži ni jedan primerak i da se po prispeću maraka u Bušmafarsku Glavnu poštansku upravu sva klišea unište. Bušmafarska republika želele je time da svu zaradu od prodaje ovih jubilarnih maraka zadrži samo za sebe i da isključi sve posrednike.

Prispeli sanduci sa serijama novih maraka spremljeni su u zgradu Glavne poštanske uprave, poverene su na čuvanje Jankovom rođaku, da tu sačekaju još nekoliko preostalih dana sve do svečanog dana, kada će biti puštene u promet.

Tih dana Jankov rođak naporno je i dugo radio na pravljenju spiskova svih kupaca u svetu, zainteresovanih za nove bušmafarske marke, pokušavao da je uskladi zahteve, koji su bili veoma veliki, sa količinom maraka koju je imao, da napravi plan rasporeda maraka na pojedine kupce, da odredi količinu maraka koju će staviti u trezor da bi bile iznete na tržište onoga trenutka kada im cena bude najveća, da odvoji izvesnu količinu za frankiranje, itd.

Uoči svečane desetogodišnjice još uvek je imao pune ruke posla. Ostao je zato kasno u noć, sve dok i poslednji spisak nije bio završen. Pogledao je na sat. Ponoć je već bila prošla. Tada mu pade na pamet, onako iz čista mira, da bi Janku mogao jednu kompletnu seriju poslati već sada, koristeći ranu jutarnju međunarodnu avionsku liniju; toliko je bio nestrpljiv da se pred mladim rođakom pohvali svojim delom. On pripremi jednu kompletnu seriju, i "obične" i "zlatne" marke, na spomen koverte zalepi odgovarajuće marke i žigosa ih specijalnim žigom, posebno napravljenim za tu priliku. Sve to spakova u veliki koverat, koji adresova na Janka, da bi se zatim, pošto je brižljivo zaključao sva vrata, uputio ka aerodromu. Avion još nije bio poleteo. Zahvaljujući svome položaju uspeo je da mu pilot primi pošiljku takoreći u poslednjem trenutku, pred samo poletanje aviona.

Noć je polako prolazila, ali sada već nije imalo nikakvog smisla da ode kući na počinak. On odluči da se vrati u Poštu, da do nje prosto odšeta, jer od aerodroma do grada put i nije bio tako dugačak, svega nekoliko kilometara; taman da utroši ovo preostalo vreme do zore. Noć je bila izvanredno mirna, ništa nije nagoveštavalo predstojeću katastrofu.

U jednom momentu, približivši se već gradu, starcu se učini da više nije sam na putu. Neke brze senke promakoše pored puta, u šipražju i visokoj travi, a zatim se ispred njega, na sred druma, ispreči neka grupa ljudi. Oni ga zaustaviše, opkolivši ga sa svih strana govoreći mu da se ništa neće desiti, samo ako miruje. On vide da su svi do zuba naoružani, a da se iza njih, prema gradu, preko čitave širine druma, nalazi velika gomila kojekakvih predmeta, kao i neka vozila. Put je, dakle, bio potpuno zakrčen barikadama, oko koje su se motali neki drugi, takođe naoružani ljudi. Neki od njih, očigledno oni najglavniji, često su pogledali na svoje satove, a zatim su bacali pogled prema gradu koji je u noćnoj tmini treperavo svetlucao.

posle čekanja koje kao da je trajalo satima, u jednom trenutku, to su svi videli, gradske svetlosti se namah ugasiše i sve ostade u tami. Ali odmah zatim prolomiše se snažne eksplozije i u gradu na više mesta izbiše vatreni mlazevi. Najednom sve ožive, nastade užasna buka i halabuka; neki od ljudi sa barikade uskočiše u vozila i odjuriše prema gradu. Sve češće su se čuli pucnji, uglavnom pušaka, ali i mnogo snažnije detonacije, grad kao da je bio u vatrometu od silnih požara i eksplozija. Jankov rođak je bio u velikoj nedoumici, pokušavao je da dobije neko objašnjenje od svojih mrkih čuvara, ali su oni uporno ćutali napeto iščekujući nešto, pogleda upravljenog prema gradu.

Posle izvesnog vremena užasne buke, eksplozije i udaljene vike, iz grada dojuriše oni isti ljudi i počeše da se grle i ljube sa onima što su ostali, uzajamno čestitajući jedni drugima pobedu. Jankov rođak tek tada shvati da je sve to bila pobuna, udešena tako da padne baš na samu desetodogišnjicu republike, da su je poveli i ostvarili mladi, rojalistički raspoloženi oficiri koji su imali nameru da kao bušmafarskog kralja ustoliče jednog istaknutog plemenskog poglavicu i da tako unište republiku.

U gradskom metežu, u pokušaju da se dočepaju pošte i telegrafa, pobunjenici su neočekivano naišli na otpor jedne grupe vladinih vojnika poslatih ipak isuviše kasno. Najveće borbe vodile su se upravo oko zgrade Poštanske uprave; u njoj su se zabarikadirali vladini ojnici, tako da je ona, prethodno tučena mitraljezima i lakim topovima, najzad zapaljena da bi na kraju izgorela sve do temelja zajedno sa svim onim što se u njoj našlo. Tako su nepovratno propale i sve nove, jubilarne bušmafarske marke, da im ni traga ne ostane, izuzev naravno one serije koju je Janko primio već jutarnjom poštom, u vreme kada svet još nije sanjao šta se u Bušmafaru dogodilo. Ono nekoliko serija što se našlo u rukama pojedinih filatelista verovatno je poticalo iz "Serizijeve" štamparije, u kojoj se našao neki "bata" koji je po neku seriju, pred samo odašiljanje, vešto pridigao i

i krišom izneo, da bi ih potom, preko pouzdanih posrednika, "udomio" po skupe pare.

Što se tiče Bušmafara, pobeda buntovnika bila je samo prividna. Došlo je do građanskog rata, a zatim, kada je zemlja dovoljno oslabila, pojavili su se i susedi da je konačno unište komadajući je za sebe. Jankov rođak to nije ni čekao, već je blagovremeno promenio državljanstvo, otišavši u jednu drugu afričku zemlju. Prema Jankovom pričanju, on je i u njoj dobio dobar polažaj u poštanskoj službi, tako da je Janka i dalje mogao snabdevati markama, istina sada ne bušmafarskim.

U svakom slučaju, zahvaljujući ovim istorijskim događajima i neobičnom sticaju slučajnih okolnosti, Janko je postao jedini vlasnik jedine kompletne bušmafarske jubilarne serije maraka, maraka sada već nepostojeće države, što je još više podvlačilo i onako dovoljno romantičnu istoriju oko njih.

Što se tiče Janka, on je u ovu bušmafarsku seriju bio prosto zaljubljen. Nju je čuvao na osobit način, u drvenoj vrlo plitkoj fijoci sačinjenoj od debelih dasaka i pokrivenoj debelim, neprobojnim staklom. Ta fijoka, kada bi se uvukla u jedan orman, kome je pripadala, zaključavala se specijalnim ključem, a kada bi se izvlačila ne bi se mogla izvući do kraja jer je zadnjim delom bila učvršćena za svoje postolje na poseban način. Tada bi se, iznad nje, upalila i naročita lampa koja je svetlela naročitom svetlošću, osvetljavajući fijoku odozgo. marke, blokovi i koverti bili su u toj fijoci položeni horizontalno u naročitim providnim omotačima sa crnom podlogom (tzv. "havidima"), odmah ispod stakla, tako da su se mogle lepo posmatrati. One su, na taj način, bile zaštićene od prašine i mehaničkih povreda, kao i od prljanja do čega bi neminovno došlo ako bi se svaki čas dirale rukama, a naročito lampa sa naročitom svetlošću isključivala je štetno dejstvo makar i kratkotrajne svetlosti običnih sijalica (marke su gledane samo uveče, pošto bi se ugasila sva ostala svetla, osim naročite lampe iznad njih).

Jankov stan sastojao se od nekoliko prostorija, na čitavom drugom spratu jedne višespratnice, što znači da je posedovao veliki stan (s obzirom da je bio sam). Među tim prostorijama za posetioce su bile najinteresantnije tri velike sobe: dnevna soba sa stereofonskim gramofonom i zbirkom ploča, foteljama, stolom na sredini i dobro opremljenim malim bifeom u jednom uglu; soba se velikom bibliotekom, i najzad soba sa dragocenom zbirkom maraka.

U biblioteku Jankovi posetioci ulazili su vrlo retko, a u sobu sa markama nešto češće, naročito sako su i sami bili filatelisti. Glavna društvena aktivnost u Jankovom stanu odigravala se u prostranoj dnevnoj sobi, u kojoj su gosti vodili mudre razgovore na najraznovrsnije teme, slušali muziku, posluživali se pićem i zakuskom, i u kojoj je uopšte bilo veoma prijatno. Sa retkim izuzecima, kod Janka se svake nedelje po podne održavala sedeljka, bilo je tada uvek puno ljudi, njegovih poznanika i čestih posetilaca, ali ponekad i sasvim nepoznatih ličnosti i novih lica, koje bi neko od "starih" doveo da im pokaže Jankove znamenitosti i da ih upozna i sa samim Jankom, najznačajnijom znamenitošću. Gledale su se i marke, ako je društvo slučajno bilo filatelističko ili pretežno filatelističko, marke koje bi Janko iznosio u naročitim, dobro obezbeđenim klaserima, ili one koje su u svojim klaserima donosili sami posetioci. Međutim, veoma, veoma retko gostima je data mogućnost da vide čuvenu bušmafarsku seriju, mada se o njoj uvek razgovaralo, pa čak i u slučaju da među gostima i nema filatelista (izuzevši, naravno, samoga Janka i Pavla). Bilo je interesantno, a smatralo se i velikom učtivošću i čak obavezom prema domaćinu, da se spomene bušmafarska serija i da se o njoj zapodene razgovor, da se postavi neko pitanje u vezi sa njom, itd. To je davalo mogućnost Janku da po ko zna koji put ispriča njenu istoriju, uvek uživo, zanimljivo i uzbudljivo, uvek sa nekim novim detaljima ili sa novim objašnjenjima, mogućnost da načne i neko opšte pitanje iz filatelije i da tu znamenitu bušmafarsku seriju dovede u vezu sa nekim sličnim slučajem ili pak sasvim različitim, u istoriji filatelije, itd. To bi, pak, pružalo mogućnost da se gosti iščuđavaju, da se dive i zavide, da tu zavist izražavaju u vidu izvika kao što su "blago Vama", "da je meni te serije"!, "ne znam šta bih dao da je mogu imati"!, "ta, Vi ste pravi srećnik", i tome slično, što je sve Janka ispunjavalo neopisivim zadovoljstvom. Ali, nikada nikome nije palo na pamet da kaže: "pa ded, pokažite nam tu Vašu seriju", izuzev nekog sasvim novog i neupućenog, a koga prethodno slučajno nisu upozorili, i koji bi sasvim bezazleno uputio takvu molbu, da bi se odmah našao u čudu jer bi svi zanemeli dok bi Janko, dobivši leden izraz lica naglo prešao na neku drugu temu. Posle toga, sve do kraja sedeljke, o filateliji i markama ne bi se više izustila ni jedna jedina reč.

S vremena na vreme, jedanput u pet ili šest meseci, ili još ređe, posetioci bi imali i tu mogućnost da se dive čuvenoj bušmafarskoj seriji, stojeći u zamračenoj sobi u kojoj bi jedina svetlost bila neobična svetiljka nad dragocenom fijokom. Ali, ovo bi bilo unapred javljeno, po dogovoru bi se odabrala lica koja će imati tu čast da se dive najvećoj Jankovoj dragocenosti i najvećoj njegovoj ljubavi; to bi bilo većinom u vezi sa nekom značajnom filatelističkom ličnošću sa strane, koja bi dolazila specijalno zato da bi videla bušmafarsku seriju, pa bi Janko koristio tu priliku da je pokaže i nekim svojim uobičajenim posetiocima. Ustvari, njemu je godilo da se pred njima pohvali ne samo jedinstvenom serijom, već i retkim gostom, odnosno pohvalama i ushićenjem koje bi ovaj izražavao gledajući i studirajući bušmafarske marke.

Naravno, sve ovo nije se odnosilo i na Pavla. Kao najbolji Jankov prijatelj, ustvari jedini njegov zaista intimni prijatelj, Pavle je uživao mogućnost ne samo da posećuje Janka kadgod bi hteo, već i da vidi bušmafarsku seriju kadgod bi mu se to prohtelo. Pavle je bio redovan član svake nedeljne sedeljke, i tada je na vrlo vidan način isticao i igrao ulogu najbližeg Jankovog prijatelja. Međutim, ono što je njihov odnos činilo sasvim specifičnim nisu bile te nedeljne sedeljke, uostalom i ne tako česte, već sastanci udvoje svako subotnje popodne; tada su bili potpuno sami, tada su bili potpuno slobodni, razgovor je mogao da teče najprirodnije, a i samo ćutanje bilo je tada puno sadržaja. Tada je Janko bio sasvim drukčiji, sasvim otvoren (koliko je on uopšte i mogao biti otvoren u pogledu otkrivanja svojih najdubljih želja i najskrivenijih misli), govorio je bez ustručavanja o svemu što bi razgovor dotakao, iznosio bi otvoreno svoja mišljenja o ljudima koje su poznavali i na koje bi ih razgovor naveo.

Mada su Janko i Pavle u mnogo čemu bili vrlo različiti, ipak je među njima postojala i neka jaka srodnost duše. Na podjednak način voleli su usamljenost (i pored čestih sedeljki sa mnogim ljudima, i pored redovnih nedeljnih sastanaka u Klubu, oni su ustvari bili usamljenici), na podjednak način prezirali su sve i svakoga izuzev sebe i svoga brižljivo čuvanog sveta. Ovo je bilo utoliko čudnije budući da su se poznavali jedva nešto više od desetak godina, upravo od onog momenta kada se Janko najednom pojavio u "kancelariji" i odmah zauzeo svoj izuzetni položaj. Ovako velika privrženost sasvim je razumljiva kada ima korena još u zajedničkom detinjstvu, zajedničkom rastenju i razviću mladih ličnosti. Ali, u slučaju Janka i Pavla tako nečega nije bilo, pa bi se njihovo prisno prijateljevanje možda moglo jedino i objasniti upravo velikom duhovnom srodnošću. S druge strane, bilo je jasno da u tom drugovanju ima nejednakosti, da je Janko taj koji dominira, a Pavle taj koji je potčinjen, da Janko više govori a Pavle više suša, da je Janko pametniji, bolji, jači, bogatiji, lepši, duhovitiji, interesantniji, itd., a Pavle manje pametan, nešto manje dobar, slabiji, ne tako bogat, ne tako lep, ne tako duhovit i ni izdaleka tako interesantan. Ali to Pavlu nije ni malo smetalo, uživao je da bude pokoran, da bude u svemu ispod svoga druga; on se više njime ponosio i hvalio a manje je sebe isticao; u stvari, Pavle je verovao da se njegova najveća vrednost i sastoji upravo u tome što je jedini pravi, jedini bliski prijatelj Jankov, prijatelj toga čudesnog Janka kome su se svi divili i koji je svima nepristupačan, izuzev njemu, Pavlu. Nasuprot tome, Janku je upravo takav prijatelj kao što je Pavle i bio neophodan, vrlo inteligentan i osećajan da bi sve razumeo što i Janko, da bi sve voleo što i Janko i da bi u svemu sa podjednakom strašću uživao u čemu je uživao i Janko, ali mu je ipak bilo potrebno da ima nekog dovoljno vrednog ko će ga slušati, pred kime će se iskazati u potpunosti. A Pavlove vrednosti kao pažljivog slušaoca i nenametljivog sabesednika bile su izvanredne, tako da Janko bi vi mogao naći nikoga boljeg. za vreme nedeljnih sedeljki vrlo govorljiv ali istovremeno u suštini veoma uzdržan, Janko bi se tek u subotnjim podnevnim sastancima udvoje, kada su bili potpuno sami, otvorio pred Pavlom, puštao bi maha svojoj bujnoj mašti i svojoj izuzetnoj inteligenciji, uživao bi u sebi i u pažljivom sagovorniku, koji ga je slušao sa strahopoštovanjem.

Za Pavla su ove subotnje sedeljke bile pravi smisao života. One su bile, znao je i osećao čitavim svojim bićem, jedino njegove i ničije više, na njima je Janko bio samo njegov, a njegovo prijateljstvo i prisutnost nije morao ni sa kime da deli. Te sedeljke ispunjavale su ga uvek ogromnim zadovoljstvom, mada su ih već dugi niz godina upražnjavali gotovo svake subote po podne, bez obzira na to šta im je bila sadržina: diskusija o bilo kakvim umetničkim, naučnim ili filozofskim pitanjima, slušanje muzike, čitanje stihova ili neke proze, razgovori o filateliji, ili bilo šta drugo. Nije mogao ni da zamisli da bi mogao ostati bez ovih sedeljki sa Jankom, da bi one mogle biti prekinute zbog bilo kakvog drugog razloga van onih običnih (bolešću, prekovremenim radom, zajedničkim putovanjima u okolinu grada za vreme vikenda, itd.), da bi se nešto ili neko mogao isprečiti između njih dvojice, da bi se moglo dovesti u pitanje ono što je Pavle smatrao osnovom egzistencije sopstvenog bića...

Eto, to su i bili pravi razlozi zbog kojih se Pavle tako duboko uznemirio Jankovim iznenadnim i neobjašnjenim odbijanjem, zbog kojih je pao u očajanje obuzet mračnim mislima i tmurnim raspoloženjem. A to očajanje, te misli i to raspoloženje, bili su tako jaki, tako neprijatni i tako nepodnošljivi, da je Pavle i morao doneti neizbežno tu tešku odluku da se sa Jankom raspravi, da otvoreno i odlučno zatraži pravo objašnjenje, ma koliko je inače od Janka zazirao u dubini duše.

Čim je zvono odjeknulo za odmor Janko je odmah ustao sa stolice i žurno napustio Kancelariju. I Pavle je odmah ostavio posao žureći se da stigne Janka, ali u tome nije uspeo zbog gužve koja je nastala na vratima i u hodniku. Pavle pohita u fabričku kantinu, ali Janka ni u njoj ne beše. Neodlučan, ne znajući šta da radi, Pavle sede za jedan slobodan sto premišljajući se da li da nešto poruči, u nadi da će se Janko ipak pojaviti, ili da sa time još malo pričeka. Kantina je bila dobro snabdevena i u njoj su se mogla dobiti dobra i raznovrsna jela i pića, po umerenoj ceni. Gospodin Švarc je došao do zaključka da će i za dobrobit tvornice biti bolje ako radnici i službenici mogu jeftinije proći u svojoj kantini, da će tako biti zadovoljniji svojim platama ("manje će izvoljevati", govorio je), i da će se manje baviti po okolnim kafanama i gostionicama, nerazumno trošeći novac i izlažući se uticajima ko zna kakvih tipova. Uostalom, mada zarada, koju je fabrička kantina imala nije bila ni izdaleka onoliko velika koliko u gradskim kafanama i gostionicama, ipak je bila neka zarada koja je dosta brzo isplaćivala pa čak i preplaćivala novac koji je g. Švarc ulagao u kantinske prostorije, u njeno proširivanje i uređivanje, odnosno održavanje, u dosta brojno osoblje (počev od kelnera pa do kuvara), itd. U prostranim kantinskim prostorijama "narod" g. Švarca rado je svraćao, za vreme odmora ili pre odnosno posle radnog vremena, naročito kada se nije bilo baš pri parama i kada je napolju bilo ružno vreme. Ipak, mnogobrojni pojedinci su često odlazili na neko drugo mesto da obeduju, najčešće u gostionicu kod "Dva pivska bokala", koja se nalazila u blizini fabrike. U njoj je sve bilo dosta skuplje, bilo je prljavo i bučno, dolazio je svakakav svet, ali sve to i bilo je možda razlog da je radnici i službenici g. Švarca ponekad posećuju: fabrička kantina, ma koliko bila dobro snabdevena, čista i uredna, prostrana i udobna, ipak je isuviše podsećala na fabričke stegne i okove, na red i poredak, na atu činjenicu da su oni, i pored svega, roblje i najamnici g. Švarca. Kod "Dva pivska bokala" se to zaboravljalo, nered i metež u ovom restoranu bio je prijatna promena, tu se čovek, posle rada, mogao i proveseliti, pa i napiti ako je to sopstveno raspoloženje zahtevalo a količina posedovanog novca dozvoljavala.

Sevši za sto Pavle se osvrtao nervozno na sve strane, iščekujući Janka, i pomišljajući da je ovaj možda otišao i na neko drugo mesto, možda do "Dva bokala" (mada je, inače, to sasvim retko činio). I dok je on sedeo kao na iglama, neodlučan šta da čini, priđe mu čika Simon i sede pored njega upitavši ga, a da i ne sačeka odgovor, "može li se?"

Čika Simon je bio znamenitost tvornice "Švarc, Sin i Ko", njena istorija i neka vrsta žive legende. Niko nije znao koliko mu je tačno godina, ali je bilo sigurno da je sedamdesetu odavno prevalio. No, i pored toga, bio je vrlo krepak, hitar u pokretima i razgovorljiv, spreman na šalu, prijatelj dobre kapljice i dobrog zalogaja. Onako visok i mršav, malo povijen u ramenima, orlovskog nosa i prodornih očiju, sav beo od sede kose i veličanstvene brade, ličio je na nekog patrijarha. U tvornicu je, kao mlad kancelarijski pripravnik, došao još u ono vreme kada je na čelu firme stajao otac g. Švarca. Od tada, pa sve do penzionisanja, firmu nije napuštao, napredovao je i razvijao se uporedo sa njom, dobijao je dobre plate i dobre položaje, mada, verovatno zbog svoje ležernosti, u fabričkoj hijerarhiji nikada nije dospeo naročito visoko. Poslednju deceniju svoga službovanja proveo je u Statističkom odeljenju, koje je bilo stalno pojačavano kako već postojećim službenicima iz drugih odeljenja, tako i novim. U Kancelariji zbližio se sa svima, ali ne naročito duboko već više na jedan površan, lako pošaljiv i veselkast način, što mu je i bilo svojstveno. Tu je bliže upoznao i Pavla.

Pre nekoliko godina čika Simon je otišao u penziju, ali sa fabrikom i službenicima veze nikada nije prekidao. Naprotiv, u kantini se mogao naći gotovo svakoga dana. Tu je koristio mogućnost da jeftino i dobro jede i pije, da uz svetle i široke prozore, u dubokoj fotelji u fabričkom klubu, koji je bio odmah pored kantine, pročitava uz jaku kafu sve moguće novine i časopise koji su dolazili. Tu se nalazio sa starim kolegama i znancima, sa kojima je razmenjivao misli o mnogo čemu. Ustvari, ako se izuzme ono vreme koje je u svome stanu posvećivao gajenju i negovanju svojih omiljenih kaktusa, u čemu je bio nenadmašan, čika Simon je najveći deo svoga vremena provodio u kantini, ili po fabričkom dvorištu, ili uopšte tu negde oko fabrike, nemogući da je definitivno napusti, kao kakav duh koji se neprestano vrata mestu na kome je ranije, za života, kao živ čovek proveo najveći deo svoga stvarnog života.

Osim toga, g. Perak bi povremeno, pa ne baš ni tako retko, angažovao čika Simona za rad u Kancelariji, u onim kampanjskim periodima kada se posao povećavao i kada ga je trebalo što pre završiti. Čika Simon je još uvek bio odlučan radnik, bez obzira na svoje godine, uz to kao stari fabrički službenik poverljiv i upoznat sa specifičnošću posla u "Kancelariji", pa ga je g. Perak rado uzimao. Što se tiče čika Simona, njemu je ovakav povremeni honorarni rad dvostruko dobro dolazio: s jedne strane, da se ne "zaparloži" i da se "održi u formi", kako je sam govorio, a s druge da svojoj, inače dosta dobroj penziji doda još i neki vanredan prihod (koji je mogao da u potpunosti i bez brige troši na nabavku novih kaktusa i svega onoga što je za njihovo odgajivanje potrebno). Uz to, ovaj povremeni rad omogućavao mu je da se i dalje oseća kao "svoj" u fabrici i među nekadašnjim kolegama na poslu, da ga svi primaju kao "svoga", koji je još uvek aktivan tu sa njima, ravnopravno, a ne neki "bivši", neki uljez koji se i dalje tu muva iako je njegovo već odavno prošlo. To bi čika Simona jako pogodilo, a ovako, radeći povremeno i svraćajući u kantinu svakodnevno, s punim pravom, osećao se i dalje kao nekada, pa penzionisanje za njega i nije bilo neka naročito velika niti tragična promena (bio je čak i u dobitku, pošto je sada imao daleko više vremena za svoje kaktuse).

Prema Pavlu čika Simon je gajio neku posebnu naklonost, mada nikada nisu bili naročito bliski. Ko zna koliko puta bi ga čika Simon pozivao kod sebe da bi mu pokazao svoje kaktuse; ali, Pavle ni jednom nije otišao. Ono, s jedne strane, kod čika Simona retko je ko i odlazio, ili se bar malo znalo o tome da li mu ko odlazi i da li uopšte i ima bližih prijatelja, pa Pavle ove pozive ii nije uzimao naročito ozbiljno; s druge strane, kaktusi ga ni malo nisu zanimali, čak je smatrao da je to zaludničenje jednog neozbiljnog i maltene izlapelog starca. najzad, u dubini duše, starac mu nije bio ni naročito simpatičan, prebi se reklo da ga nije podnosio, mada su u kantini uz jelo dosta često razgovarali. Ustvari, čika Simon, a ne Pavle, bio je taj koji je uvek prvi prilazio, sa naglašenom pažnjom prema njemu; čika Simon bi prvi započinjao razgovor, a ne Pavle. Ovaj poslednji, družeći se i blisko prijateljujući sa takvom izuzetnom ličnošću kao što je Janko, nije mogao a da čika Simona ne smatra osobom drugog reda, nezanimljivom, dosadnom i preživelom. Pošto je bio lepo vaspitan i uzdržljiv, to svoje raspoloženje nikada nije ispoljavao, ali se u dubini duše uvek osećao nelagodno kadgod bi mu starac prišao. Uz to, bilo je nešto što ga je i posebno nerviralo: Čika Simon je imao običaj da ga oslovljava se "mladiću", mada je ovome sada bilo preko 40 godina, da se odnosi prema njemu nekako pokroviteljski, što je Pavle sve smatrao ponižavajućim. O sebi je isuviše lepo mislio da bi mu ovakav zaštitnički stav jednog preživelog starca mogao biti prijatan.

Pa i sada, kada je čika Simon seo pored njega, osetio se neprijatno, pogotovu što je bio neraspoložen i uznemiren zbog Janka, koji se, inače, nikako nije pojavljivao.

– Pa, mladiću, – reče Simon – evo nas opet na istom neizbežnom mestu, tj. za božjom trpezom koju treba vazda koristiti pijući i jedući ono što bog i priroda daju. Šta ćete? jeste li se smislili... da poručim?

– Nnee... još nisam, ... ne znam... – reče otegnuto Pavle, i ne slušajući šta mu starac govori.

– To Vam ne valja... ta neodlučnost, naročito kada je u pitanju jelo i piće, tu se ne treba dvoumiti. Ja sam još jutros znao šta ću uzeti za ručak.

"Vrag da ga nosi" – pomisli Pavle u sebi. "Ako ga ne slušam i ne gledam u njega, ispašću neučtiv, a ako ga gledam Janko će mi promaći! Šta se baš sad navrzo, matori keša", dodade još Pavle u mislima, nervozno se vrpoljeći na stolici.

– Vidite, – nastavi Simon. – Vama treba promena. Stalno isto te isto, to otupljuje i zamara. Što ne svratite jednom do mene... pokazao bih Vam kaktuse, izvanredni su. Tu je prava, božja poezija, u onim cvetnim bojama i u onim raznoraznim i čudesnim bodljama. Grešite što gledate samo u te Vaše marke, ima na ovom božjem svetu i drugih lepih stvari. Uostalom, ono što je bog stvorio i lepše je i zanimljivije od bilo kakvih tvorevina ljudskih ruku.

"Uh, matori jarče" – reče u sebi Pavle nervirajući se sve više. "Da đavo nosi i tebe, i tvog boga, i te tvoje kaktuse".

Uto im priđe kelner, te Simon poruči za sebe jelo i piće.

"A što se tiče ovoga mladog gospodina", – reče on pokazujući na Pavla, – "još se nismo odlučili. Ali, sada ćemo se mi dogovoriti, a Vi požurite natrag pa ćemo Vam reći".

Pavle pomisli da će pobesneti. Janko se nikako nije pojavljivao, a dragoceni minuti odmora brzo su prolazili. On tada pomisli da Janko možda neće ni doći u kantinu, da je otišao na neko drugo mesto. Još uvek je bio neodlučan da li da prekine čekanje i da ga potraži negde drugde. Pri tome se pribojavao da se Janko, u međuvremenu, ipak ne pojavi u kantini za vreme njegove, Pavlove odsutnosti. Ta neodlučnost još se pojačavala starčevom prisutnošću, pošto je osećao kao da prema Simonu ima neku neodređenu obavezu. Ipak, pomisli da bi bilo najbolje da Janka potraži na nekom drugom mestu, najpre kod "Bokala", jer je to bilo najbliže.

– Slušajte, – reče on Simonu. – Ja ne mogu... znate, moram da idem, izvinite, uostalom danas nešto nisam ni gladan... idem, ali, možda ću se vratiti... dakle, ja, odoh, a Vi slobodno, ručajte sami... znate, važno je da odem... – Sve tako mucajući Pavle se podiže sa stolice spremajući se da krene.

– Ta, šta Vam je, zaboga? – reče kao začuđeno Simon. – Vi mladi ljudi sve nešto žurite, ne znate ni sami šta hoćete... pišate u hodu, to vam je manir... uostalom, samo Vi idite, bog Vas vodio... a ostavljate ovakve đakonije... – kao tužno dodade na kraju u vezi sa dolaskom kelnera, koji donese naručeno jelo i piće.

Pavle žurno napusti kantinu i što je brže mogao pređe fabričkim dvorištem i preko ulice, da bi ušao u zadimljenu i prepunu salu gostionice "Kod dva pivska bokala". On zastade kod vrata, pokušavajući da kroz duvanski dim i guste ljudske prilike pronađe onoga koga je tražio. Ubrzo, ulazeći sve dublje u salu, Pavle ga ugleda za stolom u jednom kafanskom uglu. Janko je sedeo usamljen i zadubljen u novine.

Pavle za trenutak zastade silno uzbuđen, a zatim skoro potrča da bi pozdravio prijatelja.

– Janko, – reče on prilazeći mu. Dobro te nađoh. Čekao sam te u kantini, ali te nikako nije bilo. Potreban si mi, hteo bih da razgovaramo... naime, da te nešto pitam. Mogu li? – reče pokazujući na jednu slobodnu stolicu kraj stola.

– Sedi, – reče Janko podižući oči sa novina i gledajući u Pavla, reklo bi se, bez iznenađenja, kao da je upravo i očekivao da će se ovaj pojaviti. Ali, posle toga Janko ga ni jednom rečju ne zapita zbog čega ga je tražio i šta želi da se njime razgovara. Naprotiv, postade sasvim ćutljiv i zatvoren, gledajući u Pavla strogo. Pavla to dovede u malu zabunu, splete se i izgubi hrabrost da odmah pređe na stvar, kako je to inače ranije odlučio. Ipak, i dalje je sakupljao hrabrost da načne osetljivu temu, i da najzad reši ono što ga je toliko mučilo.

Međutim, Janko dao da poče pokazivati znake lake nervoze. Osvrtao se oko sebe, najčešće pogledajući prema vratima, a najzad, kao nečim nezadovoljan, u Pavla. Pavlu se učini da je na smetnji, da Janko nekoga ili nešto iščekuje, te da mu on, Pavle, dosađuje došavši ovako nepozvan. To g još više zbuni, te izgubi i ono malo hrabrosti koju je bio prikupio.

Utom se Janko naglo podiže sa stolice stavivši istovremeno ruku na rame prijatelju, kao da ga time želi zadržati da ne bi i on ustao. "Pričekaj" – reče on Pavlu zapovednički, i ode žurno prema vratima, na kojima se u tom momentu pojavio Fridrih. On je, ušavši, pažljivo zverao na sve strane po sali kao da nešto ili nekoga traži. Janko mu priđe i njih dvojica počeše, onako stojeći, nekakav razgovor; pri tome Fridrih se preljubazno smešio, svaki čas hvatajući Janka intimno za mišicu, ili bi ga poverljivo gurkao kažiprstom u grudi.

Posle nekoliko trenutaka, u toku kojih su se očevidno nešto objašnjavali, Janko i Fridrih napustiše "Bokalovu" salu, pri čemu je Fridrih držao Janka pod miškom kao da su bogzna kakvi prijatelji.

Pavle ostade zabezeknut, gotovo šokiran, onako ostavljen i napušten u prljavom ćošku, obavijen dimom i kafanskim metežom. Njemu je sada bilo jasno da je za ovim istim stolom, za kojim je on još uvek nepomično sedeo, Janko ustvari čekao upravo Fridriha; on pomisli da je Janko sa Fridrihom imao nesumnjivo nekakav sastanak upravo kod "Bokala", pa da je tek potom, dolaskom Pavla, promenio odluku i odvukao Fridriha da na nekom drugom mestu obave ono što su među sobom imali; i to samo zato da bi izbegao Pavlovo prisustvo, da bi izbegao prisustvo svoga najboljeg prijatelja zarad nekakvog Fridriha, zarad nekakve protuve koja je, inače, bila predmet pritajenog prezira i mržnje svih članova "kancelarije".

Sedeći tako, obuzet mračnim raspoloženjem, turobnim mislima i nadasve groznom ljubomorom, Pavle se seti da mu je Janko, pre nego što je otišao Fridrihu, rekao: "Pričekaj!" Ta pomisao dovede ga namah u nešto bolje raspoloženje, probudi u njemu slabu i neodređenu nadu, ali se sve to sruši kada je pogledao na veliki zidni časovnik koji je visio preko puta, na prljavom kafanskom zidu. On vide da je odmor gotovo istekao te da će jedva stići na vreme u Kancelariju, da nema nikakve nade da će se Janko vratiti...

Gotovo automatski, kao u nekom transu, on se podiže, napusti odvratnu salu i uputi se natrag u "Kancelariju", dok mu se po glavi mučno motala jedna jedina misao, jedan jedini prizor: Janko i Fridrih, ruku pod ruku, u nekom poverljivom razgovoru, kako izlaze gotovo zagrljeni kroz kafanski dim prema ko zna kome mestu.

Pavle uđe u "kancelariju", sede na svoje mesto, i dalje strašno utučen. Fridrih je već bio na svome podijumu. I svi ostali službenici bili su za svojim stolovima. Jedino nije bilo Janka. Ne samo to, Janko se više nije ni pojavljivao, sve do kraja radnog vremena, te Pavlu propade nada da će se sa njime moći da raspravi makar usput, kada budu izašli i pošli svojim kućama.

Uvreda koju je Pavle tako duboko osetio zbog Jankovog otkazivanja subotnje sedeljke sada se, posle susreta "Kod dva pivska bokala", mnogostruko pojačala. On poče da sumnja da to otkazivanje ima možda neke veze sa odvratnim Fridrihom, ili da je Fridrih bar uzrok što Janko nije smeo ili nije želeo, ili se bar nije setio, da Pavlu pruži neko objašnjenje. Ta pomisao da bi Fridrih mogao da bude neka smetnja između njih dvojice, Janka i Pavla, bila mu je gotovo nepodnošljiva. I to zato što je upravo taj isti Fridrih, sa kojim se maločas Janko tako nešto poverljivo sašaptavao, bio najodvratnija, najomraženija i najprezrenija ličnost u "Kancelarini". Pavlova osećanja bila su sada slična osećanjima žene, svesne svoje lepote, šarma i inteligencije, koju je voljeni muž varao sa nekom najbezvrednijom, najglupljom, najprljavijom, najružnijom i najodvratnijom kurvom. Ta osećanja, koja su se graničila sa ludačkom ljubomorom, bila su mu gotovo nepodnošljiva.

Kratko rečeno, Fridrih je bio neka vrsta g. Perakovog sekretara. Ali, kada bi se bliže rasmotrilo videlo bi se da je njegova uloga u Statističkom odeljenju mnogo složenija. Gospodin Perak je sa službenicima "Kancelarije" opštio jedino preko Fridriha (u čemu je jedini izuzetak bio Janko), ustvari njih gotovo da i nije primećivao, ni sa kim posebno nije razgovarao niti su ga oni kao ljudska bića uopšte i zanimali; oni su za njega bili jednostavno neka vrsta živih mašina, koje su tu jedino zato da bi tačno i na vreme izvršavale zadatke koje je postavljao g. Švarc; a on, g. Perak, imao je jedinu dužnost da sve učini kako bi oni te zadatke što bolje izvršili, ne interesujući se pri tome ničim što je izvan tih zadataka, nikakvim ličnim životom svojim službenika, i uopšte ničim što bi bilo vezano za njih kao za ljudske ličnosti... Ko zna zašto, tek g. Perak je, po svoj prilici, došao do zaključka da će se sve to najbolje obaviti ako angažuje neku pogodnu ličnost koja bi bila jedina veza između njega, Peraka, i tih ljudskih mašina, koja će im prenositi sve Perakove želje, sva uputstva, sve zapovesti i sve naloge, i koja će, istovremeno, od tih ljudskih mašina uzimati urađeno, kontrolisati ako je potrebno, i donositi g. Peraku.

Niko nije tačno znao kada i pod kakvim okolnostima je g. Perak pronašao Fridriha, niko nije mogao da objasni zašto je g. Perak došao do zaključka da je upravo Fridrih ta ličnost najpogodnija za namenjenu ulogu. Već sama činjenica da je Fridrih bio tako poverljiva ličnost g. Peraka, jedina veza između njega i službenika, imala je u sebi nečeg ponižavajućeg, bila je dovoljna da kod svih stvori otpor i neprijateljstvo prema Fridrihu. Čudno, ali taj otpor i to neprijateljstvo nisu bili upućeni Peraku, koji ih je ustvari najviše i prezirao, već Fridrihu, kao izvršiocu g. Perakove volje i stvarnom nosiocu i svakodnevnom realizatoru jednog ponižavajućeg stanja. Gospodin Perak je bio isuviše daleko od njih, tamo zatvoren u svome staklenom kavezu, isuviše usamljen i neprikosnoven, da bi ga osuđivali. Zatim, on je bio neka vrsta izaslanika g. Švarca, tu među njima, deo vrhunske tvorničke vlasti poslatog da zrači od samog centra. Ali Fridrih, to je bilo sasvim nešto drugo, on je bio samo bedni izvršitelj.

Osim toga, Fridrihova uloga nije bila samo u tome da bude veza. On je imao i zadatak da kontroliše rad službenika, da ih nadzirava (oni su govorili da ih on špijunira), da ih opominje, podstiče (ako bi nešto propustili da urade), prekoreva, da ih prijavljuje Peraku ako bi nešto pogrešili u radu ili u radnoj disciplini (oni su govorili da ih on tužaka), itd. U krajnjoj liniji, i plata im je zavisila od njega, kao i povremene kazne koje je g. Perak izricao (npr. ukidanjem ponekog dana od godišnjeg odmora, ili odbijanjem izvesnog procenta od plate, ako je bio nezadovoljan njihovim radom). Ono što ih je nerviralo bilo je to što se g. Perak i u pogledu propusta, grešaka i krivica pojedinaca, u potpunosti oslanjao na Fridriha, na njegovo mišljenje i njegove dostave, ni ne pomišljajući da u neposrednom kontaktu sa "krivcem" donese neki svoj sud. Ali su i tu svo svoje nezadovoljstvo bacali ne na g. Peraka već na Fridriha, smatrajući da ih on neopravdano tužaka i kinji, da uživa pokazujući svoju sitnu vlast nad njima. Nikako nisu uviđali da je svemu tome glavni uzrok ne Fridrih, ma koliko on inače stvarno i bio odvratan i podao, već sistem koji je uveo upravo g. Perak, sistem koji je, po Perakovom mišljenju, bio najefikasniji da iz službenika istera maksimalan efekat i uguši svako protivljenje. Istina, treba reći da je g. Perak retko primenjivao kažnjavanje svojih službenika (jer to nije stvarno ni bilo potrebno), nasuprot čestim tužakanjima i prijavama koje mu je Fridrih podnosio. Službenici su utoliko više bili skloni da mrze samo Fridriha, a da g. Peraku oproste za njegov "sistem" i odnos koji je imao prema njima.

Međutim, Fridrih je i svojim držanjem u znatnoj meri doprineo da bude omrznuta ličnost, daleko više nego što bi to učinile same prijave i tužakanja kojima se bavio, i što bi službenici možda mogli i da prihvate i kao neku službenu dužnost koja mu je nametnuta, istina od njegove strane malo naopako shvaćenu. Ali, Fridrih se pravio da im je svima veliki prijatelj, bio je sa svakim neobično ljubazan, gotovo servilan, i to često i u onim momentima kada je smišljao neku podvalu. Bio je neobično blagoglagoljiv, voleo je da svakome upućuje lepe reči, da svakoga pita za zdravlje, za ženu i decu (ako su ih imali), da ih pita da li su umorni, kako se osećaju, itd.

Uvek se ponašao kao da se izvinjava što je na smetnji, kao da je svestan svoje malenkosti. Nikome nikada nije uputio ružnu reč, niti je u razgovoru podigao glas. Ali je zato imao običaj da se na sitan i podmukao način sveti, da, na primer, nekome koga bi namrzao tovari posao bez mere i da ga posle tužaka g. Peraku što taj posao nije na vreme završio. Pritome, u toku čitave ove ujdurme, on se neprestano smeškao i bio preljubazan upravo sa tim istim jadnikom koga je kinjio. Zato su ga svi smatrali do krajnosti podlom i dvoličnom osobom.

Bilo je još nešto zbog čega službenici "kancelarije" nisu trpeli Fridriha, nešto zbog čega su ga mrzeli i od njega zazirali. To nešto, što se nije moglo baš tačno definisati, izbijalo je iz čitave njegove pojave, iz čitave njegove ličnosti, iz načina na koji se kretao, iz načina na koji se oblačio, iz izvesnih njegovih postupaka i navika, što je sve bilo osobeno i osobenjačko, čudačko i čak groteskno.

Pre svega, sama njegova pojava bila je ružna, neobična i odbijajuća. Sve je u njemu bilo nesrazmerno. Na dugačkom trupu, sa preterano naglašenim trbuhom i neobično širokim ramenima, počivala je groteskna, ogromna glava gotovo bez vrata, pa je izgledalo dao da je na telo neposredno nasađena. Iz ovakvog dugačkog, snažnog trupa pružale su se i veoma dugačke ruke sa ogromnim šakama, kao i kratke, debele i krive noge. Bio je vrlo visok, ali jako poguren, gotovo grbav, te je onako sa kratkim nogama i gotovo bez vrata bio na prvi pogled sličan nekom kepecu. Ali, kada bi vam se približio, videlo bi se da je visok i vrlo snažan.

Njegove krive noge, sa kolenima daleko izbačenim u stranu, posebno su se isticale još više zbog kratkih, mekanih čizama do ispod kolena, koje je stalno nosio. Zbog te njegove krivonogosti i tih bezrazložnih čizama zvali su ga i "džokej", ali daleko češće "smrdljivko" zbog čudnog, neodređenog i neprijatnog mirisa koji se od njega osećao.

Pored tih čizama, i čitavo odelo (koje je vazda nosio jedno te isto, u bilo koje godišnje doba), bilo mu je vrlo neobično. Pre svega, čudne kožne čakšire, uzane u listovima i kolenima, a iznad njih preterano široke i duboke, kao neka vrsta šalvara, koje su između kolena gotovo visile. Na tim pantalonama bilo je nešto sasvim neobično: napred, umesto šlica, pružao se, od pojasa pa sve do kolena i unazad, dugačak metalan rajferšlus! Ta okolnost izazivala je kod službenika podsmeh i bila je predmet izrugivanja i svakojakih pretpostavki, često i vrlo nepristojnih. Istina, Fridrih je ovo krio dugačkim kaputom, i tek bi se ponekad, kada bi se kaput slučajno otvorio, video ovaj čudni detalj na pantalonama. Taj kaput je nosio uvek, nikada ga ne skidajući; bio je prostran, dugačak i mrk, od nekakvog debelog štofa; nazad se produžavao još više, skoro sve do kolena; neka vrsta neobičnog fraka! Taman prsluk i takođe tamna, debela košulja dopunjavali su ovu neobičnu odeću. Oko vrata nosio je, uvek, tamnu vratnu maramu, koja je još više doprinosila Fridrihovom "bezvratom" izgledu. Najzad, na ogromnim rukama uvek je imao tamne rukavice od neke tanke vunene materije, ne skidajući ih nikada, ni za vreme najvrelijih letnjih dana, niti za stolom kada je pisao ili prebirao po aktima. Svemu ovome treba dodati i dubok, crn šešir sa širokim obodom, koji je, izlazeći napolje, obavezno naticao na glavu sve do očiju.

Ovako "ufačlovan", umotan čudnom odećom od glave do pete, Fridrih kao da nije osećao letnju vrućinu i sparinu; naprotiv, kao da mu je uvek bilo hladno, kao da se uvek bojao da ne nazebe, pa je i ovako dobro obučen pazio da u Kancelariji ne bude nikakve promaje, čak i kada su se ostali u tankim košuljama znojili i dahtali za vreme sparnih letnjih dana pred kišu.

Na ovakvom osobitom telu, obučenom na osobit način, ogromna glava sa spljoštenim licem bila je i najneobičnija. Na prvi pogled, niko se ne bi mogao oteti utisku da je to lice veoma ružno i do krajnosti odvratno (bez obzira na gotovo stalni smešak koji je na tom licu lebdeo). Ali, bliža analiza pokazala bi da na njemu nema ni jedne crte koja bi sama po sebi bila ružna. naprotiv, sve su bile više ili manje pravilne, ni jedna nije bila isuviše preterana. Istina, isticala su se velika usta gotovo bez usana i krupne ukočene oči gotovo bez obrva, tanak i na vrhu nešto spljošten nos, ali ipak sve to samo po sebi nije bilo ni suviše preterano niti na ljudskim licima toliko retko. Koliko je, naprotiv, lica sa veoma ružnim crtama i ružnim pojedinim delovima, nosom ili ustima ili očima, pa ipak ta lica mogu biti, na neki svoj način, lepa, privlačna i veoma simpatična. Ustvari, ono što čini lepotu ili ružnoću ljudskog lica, njegovu privlačnost ili odbojnost, nisu lepe ili ružne crte same po sebi, već način na koji su međusobno usklađene, što upravo i stvara određen izraz. Taj izraz i jeste lep i ružan, privlačan ili odbojan, a mi govorimo o lepom ili ružnom licu, o privlačnom ili odbojnom licu.

Fridrihovo lice imalo je ružan izraz, na njemu je sve bilo neusklađeno i u međusobnom sukobu. Dok su se usta razvlačila u osmeh, a izgledalo je da se zbog njihove veličine i tankih razvučenih usana osmehuju i kad miruju, oči su gledale i dalje ukočeno, gotovo iskolačeno, mada su se kapci skupljali a mišići oko očiju grčili u smešljivu grimasu. Te oči kao da su bile od stakla, sa belim sjajnim beonjačama i tamnim sitnim zenicama, čija se dubina nije mogla sagledati. Iznad očiju pružalo se nisko naborano čelo, uokvireno crnom i dugačkom, prljavom i lepljivom kosom. Ovaj odvratan izgled bio je još dopunjen i pojačanom svetlom i voštanom bojom tanke kože, koja je bila veoma naborana mnogobrojnim sitnim borama.

Čudna prilika čudno se i ponašala. U suštini, iza ljubazne maske krila se podmuklost i osoba sklona intrigama, tužakanjima i podmetanjima. Sav u osobenjaštvu, Fridrih je imao neke navike koje su im bile neobjašnjive. Tako, na primer, od kada ga znaju niko ne pamti da je Fridrih ušao u klozet, koji se sa nekoliko kabina i pisoarima nalazio kod ulaza u kancelarijski hodnik, ako je u njemu već bilo nekoga. Svoje prirodne potrebe zadovoljavao je odlazeći u klozet kada je bio siguran da u njemu nema nikoga, vrebao je trenutke kada su svi bili u kancelariji da bi se obezbedio od neželjenog prisustva (tako su službenici bar tumačili njegovo ponašanje); izdejstvovao je kod g. Peraka naredbu da u njegovom, Fridrihovom odsustvu niko ne sme napustiti kancelariju, navodeći da je to u interesu rada i protiv zabušavanja. Ova njegova čudna navika, kao i neobične kožne pantalone sa metalnim rajsferšlusom, bili su među službenicima predmet svakojakih nagađanja, nepristojnih tumačenja i sprdnje. Dovodili su sve to čak u vezu sa nekom ko zna kakvom tobožnjom Fridrihovom seksualnom nastranošću, povezivali su sve to sa njegovom usamljenošću u ličnom životu (izgledalo je kao da nema ni prijatelje ni poznanika), sa njegovim večitim momaštvom i reklo bi se nezainteresovanošću za bilo kakve razgovore o seksu, koji su se ponekad vodili u kancelariji, naročito među mlađim službenicima. Ali, u suštini, sve su to bila samo nagađanja, pa je Fridrih i zbog same te svoje neodređenosti, neuhvatljivosti i neobjašnjivosti bio još više omrznut.

Toj omraženosti, koju je kod svih izazivao, Fridrih je mnogo doprineo i svojim ponašanjem van Kancelarije, u ličnom životu. Bio je usamljen, neoženjen, i, koliko se znalo, bez rodbine i, naročito, bez prijatelja. Ali, on se i pored toga neprestano muvao među ljudima, nalazio se među njima na mestima gde su se sakupljali, uvek sa nekakvim špekulacijama, podvalama i intrigama. Zato ga niko nije podnosio, a pojedinci, koji od njega nisu ni u čemu zavisili, često su se prema njemu i grubo odnosili, prekorevajući ga oštrim rečima zbog neke njegove ujdurme. Međutim, te grdnje, izgleda, nisu ostavljale na njega nikakav utisak, on se izvinjavao i pravdao, obećavao je da se to više neće ponoviti, da bi pri prvoj prilici opet učinio neku podlost.

Bio je i čest gost Filatelističkog kluba, u koji su inače Janko i Pavle redovno provodili nedeljno prepodne. Fridrih nije bio nikakav filatelista, niti su ga kao kakvog člana kluba priznavali. On je petljao sa markama, ali marke nije sakupljao, one nisu bile nikakav njegov "hobi" niti su ga one uopšte i zanimale. Fridrih je u njima jedino video sredstvo dobre i lake zarade, trgovao je markama mada ih nije ni malo voleo niti je video u njima bilo kakvu vrednost van ove trgovačke. On nikada nije razgovarao o umetničkoj vrednosti maraka, o njihovoj lepoti, o značaju motiva koji prikazuju, o vaspitnom i poučnom značaju koje mnoge marke imaju, već ga je jedino interesovalo kolika im je cena, pošto se mogu kupiti i pošto se mogu prodati. U tom pogledu on je bio vrlo dobro obavešten, što mu je i koristilo da na markama dobro zarađuje.

Već sve to bilo bi dovoljno da ga filatelisti smatraju uljezom, nepoželjnom i nesimpatičnom osobom. Međutim, nemoralnost sa kojom je Fridrih postupao u svojoj trgovini markama bila je tolika i takva, da je često bio predmet najžešćih napada i najoštrijih kritika. Njegov stil u trgovanju markama bio je vrlo jednostavan i efikasan. Pre svega, bio je uvek pun para i mogao je u svako doba kupiti sve ono što je bilo na prodaji, a za njega predstavljalo određen trgovački interes. On je, ustvari, pomno pratio ljudske sudbine, život i prilike pojedinih filatelista, posebno onih starih, bolesnih i bespomoćnih, a koji su često imali vrlo dragocene zbirke. Fridrih je uvek znao kada su pojedinci u najvećoj oskudici i najpotrebitiji. Tada im je prilazio, u pravi čas, kada su oni gotovo grcali u dugovima, bez para da sebi pomognu, da nabave hranu, odeću, lekove, da plate stan, lekara, itd., i nudio je da im otkupi zbirke, plaćajući im daleko ispod onoga što su one stvarno vredele.

Naravno, uprava Kluba se trudila da ovakvim svojim potrebitim članovima pomogne, organizujući javne licitacije ili im otkupljujući marke po pristojnoj ceni sredstvima iz svojih fondova. Međutim, vrlo često ta pomoć nije mogla da usledi jer su ti fondovi bili mali, a filatelisti, koji bi učestvovali u licitaciji i sami bez para, ili pak nezainteresovani za određene serije. Upravo u takvim momentima se Fridrih i pojavljivao (mada nikada nije učestvovao na javnim licitacijama), uvek pun para, spreman da "pomogne" da se bedni vlasnici oslobode svoga "tereta". Što je najinteresantnije, mnogi od tih bednika smatrali su Fridriha čak i svojim dobrotvorom, mada im je on marke otkupljivao u bescenja, jer ipak on je bio jedini kupac a njima je u tom momentu bi dobrodošao makar i probušen novčić.

Naravno, sve ovo bilo je suprotno moralu i normama koje su važile u Filatelističkom klubu, među njegovim članovima i prijateljima. Vladalo je nepisano pravilo da se prilikom kupovine maraka ipak vodi računa o izvesnoj minimalnoj naknadi, da se ispod nje ne ide, mada je svako, prirodno, želeo da stvar kupi za sebe što jeftinije. U ovim pogodbama se, u skladu sa tim filatelističkim kodeksom, ipak vodilo računa ne samo o interesu kupca, već i o interesu prodavca; kupovina i prodaja maraka bila je stvar poštenog dogovora, pri čemu ni jedna strana ne bi smela da bude preterano oštećena. Međutim, o tako nečem Fridrih nije uopšte vodio računa, starajući se jedino da za sebe izvuče što veću korist, da žrtvu iscedi što više može. Bio je u tom pogledu nemilosrdan i bezobziran.

Fridrih nije koristio samo ovakve nesrećne prilike u kojima su se zlom sudbinom našli pojedini kolekcionari. Njegove žrtve često su bile i filatelističke neznalice, naivčine koje nisu znale pravu vrednost maraka do kojih su došle, i koje su imale tu nesreću da prvo nalete na Fridriha, pre nego što bi im neko mogao objasniti pravu cenu onoga što poseduju. Docnije, shvativši da su prevareni, pokušavali su takvi zlosrećnici da ponište pogodbu, ili bar da se sa Fridrihom na neki način nagode, ali bez uspeha. Fridrih je bio neumoljiv.

Nasuprot tome, kada bi prodavao marke (jer on ih je kupovao samo zato da bi ih prodao), "nabijao" bi im cenu da je to bilo prosto nemoguće. Ali, on je znao slabost mnogih članova Kluba, znao je za kojom markom, ili čitavom serijom maraka, čeznu i tragaju bezuspešno već dugo vremena, znao je da su robovi svojih strasti i da neće moći odoleti kada ugledaju ono što su tako žarko želeli. Fridrih je tu njihovu strast obilno koristio, ucenjivao ih je nemilosrdno, znajući da neće izdržati i da će mu platiti bilo koju cenu.

U Klubu su pokušavali da Fridrihu stanu na put. Prekori, grdnje, javne osude i opšti bojkot nisu na njega imali nikakvog dejstva. Više puta su ga kažnjavali time što bi mu zabranili pristup u Klub, na kraće ili duže vreme. Pomišljali su čak da mu ulazak u Klub i tajno zabrane. Ali se pokazalo da je sve to mač sa dve oštrice. Fridrihu niko nije mogao zabraniti da se muva pred ulazom u klupske prostorije i da tu presreće pojedince, trgujući i dalje sa njima; niko, takođe, nije mogao da mu zabrani da prodavce i kupce posećuje u njihovim stanovima, i da tamo od njih kupuje i prodaje im kako hoće. Tu su svi bili nemoćni, i, što je najgore, van klupskih prostorija Fridrih je mogao da bude još bezobrazniji, jer je bio van bilo kakve kontrole. U Klubu, članovi Uprave, kao i pojedinci, mogli su ipak da donekle intervenišu, da upozore kupca ili prodavca da je u opasnosti da bude prevaren, bili su u mogućnosti da kritikuju Fridriha i da donekle ublaže njegovo zelenaštvo. Naravno, Fridrih je pored toga mogao da posećuje stanove svojih žrtava, ili da ih sačekuje na ulici, ali su mu klupske prostorije, sa redovnim sastancima i brojnim posetiocima, pružale određene prednosti, mada je tu morao da bude bar donekle umereniji. I tako, zahvaljujući nizu okolnosti, Fridrihu niko ništa nije mogao, te je on u Filatelističkom klubu vršljao kako je hteo.

Eto, takva je ličnost bio Fridrih!

Pogođen uvredom do dna duže, Pavle se posle neuspelog sastanka kod "Bokala" osetio uz to i savršeno bespomoćan. S jedne strane, ostalo je sasvim malo vremena za pokušaj da Janka ipak negde pronađe, na primer u njegovom stanu, i da sa njime nasamo razgovara. S druge strane, a to je bilo i najvažnije, Pavle je izgubio i ono malo hrabrosti što je sakupio za neprijatan razgovor sa Jankom. Sada, ovako posramljen, pošto ga je Janko onako neučtivo i vratolomno napustio u gostionici, nije imao više ni trunke snage da se opet izloži možda istom takvom ili još gorem poniženju. Uz to, pojava Fridriha kao neposrednog povoda da ga Janko ostavi u kafani, kao i mogućnost da je Jankovo neobjašnjivo ponašanje možda u nekakvoj vezi sa Fridrihom, unosili su u čitavu stvar jedan novi elemenat.

Vraćajući se iz Kancelarije kući, Pavle je o svemu intenzivno razmišljao, snažno doživljavajući gotovo sve uvrede i poniženja, razdiran ljubomorom i strašnom neizvesnošću. Postajalo mu je sve jasnije da ovaj problem mora rešiti, da tu neizvesnost dalje ne može podnositi, da stvar mora objasniti na bilo koji način. Ali, isto tako, bilo mu je sve jasnije i to da posle svega što se desilo, sa Jankom o tome ne može razgovarati, da od njega, bar za izvesno vreme, ne može tražiti nikakvo objašnjenje; osetio je da se u njemu (Pavlu) stvorio neki otpor, neka kočnica, neka "knedla u grlu", što mu je sve onemogućavalo da priđe Janku i da se sa njime objasni...

Malo po malo, u njemu je sve više sazrevala ideja da se objašnjenje može možda naći i nekim drugim postupkom, i ne pitajući Janka, da bi možda taj način bio u tome da krišom sazna šta Janko radi, čime se bavi, gde ide i sa kime se sastaje, da posmatra iz potaje njegovo kretanje, da ga, jednom rečju, uhodi i u stopu prati!

I tako, pošto je subotnje popodne bilo najspornije (jer je Janko otkazao upravo subotnju sedeljku), Pavle odluči da u subotu, odmah posle radnog vremena, zauzme busiju pred Jankovom kućom i da ga nikako ne ispušta iz vida. Ova odluka duboko ga je uzbudila, tako da čitave noći oka gotovo nije sklopio.

Noć uoči uhođenja

Ležeći u noćnoj tmini, Pavle nije ni pokušavao da zaspi. Mozak mu je bio potpuno zbrkan, maglovit i rastrojen. Znao je da ga sutra, u subotu, čeka težak dan: naporan rad u Kancelariji, a zatim uhođenje Janka, i da bi zato trebalo da spava, da se dobro odmori pred svim mogućim iskušenjima koje će mu, možda, doneti ova sudbonosna subota. Znao je to, ali na to ipak nije ni malo mislio, nije ni pokušavao da zaspi, obuzet groznim osećanjima, praveći u glavi najnemogućnije kombinacije i pretpostavke; ta osećanja i te pretpostavke prožimale su se u takvim nezamislivim kombinacijama, da ga je čas oblivao ledeni znoj, a čas vatra koja je izbijala iz njega i palila mu kožu izazivajući nepodnošljiv svrab. Ipak, ni na to nije mislio, ni jednog trenutka nije pomišljao da nije možda u groznici i ozbiljno bolestan, da bi trebalo da, možda, pozove lekara, ili da, makar, učini i sam nešto da bi sebi olakšao. Ne, ništa od toga nije mu padalo na pamet, toliko je bio obuzet svojim duševnim patnjama, strašnim mislima koje su se sve više rojile.

Onaj prvobitni osećaj Onaj prvobitni osećaj uvrede i zebnje, zbog Jankovog drskog odbijanja, koji je bio dosta maglovit u početku, kao neko nedovoljno određeno stanje duha, dobijao je sada sasvim konkretne oblike, i to oblike najrazličitije vrste. Pomišljao je, između ostalog, da nije, možda, Fridrih napravio neku prljavu intrigu protiv njega, da nije, možda, uspeo nekim lažima da ga Janko omrzne, da se nije, možda, uspeo da Janku dodvori u tolikoj meri da ga Janko sada uzima za intimnog prijatelja, a njega, Pavla, sasvim odbacuje. Što se tiče Fridriha, Pavle je znao da bi ovaj za tako nešto bio sasvim sposoban, i za najprljavije spletke, da ne bi prezao ni od najgorih laži samo ako bi u tome video neku korist za sebe. Ali mu je teško bilo da poveruje da bi Janko, njego veliki Janko, čudo od čoveka, karaktera i čvrstine, mogao da nasedne ma kakvim pričama i lažima. Ipak, crv sumnje i tu je radio; nije mogao da se oslobodi pomisli da se Janko možda i izmenio, da su te promene, s obzirom da je, ako je trebalo, bio toliko zatvoren u sebe, bile za Pala toliko spore i neprimetne, tako da sada ima posla sa sasvim drugim čovekom a da to nije ni primetio blagovremeno. Počeo je, čak, da se i priseća nekih detalja koji kao da su govorili u prilog ove pretpostavke, tj. pretpostavke da se Janko možda i sasvim promenio. Ali mu je ova misao bila toliko nepodnošljiva i neverovatna, da se njome nije mogao dugo baviti. Naročito mu je bila nepodnošljiva pomisao da je Janko, možda, prihvatio Fridriha kao svoga "intimusa", a da je njega, Pavla, prosto odbacio.

Međutim, jedna pomisao bila mu je, ako je to uopšte moguće, još nepodnošljivija. Koliko je on znao, a znao je dosta, Janko nije bio zainteresovan za žene. Ili, bar, tu zainteresovanost, ako je i postojala, nije nikada ispoljavao ni jednom rečju niti jednim gestom. Ipak, Pavle je i ranije, ponekad, pomišljao i na tu mogućnost da se Janko jednom zainteresuje za neku žensku osobu. Tada mu je bilo strašno i bio je sav preplašen, tako da je takve misli brže-bolje napuštao. A sada, morao je da se vrati i na ovo, morao je da pomisli i na to da nije u pitanju neka žena. Moguće, čak je to vrlo lako moguće, da se Fridrih pojavio u ulozi nekakvog podvodača, da je uspeo da Janka splete nekom neodoljivom ženom, od koje se gubi glava. Moguće da je Fridrih ponudio Janku neke usluge te vrste, da je probudio u njemu, nekim ko zna kakvim načinom, zapretene strasti, da je Janko zato i izgubio svaki obzir prema prijatelju, da je zaboravio na sve ono što ih vezuje. Da, da, ova mogućnost, ovo Fridrihovo podvodaštvo (sa sasvim određenim koristima po sebe) i ova iznenadna slabost Jankova prema tim stvarima, činili su mu se da je ono pravo objašnjenje, da "u tom grmu leži zec".

A ta misao, i ta osećanja koja je ona izazivala u njemu, bila su mu gotovo neizdržljivim. Prevrćući se u krevetu sav u groznici ispredao je sa svim detaljima ovu mogućnost. Ne samo da je video Fridriha kako Janka sablažnjuje i nagovara da prihvati njegove sramne ponude, ne samo da je video kao živu sliku pred očima Janka kako se pred tim navaljivanjima koleba i najzad daje svoj pristanka, već je, u najživljim bojama i najoštrijim crtama video pred sobom i ono što će se tek dogoditi posle takvog paklenog sporazuma: divne i sablažnjive ženske likove, gola ženska tala u raskalašnim pozama, utonula u meke minderluke i izmešana sa opojnim dimom istočnjačkih droga, i, o strahote, Janka među njima, njegovog voljenog Janka, ali sasvim drukčijeg od onoga koga tako dobro poznaje, Janka kao nekog pašu u haremu, koji se raskomotio do kože, u zagrljaju ovih bestidnih bića. Janka sa sramnim osmehom na licu, potpuno predanog poroku... Ili, kao možda još strašniju mogućnost, video je Janka sa nekom predivnom, hladnom i strogom ženom, čas kako se ruku pod ruku šetaju pored njega i ne zapažajući ga, zaokupljeni samo samim sobom, čas u najintimnijim zagrljajima, daleko od svega u ovom svetu, a najdalje od njega, Pavla... video je ovu predivnu ženu, hladne i stroge lepote lica, a raspusne, bestidne i razvratne lepote tela, kako Janku, sa zlobnim izrazom, govori protiv njega, Pavla, kako ga, ucenjujući svojom lepotom i njegovom strašću, uporno i neumoljivo podgovara da sa njime, Pavlom, prekine sve veze, da zaboravi da je on ikada i postojao, da od njega okreće glavu kada ga sretne, ili, još strahotnije, da ga, baš naprotiv, gleda ravnodušnim pogledom, kao kroz bezbojno staklo, ne javljajući mu se, ne primećujući ga kao što ne bi primećivao ni najbednijeg crva na zemlji... ta zamišljena žena izgledala mu je kao najcrnji demon, biće koje nije mogao ni da mrzi ni da voli, ali koga se, prevrćući se ovako u krevetu sav u goloj vodi, užasno bojao, ne videći ništa čime bi se protivu toga ženskog demona, protivu njegovih neodoljivih čari i slepe Jankove strasti, mogao da bori...

Sada, posle mnogih časova ovakvog mučenja, Pavle gotovo da više i nije sumnjao u istinitost baš ove pretpostavke, o Janku koji je "stao na ludi kamen" bezumne strasti, o Fridrihu kao podlom podvodaču, i o fatalnoj ženi koja je njegovog najdražeg prijatelja bespovratno opčinila svojim razbludnim čarima. Sada je bio gotovo sasvim siguran da je i otkazivanje subotnje sedeljke u vezi baš sa ovakvom nekom ženom, da je to subotnje popodne rezervisano za nju, za to demonsko žensko biće, protivu koga nije u stanju da se bori.

Svitanje je dočekao budan i izmučen, široko otvorenih očiju koje su imale ukočen pogled, nesrećan i zaplašen, ali, ipak, čvrst u sopstvenoj odluci da Janka ne pušta iz vida, da mu kuću drži pod prismotrom, da uoči svakoga posetioca koji bi mu došao, da utvrdi, najzad, razlog zbog koga ga je prijatelj ovako grubo odgurnuo.

U "Kancelariju" je otišao kao prebijen, grozničavo je posmatrao Janka u njegovom neprikosnovenom uglu, nestrpljiv da se završi to prokleto radno vreme. Pošto se Janko, čim je završno zvono odjeknulo, uputio, nesumnjivo, svojoj kući, na Pavla i ne gledajući i ne pozdravljajući se sa njime, i Pavle je, za njim, krenuo u istom pravcu. Veliko uhođenje je počelo.

I tako je Pavle, sa uzdrhtalim nestrpljenjem, već oko 4 časa zauzeo busiju u maloj kafanici preko puta kuće u kojoj je Janko stanovao. Seo je odmah pored prozora, a niska zavesa na širokom oknu omogućavala mu je da preko nje vidi svakoga ko bi ušao ili izašao kroz vrata velike zgrade, a da pri tome sam ne bude primećen. Nije bilo verovatno da će Janko tako rano izaći (subotom su se sastajali tek oko 6 časova), ali je Pavle rešio da ne ostavi slučaju, da Janka ulovi pa bilo kad da se pojavi, pa ma čekao sve do ponoći.

Kelner mu donese najpre kafu, jer je želeo da razbistri mozak posle noćašnjeg bdenja, čije je posledice još uvek osećao, čašicu konjaka, pa čašicu ljute rakije, i tako redom ali ustvari bez ikakvog reda i smisla sve što mu je padalo na pamet, dok su minuti jedan za drugim prolazili u beskrajnom čekanju pred prljavim kafanskim oknom. Novine je pred sobom držao više radi kelnera i gostiju, a glavna pažnja bila mu je upravljena kapiji na drugoj strani ulice, čiji je otvor postajao sve mračniji kako se sunce sve više klonilo zapadu.

Živci su mu bili do krajnosti napeti i razdraženi, zbog noćašnje nesanice, nestrpljivog i grozničavog iščekivanja, napete pažnje kojom je posmatrao kuću, popijenih kafa i šarene mešavine alkohola koji je čekajući unosio u sebe. U glavi mu je bila zbrkana gomila najsuprotnijih misli, od onih najmračnijih koje su ga pritiskivale strepnjom da Jankovo ponašanje krije možda znake neke zloslutne sudbine, da između njega i Fridriha možda postoji neka kobna veza, do onih koje su bile obojene nejasnom i golemom tugom zbog ravnodušnosti prema njemu dragog prijatelja, i do takvih misli koje su se svemu tome izrugivale, njegovoj sumnji, bojažljivoj ustreptalosti duše, bolesnoj radoznalosti i preterivanju, i podstrekavale ga da se odmah digne od stola, da se ostavi stražarčenja i krene svojoj kući, da ne bi sledeći dan, samom sebi bio smešan, kada se Janko bude pojavio opet onako sasvim normalan kakav je bio i ranije, ljubazan i dobar prema svome jedinom prijatelju, sa pozivom da ga Pavle poseti da bi ćaskali, sami sa sobom, kao što je to i do sada bilo.

Ali je ipak, i pored ovih suprotnih misli, svime dominirala čudna rešenost da čeka i čeka, da vidi i da se uveri šta je to sa Jankom, bio je prikovan za stolicu i željan da najzad izlazak ili neizlazak Janka iz kuće, ili poseta neke sumnjive osobe, reši misteriju, da odgovori zbog čega je bez ikakvog objašnjenja, ili truda da se bude ljubazan, narušen jedan sveti običaj koji su negovali godinama, čarobni sastanci udvoje u 6 časova uveče svake subote, željno očekivani kroz dugih šest dana dosadnog i tegobnog dreždanja nad mrskim kancelarijskim stolovima. Pavla bi opasno pogodila već sama ta činjenica da je jedna nedelja proći tako sterilno i prazno, bez ugodne atmosfere kojom je bila ispunjena soba u kojoj su održavali subotnje sedeljke, atmosfera čudno prijatna, fantastično prijatna, jer je samo njihova, nezavisna od Peraka, g. Švarca, arhivskih fascikli, jedan sasvim drugi svet koji je jedino realan i značajan; da će jedna nedelja proći bez ugodnih i neobično zanimljivih razgovora o markama i filateliji, o umetnosti, ili o bilo čemu drugom, slobodno i spontano odabranom, sa neizbežnim nadmudrivanjima u kojima je svako mogao da pokaže koliko mnogo vredi i koliko mnogo zna lepih i plemenitih stvari, sve tako iz oblasti umetnosti i nauke, koliko mnogo zna i koliko duboko razume te jedino značajne stvari, a što se inače u svetu g. Peraka i g. Švarca nimalo ne ceni. Sve to bi ga opasno pogodilo i inače, a ovako, propast subotnjeg popodneva bez ijedne reči objašnjenja ili opravdanja, otkazivanje sastanka ovako suvim i uvredljivim, jednostavnim saopštavanjem da je zauzet (čime? čime? čime?), sa nečim kobnim i strahotnim što kao da je osećao da se iza svega toga krije, Pavle je primio sa najdubljim očajanjem. A zatim, šta će tu Fridrih, kakva je njegova veza sa Jankom, ili je sve to samo slučajan sticaj slučajnih okolnosti? Da nije, možda, Fridrih na neki način, i pored svoga odbijajućeg izgleda, uspeo da se približi Janku, da mu se nekako dodvori i istisne dosadašnjeg prijatelja? Da nije u pitanju neka žena koju podli Fridrih podvodi Janku, neka zakasnela strast najdražeg prijatelja, neke Fridrihove intrige protiv njega, Pavla? Ponovo se vraćao na ono što je kao užasnu stvarnost već doživljavao noćas, u košmaru probdevene noći, i što je sa jutarnjim suncem postepeno izbledelo.

Ovo su već bile misli i osećanja koja nije mogao da podnese, i one su se u njegovoj glavi pojavljivale više kao neka fluidna, nestalna magla oko najrazličitijih slika koje su se brzo i bez reda smenjivale pred njim, prožimale se uzajamno i preplitale jedna drugu, nestajale pa se opet vraćale, iste ali opet sasvim drukčije, sa mnogim novim prizorima, i u njima su bili Janko, Janko i Fridrih, čas sjedinjeni, čas sasvim blizu jedan drugome, u nekakvom došaptavanju, u razgovoru poverljivom (i možda prijateljskom?), u različitim situacijama i na različitim mestima, a on, Pavle, i tu je, među njima, i nije tu, ponekad je samo on sa Jankom... ali slika u kojoj su Janko i Fridrih zajedno sve je nametljivija, sve mu je duže pred očima, a fluidna magla nepodnošljivih misli oko nje sve gušća, a da pri tome ova njemu neprijatna slika nije nimalo fluidnija, već naprotiv sve drečavija, kao iscrtana drečavim bojama grubim potezima podsetiti...

Ove misli i sve ove slike već su ga bile gotovo potpuno obuzele tako da je i zaboravio pravi cilj nepredviđenog dreždanja u kafani, kada iz mračnog otvora kuće hitrim koracima iziđe Janko, zastade malo na pločniku oklevajući, a zatim brzo krete niz ulicu.

Pavle se prenu, u prolazu i ne gledajući tutnu kelneru novčanicu za popijeno piće, i žurno istrča na ulicu. Veče je već počelo da šalje svoje nagoveštaje, preterano duge senke, koje je pored predmeta stvaralo zalazeće sunce, gotovo se nisu odvajale od okolnih, suncem obasjanih mesta. Izašao je baš u trenutku izdisaja dana, kada večernja svetlost postaje difuzna i maglovita, pravi kontrast jarkim tonovima svetlosti vedrog jesenjeg dana. Predmeti se nisu više tako jasno videli, i Pavle dobro napregnu oči te dole, niz ulicu, među svetom koji je postajao sve brojniji, ugleda Janka koji se brzim koracima udaljavao. I Pavle ubrza korak, i uskoro sustiže Janka toliko da je dobro raspoznavao njegovu visoko podignutu glavu, lepo skrojeno odelo i kišni mantil prebačen nehajno preko ruke. Pavle je rastojanje između njih čas smanjivao čas povećavao, u zavisnosti od toga da li su nailazili na gušće gomile šetača, ili pak na proređene prolaznike u sporednim ulicama.

Janko je hitao, videlo se da pri tome ima sasvim određen cilj, ali je to činio ravnomerno, ne pokazujući nikakvu užurbanost. Ova okolnost pomogla je Pavlu da ga uspešno prati, bez opasnosti da će ga Janko ugledati, tako da je u pustijim delovima grada povećavao rastojanje krijući se iza stubova, na kojima su svetiljke već bile upaljene.

Pri tome postajaše sve uznemireniji, sa do krajnosti nestrpljivom radoznalošću. Janko je išao nezadrživo sve dalje i dalje, kroz sasvim nepoznate, daleke krajeve grada, u kojima Pavle nikada ranije nije bio niti je znao i da postoje, a nikada ranije ne bi ni pomislio na to da je Jankova noga ikada u njih kročila. Ali prijatelj iđaše svojim ubrzanim i nepromenljivim hodom bez ikakvog oklevanja, bez zastajkivanja da bi nekoga upitao za pravac, bez ogledanja za uličnim natpisima na kućama, kao da je ovaj svoj put u nepoznato do najsitnijih detalja prethodno brižljivo proučio, na gradskim kartama koje mu je zla kob podmetnula i na njima rukom koja ne trpi opiranje unela crvenom bojom krvi čudni put kroz krivudave uličice najdalje periferije. Kao opčinjen Janko je nezadrživo išao po ovoj nevidljivoj niti, a za njim Pavle, koga Janko nije ni primećivao zaboravivši, možda, da ovaj uopšte i postoji.

Ovakve i slične sumorne misli motale su se po Pavlovoj glavi, koji se, već zadihan, trudio da ne ispusti iz vida prijatelja, kada praćeni i uhoda izbiše iznenada, izvan poslednjih gradskih kuća i udžerica, na ledinu na kojoj behu gomile đubrišta, nabačene bez ikakvog reda, kao humke nekih džinovskih krtica, i čestari različitog korova, smrdljivog ili bodljikavog, koji kao da je prkosio svojim odvratnim izgledom odvratnoj okolini u koju ga je priroda bacila da se snalazi kako zna i ume.

Na ovom iskrzanom obodu periferije grada, gde se ledina svojom kužnom korom na pojedinim mestima duboko uvlačila u nju, i gde su, opet, grupice kuća ili čak i usamljene udžerice, kao neka predstraža grada bile bačene na otvoren prostor ledine, malo je bilo svetlosti da odagna tminu sumraka koji je sve više osvajao. Tek poneki stub tu i tamo, sa sijalicama žućkasto-prljave i slabe svetlosti, ili samo poneki osvetljen prozor nasuprot mračnim rupama onih udžerica čiji žitelji pritisnuti siromaštvom, ili potrebom da vrlo rano ustaju, nisu palili svetiljke snalazeći se u tmini svojih koliba kako su znali u umeli. Mnogi su, štedeći, čekali u tmini da mrak sasvim ovlada, pa da tek onda upale električne sijalice, gasne lampe ili bar samo sveće, pa da najvećom brzinom obave sve one neophodne radnje pred odlazak u postelju.

Ovo beše veoma bedan kraj. Daleko na sve strane izvan grada nije se videla nijedna blistava pruga svetlosti, koja bi govorila da u ovaj deo varoši uvire neka veća saobraćajnica, donoseći život, svetlost, ono neobično pulsiranje, posebno ispoljeno u večernjim časovima, koje govori o životu, o pokretu i o tome da grad nije usamljenik na zemaljskoj kori već ima dalekih i bliskih braća i sestara, koji ga nisu zaboravili i koje on nije zaboravio.

Ništa od svega toga, samo slabo svetlucanje tu i tamo, kao kratki izdisaji samrtnika, samo razbacane udžerice u svojim nejasnim obrisima sumraka slične osušenim krastavim delovima kužne ledine, samo boce i đubrišta, prljavi potočići bez pokreta, kao umrtvljeni svojom gustom tečnošću, neodlučni u svom samosaznanju što su, da li zaista potoci ili pak bare, jedino prljavština i nered stvari poremećenih ljudima koji su se tu naselili samo zato što nisu mogli na nekom drugom, bogatijem i lepšem mestu. Nigde staza ni puta, već samo čudan mozaik nekih povišenih delova đubrišta, na koje bi bilo opasno ili bar odvratno staviti nogu, i tvrdih delova ledine između njih, koji kao da su nabijani vekovima nekim orijaškim maljem, na kojima su ipak rasli neobični tvrdokorni korovi, neosetljivi čak ni na svakodnevno gaženje.

Možda je ovaj kraj za vreme dana bio vedriji, možda se na ledini razlegala razdragana vika golišavih mališana, sposobnih da i najsumornijem mestu udahnu životnu radost, a na đubrištu poslovale trudoljubive kokoške izbacujući masne crve gomili žutih pilića, možda su se odvijali i ratnički turniri ratobornih petlova, ali je sada u noćnoj tmini sve izgledalo do krajnosti bedno i opasno.

Turobno raspoloženje Pavlovo dostiže u ovom sumornom ambijentu vrhunac, a njegova nejasna strepnja poprimi oblik panike kada se Janko, bez ikakvog oklevanja, uputi istom brzinom izvan poslednjih kuća kroz lavirint đubrišnih humki. Nebo je bilo vedro, ali nisko lebdeći mesec, koji tek što beše izašao iznad horizonta, nije bio u stanju da bolje osvetli neravnu površinu. Samo vrhovi đubrišnih humki i njihove strane okrenute mesecu behu obasjane bledom svetlošću, a suprotne strane i prostori između humki behu u potpunom mraku. Predeo izgledaše sablastan, a Janko se poče pred Pavlovim očima čas gubiti čas pojavljivati, u zavisnosti od toga kako je upadao u senke i iz njih potom izlazio na prostore u koje prodirahu mesečevi zraci. Pavle se uplaši da će ga sasvim izgubiti, i ova praktična bojazan gotovo sasvim potisnu strah koji ga beše obuzeo u ovoj stravičnoj pustari, i koji se beše sve više pojačavao pred mučnim pitanjem radi kakvog je to razloga Janko krenuo ovako uporno u ovu neprivlačnu tuđinu. U Pavlovom saznanju sve se više učvršćivala misao da postoji nešto kobno kao uzrok ovakvom Jankovom ponašanju, možda njegovo iznenadno ludilo ili možda još i nešto gore, ali sada, spotičući se između humki, on sve to nesvesno odbaci napinjući se svim silama da mu prijatelj konačno ne bi izmakao.

Posle izvesnog vremena, koje mu se činilo beskrajno dugo, i u kome je gubeći dah stotinu puta ponovio da dalje više ne može, ugleda pred sobom gotovo potpuno ravan teren, na koji Janko najzad izbi pojavljujući se između poslednjih đubrišnih humki.

Pavle vide da je to prostrana obala rečnog rukavca, koji se, udaljen stotinak metara, svetlucao pod mesečevim zracima. On zastade, jer ravan teren i već sasvim jasna svetlost meseca, stvoriše opasnost da ga Janko otkrije. Čekao je zato da prijatelj što više izmakne, ne bojeći se sada da će ga izgubiti.

Predeo u kome se prijatelji nađoše predstavljao je peščanu rečnu obalu, koja se od poslednjih đubrišnih humki blagim nagibom uzdizala ka reci. Na njoj beše mnoštvo vrbovog drveća i panjeva, raštrkanih pojedinačnih primercima ili u manjim grupicama. Ove vrbe behu najrazličitijih oblika i često sasvim fantastične; moglo se pomisliti da se jadno drveće svojim čudnim i u noći stravičnim oblicima brani od divljih stanovnika prigradskog naselja, koji su se zbog svoje nemaštine okomili na nepomične žitelje peščane obale, sekući za ogreb i druge potrebe grane ili čitava stabla vrbovog drveća. Ali su bedni ostaci nekada guste vrbove šume jasno govorili da goroseče nisu ni za trenutak ustuknule pred čudnim i zastrašujućim oblicima grana, koje su vrbe svojim bujnim tkivima stvarale na povređenim mestima. Neke behu kao čupavi papuanci sa oblom krunom od bezbrojnih sitnih grana na vrhu jednostavnog stabla, dok su druge podsećale na podbočene ljudske prilike čiji udovi štrče na sve strane, ali je glava jednim oštrim zamahom sečiva odrubljena za uvek; poneko stablo kao da je stajalo na većem broju štulastih nogu, jer su poplavne vode na tim mestima odnele pesak oko njih i obnažile granati koren; bilo je i takvih čije je kratko i debelo stablo podsećalo na bradatog, svog izboranog i oronulog starca, zbog gustih spletova končastih adventivnih korena koji su visili u donjem delu stabla sve do samog peska.

Janko je išao još neko vreme kroz proređeni vrbak, a zatim sede na jedan vrbov panj, okrenuvši se licem ka reci. Iskoristivši ovu povoljnu priliku, Pavle je nastojao da se što više približi prijatelju; kao kakav indijanski uhoda primicao se oprezno sve bliže, zaklanjao se između vrba, sve dok nije uspeo da se smesti iza jedne velike vrbe, u neposrednoj blizini panja koji je Janko izabrao da na njemu čeka svoju sudbinu.

Jer on zaista nešto čekaše, to je Pavle video po napregnutom stavu čitavog njegovog tela, po nervoznim pokretima kojima je pušio tek upaljenu cigaretu... Pavlu tek sada postade jasno koliko je njegova opreznost bila opravdana, jer Janko napregnuto čekaše nešto ili nekoga, i jedini razlog što je Pavlovo šunjanje imalo uspeha bila je okolnost što je Janko to očekivao iz nekog drugog pravca, a ne iz onog iz koga je sam došao. Postojanost kojom je išao kroz grad kao da ga beše napustila, upornost kojom se probijao između đubrišnih humki kužne periferije kao da beše iščezla. Povremeni trzaji čitavog njegovog tela kao da pokazivahu posmatraču, sakrivenom iza kvrgave vrbe, da je staloženost kojom se Janko probijao kroz spletove gradskih uličica i koja je pre ličila na brzu šetnju sportista raspoloženog da svoj organizam krepi napornim šetnjama u jesenje večeri nego na neodložno hitanje ka nepoznatom, samo prividna, a da je jedino stvarna samo ustreptala, nervozna želja da se neka strašna tegoba skine sa duše, što pre i na ma koji način. Međutim, ovo je bila samo kratkotrajna kriza, jer se ubrzo Janko sasvim umiri sedeći na svome panju nepomično kao kakav antički kip.

I dok je Pavle, sakriven u senci stare vrbe, sve više drhtao od strahotnog nestrpljenja, Janko je sada nepomično sedeo i sedeo, kao pomiren sa proticanjem vremena bez kraja, paleći s vremena na vreme cigaretu koju je bacao tek pošto bi mu kratki pikavac gotovo opržio prste. Samo jednom pogleda u sat, više nehajno nego sa nekom naročitom potrebom, kao da je, Pavlu je bar tako izgledalo, bio uveren da ga ono što očekuje nije mimoišlo, da je stigao dovoljno rano da ne propusti konačno rešenje onoga od čega zavisi i čitava njegova budućnost.

Prenuvši se za trenutak iz napete pažnje kojom je posmatrao prijatelja, Pavle vide da je bleda mesečeva svetlost dostigla kulminaciju, i da sve što je u njoj okupano, mirni rukavac reke, pesak kojim je ona zasula svoje obale, usamljene vrbe i zgrčena prilika čoveka koji je sedeo na panju, izgleda sablasno u svojoj tišini. Ni jedan zvuk da poremeti mir ovog predela, samo tišina gotovo nepodnošljiva, kao da je mesec šaljući na Zemlju svoje zrake doneo sa njima i nešto od svoje avetinjske tišine koja večno vlada njegovim mrtvim prostranstvom. To je ono vreme kada mesec i Zemlja postaju jedno, oni retki momenti u kojima se ove dve usamljene čestice sećaju svoga zajedničkog života, trenuci kada sve što je živo prestaje za trenutak da živi, a ostaje samo bleda svetlost kojom ljubavnik grli odbeglu ljubavnicu, nežno je milujući kao dahom koji prelazi po uzdrhtaloj koži.

I najednom, u toj teškoj tišini, gotovo gromoglasno i stravično odjeknuše slabi zvuci nečijih koračaja, tamo dole niz reku, u senci nizova vrba koje su se nad nju nadnele. Neko je dolazio, i kako se taj neko približavao njegovi koračaji behu sve slabiji, sve prirodniji; oba se prijatelja trgoše, prekinuti u ko zna kakvim mislima, i pogledaše ka nejasnoj prilici koja pored reke promicaše između vrba. Janko se uspravi, učini jedan nasrtljiv korak prema pridošlici, i Pavle se uplaši da će se udaljiti od mesta na kome je sam zauzeo ovako pogodnu busiju. Ali prijatelj ostade tu, i Pavle na njegovom licu vide jedan čudan izraz, neku krajnju odlučnost, neobičnu tvrdoću stisnutih usana, oštar i tuđ pogled, neka gruba maska na licu, koju Pavle na Janku ranije nikada nije video.

Prilika koja maločas tako grubo naruši mrtvu tišinu mesečeve svetlosti, a koja sada koračaše po mekom pesku sasvim lako i gotovo nečujno, beše se već gotovo sasvim približila, i Pavle ugleda potpuno jasno grotesknu priliku obučenu u kožne čakšire, povijen stas i krive noge, dugačke ruke u rukavicama, maramu oko kratkog vrata i glavu pod duboko natučenim šeširom.

Prenemažući se od preljubaznog kreveljenja, sve više šireći ruke – kao prispeli putnici koji gore od nestrpljenja da padnu u zagrljaj svojim milim i dragim, Fridrih se gotovo podskakujući približavao Janku, dotakavši najzad i šešir u znak pozdrava. On pruži ruku Janku poželevši mu dobro veče, ali ovaj ostade nepomičan, kao da nije ni primetio pruženu ruku, i reče prigušeno, ustreptalim glasom, tako da ga je Pavle jedva čuo: "Dajte pismo!".

– O, gospodine Janko! – kao začuđeno uzviknu Fridrih – pa zar da me dočekate bez ikakve dobrodošlice? Ja mislim da ovaj mali posao između nas ne bi trebalo da kvari naše prijateljstvo! Posao je posao, a Vi ništa ne gubite, samo dobijate, a ja sam taj koji bi, možda, trebalo da se žali!".

– Idite k vragu sa tim Vašim prenemaganjem – obrecnu se Janko – Kažem Vam, dajte pismo, pa da svršimo ovu prokletu stvar!

– U redu, u redu, gospodine Janko, samo bez ljutnje, zaista niste u pravu što sa mnom tako postupate, dok sam ja veoma pažljiv prema Vama... a moja naklonost prema Vama dovoljno se potvrđuje i time što sam prepešačio tolike kilometre samo da bih se sa Vama našao... i da bih Vam predao nešto što će bez sumnje, to ne možete poricati, za Vas biti najlepši poklon.

– Ha! Ta nećete valjda reći da sam ja zahtevao da se sastanemo toliko daleko izvan grada! To je bila Vaša ideja, ne moja... Vi ste želeli da odemo što dalje, u što pustiji kraj! A po meni, mogli smo ovo svršiti i u bilo kojoj gradskoj kafani. Nego, ostavimo to sada i svršimo ovo zbog čega smo i došli. Dajte pismo, ako ste ga uopšte i doneli. – Janko je, očigledno, s mukom suzbijao nestrpljenje, i Pavlu se učini, neku pritajenu odvratnost prema čitavoj ovoj situaciji. U Fridriha uopšte nije ni gledao, iako se njemu obraćao, već nekuda pored njega. Govorio je sada sasvim glasno, glasom kojim kao da je potiskivao ljutnju koja je htela da izbije kroz grlo, praćeno psovkama i kletvama. Pavle vide da mu usne čudno podrhtavaju, a da rukama čini nervozne pokrete niz telo.

To je svakako video i Fridrih, koji najzad prestade da se ljubazno osmehuje i njiše napred i nazad, kao da se klanja pred sagovornikom, da trlja ruke gladeći svoje ljubazne reči. Njegovo lice dobi nezainteresovan izraz, gotovo poslovan, kao da se pomirio sa Jankovom nerazumnošću i odbijanjem.

– Pa dobro, dobro, – reče Fridrih otežući, skoro kao da je uvređen. – Pismo je tu, ja sam čovek od reči, ali šta mi Vi donosite? Voleo bih da ste i Vi od reči kao što sam to ja!

Fridrih izvuče iz unutrašnjeg džepa svoga kaputa jedan presavijen list hartije, komad izgužvanog, prljavog i požutelog papira, ali ga iz ruku nije ispuštao već ga je držao priljubljenog uz grudi, pošto je njime nekoliko puta mahnuo pred Jankovim očima.

Janko je, očigledno, sve teže savladavao uzbuđenje, njegovi pokreti behu sve nervozniji. Ukočena pogleda gledao je u hartiju na Fridrihovim grudima, i Pavle se pitao kakve strahotne misli mogu sadržavati ispisani retci na ovoj požuteloj osnovi, kakva je vrednost u njima da se Janko zbog njih sastaje sa ovim odvratnim tipom tako daleko od svakog ljudskog bića, u potpunoj pustoši noćnog predela kraj reke, gde su svedoci samo nepomične unakažene vrbe i neosetljiva zrnca peska.

Janko, na sumnjičavo Fridrihovo pitanje "... ali šta mi Vi donosite?", izvadi iz džepa jedan svežanj hartije, otvori ga i pokaza Fridrihu, nekoliko filatelističkih koverata, nekoliko blokova i pregršt maraka... On ih ćuteći pruži Fridrihu, i Pavle sa zaprepašćenjem vide da su to skupocene marke propale afričke državice, izvanredna filatelistička vrednost koju u takvoj potpunosti verovatno niko u svetu nije posedovao... Afričke marke Bušmafarske republike, do kojih je Janku toliko stao, njegov ponos i najveće blago, nešto što ne bi dao ni svome najboljem prijatelju, ni njemu, Pavlu, ni za ljubav ni za bilo koju drugu seriju najređih maraka. A sada, Pavle je gledao ne verujući kako, u nestvarnom mesečevom predelu, ovo blago prelazi u Fridrihove ruke, kako postaje svojina te protuve i bednika, koji nije čak ni neki najobičniji filatelista, i to za prljavi komad hartije! Pavlovo zaprepašćenje postajalo je sve veće, a odgovor na pitanje kakva je vrednost tog požutelog papira sve dalji i nejasniji.

Janko je jednom rukom držao marke, a drugu je ispružio, u grozničavom traženju, za papirom koji Fridrih još uvek držaše pripijeno uz grudi.

– Polako, polako, gospodine Janko – reče Fridrih. – Da vidimo da li su zaista to te marke! Ne kažem ništa, ali ne bih želeo da budem obmanut! Ja se slabo u to razumem, a pri ovakvoj svetlosti teško je i videti na brzinu šta čovek dobija. On je pri tome istezao svoj kratki vrat koliko je god više mogao, drhtavom rukom stezao je pružene marke koje Janko još uvek nije ispuštao, a izbeljene oči u napetoj pažnji nisu mogle skriti zluradi osmeh koji mu se pojavio na usnama.

– Pa pogledajte, – ciknu Janko besno – gledajte i znajte da postajete vlasnik dragocenosti koje niste dostojni! Gledajte i uverite se, Vi podli stvore! Kod mene nema slabih stvari, a ova je najdragocenija! Gledajte marke, osigurajte se, proverite, ja se ne bunim! Ali, pogledajte i kako izgleda čovek koji preskupo plaća svoje nekadašnje grehe i koji nema snage da jednim udarcem zgromi nepravdu, koji nema snage da se izloži poniženju koje bi zatim usledilo... Nosite ove marke, sada su vaše, a meni dajte moju sramotu, i nosite se k vragu sa tim Vašim ucenama i prenemaganjima!

– Polako, gospodine Janko, samo bez vređanja. Ja sam prema Vama sasvim pristojan, a posao je posao. Ne tražim ništa od Vas a da ne platim. Uzimam Vaše marke, i plaćam ih ovom hartijom, a njenu vrednost Vi već i sami znate.

Fridrih pruži pismo, koje Janko grčevito zgrabi i ne gledajući strpa ga u džep, a uze marke, pogleda ih pri bledoj svetlosti meseca nekoliko trenutaka, stavi ih u koverat, a zatim duboko u nedra.

Onog trenutka u kome Fridrihovi prsti uzeše dragocenu seriju, u Janku dao da se nešto slomi, njegove usne zadrhtaše i Pavle vide da ovaj snažni čovek samo što ne briznu u plač. Gotovo isto tako bilo je i njemu, kao da otkidaju deo njegovog tela, kao da kakva surova ruka duboko zabija oštar nož sve do samog srca.

Ali to trajaše sao jedan tren. Janko se opet uspravi u čitavom svom čvrstom stasu, odlučnim pokretom zakopča kaput, uze preko ruke mantil koji je ostavio na panju, i beše spreman da pođe.

Fridrih je bio takođe spreman, i on učini jedan korak ka Janku, pružajući ruku da se pozdravi.

– Pa, do skorog viđenja, – reče on navlačeći opet na svoje lice preljubazan osmeh, koji ipak nije mogao da potpuno prekrije zluradost koja se zadržala u uglovima njegovih usana i nešto zlobno u izrazu očiju.

– Nadam se da ostajemo i dalje prijatelji, naročito posle ovako uspešno obavljenog posla... koji je na korist i Vama i meni – insistiraše Fridrih i dalje. – Verujem da ćemo mi i u buduće sarađivati, ljutnje ne bi bile dobre. A i zašto da se ljutimo? Treba živeti i dati drugome da živi, to je moja deviza!

Sve tako naklapajući bez veze, Fridrih je poskakivao za Jankom, koji je, još uvek okrenut prema njemu, pokazivao očiglednu nameru da što pre ode sa ovoga mesta.

– Slušajte, Vi, Fridriče! – reče on odlučnim glasom, prvi put u toku ove noći oslovivši ovoga po imenu. – Kažem Vam, dosta mi je Vašeg lakrdijanja. Dobili ste ono što ste želeli, i sada odlazite! Ja sam dao ono što sam morao, i nemam više razloga da ovde sa Vama stojim. I nemojte mi se više pojavljivati pred očima sa bilo kakvim zahtevima. Klonite me se što više možete, biće bolje za obojicu. Ne želim više nikakvog dodira sa Vama, to neka Vam bude jasno! Ako se u buduće usudite da mi sa nečim i dalje dosađujete, neću više imati nikakvih obzira!

– Ha! Vi kao da mi pretite! – uzviknu zlobno Fridrih. – To mi je nagrada, za dobrotu dobijam pretnje. Samo, nemojte biti tako silni, može Vam Fridrih još i zatrebati. Nemojte me prezirati, to ja Vama kažem! Nemojte misliti da je sve svršeno samo zato što ste dobili natrag svoje pismo, i da možete sa mnom sada tako postupati. Niste Vi još sa mnom gotovi, bolje bi bilo da ste malo finiji samnom, i ako me prezirete.

– A ko Vam kaže da mislim da je sve svršeno? – ciknu izbezumljeno Janko. On se okrete i pođe prema Fridrihu koji izazivački stajaše za njim, ali sada ipak ustuknu korak nazad.

– Ništa nije svršeno, ti podli ucenjivaču! Uhvatiću ja tebe u stupicu, pa kad-tad! Zar misliš da će tvoja podlost ostati nekažnjena? Ne, to se neće desiti, ja ti to tvrdim! Ovoga puta dobio si igru, ali ćeš i ti učiniti neku grešku, i tad ću te ščepati! Polako, imam ja vremena, a i strpljenja. Ovo ti neće biti zaboravljeno!

Janko je vikao kao izbezumljen, bes mu je gušio reči, i one su izlazile iz njegovih zapenušanih usta deformisane i neartikulisane... Sve ono što je sputavao u sebi danima, svo ogorčenje koje je danima ugušivao duboko u sebi, i najzad kulminacija besa koji ga ove noći beše spopao dajući deo sebe, provališe sada orkanskom silinom... Ono što nije mislio da kaže, ono što je želeo da zadrži u sebi i da na tome strpljivo gradi tajnu osvetu, nezadrživo se sada prolomilo Fridrihovim izazivanjem.

– Dakle tako, Vi i dalje pretite! – uzviknu Fridrih dok mu zloba preplavi lice. – Pretite, mislite da Vama niko ne može ništa, verujete da ste kralj Kancelarije, i da gospodin Perak kada ste Vi u pitanju ni u šta ne zarezuje malog, bednog Fridriha. Varate se gospodine, gorko se varate, to Vam ja garantujem! Nećete moje prijateljstvo, imaćete moju mržnju! Pravednu mržnju gospodine, jer ste me uvredili! Ovde samo Vaše izvinjenje može popraviti stvar. I ja ga očekujem, gospodine!

– Ama šta napriča, čoveče! – Janko se grohotom nasmeja, dok mu iz očiju izbijahu ljutite iskre ogorčenja. – Da ti se možda zato izvinim što si me na najpodliji način ucenio i opljačkao? Nikad! Naprotiv, kažem ti stići će te kazna, ma kad! Tvoja odvratna prilika treba da već jednom nestane iz našeg društva, i ja se neću dvoumiti da te zgazim kao kakvog smrdljivog insekta, i to ću i učiniti pri prvoj tvojoj gadosti!

Rekavši to, Janko htede da se dalji, ali pri njegovim poslednjim rečima talas nepojmljive zobe preplavi Fridrihovu priku iz njegovih najdubljih ponora, njegovo lice postade zeleno i iskeženih zuba sasvim se deformisa. Neverovatno hitrim pokretom dugačkih ruku on do kraja povuče rajferšlus na svojim kožnim pantalonama, nogavice spadoše niz mršave, kvrgave, snažne i člankovite noge, a između njih ukaza se odvratna škorpionska bodlja, koja se besno uvijala na dugačkom člankovitom repu koji mu izbijaše iz zadnjeg dela tela!

Sa divljim krikom Fridrih se munjevito baci na užasnutog Janka, i dok ga je čeličnim rukama stezao oko vrata, otrovnom bodljom raspori mu stomak.

Sleđen od užasa, Pavle vide kako se u rasporenu utrobu prijatelja ubrizgava škorpionskom bodljom zelena otrovna tečnost u nezadrživim mlazevima, kako se Fridrih popeo na Janka držeći ga čvrsto svim svojim udovima, zabijajući mu istovremeno oštre zube među oči!

Janko pade kao pokošen, zajedno sa svojim ubicom koji i dalje ostade na njemu, koji ga nikako nije puštao, dok je otrovna bodlja i dalje vršila svoj krvavi posao. Otrovna tečnost već ispuni rasporenu utrobu i poče se prelivati preko njenih drhtavih ivica, zeleni plod užasa zlobe koju je ovo odvratno biće nosilo u sebi...

Janko već više nije davao znaka života. Ležao je nepomičan na sivom pesku, koji se oko njega začas oboji crvenim i zelenim pegama, sa bezbrojnim nijansama koje su davale pomešane ove dve boje, boja života i boja smrti. Ležao je bez dostojanstva, bez snage i lepote, gotovo raščerečen, iskeženih ustiju i iskolačenih očiju, ponižen do kraja.

Fridrih ga ostavi! Jedno vreme ga je gledao sa istim onim zluradim osmehom kojim mu je i marke uzeo, sa podsmehom i mržnjom.

A zatim, neki životinjski strah se probudi u njemu, on se unezvereno poče osvrtati oko sebe, i Pavle u tom trenutku premre od straha, uvlačeći se duboko u senku vrbe.

Osvestivši se, Fridrih brzo navuče kožne pantalone, zakopča ih rajsferšlusom, te tako i od meseca sakri u kožne čakšire svoju odvratnu tajnu. Radeći brzo kao da mu je vatra za petama, on skupi nepomično telo u kišni mantil, pazeći pri tome da se što manje okrvavi, podiže ga preko ramena neobičnom snagom i sa lakoćom ga odnese do rečne obale.

Kao u polusnu Pavle je gledao sablastan prizor u kome je mrtvog čoveka nosilo krivonogo čudovište... jasno je video, spram srebrnaste rečne površine, kako Fridrih oblači mrtvom Janku mantil, kako mu razvaljenu utrobu puni kamenjem koje je reka ostavila kraj svoga puta, a zatim svu tu mešavinu ljudskog mesa i kamenja vezuje u kišni mantil kao balu bezvrednog sena.

Svršivši svoj gnusni posao Fridrih dograbi ovaj smotuljak, podiže ga visoko iznad glave i napinjući se iz sve svoje životinjske snage baci ga daleko prema sredini reke. Udarivši tupo o mirnu površinu vode telo istera iz nje visoke mlazeve. Pre nego što će zanavek progutati Janka, voda se oko njegovog leša za trenutak uzburka, a zatim ga proguta dok se nad njim sklopiše teški rečni tokovi. Reka je potom i dalje tekla na isti način, kao da je ostala potpuno ravnodušna prema svom saučesništvu u gnusnom zločinu. Krijući tragove zlodela koje je na njenim obalama počinio ovaj nečovečni stvor, reka je stalno dolazila i odlazila i stalno bila tu, neuhvatljiva u svojim tajnama koje je od pamtiveka krila.

Fridrih se saže nad vodu, i pomažući se peskom opra sve krvave mrlje koje su se ponegde na njegovoj odeći zadržale. Potom za trenutak ostade stojeći na obali, kao da je proveravao može li mesečeva svetlost osušiti vlažna mesta na njemu, a zatim se vrati ka mestu na kome je pesak već sasvim upio crvenu i zelenu tečnost.

On snažnim udarcima nogu poče da rastura ovaj pesak na sve strane, da ga meša sa drugim, neuprljanim peskom u blizini, i najzad čitava izdajnička masa krvi i otrova bi izgubljena u milijardama zrnastih čestica, atomizirana udarcima nogu i apsorbovana u dodiru sa sitnim česticama ove rastresite podloge.

Svršivši najzad ovaj posao, koji ga je, bar se Pavlu tako činilo, neobično zabavljao, Fridrih za trenutak zastade, pogleda svuda oko sebe, a zatim brzo ode udaljujući se niz reku hitrim, skakutavim koracima, koji kao da su govorili o zlobnoj ushićenosti kojom je Fridrih bio ispunjen, zadovoljan uspehom svoga ponoćnog poduhvata.

Pavle ga vide kako se sve više udaljuje između retkih vrba, kako poskakuje i kao da se kikotom podsmehuje, kako s vremena na vreme zastajkuje i optrčava oko vrba ili oko samog sebe obuzet napadima zlobne radosti, i da se najzad kao senka sasvim gubi u daljini prizemne tmine.

Sve se izgubi i nestade, Janko, njegova krv, Fridrih, zgužvano pismo, zelena boja otrovne tečnosti, krici pobesnelih prika u noći... Ostadoše samo vrbe, peščana obala i svetlucava reka u bledoj mesečevoj svetlosti, kao mrtve kulise što nepomično ostaju na slabo osvetljenoj pozornici posle snažne drame u kojoj su se orili glasovi uzbuđenih glumaca...

A među vrbama, šćućuren, ukrućen i nepomičan usled preživelog užasa, ostade samo jedan gledalac, jedini svedok jedinstvene predstave u kojoj jedan od njenih učesnika više nikada neće igrati...

Pavle je kao izgubljen stajao uz svoju vrbu, prazan i do kraja ošamućen, bez volje i potrebe da se pokrene, bez ikakvih misli i osećanja, osim potmulog straha zbog saznanja da će o svemu ipak morati da misli, mnogo, dugo i intenzivno, da će morati da nešto uradi, da će ga od sada pa do veka neprestano nešto ili neko podsećati na ovu dramu čiji je nevoljni svedok i sam bio.

Potpuno otupelih čula buljio je praznim očima predase, gledajući u ništa, i ne pomišljajući da da sebi odgovora na bezbroj mučnih pitanja koja su kao odvratni crvi počeli da sve više gamižu njegovim mozgom, izvlačeći se ispod najtamnijih dubina njegove podsvesti.

Mesec se sve više klonio ka svome zahodu, od jedne lopte nabijene srebrnastim sokom svetlosti postajao je sve više tanki, prozračni kotur flispapira, koji će i najslabiji dašak jutarnjeg vetra moći da lako oduva sa nebeskog svoda.

Dolazilo je u osvitu zore do čudesne i čoveku, koji je probdeo noć, uvek tužne smene različitih svetlosti noći i dana, pri čemu jedan isti predeo počinje da navlači sasvim drugo lice.

Kraj reke odjednom postade hladno, i Pave se prenu iz obamrlosti, zahvaćen dahom oštrog vetra koji niz reku promače između vrba. On se zimljivo strese, i okrenuvši se oko sebe zbunjen, spazi da je postalo mračnije mada je dan na istoku nagoveštavao svoj dolazak. Svetlost nevidljivog sunca bila je dovoljna da sa nebeskog svoga odagna mesečev lik, izgubljen i sasvim nejasan u dubini prostranstva, ali je bila istovremeno još uvek nemoćna da osvetli površinu Zemlje. Ona je bila gotovo potpuno u tami, a odmah iznad nje atmosfera beše već sasvim vidljiva, osvetljena difuznom svetlošću nebeskog svoga.

Sve više drhteći od hladnoće, Pavle poče da trči ka humkama koje su se u daljini nazirale, zahvaćen strahom da će ga svetlost dana zateći na ovom užasnom i opasnom mestu, bojeći se da ga svetlost dana ne zatekne na gradskim ulicama. Trčao je dokle god je mogao, a zatim, zadihan i sav u znoju, probijao se brzim teturavim hodom kroz đubrišne humke, zapinjao je o njihove ivice, saplitao se o korovske stabljike i padao rukama i licem u boce i čkalj, ili je kopao rukama i nosom po rastresitoj masi đubreta... Ali on na to nije uopšte obraćao pažnju, nije čak toga ni bio svestan, progonjen samo jednim nagonom, jednom željom, jednom potrebom, da bude što dalje od reke, da bude što bliže svojoj kući, da nikako nikoga ne sretne na ovome svome povratku iz noći.

Ponegde se iz dvorišta rasutih po periferiji razlegalo pevanje petlova, tako stvarno, tako prisno, i ono Pavlu kao da je davalo podsticaj da brže korača niz prljave uličice predgrađa, da poneke od njih pređe, trčeći, u jednom dahu.

U gradu kao da beše mračnije nego izvan njega, kao da su visoki blokovi zgrada štitili noć od svetlosti dana, kao da su joj davali mogućnost da još za neki trenutak produži svoj kratki život.

Na ulicama još uvek je bilo skoro sasvim pusto, tek poneki prolaznik tu i tamo, kakav ranoranilac koji hita za svojim poslom, ili kakva noćna ptica koja se iz mračnih kafanskih rupa vraća kući sasvim natopljena alkoholom.

Svakako da su i Pavla mogli smatrati jednom od takvih noćnih ptica, ali njegova žustrina kojom je grabio niz ulice oštro odudaraše od lenjog i krivudavog vučenja pijanaca. Neki od retkih prolaznika radoznalo su zagledali njegovu izbezumljenu priliku, prljavo odelo u neredu, ukočen pogled i čudno trčanje kojim je hodao. Ali ga niko ništa ne zapita, niko ga ne zaustavi, jer su upravo rani jutarnji časovi ono vreme kada se na ulicama sasvim lako i često mogu videti najneobičnije stvari i najčudnije osobe.

Najzad, prešavši u paklenom tempu nekoliko kilometara puta, Pavle se nađe pred vratima kuće u kojoj je stanovao i čiji svi prozori behu još uvek u potpunom mraku. On brzo otključa lazna vrata, nečujno se pope uz stepenište, i kao lopov, pazeći da ne napravi ni najmanji zvuk, ušunja se u svoj stan.

Za sobom odmah zaključa vrata, skide sa odvratnošću odelo koje je smrdelo na đubre i močvarna isparenja, i ne paleći svetlost leže u krevet pokrivši se jorganom sve do očiju. A teške i uzbudljive misli nagrnuše, kao čopor divljih pasa, na njegovo izmoreno telo i klonuli duh.

Pavlove misli i osećanja bili su sada, kada je umorno telo našlo odmora, vrlo uzburkani, pomaljali su se, kao kakav džinovski talas nad horizontom, sve više i više. Pri tome, jedno je za njega bilo važno – mislio je Pavle i osećao svim svojim bićem, jedino od svega najznačajnije, sada samo to i ništa više, to da niko ne sazna za ovaj noćašnji izlazak... Ako ga neko bude pitao, mislio je dalje, reći će da se sa posla rano vratio kući, upravo u ono vreme kada su svi napustili stanove a niko se u njih još ne vraća, i kada ga je malo ko i mogao videti; reći će da se razboleo, da zato nije ni mogao otići do Janka, i da ne zna ništa o tome šta je sa njim (naravno, samo ako ga budu pitali o Janku); stalno je još od subotnjeg popodneva bio u krevetu, čitave noći, zatim čitave nedelje... nigde neće ni izlaziti... ali, možda će morati da se u ponedeljak pojavi u kancelariji... jer propisi su strogi, vrlo strogi... Ali do ponedeljka nigde ga neće napolju biti, niti ga je bilo još od subotnjeg popodneva, tako će reći ako ga budu pitali, ako ga budu pitali, samo ako ga budu pitali... iznenada se opasno razboleo, te je još od subote morao u krevet. Da, to je najbolja priča koju može ispričati i koju će i ispričati, pa čak i nije samo priča jer je zaista bolestan i neće do ponedeljka nigde izlaziti ni za živu glavu, a ko ga je u subotu po podne i noćas mogao videti, i ko zna da je u subotu po podne i noćas bio napolju? To niko ne može znati, sigurno je da to niko ne zna, jer je od svega najvažnije da ta tajna ostane i dalje tajna...

Pavle je bio u neobičnom fizičkom i duševnom stanju, osećao je samo strašnu groznicu i strah, drhtao je kao prut i cvokotao je zubima pod debelim jorganom, sav malaksao, bez malo snage i gotovo bez života i mislio je samo jedno, u bezbroj ponavljanja, da niko nikuda ne sme izlaziti, da ničim ne sme odati svoje prisustvo strašnom događaju. Ali o tom događaju on uopšte nije mislio, ni na to šta se dogodilo prijatelju, to je sve bilo daleko od njega, potisnuto u najdublje ponore podsvesti. Telesna malaksalost i mučenje groznicom, kao i strašan duševni udar koji je doživeo na mesečevoj ledini, potpuno su ga onesposobili da o strašnom događaju bilo šta premišlja. Jedino je ostala životinjska težnja za samoodržanje, koja se ispoljavala u očajničkoj odluci da se povuče što dublje u sebe, da sve zaboravi, da se odvoji od svega što se desilo, da krajnjim naporom svesti uveri i samog sebe da je zaista još od subote ovako bolestan, da nikuda nije izlazio i da sa ničim nema veze...

U ovakvoj groznici tela i duha sve više je tonuo u neko neodređeno stanje, a pošto ga je groznica pod toplim jorganom polako napuštala tonuo je sve dublje u dubok san bez snova, utočište za koje se priroda pobrinula da pruži slabašnoj ljudskoj duši i trenucima kada telu nestaje snage a um počinje da ludi.

Za Pavla vreme kao da više nije postojalo. Duboki san ga je potpuno odvojio od svega što se van njega kretalo, pa zato uporno lupanje na vratima i dozivanje nekog glasa behu za njega u početku samo slabašni šumovi u nekakvoj beskrajnoj udaljenosti. Najzad, pošto to lupanje i taj glas nikako nisu prestajali, Pavle se prenu iz sna kao u bunilu, unezveren i pometen, sa teškim pitanjem koje ga je mučilo: šta je sve to, gde se nalazi, šta se to sa njim dešava, i ko je on sam.

Pavle najzad ugleda, pred očima koje su se razbistravale, svoju sobu u kojoj su prodirali zraci već visokog podnevnog sunca, i razabra glas stare gazdarice koja ga je dozivala i lupala na vrata, sada već iz sve snage. "Gospo'n Pavle, gospo'n Pavle", vikaše ona, – "jeste li tu, javite se već jednom, šta je zaboga s Vama, je li Vam dobro?" Pred Pavlovim očima najednom izađe slika mesečeve doline i groznog prizora, on se u magnovenju svega seti, i istovremeno i odluke da zauvek u sebi duboko pokopa sve što je video, da sakrije od svakog da išta o tome zna, da sakrije svoju strašnu tajnu i od samog sebe, da zaboravi sve, da uništi svako sećanje... Lupanje na vratima i glasni gazdaričini uzvici se ponoviše i Pavle se instinktivno zavuče još dublje pod jorgan, s neodređenom namerom da se odazove. Ali mu odmah pade na pamet da je ustvari baš dobro da ga gazdarica vidi u ovakvom stanju, bolesnog, da je dobro da baš njoj prvoj ispriča priču koju je smislio o bolesti koga ga je oborila u krevet još u subotu.

Pavle se najpre odazva, a zatim, ogrnuvši se prethodno domaćom haljinom, otvori vrata i pusti staricu u sobu.

– Gospode bože, pa našta Vi to ličite, – uzviknu starica ugledavši pred sobom modro, podnadulo i prljavo Pavlovo lice, razbarušenu kosu, jadnika koji se sav skupio, pogurio i gotovo smanjio. – Pa Vi ste bolesni, Vama nije dobro, – reče ona držeći Pavla za ruke i pipajući mu čelo.

– Da, da, nije mi dobro, – živahno prihvati Pavle. – Bolestan sam, još od juče, čim sam došao sa posla odmah sam legao, nikuda nisam izlazio, stalno sam tu, neka groznica, đavo da ga nosi, ne znam ni sam od čega je to, tako iznenada... – mucao je Pavle zatvarajući vrata za njom i bacajući se iznemoglo ponovo u krevet.

– Pa Vi niste pri sebi, zašto mi niste javili, da Vam nešto spremim i da Vam pomognem, da pozovem lekara, mogli ste ovako sami i umreti do sada... A ja se pitam šta je sa Vama, niko Vas nije video da izlazite, ni ja, a to mi je bilo čudno jer znam da ste uvek revnosni s tim Vašim klubom...

– Da, da, niko ne nije mogao videti, – užurbano prihvati Pavle – rekao sam Vam da nikuda nisam izlazio, odmah sam legao, još u subotu, osećao sam se strašno slabo. A lekara nikako nemojte zvati, sada mi je već bolje, ja lekare ne volim, samo gnjave, uostalom nikada nisam bio ozbiljno bolestan... brzo će ovo proći, siguran sam, valjda neki nazeb, ili tako nešto, ne, ne, lekara, molim Vas, ne treba zvati.

– Kako hoćete, ali nešto morate uzeti... Spremiću Vam topao čaj, a i neke praškove treba da popijete... a ko nemate ja ću Vam dati. Odmah ću Vam sve to doneti, čim skuvam čaj, a zatim treba da nešto i pojedete, makar toplu supicu. Doneću Vam posle i to, biće i za Vas i za mene, ništa ne brinite. Ali ako Vam ne bude bolje, lekar se mora zvati, tu nema šale, i ja ću ga zvati pa makar se Vi i bunili.

– Dobro, donesite mi sve što hoćete, a aspirine i sam imam. Biće mi bolje, videćete... do đavola s lekarom, meni sigurno neće biti potreban.

Ubrzo zatim starica donese vreo čaj koji Pavle sa uživanjem popi, zajedno sa praškovima; toplu supu i dvopek, koje mu je gazdarica potom takođe donela, pojeo je gotovo halapljivo, što je starica protumačila kao znak poboljšanja njegovog zdravlja.

– Sada se Vi odmarajte, a ja ću Vam docnije doneti nešto za ručak, biće brzo gotovo, treba da se okrepite i ojačate, pa Vi skoro dva dana ništa niste jeli, – reče ona.

Pokupivši šolju i čajnik, tanjir, kašiku i kotaricu za hleb, gazdarica napusti Pavla i ode da sprema nešto za jelo. Pavle ostade sam sa svojim mislima.

Višečasovni dubok san, groznica koja beše ustvari napor organizma da savlada prehladu i duševnu obamrlost, topao čaj i praškovi, jaka supa i dvopek, najzad pomisao na večeru koju je priželjkivao probuđenim apetitom, učiniše da se Pavlovo bolesno stanje tela i duha za trenutak potisne. Životinjski strah, odbrambeni praiskonski instinkti, sužena svest njegovog duha, koji su posle noćnog doživljaja potpuno ovladali njime, počeše da ustupaju mesto racionalnijoj delatnosti njegovog uma. Dok je ranije samo osećao i drhtao od nepodnošljive strepnje, a jedina misao bila da prikrije od svakog svoje prisustvo na mesečevoj ledini, sada je počeo i da razmišlja, mada još uvek obuzet velikim strahom.

Ovo razmišljanje o događaju kome je bio nemi svedok, ovaj analitički rad uma da raščlani sve stupnjeve onoga što je doživeo, poraziše ga već u samom početku. On vide da je događaj dao odgovor na mnoga pitanja koja su ga ranije mučila, ali da istovremeno otkrivaju još veće tajne u čije dubine verovatno nikada neće moći da pronikne.

"Dakle, u tome je stvar!" – bilo je prvo što Pavle pomisli zgranut i zaprepašćen.

Sve ono što ih je potajno mučilo u vezi sa Fridrihom, čudna odbojnost koju su osećali prema njemu, sada je dobilo neočekivano objašnjenje. "Pa, Fridrih i nije čovek, već škorpion, odvratno i opasno stvorenje" – razmišljao je Pavle, "čudno neljudsko biće koje se pritajilo među nama". – Njemu izađoše pred oči mnogobrojni prizori, čudno, ulagivačko ali i preteće ponašanje Fridriha, njegova pohlepa i beskrupuloznost, neosetljivost za njihove svakidašnje radosti i žalosti, sitna zadovoljstva i zabave, potpuno odsustvo karaktera i svagdašnja spremnost za sitne i krupne podvale. Da, ničega u tom stvorenju bije bilo čovečnog, ničega toplog i ljudskog, već naprotiv samo neka stalna hladnoća koja je iz njega izbijala čak i kada je bio najljubazniji. Da, da, to je ono, ta ledena hladnoća u njegovim uvek ukočenim očima koje nisu znale za osmeh, to je ono, sada je Pavle to pouzdano shvatio, što ih je sve toliko od Fridriha odbijalo. Pavle se seti kako je bezdušno od gladnih, usamljenih i bolesnih staraca kupovao za bescenje njihove zbirke, koje su im bile kao unučići i možda jedina uteha u tegobnim staračkim danima; kako je, isto tako ne dvoumeći se ni malo, uzimao i poslednju paru od bolesno strasnih sakupljača, nabijajući bez mere cenu onim serijama koje su ti strasnici neizdržljivo želeli da imaju; kako je proganjao, kinjio i pretio, gore nego Šajlok, one koji su imali tu nesreću da se kod njega zaduže za veću sumu novca. Da, iskorišćavao je ljudske strasti i nevolju ni malo ne hajeći što nekoga dovodi do prosjačkog štapa, do staračkog ogorčenja bez nade, do dečačkih suza od muka kod onih naivnih dečaka koji su mu svoje pravo blago poverili na procenu. Da, nije se libio da ucenjuje, preti, iskorišćuje, bez srama i stida, više puta isterivan iz Kluba zbog nemorala, pa opet vraćan kada dosadi poniznim preklinjanjima i moljakanjima. Pa zatim njegovo držanje prema kolegama, u Kancelariji, preterana i neopravdana revnost kontrolora, "otkucavanje" g. Peraku i zbog najbeznačajnijeg propusta, tiha tiranija sa uzdignutog postolja svakog bogovetnog dana, diskretno opominjanje uzdignutim prstom pred ustima (ai svakako na takav način da g. Perak to primeti), svakoga onoga ko bi za trenutak podigao oči sa stola, ko bi za trenutak zevnuo, ko bi se bez ikakve zle namere osmehnuo kolegi sa čijim pogledom bi mu se oči slučajno srele.

Da, bio je nepodnošljiv ne samo zbog stalnog tužakanja, opominjanja, postojanog tiranisanja oko malih stvari, pa čak ne ni samo zbog težih intriga koje je sprovodio kod g. Peraka (o čemu su samo naslućivali jer je g. Perak, račundžijski, čuvao svoga uhodu i goniča, ali što je bilo potvrđivano nemilim posledicama po nekog zlosrećnika koji bi primio manje na kasi, ili bio kažnjen ukorom, prekovremenim radom ili čak bio i najuren iz službe bez ikakvog pardona), već pre svega zato što je svu tu prljavu rabotu činio iz tiha, podmuklo, uvek uz ljubazan osmeh, kao da je spreman da uvek priskoči u pomoć, pa ma ta pomoć značila i odgurkivanje klupice ispod nogu... Da, jedno nečovečno stvorenje, odvratno i odbojno (koliko je g. Perak bio prihvatljiviji uprkos svoje stalne namrgođenosti i grubosti kojom se neretko ophodio prema krivcima), sa tim svojim hladnim kao u zmije, nepokretnim očima, koje su činile ružan nesklad ustima gotovim da se u svakom trenutku ljubazno i udvorički razvuku u osmeh. Pa zatim to njegovo čudno ponašanje i odeća, krive noge i gegav hod, kožne čakšire sa rajsferšlusom i rukavice od kojih se nije rastajao čak ni za vreme julskih vrućina, uvek umotan vrat u debelu vratnu maramu, demodirani dugački sako koji mu se spuštao gotovo do kolena (a iznad svega neobična okolnost da ga nikada nisu videli da u muški toalet ulazi kada tamo još nekog ima; činjenica koja je izazivala podrugljive i dvosmislene šale, ali tako daleko od prave istine).

O svemu tome Pavle je intenzivno razmišljao, nalazeći sada za sve jednostavno, mada sasvim neočekivano i zapanjujuće objašnjenje o otkriću koje je noćas učinio.

– Dakle u tome je stvar! – ponavljao je on bezbroj puta kao automat. – Da, pa naravno, eto u čemu je stvar, eto u tome je stvar, u tome što je Fridrih škorpion, što on uopšte i nije čovek, što on i nije ljudsko biće. Da, da, sada je sve objašnjeno, eto u čemu je stvar!

Ovaj zaključak, do koga je takoreći najednom došao, odmah po prvom jačanju telesnih i duhovnih moći, Pavle je neprestano ponavljao i dalje, za vreme obilne večere koju mu je donela gazdarica, kao i posle njenog odlaska, pri kome mu je gotovo naredila da ne ustaje već da obavezno posle obeda odspava jednu partiju ("Jer" – kako reče zatvarajući polako vrata za sobom, – "ništa ne krepi kao san").

– Dakle, eto, sada je sve jasno, – opet Pavle poče da razmišlja po svome, čim je starica zatvorila vrata – stvar je upravo u tome: Fridrih uopšte nije ljudsko biće već neka odvratna beštija, škorpion ili tako nešto; to sve objašnjava, eto u čemu je stvar, a mi smo se toliko mučili i pitali se kakav je on čovek, šta je upravo s njime, zašto je takav...

Međutim, kao što mu je posle prvog jenjavanja panike, posle užasnog šoka koji je doživeo na mesečevoj ledini, najednom, kao munja, došla ta misao, taj zaključak da Fridrih nije ljudsko biće već životinja i to sve objašnjava, tako ga je opet iznenada, odjednom, ta misao napustila (kao što isuviše naduvan balon iznenada pukne u dečjim rukama i nestaje ostavljajući samo krpčiće gume). Ta misao, bolje reći, nije sasvim nestala, ali je odjednom izgubila onaj značaj koji joj je Pavle pridavao; i od nje ostadoše samo ostaci.

Ljudski mozak je uopšte čudno biće, mehanizam koji dejstvuje pa nekim svojim, za nas još uvek nepoznatim zakonima. U stanju je da nas vodi veoma dugo i uporno samo jednom, često sasvim uskom stazom, u samo jednom nepromenljivom pravcu. Tada sve stvari oko nas, sve pojave, jer mozak preko naših čula sve registruje i ništa ne propušta (pa čak i kada mi toga uopšte nismo svesni), posmatramo samo sa te staze, iz jedne posebne i isključive perspektive koju nam određuje naš položaj na toj duhovnoj stazi. Ovo se naročito dešava u onim isključivim situacijama kada je čovek nečim izuzetno uzbuđen, kada je obuzet nekim neočekivanim otkrićem ili kada su mu u početku pružene nedovoljne činjenice ili pogrešni podaci. Ali, kada nam se već čini da idući tom stazom i gledajući sa nje unaokolo sve shvatamo ili bar osećamo na jedan jednostavan i prihvatljiv način, kada man se već čini da se na njenom kraju ukazuje željeni krajnji cilj, mozak najednom, i ne pitajući nas, pruža drugu mogućnost, izbacuje novu ideju, drukčiju pomisao i pred nama se otvaraju nebrojene nove staze... Sve počinje iz početka, sve stvari i pojave oko nas, ne samo nove nego i one koje smo ranije posmatrali, izgledaju nam sada drukčije, u novoj svetlosti novih ideja koje nam naš mozak neumorno rađa u svojim nepojamnim dubinama, sličan termitskoj kraljici, tajanstvenoj i nedokučivoj, koja u mračnom podzemlju svoga kraljevstva svakog časa rađa milione svojih poslušnih podanika. Rob svoga mozga, čovek je neprestano pod njegovom tiranijom, tog parazita na ljudskom telu; kako su u tom pogledu životinje beskrajno srećnije!

Ponavljajući neprestano tu misao, tu jednoličnu stazu koja mu je pružena da po njoj hoda čitava njegova duhovna aktivnost, misao da je sada sve objašnjeno pošto je otkrio da je Fridrih beštija a ne čovek, Pavle najednom shvati da time u stvari nije ništa objašnjeno, da je, naime, otkrivena sao jedna do tada nepoznata činjenica od koje tek treba poći u daljem traganju.

Pavlu počeše sve jasnije i sa sve više detalja da izlaze pred oči prizori sa mesečeve ledine, kao nekakav film koji se odmotava različitom brzinom i sa različitih krajeva, i on shvati da to što je Fridrih škorpion a ne čovek i predstavlja glavnu, neobjašnjivu tajnu, nešto nečuveno i neviđeno, dakle tajnu i pitanje, a nikako objašnjenje. Njemu tek sada postade jasno da to otkriće ne može primiti tek tako, jednostavno, da je naprotiv to nešto van dosadašnjeg ljudskog iskustva, da sve ono o čemu je do tada razmišljao nema ama baš nikakvog značaja, a da je osnovno pitanje u sledećem: kako je uopšte moguće da Fridrih bude škorpion a ne čovek, da živi među njima kao ljudsko biće, prikriven i zao, da bi tek ponekad, ko zna kad i koliko puta, u potaji otkrio svoju tajnu prirodu po nekom od ljudi (za koje ta tajna više nije imala nikakvog značaja jer su je morali sobom odneti u grob). Da, kako je to uopšte moguće, to da neko ljudsko biće bude škorpion, ili, kako je to moguće da neko bude beštija a da živi kao ljudsko biće među ljudima?

To je bila osnovna misao kojom se Pavle sada intenzivno poče baviti, i glavno najteže pitanje na koje je tražio odgovor. Uputivši se jednom u tom pravcu, on, opet iznenada, zaključi da tako nešto uopšte i nije moguće, to da neko bude škorpion, ili neka beštija, a da kao ljudsko biće živi među ljudima; pa, prema tome, da nije moguće ni to da je Fridrih škorpion!

Čitava stvar mu sada postade vrlo sumnjiva. Ma koliko da su mu prizori iz mesečeve doline bili jasni i sveži, kao da ih i sada gleda pred sobom, Pavle čoče da sumnja u njihovu realnost. Postavši svestan neizmernog i dalekosežnog značaja tog otkrića i zaključka da Fridrih nije ljudsko biće već beštija, Pavle se od toga otkrića užasno uplaši i poče sumnjati u njegovu istinitost i u svoju zdravu pamet.

On poče razmatrati korak po korak sva zbivanja koja su prethodila događaju, a zatim i svoju aktivnost od subotnjeg popodneva, pa i sam događaj. Njemu tada pade na pamet da je do svoga ulaska u kafanu pred Jankovom kućom sve bilo manje-više normalno, svakidašnje (i pored sumnji koje su se rađale u pogledu Jankovog ponašanja, a koje je moglo biti sasvim nevažan detalj), a da je od njegovog izlaska iz kafane, da bi uhodio Janka, sve postalo čudno, nenormalno, zabrinjavajuće, od tumaranja kroz nepoznate ulice pa do groznog zločina na mesečevoj obali. Pavle se tek sada sa svom jasnoćom seti svoga ponašanja u kafani, seti se da je u grozničavom iščekivanju bez reda pio različita alkoholna pića, na šte srce, kao i nekakve druge bućkuriše od kafe i sokova. Ovo je bilo, sada mu je tako izgledalo, od osobitog značaja s obzirom da u životu do tada takoreći ništa nije pio, posebno ne žestoka alkoholna pića, kojima se izgleda juče nalivao."Pa, zar nije moguće" – pomisli Pavle, – "da sam se prosto opio u toj kafani, ili bolje reći otrovao alkoholom, da me je tako snažno uzbuđenje u vezi sa mojim sumnjama uprkos svega održalo na nogama, da sam se zatim nekako dovukao do stana i pao u krevet? Zar nije moguće da je sve to što mislim da sam doživeo samo plod moje uzbuđene mašte i tajanstva, plod strašne ljubomore i strašne uvrede, za koje se već zna da mogu pomračiti um? Zar nije moguće da sam ja čitavo vreme ležao ovde, u krevetu, bolestan i telom i duhom, otrovan alkoholom i sumnjama, da ustvari nigde nisam ni bio i da se stvarno ništa nije ni desilo? Da, sada mi izgleda sasvim verovatnim da su sve to bila samo čudna snoviđenja, delirijumi i more".

Uputivši se sada u jednom novom pravcu duhovne aktivnosti, sasvim suprotnom od prethodnog, Pavle je nalazio stotinu dokaza da uveri sebe kako je sve to što je verovao da se juče i noćas dogodilo ustvari samo plod bolesnog sna i prenadražene mašte. Najzad, dokaza je bilo toliko, da je u to bio sada gotovo sasvim ubeđen. U jedan mah se čak i nasmeja, setivši se sa koliko je strepnje gradio i ponavljao svoju priču o tome da od subotnjeg popodneva nikuda nije izlazio, priču koja je trebalo da prikrije njegovo učešće u događaju i tobožnjoj Jankovoj pogibiji, priču koju je izgradio u velikom strahu da se ne otkrije Fridrihu kao svedok njegovog zločina, i tako postane žrtva njegove osvete. Međutim, sada se pokazalo, milio je dalje Pavle, da ta priča uopšte i nije nikakva izmišljotina već upravo prava istina. Sada se poče čak i čuditi kako je uopšte i mogao, ma i za trenutak, pomisliti da su istinite sve one grozne besmislice. "Sve je to halucinacija, i ništa više" – reče on u sebi. "Bilo je dovoljno da se dobro preznojim i napunim stomak, pa da čitava ta misterija ode do đavola". Sada je osećao čak i neko pritajeno, gotovo grozničavo zadovoljstvo, osećajući da u novoj teoriji nalazi spas od užasnih muka kojima je bio izložen preživljavajući bezbroj puta sve ono što se ili se nije dešavalo na mesečevoj obali, muka koje je stvarao užasan strah od sutrašnjice, od neizbežnog susreta sa Fridrihom.

Ali ovo, reklo bi se optimističko raspoloženje nije ga dugo držalo. Uporan crv koji radi u svačijem mozgu poče opet da ga nagriza sa svih strana. U Pavlu se rodiše nove sumnje i sve mu postade opet nesigurno. Pojaviše se sada nova, mnogobrojna pitanja, čitav niz detalja zahtevao je objašnjenje i usaglašavanje sa bezbrojnim drugim detaljima. I dok je ideja o doživljenoj halucinaciji a ne o doživljenom stvarnom događaju počivala samo na racionalnim zaključcima logičkog, zdravorazumskog duha, uverenost da je zaista sve bilo istinito potkrepljivala se naprotiv izvanrednom ubedljivošću prizora, koji mu se opet počeše pomaljati pred očima. Njih je bilo sve više, i Pavle opet, u mislima, dožive sve ono što se dogodilo. Sike su bile tako žive, detalji tako reljefni, boje i krici tako istiniti, da Pavle najednom shvati da sve to nisu nikakve halucinacije već surova stvarnost. Mozak, taj večni mučitelj čovekov, kao da je predahnuo dok je Pavle sebe zavaravao, te opet poče svoju mučiteljsku delatnost.

Pavlu opet bi vrlo zlo. Glava mu nemoćno klonu na jastuk i on se bespomoćno predade užasu.

Međutim, ma koliko da se čovek nalazi u bespomoćnom i beznadežnom položaju, u njegovoj je prirodi da se bori i da traži izlaza. Pavle je dugo ležao bez volje da se suprotstavi vizijama koje su ga proganjale, ali se najzad u njemu pokrenuše odbrambene snage i on se ponovo vrati svojoj ideji da je sve to bilo ipak, možda, samo halucinacija i ništa više.

Od svega najgore mučenje je bilo upravo u toj neizvesnosti, da li je sve to istina ili samo uobrazilja, u toj nemogućnosti da se konačno opredeli za jedno ili drugo, i da zatim sve svoje misli, ponašanje i čitav život prilagodi toj jednoj, jasnoj i nedvosmislenoj situaciji, pa ma koliko ona bila užasna. Najviše je iscrpljivalo to neprestano kidanje duha između najbolje i najgore mogućnosti, što mu je onemogućavalo da se sredi i razumno o svemu razmisli.

Suton se poče uvlačiti u sobu. Dan se bližio kraju, što Pavla podseti da se približava i sutrašnji radni dan. U tom trenutku njemu pade na pamet da upravo taj sutrašnji dan treba da da odgovor na njegovu nedoumicu, odgovor na pitanje šta se upravo sa njime zbilo. Sada je video da će taj odgovor biti vrlo jednostavan: ako se Janko pojavi na poslu, sve je znači bilo samo ružan san; ako li se, pak, Janko ne pojavi, sve što je doživeo bilo je doživljeno u stvarnosti a ne u snu. Znači, treba samo sačekati jutro, i odgovor na osnovno pitanje (da li je sve to istina ili laž), biće dat. A posle toga videćemo šta ćemo i kako ćemo.

To je Pavlu bilo lako reći, ali izdržati do jutra miran bilo je đavolski teško jer mozak i uzbuđena mašta nisu prestajali sa radom. Zato je Pavle osećao ne samo veliko nestrpljenje, već i strah, čas više čas manje.

Ono čega se najviše plašio bio je susret sa Fridrihom. Od toga se prosto užasavao. Kako mu pogledati u oči a ne izdati se grozničavim drhtanjem od straha, gutanjem pljuvačke koje se ne može zaustaviti, bledilom ili crvenilom lica, nemirnim podrhtavanjem očnih kapaka, zbunjenim obaranjem pogleda... Kako ne zadrhtati ako te prozove da sa izveštajem pristupiš podijumu, kako ostati na nogama a ne stropoštati se od užasa što znaš da to biće koje te zove k sebi krije pod čudnom odećom ubistveno škorpionsko oružje puno otrova; da u tom biću počiva užasna, neljudska snaga!

Oni trenuci iščekivanja Jankovog dolaska biće posebno teški. Kako se ne odati da to, taj spasonosni ulazak Janka, očekuješ sa neizdrživim nestrpljenjem, kako zadržati oči da ne pogledaju u Fridriha sa nemim pitanjem u njima (koje bi Fridrih savršeno razumeo), trenutnu slabost koja bi ga izdala da sumnja, da zna...

Ako se Janko pojavi na vreme, biće to najsrećniji događaj. Za Pavla nije bilo ni od kakvog značaja to što se u tom trenutku možda neće moći da savlada, što će mu možda grunuti na oči suze radosnice, što će možda poleteti Janku u zagrljaj, što će zaridati ili čak pasti u nesvest od silnog uzbuđenja i naglog popuštanja nervne napetosti. Biće možda smešan, detinjast i neobjašnjiv kolegama u kancelariji; Janko će ga se možda stideti, Fridrih mu se podsmehnuti a g. Perak će ga možda izgrditi, narušavajući time svoju ledenu ravnodušnost, i čak ga možda pozvati na odgovornost što remeti kancelarijski mir. Ali sve to neće biti važno, pojava Janka biće za Pavla spasenje od svih ovih muka, ona će mu konačno potvrditi da je sve ovo bilo samo plod bolesne mašte, halucinacije i more...

Ali ako se Janko ne pojavi do onog vremena do koga bi se svakako morao pojaviti, nastaće za Pavla, on je to osećao i video sa svom jasnoćom, paklene muke. Kako ostati miran i ne odati se pred Fridrihom? Šta učiniti da ga živci ne izdaju, kako sprečiti samog sebe da ne učini ništa što bi Fridrihu pokazalo da nešto zna? Kako se držati i šta reći kada ga budu upitali, a verovao je da će njega svakako prvo pitati (i to će ga, pretpostavljao je, prvo pitati sam Fridrih), da li zna zbog čega Janka još uvek nema, da li nešto zna o razlogu njegovog nedolaska, da nije možda bolestan, da li mu je rekao da neće dolaziti, itd., itd. To i jeste ono zlo, to što će njega prvo pitati, kao Jankovog najboljeg i najbližeg prijatelja, što će ga pitati i docnije, i to još više i sa još većim nastojanjem, kada se bude konačno potvrdilo da je Janko nepovratno nestao. To će biti sudbonosni trenuci, tu treba biti jak i ne pokazati ničim da išta zna, treba glumiti zabrinutost, zaprepašćenje i žalost (kada se već bude konačno zaključilo da se Janku moralo nešto desiti), ali nikako ne pokazati pred Fridrihom strah, ničim se ne odati da je bio svedok njegovog zločina. Ti prvi trenuci zaprepašćenja, suočavanja, ispitivanja, biće najmučniji; tada će biti najteže gledati Fridrihu slobodno i nevino u oči, ponašati se prirodno, kako bi se inače ponašao da zaista ništa ne zna i da je samo zabrinut neizvesnom Jankovom sudbinom.

Pavle je ozbiljno sumnjao u sebe da će moći sve to izdržati. Nebrojeno puta padala mu je na pamet misao da uopšte i ne ode na posao, toliko se užasavao susreta sa Fridrihom i potvrde da je ono za šta se nadao da je doživeo samo u snu, doživeo zaista u stvarnosti. Međutim, bilo mu je savršeno jasno da bi to bilo još gore, da bi nedolaskom na posao, koji bi se poklopio sa eventualnim nedolaskom Janka, postao svima veoma sumnjiv, a naročito Fridrihu. Video je da mu nema drugog izlaza, da tu gorku čašu suočavanja sa možda strašnom istinom i susreta sa Fridrihom mora ispiti do dna, i to što pre, još sutra.

Odlučio je zato da sutra porani, da u apoteci uzme neko sredstvo za umirenje, nešto što će mu otupeti čula i dati hrabrosti, snagu ili možda izazvati apatiju, da bi njima uspešno prebrodio ono što ga očekuje. Ipak, znao je da sa tim ne treba preterati, čula mu moraju ostati i dalje osetljiva a razum čist, mora biti sposoban da bude stalno na oprezi, da mu ništa ne promakne, da se ne oda...

Noć je sve više osvajala, pomrčina se uvlačila u sobu. Pavlove misli postadoše još zbrkanije, nepovezane i nejasne... Najzad, on utonu u nemiran san pun košmara.

Probudio se vrlo rano. Nemiran, nervozan san nije mu dao da se čestito odmori. Izvesno vreme ostao je ležeći u krevetu, zbunjen, sa naporom je pokušavao da shvati šta je to što ga muži, da se seti nečega važnog čega obavezno mora da se seti, nečega što je bilo i nečega što će se danas desiti... Najzad, namah mu postade sve jasno, te ustade ne premišljajući se više i stade užurbano da se sprema. Osećao je da mu je sada iznad svega potrebna bio kakva aktivnost, da ne sme ostati nepokretan sa svojim mislima, užasom i strašnim dilemama. Pokušavajući da doručkuje, mučeći se sa čajem i hlebom namazanim maslacem (koji su mu mučno zastajali u podgrlcu), Pavle je nastojao da misli samo na nevažne stvari, na to kako su jutra postala svežija, kako je već krajnje vreme da malo bolje sredi svoj stan, kako se poslovi u Statističkom odeljenju toliko razgranjavaju da ih postojeće ljudstvo već teško može savladati na vreme, itd., itd. Istina, u njemu je neprestano bila prisutna svest o tome da se prekjuče desilo nešto strašno i grozno (ili da je on samo uobrazio da se to strašno i grozno desilo), da je i on u to na neki način blisko upleten, da sve to još uvek nije završeno, da će se tek morati da reši da li se to što ga muči stvarno desilo ili je samo plod njegove uobrazilje... Ustvari, Pavle je vrlo dobro znao šta se desilo, šta je to što ga muči, ali o svemu tome nije hteo da misli, postojano je odbijao nalete sećanja na njegovu svest, tako da mu je u glavi sve maglovito i konfuzno.

Ustvari, Pavle je znao da u svemu tome sada nikako ne sme misliti, da je sve to toliko strašno i grozno da bi mu razmišljanje i podsećanje na to oduzelo i ono malo hrabrosti koju je uspeo da sakupi da bi mogao otići na posao. Znao je da bi ga svako ponovno razmišljanje o svemu, kao što je to bilo juče, toliko paralisalo užasom da bi kukavički ostao zatvoren u svojoj sobi. A to nije smeo da dopusti jer je znao, sećao se sada tog neopozivog zaključka koji je juče doneo, da će se stvar danas rešiti i da mu je to rešenje potrebno više nego žednome voda; znao je, takođe, da ne sme izostati jer bi se time odao Fridrihu.

U Kancelariju je stigao pre svih i odmah je dohvatio neka akta, zagnjurio se u njih kao da je u velikom zaostatku sa poslom, odlučan da se čitavo vreme, sve do raspleta, ponaša kao da je veoma zauzet. Verovao je da će se time spasti od zapitkivanja, a naročito od toga da gleda u Fridriha, da odgovara njegovim pogledima i pozdravima, od neodoljive potrebe da se osvrće prema Jankovom uglu i time pokazati da Janka nestrpljivo iščekuje.

Najzad, ma koliko da mu je, ovako nervoznom i usplahirenom vreme sporo prolazilo, približio se i čas početka radnog vremena i Kancelarija se poče puniti ljudima. Među prvima pojavio se i Fridrih. Pozdravivši se glasno sa svima, on prođe svojim gegavim hodom duž stolova i ode do svog prestola. Pavle oseti gotovo kao električni udar blago talasanje vazduha koje je Fridrih izazvao prolazeći pored njegovog stola. Ledeni znoj ga u trenutku svog probi i dođe mu strašna muka. Usta mu se počeše u mlazevima puniti pljuvačkom koju je morao da guta ubrzano kratkim gutljajima, dok mu se stomak grčio i terao sve to opet na usta. Sve pred njim poče se ljuljati, vid mu se zamagli a disanje postade teško i ubrzano. "Gospode bože", pomisli Pavle, "tako mi je zlo, neću izdržati... pašću... sve će se otkriti... Fridrih će posumnjati, dosetiće se... ne, ne smem dozvoliti..."

Srećom, neko otvori prozor gunđajući zbog zagušljivog vazduha. Promaja poče strujati kroz prostoriju i Pavlu bi lakše. On se još dublje zagnjuri u svoja akta, strepeći da kogod (a pre svega Fridrih) nije možda primetio njegovu slabost. Praveći se da je radom potpuno zauzet, napregao je sva čula da mu eventualni dolazak Janka ne bi promakao. Istovremeno, osećao je kao nepodnošljivu moru Fridrihovo prisustvo, mada ga nije ni video niti čuo. Grozan strah od toga biće nije ga ni za trenutak napuštao.

Veliki zidni časovnik otkuca sedam. Ljudi se umiriše i rad poče. Čulo se samo šuštanje hartije i ponekad zujanje računskih mašina. Iz boksa g. Peraka dopiralo je povremeno prigušeno zvonjenje telefona; ponekad bi se na boksu otvorilo prozorče i g. Perak bi nešto tiho rekao Fridrihu, a ovaj bi mu još tiše odgovarao ili bi samo klimnuo glavom, uzimajući ili dajući akta g. Peraku. Vreme je prolazilo, a Jankov sto beše još uvek prazan.

Najzad, posle izvesnog vremena napetog iščekivanja, Pavle oseti neko komešanje na podijumu, čuo je da g. Perak otvara prozorče i da zove Fridriha k sebi, zatim kako Fridrih otvara vrata na boksu i ulazi u g. Perakovu kabinu. Do Pavla dopreše isprekidani zvuci razgovora koji se vodio u kabini. On više ne izdrža, te krišom baci pogled prema kabini. g. Perak je nešto govorio Fridrihu bacajući zabrinute poglede prema Jankovom stolu, dok je Fridrih slegao ramenima i u nedoumici odmahivao rukama. I on je nešto govorio, na licu mu se ogledalo čuđenje i nedoumica. Odrečno je odmahivao glavom, a izraz čitavog njegovog lica kao da je govorio da nije u stanju da g. Peraku pruži nikakvo zadovoljavajuće objašnjenje. G. Perak poče zatim okretati telefonske brojeve, podizao je slušalicu i nešto razgovarao. To je činio više puta, a posle svakog razgovora obraćao se Fridrihu sa odrečnim odmahivanjem glave ili mu je nešto saopštavao. Fridrih je stajao pored njega sa izrazom krajnje nedoumice; i on je nešto govorio i kao da je davao g. Peraku nekakve savete.

U prvi mah sve ovo primećivao je jedino Pavle, jer je jedini om među svim tim ljudima u Kancelariji od samog početka pomno pratio, mada krišom, svaki i najmanji zvuk, svaki i najneznatniji pokret, koji je dolazio do "prestola". Ostali su bili isuviše zaokupljeni svojim poslom, a uostalom i nije bilo njihovo da se isuviše interesuju za ono što su radili g. Perak i Fridrih.

Ali ova uzbuna u kabini g. Peraka ipak ne ostade dugo nezapažena, posebno kada glasovi iz kabine postadoše sve jači. Glave se počeše podizati, ljudi su se upitno zgledali među sobom. Ovakvo narušavanje radne discipline i remećenje tišine bilo je za sve nešto nečuveno, posebno je bilo neobično da to potiče baš od onih koji su za tu disciplinu i za taj mir bili najodgovorniji. Za sve je bilo očigledno da se dogodilo nešto neobično, nešto što je bilo dovoljan razlog da g. Perak i Fridrih naruše osveštano pravilo kancelarijskog reda i života. Jedini koji je znao razlog uznemirenosti g. Peraka i Fridriha bio je Pavle, kome se sada istovremeno srušiše sva nadanja i iščezoše sve sumnje koje je imao u pogledu realnosti onoga što je doživeo.

Službenici Statističkog odeljenja nisu u prvi mah povezivali ovu uzbunu sa Jankovim odsustvom, s obzirom da nisu ni mogli znati da li ovo odsustvovanje nije možda i sa znanjem i odobrenjem g. Peraka. Ali, ubrzo, oni primetiše da i g. Perak i Fridrih često pogledaju na Jankov sto, da ponekad u tom pravcu pokazuju i rukom. Najzad svi zaključiše da je ova uzbuna u vezi sa Jankovim odsustvom, da je ono učinjeno mimo znanja i odobrenja g. Peraka. Ljudi se počeše među sobom došaptavati, praveći različite pretpostavke.

Pavle je znao da sada nastupa odlučujući trenutak. Znao je da će, posle svih uzaludnih pokušaja da preko telefona dobiju iz drugih fabričkih odeljenja neko obaveštenje o Janku (jer je Janko, mogao, bar teorijski, svratiti usput negde a da se ne javi prethodno g. Peraku, mogao ga je zbog nečeg hitno pozvati i sam g. Švarc) ili obaveštenje sa nekih drugih mesta u gradu, van fabrike (o čemu je Pavle mogao da pravi samo maglovite pretpostavke), da će se posle svih tih uzaludnih pokušaja obratiti najzad i njemu. To će biti onaj odsudni trenutak kada se treba uverljivo pretvarati, bez ikakvih znakova da se boji Fridriha (a to će biti ono najteže), trenutak kada se ne sme odati.

Srećom po Pavla, i za njega neočekivano, njemu se uputi g. Perak, dok se Fridrih zadrža da obavi još neke telefonske razgovore (svakako po nalogu g. Peraka). "Slušajte Pavle" – obrati mu se g. Perak pošto je priša njegovom stolu – "znate li, možda, zbog čega Janka još uvek nema? Vi ste se svakako videli sa njime u subotu ili nedelju?" "Ne, gospodine Perak, o tome ništa ne znam, ne znam zašto ga nema. Još od subote pre podne nisam ga video, nismo se uopšte sastajali. Znate, ja sam bio bolestan, izgleda da je bila neka gadna prehlada, tako da ni u subotu ni u nedelju nikuda nisam izlazio". Mada je čitavo vreme tokom ovoga kratkog razgovora gledao samo u g. Peraka, Pavle je ipak jasno video da sve to pomno prati i Fridrih. Prekinuvši za trenutak telefoniranje, Fridrih je stajao na otvorenim vratima Perakove kabine, i sa velikom pažnjom (tako se Pavlu bar činilo), pratio je ovaj razgovor.

"Pa to je prosto neverovatno" – reče g Perak. "Ovako nešto nije se još dogodilo". Evo, već je deset časova a Janka još nema. A zna da treba da hitno pripremi jedan važan izveštaj. Ne, on ovako nešto ne bi nikad učinio. Njemu mora da se nešto desilo... Svuda smo proverili, osim u policiji. Da nije, možda, bolestan? Treba nekog poslati u stan, da vidi. To je veoma čudno!"

Sa zabrinutim izrazom lica g. Perak se vrati u kabinu da opet telefonira. Njemu se pridruži i Fridrih. Službenici nastaviše sa radom, jer bez obzira na sve što je moglo biti, rad nije smeo trpeti.

Pavle nije znao šta će od radosti, mada se trudio da izgleda zabrinut i potišten (neke njegove najbliže kolege su ga i dalje, krišom, nešto zapitkivale, i on im je, na isti način kao i g. Peraku, odgovarao). On shvati da se izvukao, da je g. Perak prihvatio njegovu priču i da na njega zato više ni ne računa. Pavle je gajio nadu, bio je čak uveren, da je tu priču prihvatio i Fridrih. Uostalom, Fridrih je najbolje i znao da je njegova priča istinita, naime to da se ni u subotu ni u nedelju sa Jankom nije mogao sastajati. Pošto je u mesečevu dolinu došao iz pravca sasvim suprotnom iz koga su stigli Janko i Pavle, nije ni znao da je Pavle bio uhoda a zatim svedok. Ako se potvrdi i njegova priča o bolesti, a što će stara gazdarica svakako posvedočiti, Pavle će otkloniti od sebe sve eventualne Fridrihove sumnje.

Ubrzo zatim vrati se i kurir koga je do Jankovog stana poslao g. Perak. Vest koju je doneo bila je negativna: o Janku u kući gde je stanovao ništa nisu znali! Stan je napustio još u subotu po podne (to je izjavio stanar koji je stanovao preko puta Jankovog stana), a posle toga niko ga nije video. Sve ovo bilo je dovoljan razlog da se obavesti i sam g. Švarc (jer se radilo o nestanku jednog izuzetnog službenika, a ne makar koga), koji je ubrzo i sam došao u kancelariju i sa Perakom vodio je potom neke poverljive razgovore u kabini. On zatim, pred svima, obeća da će bogato nagraditi svakoga ko o Janku pruži bilo kakvo vredno obaveštenje. Posle toga pozvaše i policiju, koja, na intervenciju g. Švarca i nekih drugih uticajnih akcionara, započe dugotrajnu i savesnu istragu. Pre svega, nasilno otvoriše Jankov stan: u njemu nikoga nije bilo i ništa nije bilo dirnuto.

Pavla je ispitivao neki sredovečni, uštogljeni inspektor (kao što to policijski inspektor i treba da bude), ali ga ubrzo ostaviše na miru kada se potvrdilo, gazdaričinim svedočenjem, da je Pavle bio bolestan još od subote i da nikuda nije izlazio sve do ponedeljka ujutru, te da o kritičnim danima (u kojima je Janko upravo i nestao) ne zna ništa više od bilo kog službenika u kancelariji. Naravno, pošto je bio najbolji i najprisniji Jankov prijatelj, pitali su ga o mnogo čemu iz Jankovog ličnog života: kako je provodio dane, sa kime je dolazio u dodir, čime se bavio u slobodnim časovima, da li je imao neprijatelja, sukoba, neku tajnu ljubav, itd. Ali je Jankov život bio toliko jednostavan, posmatrano spolja, da im Pavle, mada je o svemu što su ga pitali odgovarao sa puno detalja, nije saopštio ništa značajno. U Jankovom životu nije bilo ničega zašta bi se mogli uhvatiti, ni jedan detalj koji bi ih mogao nekuda odvesti. Mogle su se praviti samo različite pretpostavke (da je pobegao – ali zbog čega, to se nije moglo objasniti; da je postao žrtva zločina – ali iz kakvih motiva, to se nije moglo reći; istina, pošto je njegova zaostavština popisana, utvrdilo se da u njoj nedostaje dragocena afrička serija; ali to nije moralo da bude ni od kakvog značaja, pošto je Janko mogao po svojoj volji, ne obaveštavajući nikoga, tu seriju prodati tajno kome je hteo u belom svetu, ili je zameniti sa nekom drugom zbirkom). Istraga se zatim otegla danima i najzad, mada to niko nije izričito rekao, policija je ceo slučaj stavila ad acta, sa napomenom "nestao".

U kancelariji je, posle žaljena koje su svi, više ili manje, pokazali za nestalim Jankom, nastala izvesna nervoza. Jankovo odsustvo odmah se osetilo, pa je u prognozama koje je Statističko odeljenje davalo Upravi bilo mnogo šupljina. Za potpunije sistematske analize trebalo je vremena, a po pravilu tražilo se da se te analize i prognoze hitno dostavljaju. S druge strane, kancelarija nije bila opremljena modernim elektronskim računarima (pošto oni za Jankovo vreme nisu ni bili potrebni), koji su u nastaloj situaciji jedino mogli rešiti rastuće probleme. I sam g. Švarc je nekoliko puta dolazio, savetovao se nešto sa g. Perakom, ili je pak ovoga zvao kod sebe u direkciju na razgovor. Svi su osećali da će se neko rešenje morati da nađe, da se na tom rešenju "gore" upravo i radi. Ubrzo se pokazalo da je g. Švarc mislio na sve, da ga je Jankov nestanak, doduše, neprijatno iznenadio, ali da ga nije zatekao nespremnog. Bilo je samo potrebno izvesno vreme da se nađeno rešenje ostvari, rešenje koje je, izgleda, g. Švarc oduvek držao u rezervi. Sa tim rešenjem Statističko odeljenje opet je moglo da povrati svoj raniji značaj, u čemu je za poslovanje fabrike bilo nezamenljivo.

Zaista, ubrzo se pokazalo da su gospodin Švarc i Perak mislili na svaku eventualnost, pa i na to da mogu ostati bez Janka.

Kratko vreme posle toga kako je i policija zaključila da je Janko nepovratno nestao, u Kancelariji se jednoga dana pojavio mlad čovek koga je Perak predstavio kao inžinjera Slavka, stručnjaka za kompjutere i sve moguće računske mašine i elektronske mozgove. On se o Slavku veoma pohvalno izražavao, rekao je da je Slavno sposoban i perspektivan mlad čovek, da je u prestonici na L-skom univerzitetu bio asistent i da je u njihov grad došao jer ga je nešto snažno vuklo rodnom mestu, da se nada da će Tvornici svojim velikim znanjem i vrednoćom pomoći u izradi prognoza, da se nada da će svi službenici Kancelarije novoga službenika iskreno prihvatiti i pomoći mu da uspešno izvršava svoje zadatke, itd., itd.

Ubrzo zatim pojaviše se neki majstori i radnici, razrušiše zid u bivšem Jankovom kutku, umesto njega postaviše vrata, a od Jankovog kutka napraviše neku vrstu šaltera sa stolom, stolicom i telefonom, kojim je ova nova prostorija bila povezana sa g. Perakom. Tu je trebalo da sedi Slavko.

U susednim prostorijama, u koje se sada iz Slavkovog boksa moglo ući kroz novoprobijena vrata, i koje su ranije predstavljale neke neodređene i dosta zapuštene magacinske prostorije, izvršene su određene izmene i adaptacije. Radnici porušiše u njima pregradne zidove, skinuše pod, odbiše stari vlažni malter sa zidova... Umesto ranijeg polutrulog patosa nabiše u podlogu nekakve gvozdene šipove, a zatim preko svega toga napraviše debelu betonsku ploču, pa zatim još neku specijalnu smesu odozgo umesto poda. Kroz zidove sprovedoše sijaset nekih električnih kablova, koji su se spajali na pojedinim mestima u tablama sa raznovrsnim utikačima i prekidačima, i sve je to bilo učvršćeno na novim, čvrstim i suvim zidovima. Kada je sve to bilo gotovo, posle farbanja nove prozorske i vratne drvenarije, krečenja i malanja tavanice i zidova, neki drugi radnici, u crvenkastim kombinezonima, danima su unosili neke drvene okovane sanduke u ove nove prostorije, otvarali su ih i iz njih vadili raznovrsne, do tada neviđene mašine, kojekakve računare i kompjutere, od kojih su neki bili visoki sve do plafona, sklapali su ih na licu mesta i povezivali sa električnom mrežom u zidovima.

Svo ovo, ma koliko bilo zametno i komplikovano, sav ovaj posao oko adaptacije magacinskih prostorija i montiranja računara, trajalo je neverovatno kratko vreme: svega nekih desetak dana, jer se radilo i danju i noću, uz to i vrlo organizovano. Ovo stvaranje kompjuterskog fabričkog centra nadgledao je lično Slavko, gotovo da je sa mašinama i spavao, dok bi gospodin Perak tek ponekad provirio kroz vrata da bi video šta se radi. Ali, ni u šta se nije mešao, očigledno da su on i g. Švarc imali puno poverenje u novoga službenika.

Slavko se sada smestio u novome boksu u kancelariji, tu je sedeo i pisao, primao je od g. Peraka telefonske poruke (jer su bili telefonski spojeni), kao i odgovarajuće podatke od službenika ili od Fridriha. Ipak, veliki deo svoga radnog vremena provodio je u kompjuterskoj sobi, kako su sada zvali ovu novu prostoriju, svaki čas bi odlazio da pogleda kako rade računari, da ih "nahrani" novim podacima, da uzme ono što bi oni produkovali... Dosta vremena provodio je i na stvaranju radnih programa za svoje mašine, u skladu sa onim što su od njega zahtevali Perak i Švarc.

Pokazalo se da je mladi čovek vrlo vredan i sposoban. Istina, prognoze koje je on davao uz pomoć svojih mašina nisu bili ni izdaleka onako precizne kakve su bile Jankove, niti ih je on mogao davati onako brzo kako je to činio Janko. Ali, izgleda da njegovi poslodavci to od njega nisu ni očekivali (svima je bilo jasno da je, ipak, Janko bio jedan neobičan izuzetak), pa su sa njime, izgleda, bili vrlo zadovoljni.

Međutim, većina službenika u Statističkom odeljenju gledala je na Slavka pomalo podsmešljivo, pomalo skeptično, pomalo nipodaštavajući. Jer, mislili su i govorili, ovde je sada hitna i najvažnija mašina, dok je Slavko ispadao kao neki dodatak, kao neko koji te mašine opslužuje i koristi se njihovim radom, ali sam daje malo šta stvaralačkog. Istina, oni su se, istovremeno, Slavku i divili, kao nekome koji te računske mozgove odlično poznaje i ume da ih uspešno koristi, ali to nije bilo dovoljno da bi mu priznali bilo kakvo stvaralaštvo. Janko je za sve njih bio neponovljivi genije, dok je Slavko bio tek samo sposoban inžinjer – sluga svakojakih mašina.

Što se tiče Pavla, on je Slavka od prve zamrznuo, i da ga vidi bilo mu je mrsko. Jednom rečju, nikako ga nije podnosio.

Posle Jankovog nestanka za Pavla su se dani vukli kao gladna godina. Sve je nešto iščekivao, mada nije znao šta. Nalazio se neprestano u stanju neke unutrašnje nervne napetosti, bio je uznemiren i nervozan. Doduše, to se na njemu nije primećivalo jer se trudio, naročito u Kancelariji, da ničim ne pokaže šta oseća i šta misli. Svakome je izgledao apatičan, bezvoljan i potišten, što se tumačilo njegovom žalošću za izgubljenim prijateljem. Ustvari, Pavle i jeste bio bezvoljan u odnosu na spoljne stvari svoga života, na sivu svakidašnjicu, na kolege sa kojima je dolazio u dodir... Za sve ono čime se ranije tako strasno zanimao, za marke, knjige, muziku, itd., izgubio je svako interesovanje. U Klub je prestao da odlazi, ranije poznanike i prijatelje gotovo da i nije viđao. Neki od njih, naročito oni koji su pripadali Jankovom krugu, u početku su ga češće obilazili da bi izmenjali sa njime uspomene na Janka, da ga ožale i da na različite načine prokomentarišu njegov nestanak, da se, najzad, nađu i na usluzi Pavlu u prvim trenucima žalosti, da ga uteše i moralno podrže (pošto je, mislili su, u Janku izgubio najboljeg prijatelja pa mu je podrška i najpotrebnija); da ga, najzad, odvoje od samoće i privuku na svoje sednice, koje su se i dalje održavale. Međutim, pošto su se uverili da je Pavle za sve to, za njihovo prijateljstvo i saučešće, potpuno nezainteresovan, digoše ruke od svega i ostaviše ga na miru. I tako Pavle potpuno utonu u svoju usamljenost.

Međutim, ma koliko da je izgledao nezainteresovan za sve što se oko njega događalo, Pavle je stvarno bio veoma zauzet. Samo, ta zauzetost ticala se njega lično, on se intenzivno bavio samim sobom, kopao je po svežim uspomenama, obrtao ih je na različite načine i dovodio ih je u najbesmislenije kombinacije. Bio je u stanju da se, posle dolaska sa posla, onako obučen, baci na krevet i da tako ležeći satima premišlja o nečemu, da bez kraja praznim očima gleda u jednu tačku. Pri tome, mada je ležao bez pokreta kao da je mrtav, duh mu je bio u najživljoj aktivnosti. Pa pošto ta aktivnost nije dovodila ni go čega, on je postajao sve nervozniji i nervozniji, sve uznemireniji i uznemireniji.

Njegov odnos prema Fridrihu odlikovao se nečim od one taktike za koju mnogi veruju da je koristi noj kada se nađe u opasnosti na beskrajnom pustinjskom pesku bez ikakvog prirodnog zaklona. Pavle poče da se tako ponaša kao da Fridrih iz kancelarije nema nikakve veze sa onim Fridrihom iz mesečeve doline. I ma koliko da je o onom drugom Fridrihu intenzivno razmišljao (jer je od svega on najviše mislio upravo o Fridrihu), o Fridrihu iz kancelarije gotovo da nije ni mislio. Ovo je bila jedna neophodna odbrambena reakcija čitavog njegovog tela i duha, nešto što mu je omogućavalo da kako-tako tavori kancelarijske dane. Inače, s obzirom na užas koji je nosio u sebi, njemu bi bilo nepodnošljivo da sav taj užas poveže sa onim Fridrihom sa kojim se po sili službe mora viđati takoreći svaki dan i čak da povremeno dolazi i u lične kontakte. Ipak, ta taktika nije mogla biti potpuno uspešna, pa se prilikom susreta sa Fridrihom uvek osećao do krajnosti neprijatno, uvek na oprezi i u strahu. U prvim danima posle Jankovog nestanka pomišljao je čak i na to da napusti sadašnje nameštenje, da ode u neki drugi grad i da se tamo zaposli. Ali, pošto je po prirodi bio nesamostalan i plašljiv, pošto je osećao organsku odvratnost prema svakoj većoj promeni u načinu svoga života, on je ovu prvobitnu pomisao ipak potisnuo ostajući i dalje tamo gde je. Uostalom, prilike koje nastupiše išle su mu donekle na ruku u njegovoj želji da Fridriha što manje primećuje, da sa njime što manje dolazi u dodir i da o njemu što manje misli. Poslovi u Statističkom odeljenju su se gomilali, na statističkim analizama i prognozama trebalo je sada daleko više raditi i u sve to daleko se više unositi, tako da su svi time bili do kraja zaokupljeni. Pavle nije mogao dići glavu od silnog posla. g. Perak i Fridrih bili su takođe veoma zauzeti, tako da su se Fridrihovi neposredni kontakti sa ostalim osobljem sveli na najmanju meru. S druge strane, i Fridrih kao da se pritajio, sve je manje dolazio u dodir sa službenicima, sve manje je sa njima razgovarao, izuzev onoga što je bilo neophodno.

Pavle se sve više povlačio u sebe. Sada je njegova glavna i bitna opsesija bila da razmišlja o "događaju", nestrpljivo očekujući nešto za šta je verovao da će mu doneti kraj duševnim patnjama, mada nije znao šta je to što iščekuje i zašto veruje da će mu to doneti olakšanje. Pa kako su dani sporo ali nezadrživo prolazili a to nešto se nikako nije pojavljivalo, niti je bilo ikakvih znakova da će se pojaviti, Pavle je postajao sve nervozniji, sve nestrpljiviji i sve uznemireniji.

Jedno od najvažnijih i najmučnijih pitanja kojima se bavio njegov duh bilo je pitanje koje je sebi postavio još odavno, neposredno posle Događaja: kako je moguće da neko ljudsko biće, to jest Fridrih, bude beštija a ne čovek, kako je moguće da ljudsko biće ne bude ljudsko biće već užasna i nemilosrdna životinja, da bude beštija a da živi među ljudima kao čovek... On je osećao i znao da se na to neverovatno ali istinito pitanje mora naći odgovor, i da će, doklegod se taj odgovor ne bude pokazao, živeti u groznim mukama. Drugo mučenje, ali u najbližoj vezi sa prethodnim, bilo je to što je sticajem neobičnih okolnosti primoran da sam nosi u sebi jednu takvu strašnu tajnu, koju niko i ne naslućuje, što ni za živu glavu ne sme da tu tajnu nekome poveri, i da tako sebi olakša muke...

Slično zlosrećnom berberinu iz priče o kozjim ušima cara Trajana, i Pavlu je ovo usamljeničko nošenje strašne tajne postajalo sve nepodnošljivije. To bi bilo nepodnošljivo i već samo po sebi, a pogotovo zato što je verovao da bi se i odgovor na ono osnovno pitanje u toj misteriji lakše našao kada bi o svemu mogao da se sa nekim posavetuje. Ali mu nije padalo na pamet ko bi to mogao biti, taj tajni poverilac duše, lice kome bi mogao bez ustručavanja i rizika da, kao zakletom prijatelju, poveri tajnu koju nosi; lice koje bi, isto tako, bilo u stanju da shvati i razume, a da ga ne proglasi ludakom. Ta muka što je usamljen, što se sam s sobom bori protiv demona, tajanstvenih i nedokučivih tajni, protiv logike i uobičajenog, protiv onoga što je doživeo i što je tražio odgovor postavljajući čudna i strašna pitanja, bila mu je sve neizdržljivija. Da ima nekoga, neko poverljivo lice, bilo bi mu, mislio je, daleko lakše nego ovako, samom.

Međutim, iznenada, takvo lice se, ipak, našlo; nastupajući događaji koje je vreme nezadrživo donosilo pružili su mu i priliku da se izvuče iz svoje samoće i nametnutog, sada sve nepodnošljivijeg ćutanja.

Teškoće koje su nastale u kancelariji posle Jankovog nestanka primorale su g. Peraka da pozove u pomoć i neke stručne ljude sa strane, koji su sada honorarno radili u samoj kancelariji ili su posao nosili kućama i tamo ga završavali. Među njima bio je, svakako, i čika Simon. On je i ranije povremeno ispomagao, a sada se svojski dao na posao da iskoristi priliku i da što više zaradi za svoje kaktuse.

Pavle, zaokupljen sobom, u početku ga nije gotovo ni primećivao. Ali je čika Simon njega, Pavla, vrlo pažljivo posmatrao i studirao čitavo vreme, pa je, najzad, izveo i neke svoje zaključke. To je Pavlu ubrzo postalo jasno, onoga dana kada mu je čika Simon prišao u restoranu za vreme obeda.

– Nadam se, mladiću, da Vam neću smetati ako sednem za Vaš sto, – reče on i sede ne čekajući odgovor. – Ova rupetina je danas nešto prazna, kao da su svi umesto na ručak otišli nekome na pogreb... pa se čoveku ni ne mili da ruča u samoći. A Vama to kao da ne smeta?

– Ne, ne smeta mi, samo Vi sedite... reče Pavle, očigledno ne shvatajući našta se odnose poslednje Simonove reči.

I dok su srkali toplu čokoladu, Simon je ispod oka ispitivački posmatrao Pavla. Ovaj to nije primećivao, ali se osećao istovremeno i nelagodno, što taj poznati čovek sedi pored njega, i prijatno što je to Simon a ne neko "bez veze". Ali mu nije bilo jasno zbog čega mu je Simonovo prisustvo prijatno, više nego što bi to bilo samo zato što to nije neko "bez veze". Supa bi posrkana, i razgovor otpoče.

– Nešto ste ubledeli, prijatelju, – reče Simon -Zavukli ste se u onu Vašu jazbinu pa nikuda ni makac. Nigde Vas čovek ne može videti, čak Vas nema ni u Klubu. Izgleda da sam ja njegov češći posetilac nego Vi. Ne valja Vam to. Da niste bolesni? A i da niste, to Vam ne gine ako tako nastavite.

Pavle je ćutao kao zaliven. Sve ovo ličilo mu je na neko ispitivanje. Bi mu jasno da ga je čika Simon već duže vreme posmatrao (čim zna da nigde ne izlazi), i da je došao do nekih svojih zaključaka. "Šta ga se sve to tiče", pomisli. "Matora budala, da ga vrag nosi. Meša se u tuđa posla".

U prvi mah Pavle zauze odbrambeni stav prema Simonu, i na sva njegova zapitkivanja odgovarao je ili samo ćutanjem ili gotovo nerazumljivim mrmljanjem. Uostalom, on zapravo i nije slušao šta mu Simon govori, šta ga pita. Osećao je jednostavno neki strah da se upušta u objašnjavanje sa starcem, tu, u restoranu, i mada mu je u početku starčevo prisustvo bilo donekle čak i prijatno, sada je postajao sve mrzovoljniji. Ručak se bližio kraju, a Pavle je i dalje gotovo sasvim ćutao, mada ga je Simon i dalje gnjavio. Međutim, u jednom trenutku Pavle se trže na jedno čika Simonovo pitanje, prenu se i bi mu jasno da starac na nešto cilja, da su sva njegova pitanja bila sa nekom određenom namerom.

– Da ne tugujete Vi još uvek za Vapim prijateljem, mladiću? – reče on. – Ja Vas razumem, verujte mi, ali što je preterano, preterano je! Trgnite se čoveče, svemu ima kraja, pa i Vašim tugovanjima. Ne treba se ničega bojati i ni za čim preterano žaliti. To ponekim stvarima dođe najzad u glavu. Meni je, bar, došlo. Kamo sreće da sam ovako mislio dok sam bio mlad. Bila bi mi mladost lepša, punija. Ovako, ostaje makar mudrovanje.. I Vi treba to da shvatite, bolje što pre, dok ste još mladi i dok je život još uvek pred Vama. Verujte, ništa nije toliko strašno koliko izgleda, čovek se sa svačim može pomiriti, čak i sa najblesavijom stvari. Gore glavu mladiću, inače staće Vas života ta Vaša melanholija, prsnuće Vam ta Vaša mudra glava kao prezrela tikva na suncu, ako je suviše zapošljavate. Vidite, čudna je to stvar, ta ljudska nedoslednost. Niko ni lud ne bi opterećivao svoje mišiće teretom koji ne može podneti, a opterećuje svoj mozak, tu finu nežnu materiju, najmučnijim problemima, izmišlja nepodnošljive misli i njima se bavi, mada ga niko na to ne goni. Zaista, za mene je to čudna stvar.

Čika Simon je u tom smislu prilično dugo govorio, kao da mu je bilo naročito stalo da Pavla u nešto ubedi. Time je nešto, ako je želeo, svakako i postigao, jer ga je Pavle već duže vreme pažljivo slušao. Ustvari, njegova pažnja je sve više rasla, mada mu je ono što je Simon govorio na mahove izgledalo kao čista besmislica, konfuzno naklapanje izlapelog starca. Ali, u svemu tome osećao je i neki dublji smisao, kao neki nagoveštaj nečega. U svakom slučaju, Pavle najednom požele da sa čika Simonom porazgovara, o bilo čemu, učini mu se da je ovaj starac neki njegov davnašnji i prisni prijatelj, toliko su starčeve reči bile neposredne, prisne, jednostavne i blagonaklone.

Samoća, pre svega duhovna, u koju se Pavle posle Događaja povukao, bila mu je neophodna čaura, oklop njegovom ugroženom biću. Ali ga je ta čaura, baš zato što je bila tako potpuna i savršena, istovremeno davila i gnječila svom svojom teskobom i tišinom. Samoća je, uopšte, teška stvar, a ako je iznuđena može postati nepodnošljiva. Pavle se dvostruko mučio, strašnom i neobjašnjivom tajnom koja mu je razdirala um, i samoćom koja je od njega stvarala nenormalno biće. On te samoće i tog pritiska nije zapravo ni bio svestan, isuviše ga je zaokupljivalo bavljenje još uvek svežom ranom koju mu je Događaj zadao, ali njegovo gotovo manijačko raspoloženje bilo je posledica upravo te njegove samoće.

Zato je i bilo dovoljno da starčevo ljubazno naklapanje, kao varnica, izazove u njemu pomisao da bi sa čika Simonom mogao porazgovarati, pa da se u njemu javi plamena želja da mu se poveri, želja koja je postajala sve jača i koja ga je sve više obuzimala.

– Čika Simo, – reče Pavle. – Istina je da sam se zapustio, da više gotovo nikoga i ne viđam. Ali, Vi znate kako je bilo ranije...nije mi sada lako družiti se sa bilo kim, razgovarati sa ko zna kakvom protuvom... ljudi su zli... poneki, možda ne svi... kako će shvatiti ono što bi im rekli? Gotovi su na podsmeh i vređanje... možda grešim, ali prijatelja nije lako steći...

– Slušajte mladiću, – reče Simon. – Zašto ne bi došli malo do mene, recimo prekosutra popodne... subota je pa bi imali dosta vremena. Hajde, dođite, moji kaktusi su se namnožili, imam izvanrednih egzemplara. Dajte mi priliku da se pohvalim, imaćete šta da vidite. Pristajete li? Jesmo li se dogovorili?

Pavle pristade i oni napustiše restoran. Ulazeći u kancelariju mislio je o ovome kao o nečem vrlo prijatnom; poče ga obuzimati radosno nestrpljenje zbog želje da prekosutrašnje popodne dođe što pre.

Mada je u početku Pavle bio gotovo oduševljen predstojećim sastankom sa čika Simonom, mogućnošću da sa njime malo proćaska, o bilo čemu (pa, možda, da porazgovara i o neshvatljivom Događaju), to oduševljenje poče ga docnije napuštati i ustupati mesto sasvim suprotnim osećanjima. Bilo je dovoljno da se vrati kući, da se zatvori među četiri zida svoje sobe, pa da ga u samoći počnu opet mučiti svakojake sumnje. On se poče pitati da li je pametno da uopšte i ide kod Simona, a pogotovu da li je razborito da mu se poveri i otpočne razgovor o Događaju. U njemu se opet javi stari strah od Fridriha i nezadrživo ga dočepa svojim vrelim kandžama. Čitavo popodne i čitavo veče, sve dok nije s mukom zaspao, Pavle je grozničavo razmišljao o mogućnosti da porazgovara sa Simonom, kidao se u nedoumici između želje da najzad progovori o bilo čemu sa živim čovekom, i straha da se to ne izrodi u neku provokaciju prema Fridrihu. Ustvari, želja da se čika Simonu potpuno poveri postajala je sve jača, uporedo sa sve jasnijim saznanjem da bi se time prekinula već nepodnošljiva izolacija na koju je sam sebe osudio. Ali, strah od Fridriha bio je toliko užasan, da ga je morao sa najvećim naprezanjem potiskivati u podsvest, kako bi o sastanku sa Simonom mogao uopšte i misliti. Ustvari, Pavle se toga straha bio ranije prividno oslobodio time što se od svega potpuno izolovao. On je smatrao da se na taj način obezbeđuje, da od sebe otklanja svaku neposrednu opasnost time što će se sasvim začauriti, što će prekinuti svaku vezu sa spoljašnjim svetom i predati se samo svojim sopstvenim mislima. Ali sada, kada se ukazala mogućnost da se te veze obnove, da ono što nosi u sebi otkrije tom spoljašnjem svetu (makar i samo jednom jedinom njegovom predstavniku, čika Simonu), Pavlu postade jasno da se time na neki način otkriva i Fridrihu (jer je i on deo tog istog spoljašnjeg sveta, koji je Pavle omrznuo i koji više ne razume).

Ipak, želja da se vidi sa Simonom i da sa njime porazgovara postade toliko snažna, da Pavle poče, nesvestan toga, tražiti bilo šta što bi to sastajanje opravdalo i što bi ublažilo strah od Fridriha. Ubeđivao je sada sebe da će mu možda razgovor sa Simonom pomoći da nađe odgovor na pitanja koja su ga toliko mučila, da će posle toga razgovora biti, možda, sve jasnije i da će i njemu samome postati lakše i podnošljivije; ovi razlozi bili su mu vrlo ubedljivi, jer je Pavle, uprkos svim strahovima koji su ga opsedali, žarko želeo da dobije odgovor, da mu se, najzad, pred očima razbistri i da ovaj svet opet bude obasjan sunčevom svetlošću, a ne, ovako, sada, u nekakvoj tami, neodređenim i dvosmislenim senkama i polusenkama... S druge strane, njegov radoznali mozak poče mu pružati kakva-takva uveravanja da rizik ipak nije preterano veliki. On se poče ubeđivati da je čika Simon zaista njegov iskreni prijatelj, čovek koji mu je očigledno naklonjen, da će sve to ostati među njima (jer je i Simon na svoj način povučen i ne druži se intimnije ni sa kim), da mu, najzad, ne mora sve ni reći, itd., itd. Tada mu se činilo da je već doneo konačnu odluku da sutra svakako ode do Simona.

Ali je bilo dovoljno da se u njegovoj svesti javi odvratni Fridrihov lik, pa da se ta odluka sruši u prah i pepeo. I tako, mučni san mu najzad dođe na oči, a da konačnu odluku o Simonovom pozivu nije mogao, ipak, doneti.

Međutim, sutradan ove dileme nisu mu više izgledale toliko strašne, veoma sunčano vreme doprinelo je veselom izgledu svih stvari, pa i tome da u Pavlu nadvlada optimističko raspoloženje nad mračnim mislima. Zato je srdačno i prijateljsko lice starog Simona, koji mu je prišao da ga podseti na dogovor i da ga, Pavlu se tako učinilo, ohrabri, bilo dovoljan razlog da se najzad i konačno odluči.

– Ne, nisam zaboravio, doći ću svakako, biću kod Vas posle šest časova, – reče on Simonu, posle čega se rastadoše.

Idući prema Simonovom stanu, sav ustreptao od želje da najzad nekome izgovori svoju strašnu tajnu, i istovremeno razdiran strahom i zlim predosećanjima, Pavle se rešavao da ne kaže sve odjednom, da počne izdaleka i da se na vreme povuče ako odnekud oseti kakvu opasnost. Sa takvim opreznim stavom zakucao je i na Simonova vrata.

– Napred mladiću, samo uđite, – reče Simon otvarajući vrata. – Gotovo da sam pomislio da nećete ni doći. Uđite, uđite, ne bojte se, moji kaktusi ne ujedaju, mada se možete na njih i nabosti ako ne pazite... – šalio se čika Simon uvodeći gosta u predsoblje i pridržavajući mu kaput, da bi ga zatim obesio na čiviluk. Pavle se nađe u predsoblju, vrata se za njim zatvoriše i on shvati da više nema uzmicanja.

Čika Simonov stan bio je oličenje prostora koji se u potpunosti prilagodio željama i navikama svoga gospodara, matorog neženje koji je u svome samačkom životu sve svoje snage i sve svoje misli, umesto ženi, posvetio svojoj jazbini i svojoj bezazlenoj strasti. Već u predsoblju Pavla dočekaše slike kaktusa i pustinjskih predela u kojima su se usamljeni kaktusi ređali u nedogled. Nekakav tropski šlem visio je kao amblem na zidu, iznad slike nekog čoveka sa bradom, za koga Pavle pomisli da je, verovatno, neki istraživač ili sakupljač kaktusa (pošto je jedan primerak kaktusa držao u ruci). Na malim, visećim poličicama stajali su u malim saksijama minijaturni kaktusi, iznad kojih su se nalazile male ali jake lampe, da bi nadoknadile sunčevu svetlost koje nije bilo u ovom, inače mračnom predsoblju.

Ali, sve to još uvek nije bilo ništa. Pavle kroz otvorena vrata, koja su vodila u jednu veću prostoriju, vide mnoštvo kaktusa na stepenastim policama uz prozor, zatim kaktuse na visećim policama pored prozora kao i neke, gotovo džinovske vrste koje su u velikim saksijama bile razmeštene svuda po sobi. Sasvim u dnu sobe nalazila su se jedna velika dvokrilna staklena vrata, sada otvorena, kroz koja se video kao neki prostran trem sav u staklu, gotovo potpuno ispunjen bodljikavim biljkama u saksijama, na policama, pa čak i u nekim drvenim prečagastim sanducima koji su visili sa plafona. Taj plafon, tako se bar Pavlu učinilo ovako poizdalje, bio je ustvari nagnuti krov trema, od stakla u rešetkastom metalnom okviru.

U velikoj prostoriji, u koju Simon zatim uvede Pavla i koja je bila neka vrsta dnevne sobe i kabineta, duž čitavog jednog zida pružala se polica visoka sve do tavanice, prepuna knjiga i niskih duguljastih kartonskih kutija koje su stajale uspravno i bile na boku obeležene nekim slovima, brojevima i nekim drugim znacima. Pavlu se učini, bar ovako na letimičan pogled, da među tim knjigama i nema nikakvih drugih osim onih posvećenih kaktusima, sudeći bar prema natpisima na poleđini i slikama na koricama onih knjiga koje su bile izvađene iz ormana i bile razbacane po stolu, stolicama, kanabetu (koje je bilo pružano duž biblioteke), pa čak i po podu. Na stolu su neke knjige bile otvorene, pa su se videle slike u boji koje su predstavljale različite vrste kaktusa, većinom u raskošnom cvetu. Osim toga, gomila primljenih pisama ili pisama pripremljenih za slanje, kao i neke male, većinom providne kesice sa semenima. Jedna velika sveska, sa debelim kartonskim koricama, bila je otvorena pa su se mogli zapaziti redovi ispisani imenima i adresama. U svesci je stajalo penkalo, još uvek otvoreno.

– Eto, sve je u neredu, reče Simon. – Imam puno posla, treba što pre da pošaljem neka pisma, nisam dobio neka semena koja sam tražio, pa intervenišem. To me nervira, ima nekih vrsta koje do sada nisam gajio, pa sam nestrpljiv da dovijem njihovo seme. Ali, sada ću ja sve to raskloniti, da se lepo k'o ljudi smestimo, da se malo i počastimo, da proćaskamo...

– Ne, ništa ne mari... nemojte se truditi... ja i onako neću dugo, samo ću malo posedeti, ne bih da smetam... vidim da ste u poslu... poče da muca Pavle snebivajući se pred tom pomišlju da je Simon u poslu i da zato, možda, nije najpoželjniji gost. Njegova raspoloženost da sa Simonom o svemu porazgovara, nemah splasnu.

– Ma, i'te, molim Vas! Kakvo dosađivanje! Pa ja sam uvek u ovakvom "nekakvom" poslu. Nema to veze. No, haj'dmo da Vam prvo pokažem nešto od ovih mojih ljubimaca, tek toliko da vidite čega tu sve ima. – Simon uhvati zbunjenog Pavla pod ruku i uvede ga u staklenu prostoriju, za koju je Pavle maločas pomislio da je nekakav zastakljeni trem.

Ušavši u nju, Pavle vide da je to, ustvari, staklena bašta, napravljena verovatno na nekoj ranijoj prostranoj terasi. Zidovi, kao i krov, bili su u staklu, koje je bilo uglavljeno u masivnom metalnom rešetkastom okviru. Duž betonskog zida, koji se uzdizao približno do jednog metra visine od poda, da bi zatim poneo gvožđe i staklo, pružale su se dugačke gvozdene cevi, sve do neke komore u kojoj se, kroz otvorena vrata, videla peć sa kazanom za vodu.

– Duplo obezbeđenje, – reče Simon pokazujući na peć. – Ako otkažu radijatori, tu sam ja da podložim. A i kada je jaka zima dopunsko grejanje nije na odmet. Tako sam nezavistan od kućnog grejanja, koje nije uvek pouzdano. Treba da znate da kaktusi traže toplotu. Naročito neke vrste. Gospode bože, ta to je prosto neverovatno koliko neki od njih mogu da se prže na suncu, pa da im opet ništa ne bude. Pogledajte ih, zar nisu fantastični, šteta je što niste došli kada masovno cvetaju, tada bi tek imali šta da vidite.

Ali, Pavle je i ovako imao šta da vidi. Nikada ne bi verovao da kaktusi mogu biti toliko raznovrsni. Neki su bili loptasti, a neki na protiv, spljošteni; neki su se uzdizali kao masivni stubovi sve do tavanice, a bilo je i takvih čije je nežno, gotovo listoliko i vrlo izduženo telo visilo iz drvenih sandučića sa plafona; trnovi, bodlje, iglice i igličice, koje su pokrivale zelena stabla, bile su tako fantastične raznovrsnim oblikom, bojom i čvrstinom, da je Pavle bio zaista impresioniran. Neki kaktusi bili su kao posuti zvezdama usled račvastih, beličastih iglica na njima, dok su sa drugih preteći štrčale masivne dugačke bodlje.

Bilo je tu i nekih drugih saksija i sandučića, sa, reklo bi se, drugim biljkama, ali se Pavlu sve to stopilo u jednu šaroliku sliku oblika.

Simon je neprestano govorio i govorio, nešto je objašnjavao pokazujući na predivne kaktuse, kazivao je njihova latinska imena i pričao nešto o njihovom životu i cvetanju, ali je Pavle od svega toga malo šta razumeo. Simon je o kaktusima govorio i docnije, kada su već prešli u kabinet, ali Pavle od toga nije postajao nimalo pametniji. Ustvari, njega su kaktusi slabo zanimali, bio je, reklo bi se, prema njima sasvim ravnodušan. U prvim trenucima njihovi raskošni i raznovrsni oblici zadivili su ga i čak zapanjili, ali se sada poče pitati da li Simon misli da čitavo vreme priča samo o kaktusima. Ta ga je pretpostavka u prvi mah deprimirala, ali ga odmah zatim obuze neko neodređeno osećanje zadovoljstva što će možda izbeći onaj rizični razgovor. Ustvari, Pavle još uvek nije bio sasvim načisto da li želi ili ne želi razgovor sa čika Simonom; njega su potmulo razdirala sasvim suprotna osećanja.

Međutim, čika Simon raskloni sto, posadi Pavla u stolicu i iznese pred njega posluženje. Među prvim, on ga ponudi rakijom, koju je i sebi nasuo.

– Pa, u zdravlje našeg gosta, – reče Simon kao obraćajući se kaktusima i iskapajući na dušak čašicu. – Haj'te i Vi Pavle, šta se snebivate, ovako, samo junački... još ćemo po jednu. Zapamtite, ona daje hrabrost, razvezuje jezik i čovek postaje heroj: priča i ono što se ni u snu ne bi usudio da kaže. Takva Vam je ona, utešiteljica i ohrabriteljica. Hajde još po jednu, to će nam razvezati jezik.

Pavle ga posluša i nazdravi s njim. Njemu sada bi jasno da je sve ono ranije samo varka, samo privid, sva ta priča o kaktusima i hvalisanje, da sada treba da dođe ono glavno, da će se sada morati da pokažu otvorene karte i da čika Simon to od njega i očekuje, da ga je zbog toga i zvao.

– Pa, mladiću, – reče Simon, – šta je to s Vama, samo hrabro napred, slobodno recite šta Vas to muči.

Pavle se nađe na velikoj muci. Više se nije imalo kud. Trebalo je nešto reći, pa ma koliko da je Pavle ranije želeo da se nekom poveri, sada ga obuze grdna neodlučnost: kolebao se između preke potrebe da čuje šta misli čika Simon o njegovim čudnim doživljajima, i straha da ne prenagli, opreznosti koja mu je nalagala postupnost u iznošenju svoje tajne. Pri tome, sada ga obuze i strah da će mu se Simon podsmehnuti, da mu neće ni trunke verovati od onoga što mu bude izneo, da će ga najzad grubo ismejati i proglasiti ludim. Ovo osećanje straha od mogućeg ismevanja, stidljivo snebivanje i sramežljivost, postadoše čak jači od svih onih drugih osećanja zbog kojih je zazirao da se bilo kome poveri. Zaista, nije znao kako da počne, da li da slučaj izloži po redosledu događaja ili da odmah kaže šta zna o Fridrihu. Tako se mučio i znojio dok ga je Simon, tako mu se bar činilo, podrugljivo posmatrao iščekujući.

– Čika Simo, – poče on. – Nećete mi verovati, to je tako grozno, neverovatno... ne, zaista ne znam kako bih Vam objasnio... znam da nećete verovati, ali ipak... Samo, molim Vas, nikome ni reči, ovo mora ostati među nama... kao najstrašnija tajna... Vi i ne znate ko je i kakav je On... prosto ne znam da li je uopšte pametno da i Vas uvlačim u sve to... ali, tako mi je potrebno da sa nekim porazgovaram.. neko u koga mogu imati poverenja, a verujem da ste mi Vi prijatelj... ne, nikada ne biste ni pomislili da tako nešto može biti, da nas je On sve obmanuo... i da se krije... da nije ono zašta se predstavlja da jeste... uostalom, teško je zaista u to i poverovati, i meni samom je teško... prosto mislim, ponekad, da sam sve to sanjao... ali ipak... činjenice, postoje činjenice... neoborive... ja bih voleo da ih mogu oboriti, ali, eto... njega više nema... a ja sam bio prisutan, slučajno, kada se to desilo... ne znam da li možete da me razumete, da li ćete verovati...

– Ama, čekajte, čoveče, – uzviknu Simon. – O čemu Vi zapravo govorite? Ko je to "On", koji nas je sve obmanuo? Ded', sredite se, pa lepo recite o kome i o čemu je reč?

– Pa, o Fridrihu, – tiho promrmlja Pavle. – Vi nećete verovati da on... ne, to Vam prosto ne mogu reći... Fridrih nije ono što Vi mislite da jeste... to sam sasvim slučajno saznao... i on je kriv za Janka... da, Fridrih nas je sve obmanuo, pritajio se među nama... ali Vi nećete verovati kada Vam budem rekao ko je on...

– Aa... Vi to o Fridrihu! – reče Simon. – Pa, šta mislite da Vam neću verovati? Ne znam šta hoćete da mi kažete, ali ako mislite da Vam neću verovati da je Fridrih škorpion, onda se varate! Ja to odavno znam!

Pavle se trže kao da ga je munja ošinula. On zapanjeno pogleda u Simona i od zaprepašćenja prosto zaneme.

– Kako?... Pa zar je moguće... da Vi znate, ne, to je neverovatno... to nisam očekivao... zar zaista znate o Fridrihu? – a ja sam mislio ... znači, istina je!... zamuckujući se pitanjima Pavle je zapanjeno gledao u Simona, gotovo razočaran što je on sam taj koji pita i čudi se, a ne Simon (u potaji Pavle se nadao, gotovo sa zadovoljstvom, da će se Simon, kada čuje njegovu priču, zaprepastiti, da će ga saleteti pitanjima i da će on, Pavle, biti, na neki način, "glavna" ličnost razgovora; ovako, on je bio taj koji se čudi i pita, a Simon naprotiv daleko bolje obavešten i u "toku").

Simon se nasmeja. Njega kao da je zabavljala Pavlova zapanjenost i istovremeno, to se moglo zaključiti po načinu kojim se podsmehnuo, kao da je negodovao što se Pavle iščuđava nečemu što je njemu ne samo poznato već i sasvim prirodno.

– Zaista, reče Simon, – ako ste mislili da me iznenadite Fridrihom, prevarili ste se u računu. Ja odavno znam sve o njemu, takoreći još od onoga prvog dana kada je zakoračio u Kancelariju (Vi tada još niste bili zaposleni kod Švarca). Čudim se da ste do tog saznanja došli tek sada. Čudan smo mi svet! Činjenice da izbiju oči, a mi ništa ne primećujemo. Događa se čak i ubistvo, sa toliko očiglednim motivima i jasnim okolnostima, sa činjenicama koje i budalu moraju odvesti na pravi put, a mi ništa: slučaj se baca "ad acta", čovek se otpisuje kao da ga nikad nije ni bilo, a ubica i dalje, mirno, šetka među nama! I niko ne pomišlja na Fridriha, i pored njegovih očiglednih nastranosti i rđavog karaktera! Eto, tako se mi pravimo budale i naivni!

– Kako, – promuca Pavle, pa Vi znate i za Janka... zar je moguće da ste se dosetili šta se sa njim desilo... mada o tome niko ništa nije znao, osim mene?

– Ja ne znam pojedinosti, – odgovori Simon. – Ali, stvari su očigledne. Ko god je bliže poznavao Janka mogao je biti siguran da njegovom karakteru, čitavoj njegovoj prirodi, protivureči iznenadni anonimni odlazak... On nikada, ja sam u to čvrsto uveren, ne bi napustio svoj dosadašnji život koji je vodio godinama, nikada ne bi napustio sva materijalna dobra koja je stekao, svoje društvo i svoje prijatelje, svoj položaj i uvažavanje koje mu je ukazivano, a da o tome nikoga ne obavesti, pa čak ni Vas (a da se Vi znali o nekom njegovom potajnom odlasku verovatno ne bi o tome ćutali na isleđenju; ne bi bilo nikakvih razloga da to prikrivate s obzirom na različite pretpostavke i sumnjičenja koja su se mogla pojaviti). Svako je mogao da primeti da su se u poslednje vreme Janko i Fridrih nešto domunđavali, da je neka rabota između njih u toku. Šta Janko ima da traži sa Fridrihom, zar mu je on par? Besmislica! Prema tome, u pitanju su bila nečista posla. A pošto sam odavno znao ko je i šta je taj Fridrih, na šta je sve spreman, nije mi bilo teško, povezujući sve okolnosti, da posle Jankovog nestanka zaključim da se radi o zločinu i da je ubica upravo naš Fridrih (zar bih mogao da mislim drugačije znajući da je Fridrih nemilosrdna i opaka beštija?). Ukoliko je vreme prolazilo, a od Janka nikako ni traga ni glasa, utoliko sam bio sve više ubeđen da sam u pravu.

– Ali ipak, – usprotivi se Pavle – to su za Vas morale biti samo pretpostavke. Vi stvarno niste mogli ništa znati o samom Događaju, kako se i zašto odigralo, da li je uopšte i bilo zločina i ko je u njemu učestvovao... ne mogu da shvatim kako ste mogli biti toliko ubeđeni u jednu svoju pretpostavku, bez ikakvih dokaza... samo na osnovu činjenice da je Janko nestao? – Pavle kao da je počeo da se suprotstavlja nečemu što je upravo i on sam hteo da iznese, kao da je, tražeći grešku u Simonovom rasuđivanju, želeo da posumnja i u ono čemu je i sam bio svedok.

– Vi zaboravljate neke činjenice, – odgovori Simon. Prvo, podsećam Vas da sam o Fridrihu sve znao. To je dovoljno da ga čovek optuži za bilo koji zločin koji bi se sedio u njegovoj okolini i u vezi sa njegovim poznanicima. Drugo, ja sam i Vas pažljivo posmatrao čitavo to vreme, posle Jankovog nestanka. Na Vama se jasno moglo čitati da Vi znate pravu sudbinu svoga prijatelja i da je ta sudbina bila užasna.

– To nije moguće, – uplašeno promuca Pavle. – Ja sam se toliko trudio da se ne odam... Ni sa kim nisam ništa govorio o tome. Ne znam kako bi se moglo posumnjati u mene, da bilo šta znam?

– Ne bojte se mladiću, – reče Simon. Ne znači da su i ostali mogli čitati sa Vašeg lica ono što sam ja bio u stanju! Ljudi su u osnovi bedne i glupe ništarije. A što se tiče Fridriha, on je lukav ali nije inteligentan. Osim toga, on je trijumfovao, bio je u naponu siline i obesti (mada se prividno smerno držao), bio je ubeđen da mu niko ništa ne može i da niko ništa ne zna i ne sluti... Vi ste ga, istina, donekle zabrinjavali, ali je to odbacio čuvši Vaše izjave Peraku i islednicima. Mladi čoveče, Vaš kukavičluk Vas je spasao, od Fridriha se ne morate plašiti, bar ne u vezi sa ovim slučajem... on traži drugu žrtvu i na drugom mestu!

Pavla ove Simonove reči prilično umiriše, ali mu istovremeno bi i nešto neprijatno (mada nije stigao da odmah razmisli zbog čega, jer je razgovor bez zastoja tekao i dalje; docnije, kada je već otišao kući, setio se da su ga, verovatno, Simonove grube reči o kukavičluku upravo tako duboko i kosnule).

– Čika Simone, – započe Pavle. – Ja sam zaista iznenađen da Vi sve o Fridrihu znate. Ali to je grozno, to je neverovatno... Ne možete ni zamisliti šta sam sve prepatio, kako sam se osećao otkrivši ko je Fridrih... To se desilo sasvim slučajno... nisam želeo da uhodim, ali... sve je bilo tako čudno...podozrevao sam i... jednom račju, našao sam se tamo gde nije trebalo da budem... bio sam svedok užasnom prizoru... ne, još uvek u to ne mogu da verujem... pato je tako protiv prirode, protiv svega što znamo i čemu su nas učili... protivno čitavom ljudskom iskustvu... to me užasno muči, morao sam da se nekom poverim, i... eto me k Vama.. ali Vi već znate ko je Fridrih... znači, to nije plod moje mašte, pošto i Vi to znate, ali ipak...

– De, čoveče! – prekide ga Simon. – Saberite se i lepo mi ispričajte, sve po redu, kako se sve to odigralo. Nemojte ništa zaboraviti.

Uzbuđen, kao u nekom transu, oživljavajući ponovo uspomene koje se nisu nikad ni gasile, preživljavajući ponovo svoj strašni doživljaj, Pavle ispriča Simonu sve ono čemu je bio skriven svedok na mesečevoj obali, reče mu o svim stvarima kojima se mučio pre toga i o svim strahovanjima kojima se potom podao. Dugo prigušivana teška, pritajena i nemirna tajna sada je našla oduške u pažljivom slušaocu, te Pavle pusti srcu na volju i bujica uzbudljivih reči ispuni sobu.

Simon ga je pažljivo slušao, ne prekinuvši ga ni jednom. Na njegovom licu izraz se gotovo nije menjao, izraz pažljive ravnodušnosti, radoznalosti, ali bez uzbuđenja. Kao da je on sve, što u je Pavle pričao, ako ne znao a ono bar očekivao da čuje kao nešto verovatno i moguće. Ponekad bi klimnuo glavom kao da u Pavlovim rečima nalazi potvrdu za nešto do čega je već i sam ranije došao. Nekom pronicljivom svedoku, da je takvog bilo među njima u sobi, ne bi promakla neobična nepodudarnost ove dvojice ljudi, jednog koji se prekomerno uzbuđivao i povremeno ponašao kao preplašeni odbegli umobolnik, i drugog koji je bio oličenje staračke smirenosti i gotovo potpune ravnodušnosti. Ta neobičnost još bi se više istakla ako bi ovaj izmišljeni svedok pažljivo pratio nadasve čudnovatu priču, koja je, uostalom, u ovom trenutku jedino i povezivala ova dva bića. Priču koja je mlađega dovodila u stanje izvanredne uzbuđenosti, a starca ostavljala gotovo ravnodušnim.

Pavle, najzad, završi sa svojom ispovešću i upitno pogleda u Simona, iščekujući sa nestrpljenjem šta će ovaj reći. Ali je Simon i dalje ćutao, pušio je lagano uvlačeći dim, i kao da je bio odsutan. Ipak, videlo se da o svemu duboko razmišlja.

– Eto, to je sve, – javi se Pavle. – Tako se to dogodilo. Otada nemam mira ni spokoja. Jedna misao muči me kao najteža mora, jedno neodgonetljivo pitanje proganja me bez prestanka. Ne mogu da shvatim kako je moguće da postoji takvo biće kao što je Fridrih, prividnim izgledom čovek a ustvari pritajena beštija, odvratni škorpion... Kako je moguće da neko ko nije ljudsko biće živi među nama kao ljudsko biće, da je istovremeno i ljudsko biće i životinja... škorpion čudne vrste, sa obličjem čoveka, tu među nama, sa sposobnošću da govori, da misli, da radi naš ljudski posao, a da istovremeno bude i neljudski stvor, neki čudni i strašni oblik insekta, beštija prerušena u ljudsko ruho i obličje... to me muči, ta misterija, ta apsurdnost, glupost i besmislica... ali istovremeno i surova stvarnost kojoj sam bio i sam svedok, kojoj je svedok i nestali Janko... a sada i Vi koji ste znali sve o Fridrihu, pre nego što sam Vam ja i reč rekao... kako sve to primiti, kako objasniti, kako živeti sa takvim groznim i zamršenim, idiotskim pitanjem... čika Simo... pomozite mi... dajte odgovor, ako ga znate, na ovo pitanje što me muči, rešite strašnu tajnu... jer ja sam bespomoćan i zbunjen... ponekad mi se čini da sam lud...

– Da, zaista, to Vam se samo čini, – reče Simon. – Vi pravite problem tamo gde problema nema. Vaše neznanje proglašavate nekim merodavnim iskustvom, i sve ono što je izvan Vašeg znanja i izvan Vašeg iskustva proglašavate misterijom. Jedno treba da Vam je jasno: dugo ste živeli nestvarnim životom, takoreći van života, i Vi i Janko, pa Vam sada ono što je stvarnost, koji Vi slučajno i iznenada otkrivate, izgleda bogzna kakva misterija i apsurdnost. Međutim, sve to upravo je sam život, u tome svemu nema ničega čudnog i neprirodnog, i upravo to što ste doživeli, Vi i Janko, i jeste prava stvarnost, prirodno i svakidašnje, a Vaš dosadašnji život, sa markama, knjigama, pločama, u razgovorima sa istim takvim nezrelim i detinjastim osobama kao što ste i sami, jeste nestvarnost, magla i dim, zavaravanje i bežanje, ne fizičko bekstvo, jer je ono ponekad i potrebno, već duhovno, jedna deformacija i zatvaranje očiju pred jarkim bojama kojima je naslikan sam život. Vaš život je bio, ponavljam, zaludnost i apsurdnost... takvo gledanje bez viđenja, samozavaravanje i igrarija. Sebi i svojim maštanjima, u oblacima, ne čudite se... ali se čudite Fridrihu, stvorenju koje je sto puta realnije i od Vas i od Janka. Fridrih je oličenje života, a ne Vi!

–Ja Vas ne razumem, – reče Pavle. – Ma koliko mi to bilo čudno, ja ipak moram priznati da ono što sam doživeo nije samo pusti san, da je Fridrih, beštija u ljudskom liku, realan stvor... ali nije u tome stvar... ja se pitam kako je to moguće... to da među nama ljudima on živi kao ljudsko biće, a nije čovek već divlja zver, užasni škorpion... u tome je pitanje... to je ono što me muči... ta misterija traži odgovor...

– Da, vidim u čemu je Vaš problem, – zamišljeno reče Simon. – Zaista, treba Vam objasniti u čemu je stvar, jer Vi, očigledno, živite u grdnoj zabludi. Slušajte, Pavle! Fridrih, takav kakav je, uopšte nije usamljen slučaj. Naprotiv, takvi kao on veoma su česti. Ali Vama treba objasniti, Vi o svemu tome, očigledno, nemate ni pojma. Slušajte zato pažljivo ovo što ću Vam reći.

Simon se u svojoj fotelji pomeri nameštajući se udobnije za svoje izlaganje, dok ga je Pavle gledao netremice, nestrpljivo iščekujući da čuje kakvo objašnjenje Simon ima u rezervi.

– Dakle, evo u čemu je stvar, – poče Simon. – Takozvana ljudska rasa nije ni malo jednostavna i prosta celina. Naprotiv, ona je vrlo složena, pravi konglomerat svega i svačega. Istina, ima nečega što sve nas, takozvane ljude, povezuje u jednu celinu, možda rad i sposobnost mišljenja i govora... ali, to je sve! Veliki deo ljudi (ja ne bih mogao tačno reći koliki je stvarno taj deo, ali znam da nije mali), pripada takvim osobama kao što je Fridrih, pa možda i strašnijim i čudovišnijim. Svi oni imaju ljudsko obličje, ali su u suštini zverskog karaktera, mada je to prikriveno. Mnogi od njih čak, ja bih rekao možda i njihov najveći deo, ima neshvatljivu sposobnost da svoju zversku prirodu pomno prikrije, tako da se teško može otkriti, ili sposobnost da povremeno uzimaju potpuno ljudsko obličje koje skriva sve njihove zverske ostatke i navike. Ali, u svojoj suštini te zveri u ljudskom obliku ne gube ništa od svog zverskog karaktera, ma koliko inače spoljašnjim izgledom bili bliski uobičajenom ljudskom obliku. Zato je površnom posmatraču i naivčinama i teško toliko da ih otkriju i shvate šta se krije ispod njihove ljušture. Rekao bih da Fridrih pripada čak onim njihovim predstavnicima čije prerušavanje u ljudski oblik nije baš najsavršenije izvedeno, da se njegova životinjska priroda jasno nazire ispod onih njegovih dronjaka i udvoričkog ponašanja. Pa ipak, niko na njega ne sumnja u tom pogledu, niko u njemu ne vidi beštiju već samo nastranog i zlog čoveka. A on čovek uopšte i nije... I kada se dogodi da ga neko slučajno otkrije, tada se taj neko užasava i nikako ne može doći k sebi, ne verujući ni sopstvenim očima!

– Na drugoj strani, – nastavi Simon, – na suprot ovim zverima u ljudskom obličju, nalaze se pitomi predstavnici ljudske vrste, ono što mi u običnom životu i nazivamo ljudima, u osnovi bezopasni, mirni, naivni i priglupi stvorovi, slepi kod očiju i koji ništa ne vide ili neće i ne žele da vide... Takvi smo mi većinom. A ono što nas posebno karakteriše, nas "ljude", jeste užasan, sraman kukavičluk, nesposobnost da se pogleda istini u oči, bežanje od stvarnosti i odvratna sebičnost. I dok se klasa bestijalnih pripadnika ljudskog roda drži zajedno, ispomažući se uzajamno i terajući zajednički svoju politiku, mi smo razjedinjeni, bojimo se svega, svakog šušnja, povlačimo se u sebe, ne znamo jedan za drugoga, praveći se pritome da ne znamo ni za sve te razne Fridrihe i druge beštije. Da, zaista, odvratan smo mi svet, ništa manje odvratni nego Fridrih i njegova sabraća! Ljudi, ljudi... šta su to ljudi? Divlje zveri u ljudskom obliku s jedne strane, i bedne bespomoćne i podle kukavice s druge! Eto, to je ljudski rod, smrdljivi konglomerat svakojakog šljama, ničega tu nema dobrog i vrednog, ustvari ni jedno biće među nama ne zaslužuje da se nazove ljudskim imenom!

– Pavle, sećate li se, jednom je neki budalasti pesnik rekao "čovek, kako to zvuči gordo!". Kakva budala, kakva naivnost i samozavaravanje! Sto puta je bolje i istinitije reći: "Čovek, kako to zvuči bedno!". Eto, to Vam je ono što Vam ja mogu reći.

– Ali, čika Simo, – reče Pavle negodujući. – To je prosto neverovatno, to što Vi govorite liči mi na potpuno proizvoljno razmišljanje... ne mogu verovati da je ljudski rod toliko loš i ništavan... ne mogu verovati da takvih bića kao što je Fridrih još ima... ne, on mora da je nešto jedinstveno, jedinstven slučaj i greška prirode, ništa drugo osim toga... zatim, to o kukavičluku, da smo svi mi kukavice... i to je neprihvatljivo... ima toliko hrabrosti i plemenitosti...

– Pih!... prekide ga Simon. – Priče za decu! Kakva hrabrost, kakva plemenitost... to što nazivate ti imenima nešto je sasvim drugo... želja za isticanjem, za vlašću, spasavanje golog života i samodrbara... a plemenitost, ja ne znam šta je to! Možda je to samo sebičnost i samosažaljenje, ili neki interes koji je teško odmah otkriti... ili iznuđeno ponašanje... verujem da bi se svaki takav slučaj "plemenitosti" mogao sasvim drukčije objasniti, samo kada bi sve o njemu znali, sve konce i motive... Ostavite se toga, sve je to suviše naivno, budite realni... ništa osim kukavičluka ja ne vidim kod nas. Pa, najzad, uzmite i svoj primer... Nemojte zameriti, ai zar se niste i Vi kukavički poneli? Zar niste mirno gledali kako vam najboljeg prijatelja komada onaj užasni stvor? Šta ste učinili da to sprečite, ili, ako je to bilo nemoguće, šta ste učinili da kaznite ubicu i osvetite prijatelje? Ništa! Pobegli ste glavom bez obzira sa bojnog polja i čitavo vreme posle toga bili ste manji od makovog zrna! Jedina Vaša briga bila je da se nekako ne odate, da sačuvate svoj mali goli život, i, što je još bednije, da sačuvate svoje malo mestašce pod suncem sa svim onim tričarijama u njemu! Gde je tu plemenitost, gde su tu požrtvovanje i hrabrost?

– Ali, čika Simo, – bojažljivo promuca Pavle, kome sad postade veoma neprijatno (ne toliko zbog toga što je nazvan kukavicom, već zato što se na takav način govori o Događaju i na takav način njegova ličnost povezuje sa Događanjem). – Šta sam ja mogao da učinim? Zar se ja mogu suprotstaviti Fridrihu... pa, ja nemam nikakve izglede, šta sam ja prema njemu, užasnom, opasnom i životinjski snažnom stvoru? Pa je tu nemam nikakvu šansu, niti da napadam niti da se branim... Pa zar i Janko nije pokleknuo pred njim, a šta sam je prema Janku? Pa, kad on ništa nije mogao, kako ću ja moći?

– Ama, – reče Simon, – ja Vam ništa ne prebacujem. Bili ste i ostali kukavica jer to mora tako da bude. Niste Vi jedini, svi mi, "ljudi", takvi smo, kukavice i podlaci. To nije samo Vaša sramota već svih nas. Vaš primer mi je samo dobro došao da pokažem u čemu je stvar. I zato nemojte pričati priče za decu, ostavimo se toga, nemajmo nikakvih iluzija o ljudskom rodu, bićemo mirniji!

– Ali, ipak, – reče Pavle, sve što ste rekli toliko je neverovatno, naročito to da takvih kao što je Fridrih ima još mnogo među nama. To je neverovatno, ja to ne mogu primiti tek tako, bez dokaza i objašnjenja.

– Ima i jednog i drugog, – reče Simon, – samo ne pažljivo slušajte. Već sam Vam rekao da pored nas, kukavičkog ljudskog soja, u ljudskom rodu postoje i mnogobrojna stvorenja koja su suštini zveri, mada često sa potpunim ljudskim obličjem a životinjskim naklonostima i karakterom, ili čak i takvih koji su zadržali i neka spoljašnja životinjska obeležja, koja sada vešto prikrivaju. Čoveku koji gleda bez predrasuda i otvorenih očiju ne može promaći da se u ljudskom društvu veoma često, gotovo svakodnevno, odigravaju takve stvari koje su karakteristične samo za najdivljije, najkrvoločnije i najnemilosrdnije zveri. Nije teško otkriti mnogobrojne sitne ili krupnije postupke ljudi, koji su svojstveni animalnom svetu. Sve to, sve te bestijalne pojave, koje su naročito izražene u ratovima i raznoraznim prevratima, moguće su jer u ljudskom društvu, u okviru ljudskog roda, žive različite pritajene zveri, različite životinje, koje sa našim naivnim predstavama o ljudskom nemaju nikakve veze. To su nepobitne činjenice, a Vi sada tražite i njihovo objašnjenje. Ja ću Vam ga dati, ali Vi učinite napor, odbacite predrasude, da bi ga mogli shvatiti i primiti.

– Pođimo od evolucije. Ne sumnjam da znate da su sva živa bića nastala evolucijom razvijajući se kroz istoriju od nižih, prostijih oblika ka sve višim, složenijim. To je opšte prihvaćeno mišljenje, zaključak u koji niko ne sumnja. I ja verujem u to, i moji kaktusi, koje svakako dobro poznajem, ubeđuju me u to da je postojala evolucija i da verovatno postoji i danas (mada je i sada teško možemo zapaziti i pratiti, s obzirom na kratak ljudski vek). Međutim, pošavši od jedne zajedničke pretpostavke, od evolucije živog sveta, mi se dalje razilazimo u mišljenjima. Vama je svakako poznato da se Darvin, koji se bavio proučavanjem evolucije bića i tu svojom teorijom o postanku ljudskih bića udario temelj svim našim daljim shvatanjima i istraživanjima na polju evolucije, bavio i problemima postanka ljudskog roda. Posmatrajući, površno, neke sličnosti između ljudi i današnjih majmuna, osobito takvih kao što su šimpanzo, gorila i orangutan, Darvin je došao do zaključka da smo mi, ljudi, sa tim majmunima bliski rođaci i da imamo zajedničke pretke, u bliskoj prošlosti... i da su to takođe neka majmunolika bića. Od njih smo se razvili i mi, "ljudi", i današnji, tzv. čovekoliki majmuni. Docnije, Darvinova teorija je razrađivana dalje, a kojekakvi zaludni pustolovi gonili su urođenike da kopaju po pesku i blatištu širom sveta da bi, tobože, našli ostatke čovekovih predaka, bližih i daljih, sve do onog prvog ljudskog bića pa najzad i do predačkih majmuna od kojih bi, kao bajagi, trebalo da vučemo svoje poreklo i mi, ljudi, i današnji čovekoliki majmuni. I šta su ti zaludnici našli? Iskopavši tone i tone peska, zemlje, lesa, blatišta i čega sve ne, "otkrili" su nešto malo kostiju, negde vilicu negde zub, negde lobanju ili neki deo lobanjskih kostiju... Ustvari ništa, već samo kojekakve tričarije. Zatim su pozvali slikare i vajare koji su, lepeći glinu i gips, a najviše u svojoj neobuzdanoj mašti, dodali ovim bednim ostacima ono što im je nedostajalo, i pred nama su se ukazali raznovrsni likovi ljudi, praljudi, predačkih majmuna, itd., kako ih već zamišljaju ti umetnici i ti njihovi poslodavci. To oni zovu "rekonstrukcija"!

– I na ovakvim izmišljotinama grade se sada "naučne teorije" i slika skladna istorija evolucije čoveka od predačkih majmuna (koje niko nikada nije video niti je išta od njih nađeno kao ostatak), od pračoveka i daljih oblika praljudi, sve savršenijih i savršenijih, sve do današnjeg čoveka. Dakle evolucija čoveka od predačkih majmuna koji su postepeno, menjajući svoj način života menjali i svoje navike, a sa ovima menjaju im se i biološke osovine, mozak im postaje sve veći, postaju sve uspravniji (kakva ironija!), palac na ruci postaje sve pokretljiviji i sve bliži ostalim prstima, ali tako da se može sa svakim dodirnuti, ruka se razvija u svemoćan organ, čovek počinje da stvara oruđa i da radi... On više nije majmun, već čovek! Kakva besmislica, kakva zabluda! Jedna neproverena i ničim dokazana hipoteza prihvata se kao nesumnjiva istina, mišljenje jednog oronulog i zanešenog starca uzima se kao proročanska poruka, Darvin se slavi kao moderni prorok, a njegova blesava ideja o majmunskom poreklu čoveka, kroz nametnuti sistem školovanja, nameće se svima širom sveta, i to još od malih nogu, kada dete još uvek nije u stanju da kritički prima ono što mu se daje (uostalom, deca živo veruju i u najfantastičnije bajke!). Tako nastaje jedna zvanična naučna religija, ko posumnja u nju biće izložen podsmehu i proglašen za budalu, neznalicu i zaostalu individuu. A ja Vam kažem da taj Darvin uopšte nije objasnio čovekovo poreklo, da ga je naprotiv samo zamaglio, da nas je uputio u sasvim pogrešnom pravcu!

– Moguće da je to učinio iz neznanja i naivnosti, moguće da on nije imao nikakvu skrivenu nameru, ali gotovo da ne sumnjam da je njegova hipoteza svesno iskorišćena da nas zavara, da nam otupi čula, da ne primetimo ono što bi možda bilo svakome očigledno. Jadni Darvin! Mislio je da je rešio problem, a napravio je samo veliku zbrku! U njegovu teoriju, o postanku ljudskog roda od predačkih majmuna, ni trunke ne verujem! Ljudski rod je svakako postao evolutivno (svakako ne od gline koju je bog skalupio udahnuvši joj zatim životni dah!), ali to nije bila jednosmerna evolucija na jednom koloseku, kako je to Darvin zamišljao. Moje mišljenje je sasvim drukčije!

– Opominjem Vas da me sada pažljivo slušate, ovo je sada suština stvari. – Simon malo zastade, pogleda u Pavla značajno, pa zatim nastavi.

– Ja mislim, ne, ja znam, da je ljudski rod postao takozvanim polifiletskim putem, to jest od velikog broja predačkih vrsta koje su se paralelno razvijale ka istom cilju, ka čoveku! Pokušaću da Vam to bliže objasnim, a Vi napregnite uši i napnite Vaš mozak. Evo prave istine o čovekovom poreklu, o tome kako je postao ljudski rod!

– Vidite, kod svih živih bića postoji neka neobjašnjiva težnja da se dalje razvijaju, pa se zato vrste i menjaju postajući drukčije, u skladu sa mogućnostima svoje spoljašnje sredine. Neke vrste ostaju hiljadama godina gotovo nepromenjene, jer im njihova spoljašnja sredina promenu ne dozvoljava, ali se zato mnoge druge veoma brzo menjaju u nove, neobično raznovrsne vrste. Pri tome vidimo da u toj težnji ka promeni, u toj težnji za daljim usavršavanjem i napredovanjem, mnoge vrste, čak rodbinski i veoma udaljene među sobom, u tom stremljenju uzimaju isti cilj, streme ka njemu menjajući se postepeno da bi ga najzad i dostigle. Istina, u procesu evolucije ima i razdvajanja, mnoge vrste menjajući se sve se više među sobom udaljavaju, mada su nekada bile bliske i imale zajedničkog pretka; ali, postoji i suprotan evolutivni proces, u kome se različite i udaljene vrste postepeno, stremeći istome cilju, sve više približavaju menjajući se, da bi najzad postale toliko slične da ih međusobno više ne možemo ni razlikovati. Ustvari, mi vidimo da se često i vrlo udaljeni organizmi menjaju na sličan način, tako da postaju gotovo istovetni, mada su u rodbinskom pogledu među sobom veoma udaljeni. Evo primera, samo nekih, a ima ih koliko god hoćete! Delfin liči na ribu, a nije riba već sisar. Moji kaktusi veoma su slični nekim afričkim mlečikama, mada su rodbinski veoma udaljeni! Znači, od različitog mnoštva evolucija može dovesti do jedne jedinstvene celine u kojoj se ono izvorno mnoštvo vrsta izgubilo, nestalo dajući novo jedinstvo. Ovo je Darvin negirao, on je ustvari tvrdio da evolucija teče samo razdvajanjem, divergiranjem, da samo tako nastaju nove vrste živih bića.

– Međutim, priroda je puna primera koji dokazuju suprotno, i ja se čudim da ih Darvin nije uočio i da ih nije uzeo u obzir. Zarad skladnosti svoje hipoteze žrtvovao je logično rasuđivanje, odbacujući pri tom činjenice sa kojima se morao sretati u svome istraživanju. Ali, to je sudbina mnogih naučnika koji više drže do svojih teorija nego do zdravorazumskog mišljenja i realnog sveta. No, ostavimo Darvina i vratimo se našem problemu. Da vidimo šta se dogodilo sa ljudima, kako je postalo ono što danas nazivamo ljudski rod, to neobično i protivurečno biće kome smo dali ime "čovek".

– Nema sumnje, bar za mene, da je priroda u jednom trenutku, kada su za to nastali potrebni uslovi, postavila pred evoluciju jedan neobičan cilj, u početku možda uzvišen ali docnije izneveren i tako užasno deformisan, dakle, cilj koji se sastojao u tome da se stvori takvo živo biće koje će se od ostalih u mnogo čemu suštinski razlikovati. To biće trebalo je da ima sposobnost mišljenja i rasuđivanja, trebalo je da bude sposobno za rad i privređivanje, i, iznad svega, trebalo je da bude svesno samog sebe i sposobno da razmišlja ne samo o spoljašnjoj prirodi već i o samom sebi. Zašto je prirodi bilo potrebno ovako nešto, zbog čega je uopšte bio postavljen baš ovakav cilj, čemu je čovek trebalo da posluži, pitanja su na koja ne umem da odgovorim. Gledajući sve posledice koje su iz toga proistekle, rekao bih da je postavljanje takvog cilja bila čista besmislica, potpuno neopravdano sa gledišta skladne celine koju je priroda predstavljala pre čovekove pojave. Čim se pojavio, čovek je počeo da se neodgovorno ponaša, ne samo prema sebi već i prema majci prirodi nanoseći joj, kao kakav nezahvalni sin, sve češće i sve teže udarce, potresajući je iz temelja, kao da time želi da je i sasvim uništi, svejedno što time seče granu na kojoj i sam sedi.

– Dakle, priroda je ipak postavila takav budalasti cilj bez svrhe, ostavljajući živim bićima da ga evolucijom dostignu ako su to u stanju. Treba reći, slušajte sada dobro, da su tada mnoge vrste bile u stanju da taj cilj postignu, da su mnogi, najrazličitiji organizmi nosili u sebi fizičke i psihičke preduslove da se razviju u pravcu čoveka. Te mogućnosti imali su i majmuni, ali, zapamtite, oni nisu bili jedini! U tu evolutivnu utakmicu ka čoveku uključili su se mnogi takmičari, mnogi su ispali iz igre ili su se odlučili za drugu stazu svoga razvoja, ali je ipak ostalo još uvek mnogo vrsta koje su uspele na tome putu, koje su uspele da se očoveče, da postanu deo onoga što mi danas zovemo ljudski rod. I tako, ljudski rod je zaista strahovito heterogen, u njemu su potomci majmuna, zverova, insekata, bubašvaba, svinja, paukova, škorpiona, hijena, gmizavaca, kojekakvih sovuljaga i akrepa, otrovnih zmija i smrdljivih tvorova, pijavica i glodara, jedno vrzino kolo svega i svačega.

– Međutim, ono što me je oduvek zapanjivalo jeste činjenica da su jedino majmuni u toj evoluciji uspeli da se stvarno humanizuju, da budu pitomi, samilosni i bezbrižni, dok su svi ostali i dalje zadržali svoje životinjske odlike psihe, krvožednost, mržnju i zlobu, da su im se te osobine čak šta više u ljudskom društvu još i više pojačale dobivši najgroznije oblike. Sve ono što se dešava među ljudima, sav onaj užas da je i bogu plakati, lako se može objasniti ako se ima u vidu da su zveri (škorpioni, bubašvabe, pauci, hijene, itd.), ostale i dalje zveri, tj. škorpioni, bubašvabe, pauci i hijene, i pored toga što su poprimili, više ili manje, ljudski oblik, ljudsku sposobnost mišljenja, govora i rada! Eto, u tome je suština svega!

– Mislim da Vam je sada sve jasno, da sada nemate razloga za razbijanje glave Fridrihom i za čuđenje njegovim grotesknim osobinama i odvratnim navikama.

– Ne, ne i ne, po hiljadu puta ne! – uzviknu Pavle sav uzbuđen. – To što Vi govorite suviše je fantastično, suviše je gadno i odvratno, ta besmislica... to je nemoguće, nezamislivo... Vi se sigurno šalite, izmotavate se... mučite me sa ovakvim pričama da bi mi bilo još gore... a ja sam verovao da ćete mi pomoći... da, da, zašta će Vam sve ove priče, zar zaista želite da poludim, da nigde ne vidim svetlost na kraju svoga puta... to nije lepo... čak i da je šala... takve izmišljotine u koje neću ni trenutka poverovati...

– Ali, Pavle, – žustro se usprotivi čika Simon. – Vi ste u zabludi, ja se ne šalim sve ovo što sam Vam rekao je zaista i mislim da je tako, sve to što ste čuli živa je istina... nemojte se zavaravati! Zar nema dovoljno činjenica da se u to uverite, zar među nama, ljudima, ne caruju zločin, koristoljublje, ubistva i silovanja, mržnja i zavist, slepa pohlepa i krajnji egoizam, zar sve to nisu životinjske crte, zar se ne ponašaju tako životinje u svojim međusobnim odnosima? Odgovorite, zar nije tako?

– To je istina, – reče Pavle tiho, – to je istina, to da su da ljudi užasni... da se mrze i uzajamno uništavaju... ali se to, verovatno, može i drukčije objasniti, ne tako kako Vi činite... mora da postoji neko drugo objašnjenje... ja se sećam, mada sam kao biolog sasvim slab, nisam se nikada mnogo time interesovao, a i ono što sam znao većinom sam zaboravio... ali se nekih stvari sećam... mislim da sve to što je u čoveku rđavo predstavlja samo ostatke onih životinjskih crta koje su imali njihovi preci i preci njihovih predaka... osobine koje čovek još nije izgubio jer ni njegova evolucija nije završena... on, čovek, još se nije sasvim humanizovao... a te osobine, to zlo što je u njemu, koje se ponekad javlja u najgroznijem obliku, to je možda atavizam... mislim da se to tako zove... kao i izvesne fizičke osobine, kao što je razvijen ušni mišić ili rep, koji se povremeno javlja kod novorođenčadi i koje nas, te atavističke osobine, podsećaju na naše životinjsko poreklo... ili, možda, rudimentarne, zakržljale osobine u ljudskoj psihi, takoše ostatak životinjske prošlosti, kao što je npr. slepo crevo... pa se možda, ponekad, tako nešto zakržljalo u našoj psihi najednom, kod pojedinaca, naglo razvije, kao kod naših dalekih životinjskih predaka, te se tako rađaju ubice i zločinci... možda se sve to o čemu Vi govorite može tako objasniti, kao ostatak prošlosti... nezavršenost naše evolucije, ali nikako kao nešto normalno, nešto što se i dalje razvija i čak pojačava jer je, kako to Vi tvrdite, konglomerat većeg broja različitih životinjskih grupa, koje su se razvile u isti, čovekov oblik. To bi bilo isuviše crno, tu nema budućnosti, nikakvog izgleda da čovek postane bolji... ne, u to ne verujem, verujem naprotiv da ljudski rod postaje sve bolji, a da su ovakve pojave, ovakve osobine kod čoveka samo nešto slučajno, istina za mene neobjašnjivo, ali ipak nešto prolazno... nešto što postepeno sve više jenjava... ne, neću i ne mogu da verujem da ljudski rod nije jedinstven, da u njemu postoje grupe koje su biološki toliko različite, prosto suštinski različite životinjske grupe koje su samo nekim obeležjima među sobom slične, pre svega svojim spoljašnjim oblikom... Pa zar je za Vas ono što čini suštinu čoveka samo spoljašnja kora? Zar ono što predstavlja njegove najplemenitije crte Vi proglašavate samo maskom iza koje se kriju sasvim različita bića?

– Mene su učili, – nastavi Pavle – tako sam vaspitan i da u to verujem svim svojim srcem, da čak ni ljudske rase nisu među sobom bitno različite, da su sve one ravnopravne i da imaju sve osnovne ljudske osobine. Zar može različita boja kože biti dovoljna da tvrdimo da se iza nje kriju drukčija bića... Sećam se da se nekad tvrdilo da različite ljudske rase potiču od različitih vrsta majmuna... ne znam da li je baš sasvim tako, ali nekako u tom smislu... pa zar nije i Vaša teorija slična ovome, samo što ste je Vi preneli na različite životinjske vrste koje su, po Vašem, sve razvile do čovečijeg oblika. Uopšte, Vaša teorija je, izvinite, toliko fantastična da bi bila prosto smešna da nije odvratna. Niko pametan neće u nju poverovati. Ljudi se razlikuju među sobom, to je istina... razlikuju se moralom, sposobnostima i naklonostima... ima ljudi koji ni mrava ne bi zgazili, dok za druge ništa ne znači ni čoveka ubiti... Ali, te razlike se mogu lepo objasniti i na drugi način, ne tako monstruozno kako to Vi pokušavate. Ja mislim, verujem u to, da razlike među ljudima proističu iz različitih klasa kojima pripadaju, zbog toga što su neki bogati a neki siromašni, iz različitih sudbina pojedinaca, iz različitih navika, religija, vaspitanja, klime i uslova pod kojima žive, i tako dalje. Ljudsko društvo je složeno, razlike između ljudi potiču iz heterogenosti njihovog društva, pre svega klasnih, nacionalnih i religijskih razlika, ali je biološki ljudski rod jedinstven, u to sam ubeđen, i tu nema bitnih razlika. Ne, Vaše objašnjenje je neuverljivo i ja ga ne mogu prihvatiti!

– Da, da, – reče zamišljeno Simon. – Ja nisam ni pretpostavljao da ćete moje objašnjenje odmah prihvatiti. Isuviše ste pod uticajem predrasuda, isuviše verujete pričama i lažima koje nam se svakodnevno serviraju. Kakve gluposti... najzad, kakve podlosti... ali, one su prihvaćene kao opšte mišljenje u koje se ne sme sumnjati... znači, podvala je bila uspešna... da, da, sve me to ni malo ne iznenađuje, jer i to, ta neverica kojom primate moje objašnjenje pokazuje da sam u pravu. Da bih Vas ubedio nije dovoljno da Vam izložim samo svoje mišljenje, potrebno je da Vas nagnam da i Vi mislite, ali logično i bez predrasuda, da uzmete u obzir stvarne a ne izmišljene činjenice, da uzmete u svome rasuđivanju drugu tačku gledišta i da stvari posmatrate u drugoj svetlosti. To, što se Vama jedno čini logičnim i normalnim a drugo nelogičnim i nenormalnim, još uvek nije nikakav dokaz. Često nam se nešto čini i kao istina i kao stvarnost, a u suštini je samo privid i spoljašnja strana pojave koja prikriva njenu pravu bit. Zar ljudi nisu vekovima živeli u zabludama, verujući čvrsto u čiste besmislice? Setite se, pa zar se nije dugo mislilo da se sunce okreće oko Zemlje, jer tako zaista i izgleda! Zar oni pojedinci koji su imali drugo mišljenje, koji su dakle stvari posmatrali bez predrasuda, zar oni nisu bili proganjani a njihovo mišljenje nije li proglašavano za jeres? Danas svi znamo, mada nam i dalje to ne izgleda tako već sasvim suprotno, da se Zemlja okreće oko Sunca! A ranije zbog ovakvog mišljenja pojedinci, koji su ga zastupali, odlazili bi na lomaču!

– Dakle, ostavite se toga predubeđenja da ono što nam izgleda kao stvarnost zaista i mora biti stvarnost, shvatite da spoljašnjost ne mora biti i suština, da postoji privid i opsena... Uostalom, Vaše suprotstavljanje nije logično, Vaši protivrazlozi nisu ubedljivi... Vi govorite o atavizmu, o rudimentima i ljudskoj psihi, o različitim klasnim, nacionalnim i religijskim uslovima koji dovode do razlika između ljudi... odbijate da mogu postojati i duboke biološke razlike... ali, kako ćete time objasniti samog Fridriha, koga ste svojim očima videli u njegovoj pravoj prirodi... čiju ste bestijalnost videli na delu... svojim očima videli ste da on i nije ljudsko biće, kako ga Vi zamišljate, videli ste i uverili ste se da je Fridrih škorpion! Ded, kako ćete to objasniti?

– Da, razmišljao sam i o tome... to me je zaista mučilo... ali, i Fridrih se može objasniti drukčije nego što to Vi činite... ja sam slušao o mutacijama, o naglim promenama, sasvim čudnim i neobičnim, koje ponekad zahvataju pojedina živa bića, nagle promene u njihovom nasleđu... koje se zatim prenose i na potomke. Moguće da je i Fridrih rezultat takvih neobičnih bioloških promena koje su se desile u njegovim roditeljima... zatim, zar se povremeno ne rađaju čudni monstrumi, i kod ljudi i kod životinja, kao na primer tele sa dve glave... možda je i Fridrih tako neko čudovište, rođeno slučajem...

– Aha! – uzviknu Simon, očekivao sam da ćete pozvati u pomoć mutacije i monstrume... ali, to Vam ništa ne vredi! Sa tim mutacijama stvar još uvek nije jasna, to je najkonfuznija teorija za koju sam čuo... u laboratorijama se proizvode mutacije, na primer kod vinske mušice, delovanjem na nju drastičnim sredstvima kao što su rendgenski zraci... istina je da se u potomstvu dobijaju kao proizvod neke monstruozne mušice, bez očiju ili bez krila na primer, ali su one osuđene na propast, one nemaju u sebi ničega životnog. Zapamtite, evolucija ne računa sa nakazama, to je protiv prirodnih zakona.. tele sa sve glave!... ha, ha... kakva besmislica... takva bića propadaju, od toga priroda ništa ne može da napravi! Pa zar Vam Fridrih liči na takvo nekakvo bespomoćno biće?

– Ja ne znam, – reče zbunjeno Pavle, možda ne umem da objasnim... ja se time nisam bavio, biologija mi je strana... Ali ni Vaše objašnjenje nije logično... gde su Vam fosilni ostaci koji bi dokazivali da su mnoge životinjske vrste evoluirale ka čoveku? Za Darvinovu teoriju bar imamo dokaza, nađeni su ostaci... prelazni oblici od majmunskog pretka pa do današnjeg razumnog čoveka... to ipak nešto znači...

– To ništa ne znači – grubo ga prekide Simon. – Ama baš ništa! Ja sam Vam već rekao da su ti ostaci najobičnije tričarije... Vi brkate lepe slike, koje ste možda gledali u nekim knjigama, slike koje prikazuju kako su izgledali čovekovi preci sve do majmunskog praroditelja, brkate ih sa stvarnošću, te lepe slike... kojekakvi pitekantropusi, australopitekusi, javanski čovek, hajdelberški čovek, neandertalac, itd., ha, ha, ha... kakve lepe priče za decu... i Vi u to verujete! Ali to su samo slike, plod umetničke mašte... to oni zovu naučnom rekonstrukcijom, a ja Vam kažem da se može svašta napraviti, ali ja Vam tvrdim da nema nikakvih ozbiljnijih fosilnih dokaza za Darvinovu teoriju. Pa upravo baš te tričarije, ti zubi, te lobanjske kosti, te čeljusti, itd., mogu biti posledica neke mutacije, nekog monstruoziteta pri rođenju. Za mene sve to nije nikakav dokaz. Ponavljam, za čovekovu evoluciju nema fosilnih ostataka koji bi jasno i nedvosmisleno kazivali kakva je ona bila. Sve su to pretpostavke i hipoteze, i moja i Darvinova, i mnoge druge. S tom razlikom što je moja istinita i logična, a Darvinova nelogična i u suprotnosti sa stvarnošću. Zapamtite, fosilnih ostataka koji bi uopšte dokazivali organsku evoluciju ima neverovatno malo, gotovo da ih i nema... tek poneki ostaci, kao što je fosilna evolutivna serija evolucije konja ili nekih puževa. Istorija Zemljine kore bila je isuviše burna da bi se u njoj bilo šta značajnije zadržalo kao svedok te prošlosti.

– Možda ste u pravu, – reče Pavle. – Ja te stvari ne znam dovoljno... Ali mi se čini da je Vaša pretpostavka o, kako ste rekli, paralelnoj konvergentnoj evoluciji, to jest, ako sam dobro razumeo, evoluciji koja čak različite vrste dovodi do istog oblika, do iste vrste... kao što tvrdite da je bio slučaj sa postankom čoveka... to mi izgleda fantastično... učili smo da je evolucija živih bića proces koji razdvaja, to jest divergencijom od jedne vrste postaje više vrsta i one se, menjajući se tokom svoje evolucije sve više udaljavaju jedna od druge, postaju sve različitije... tako sam zamišljao da teče evolucija živih bića, tako sam učio... u knjigama tako piše... to je dokazano i to se može videti na svakom koraku... a ne Vaše, da od različitog postaje slično...

– Varate se Pavle, grdno se varate, – prekide ga Simon. Upravo za ovo moje postoje dokazi, upravo je paralelna, konvergentna evolucija dokazana i njene rezultate i danas možemo često posmatrati. Čuli ste, verujem, za životinjski svet Australije. To je veoma osebujan svet, za njega su karakteristični različiti torbari, tj. životinje čiji se mladi rađaju nedovoljno razvijeni, tako da se njihovo dalje razviće odvija potom u jednoj kožnoj kesi, torbi, na majčinom telu. Otuda se i zovu torbari. A kod nas je sasvim druga vrsta sisara, tzv. placentalni sisari, što znači da se mladi u majčinoj utrobi pre rođenja dovoljno razviju, vezani za placentu. Ove dve grupe sisara evolutivno su veoma daleko jedna od druge... Pa ipak, u Australiji imamo iste one oblike koje i kod nas, ali su te životinje, naše i australijske, međusobno vrlo udaljene, mada su slične i u prirodi zauzimaju isto mesto u ekonomiji životnih zajednica. Da Vam navedem neke takve australijske životinje koje odgovaraju našima, mada pripadaju torbarima: torbarski vuk, torbarski medved, torbarska veverica, torbarska svinja, torbarski jelen, itd.

Zatim, šta da kažemo o takvim zadivljujućim slučajevima kao što je potpuna identičnost spoljašnjeg oblika kod inače udaljenih vrsta? Tu jedna vrsta imitira drugu, po pravilu opasnu i otrovnu, pa se tako spasava od neprijatelja koji je izbegavaju, verujući da je to ona, opasna i otrovna vrsta! Postoji vrlo otrovna zmija Elaps fulvius, i neotrovna, bezopasna zmija Erytrolasupus venustisimus, koja je prvoj potpuno slična. Postoje leptiri koji su potpuno jednaki nekim otrovnim zemljama, imitirajući ih oblikom do detalja. I među biljkama ima takvih primera.

– Evo, pogledajte samo moje kaktuse. – Nastavi Simon, pokazujući rukom neodređeno po sobi. – Svako bi ih poznao zbog njihovog mesnatog i sočnog tela i mnogobrojnih bodlji. Ali, jedna od njih veoma udaljena grupa biljaka, neke afričke mlečike koje žive u tamošnjim pustinjama, toliko su slične kaktusima, po svim svojim osobinama, da ih nestručnjak ne može razlikovati od kaktusa. Tek kada se jave izdajnički cvetovi, može se jasno videti da je u pitanju mlečika, a ne kaktus. A šta da kažemo za takve slučajeve u kojima neki insekti sa zadivljujućim savršenstvom imitiraju suvu grančicu na kojoj stoje ili pak neki biljni list, tako da ih je, kada miruju, gotovo nemoguće od njih razlikovati, od te suve grančice i od toga lista.

Jednom rečju, ne samo da paralelna evolucija nije nemoguća, već je naprotiv vrlo česta. Tako je ona dala zadivljujuće slične oblike, različite vrste ali spoljašnjim oblikom gotovo identične. Zašto se ne bi prihvatilo da je takva mogućnost bila ostvarena i u evoluciji ljudskog roda? Zašto sumnjati da je čovečanstvo skup sličnih, ali poreklom različitih životinjskih vrsta, koje su iskoristile pruženu mogućnost i razvile se sve u istom pravcu, na isti način, ka onome što danas zovemo ljudskim bićem? Zašto se tako nešto nije moglo desiti i u evoluciji ljudskog roda, kada se to već nebrojeno puta dešavalo sa drugim živim bićima? Ja Vam zaista kažem, Pavle, da je ljudski rod velika mešavina različitog u istom obliku, rezultat konvergentne evolucije različitih životinjskih vrsta u jednom istom pravcu, što je i dovelo do stvaranja jednog nejedinstvenog jedinstva, do ljudskog roda. Time se objašnjava i sve drugo što je vezano za čoveka, sve protivurečnosti u ljudskom rodu, uzajamna netrpeljivost među ljudima i neprestani ubilački sukobi.

– Čika Simo, zavapi Pavle. Ja zaista ne znam šta da mislim! Istina je da postoje i takvi primeri evolucije... sećam se da smo i o tome učili... čitao sam i sam o uzajamnom podražavanju kod živih bića... o sličnim oblicima različitih vrsta... ali o tome ne znam ništa bliže... Vi mi možete svašta dokazivati, ja nisam biolog, tu sam sasvim slab... da, zašto se tako nešto ne bi moglo prihvatiti i za ljudski rod... zašto da ne? Do vraga, izgleda da je sve moguće... ali, ipak... ipak ne mogu da verujem, to bi bilo isuviše grozno... i pored svih Vaših dokaza, za koje ne mogu reći da me nisu pokolebali, ne mogu da verujem u takvu užasnu prirodu ljudskog roda, u nepopravivo zlo koje je u njemu dato kao neizbežna i nepopraviva biološka osnova... jer to proističe iz Vaše teorije, to zlo kao nešto što se ne može odstraniti, kao neizbežna kob... zatim, ima tu, u tom Vašem shvatanju, puno neobjašnjivih stvari, puno nelogičnosti... ono podstiče masu teških pitanja... na primer, recite mi, ako se već prihvati Vaša teorija, kako objasniti tu prikrivenost tih životinjskih članova ljudskog društva, to da se škorpioni i druga slična bagra tako uspešno prikrivaju već vekovima i hiljadama godina... kako je moguće da ostaju tako prikriveni... najzad, koji je razlog da se oni uopšte i prikrivaju, da uporno kriju svoju pravu prirodu... zašto se toliko uporno trude da oblikom, odelom i ponašanjem liče na nas ljude, na nas koji smo, po Vašem mišljenju, samo bedni potomci majmunske vrste!

– Tu nešto nije jasno, nastavi Pavle. Zašto se oni kriju kada su već toliko i opasni... najzad, kako im to uspeva... Dakle, odgovorite mi na dva pitanja: zašto se prikrivaju i kako u tome prikrivanju uspevaju da već vekovima ne budu otkriveni i uništeni, zašto ima je potrebno da se prave ljudima i kako je moguće da ih do sada nismo otkrili?

– Dragi moj Pavle! Postavili ste mi složena pitanja, bolje reći masu vrlo teških pitanja. Ipak, možda je moguće i na njih odgovoriti. Dakle, Vi pitate kako i zašto. Evo odgovora, a Vi pažljivo slušajte!

Simon učini kraći predah, kao da je pokušavao da sabere misli ili da sakupi dovoljno ubedljivosti da bi Pavlu sve to objasnio.

– Vidite, poče on, mnoge stvari nisu ni meni sasvim jasne, mada sam o njima, nekada (jer me to sada malo interesuje), mnogo razmišljao; zatim, ima tu i takvih koje su i meni potpuno nejasne, za koje ne bih mogao dati nikakvo objašnjenje. Uostalom, ja znam sigurno da u ljudskom rodu postoje i takvi njegovi članovi koji su prikrivene beštije; znam i to, ili bar verujem u to, da je moja teorija ispravna, da je ljudski rod, takav kakav je, postao konvergentnom evolucijom mnogobrojnih, najrazličitijih životinjskih vrsta ka istom cilju, ka čoveku, to jest ka jednom razumnom biću koje je sposobno da radi i da govori, i nadasve sposobno da misli o okolnom svetu i o samom sebi. Ali nešto bliže o tim bestijalnim članovima ljudskog roda ne znamo mnogo, pa zato i dolazi do zbrke i svakojakih misterija.

– Pre svega, ne znamo da li su oni baš tako moćni kao što Vi mislite da jesu, imajući pred očima Fridrihovu brutalnu snagu i životinjske reflekse. Ali, da li su oni mnogobrojni, koliko ih je u ljudskom rodu, da lisu jedinjeni u neke tajne saveze ili su razjedinjeni, da li se međusobno poznaju ili se kriju i jedni od drugih, teško je reći. Sve su to pitanja na koja je gotovo nemoguće dati odgovor. Ne zaboravimo da se radi verovatno o veoma različitim bićima, nastalim u prošlosti od veoma različitih i suparničkih životinjskih grupa. Da li su oni i danas, u ljuskom društvu, sačuvali to suparništvo, uzajamnu netrpeljivost, ili su se naprotiv tajno ujedinili protiv nas, bednih majmunskih potomaka? Uzimajući u obzir sve što o njima znam, sklon sam verovanju u ovo poslednje, u njihov tajni bestijalni savez, u njihovu podlu i užasnu zaveru. Ali, o tome se ne može reći ništa sigurno.

– Pitate zašto se kriju i zašto nas ne unište. Da li bi im bilo moguće da nas unište u otvorenoj borbi? Šta ako su oni ipak malobrojni? Moguće da ih u tome sprečava strah da bi se u tim kukavičkim majmunskim ljudima, kakvi smo mi, probudio pred neposrednom, nedvosmislenom i opštom životnom opasnošću neki iskonski plamen, neka sada pritajena hrabrost koja bi u očajanju prerasla u opšte herojstvo i samopregor. Moguće da ni sami nisu sigurni u svoju nadmoćnost u otvorenoj i jasnoj borbi, kada bi bili značajni ne samo gruba sila i podmuklost već i inteligencija i borbeno stvaralaštvo? Moguće da su svesni neke svoje ahilove pete, o čemu mi ništa ne znamo, koja bi bila odlučujuća i za njih fatalna u otvorenom sukobu. Najzad, zašto poći samo od te pretpostavke da oni žele naše neposredno uništenje? Zar nije moguće da je Fridrih i među njima samo jedan bedni otpadak koji ne preza ni od zločina da bi za sebe dobio sitnu korist? Moguće da su njihove zločinačke, životinjske namere prema nama dalekosežnije, paklenije i sveobuhvatajuće; moguće da im je za to potrebno vreme i da su naše uništenje planirali za neku dalju budućnost.

– Često sam razmišljao o tome da smo, možda, mi, majmunski potomci, najinteligentniji i najsposobniji deo ljudskog roda, da smo im, možda, još uvek potrebni da bi izgradili do kraja ljudsku civilizaciju, za šta oni još uvek nisu sposobni. Verujem u konvergentnu evoluciju čovečanstva, ali verujem da je ona, možda, bila neravnomerna. Ipak, da li su svi pošli od iste osnove? Postigao se manje ili više sličan spoljašnji oblik, spoljašnja ljudska čaura, ali su možda još uvek ostale velike unutrašnje razlike. Ipak, majmuni su i nekada, u davnoj prošlosti, bili najinteresantnija bića. To je nesumnjivo bila određena prednost, pa su oni možda i evoluirali u najinteligentniji deo ljudskog roda. Ostalim njegovim članovima, raznim beštijama i škorpionima, treba, možda, još vremena da bi dostigli taj nivo inteligencije i stvaralačkih sposobnosti. Moguće da zato žele da nas što duže iskoriste, da nas puste da za njih stvaramo i da od nas uče, sve dok i oni ne postanu ono što smo mi danas, pa da nas potom zasvagda unište.

– Ali, moguće da je i nešto drugo u pitanju. Moguće da im je njihova zločinačka bestijalna priroda, koja je suviše duboko u njima ukorenjena, ozbiljna smetnja da nas intelektualno i moralno dostigne. Moguće da oni to i ne žele, moguće da im više odgovara ovakvo stanje u kome mi za njih radimo i stvaramo a oni neguju svoje zločinačke instinkte i navike, do kojih im je možda više stalo nego do pravog progresa ljudskog društva. Moguće da zato i izazivaju neprestane sukobe među narodima i klasama, da bi u njima iživljavali svoju životinjsku prirodu, do čega im je možda stalo više nego do ma čega drugog. Ko će to znati! Ali, da smo mi njihove žrtve, izgleda mi nepobitna činjenica. Bedne žrtve, zahvaljujući našem kukavičluku i naivnosti.

– Pitate kako su postigli da vekovima ostanu neotkriveni. Ovo što sam do sada govorio pokazuje da verovatno ima ozbiljnih razloga zašto su želeli da budu prikriveni. Ali je zaista čudno da su u tome i uspevali tako dugo, s obzirom na našu inteligenciju, moć zapažanja i povezivanja, na mnogobrojne istorijske trenutke koji si pogodovali da svako zlo bude otkriveno i demaskirano.

– Ali, ako istoriju posmatramo sa drugačijeg gledišta nego što je to uobičajeno, a to uobičajeno je možda takođe nešto što je sa namerom vekovima nametano, videćemo da je postojala i da još uvek postoji ogromna njihova zavera protiv nas, zavera u svetskim razmerama, koja je imala za cilj da održi to prikrivanje, da suzbije sve i svakoga ko bi to prikrivanje ugrozio. A takvih inteligentnih, sposobnih i smelih pojedinaca je bilo, pojedinaca koji su, kao i ja sada (ali ja sam samo bedni kukavički starac), otkrili u čemu je stvar, koji su pokušali da to svoje otkriće obelodane i da povedu borbu protiv zla koje je među nama. Ali, istorija je falsifikovana, i ono što je bilo revolt i borba protiv zločinačkog i bestijalnog dela ljudskog roda, prikazivano je docnije kao borba suprotnih ideja, kao borba suprotnih religija, kao borba suprotnih rasa i naroda, suprotnih društvenih sistema, itd. (a to je njihovo svesno delo i naše nesvesno, kao rezultat naivnosti i zablude). Ja sam ubeđen da je Hristos upravo takav izuzetni pojedinac koji ih je otkrio i pokušao da svoje otkriće obelodani, da svoje strašno otkriće objasni ljudima i da ih povede protiv zla. Njega su zato brutalno ubili, a zatim su, jer je njegov uticaj izgleda bio ogroman a istina kristalno jasna svakome, njegove reči iskrivili, promenili im smisao, izvršili su neviđenu mistifikaciju, angažovali su kojekakve apostole, pustinjake i svece da u njegovo ime govore upravo suprotno onome što je on govorio. A sve sa ciljem da se zamagli suština, da se njihovo prikrivanje i dalje održi. Docnije, u okviru hrišćanstva, javljaju se pojedinci koji otkrivaju u čemu je zapravo stvar. I oni se na različite načine onemogućuju, stvara se inkvizicija koja prigušuje svako slobodno razmišljanje, svaku sumnju da sa ljudskim rodom nešto nije u redu. Osobito buntovni i tvrdoglavi pojedinci stavljaju se na muke i spaljuju na lomačama, a zatim se, da bi se stvar razvodnila i uputila u pogrešnom pravcu, proglašavaju reformatorima ili sektašima, čak se, kao bajagi, od njih ponešto i uzima kao neka vrsta reforme, ali po pravilu nešto što sa njihovim ukazivanjem i svedočenjem nema nikakve veze; sve samo zato da bi se suština stvari zabašurila i što više zamaglila. Verujem da su takvi lucidni pojedinci bili i Buda, i Muhamed, i Lutar, i mnogi drugi, za koje mi danas dosta znamo, ali je to lažno znanje, izmišljena i nametnuta verzija njihovog života i shvatanja.

– Poznato je da su postojala mnoga tajna društva, na primer u srednjem veku, o čemu tako zanimljivo piše ser Valter Skot u svome romanu An Gajerštajn. Tajna društva koja su imala neograničenu vlast da tajno sude i tajno za uvek otklanjaju svakoga ko bi posumnjao da se među ljudima nalaze kojekakve beštije, neljudska bića slična čoveku samo oblikom i spoljašnjim odlikama. Verujem da je i danas takav slučaj, da su oni svuda, da su međusobno povezani, da tajno i sporazumno deluju, da kontrolišu sve i svakoga. Njihova tajnovitost je ono ogromno preimućstvo koje imaju, jer mogu da efikasno i brzo deluju, da uklone svakoga ko posumnja u njih. Pavle, zapamtite: to su opasne stvari, život je u pitanju! Janko se sa njima, ili bar sa jednim od njih, sa Fridrihom, u nešto upetljao, i to mu se gadno osvetilo... Klonite se svakoga dodira sa njima, izbegavajte Fridriha koliko više možete. Podsmehnuo sam se Vašem kukavičluku, ali zaista šta bi Vi mogli učiniti? Šta bih ja mogao učiniti protiv njih, mada o njima toliko mnogo znam? Ja sam samo jedan bedni usamljeni starac u ljudskoj gomili gde nema nikakve solidarnosti, gde ne znaš ko ti je prijatelj a ko neprijatelj, ko je čovek a ko podmukla beštija. Ne, nikako ne volim ljudski rod, tu gadnu prljavu gomilu, neprozirnu baru svakakvih taloga istorije. Ne, nisam imao i ne želim da imam nikakve bliže veze sa ljudima, pa to i Vama savetujem!

Razgovor je potrajao još neko vreme, sve u tom istom smislu, pri čemu Pavle, mada je sumnjao u sve to što je Simon izlagao, nije mogao da iznese nikakve jasne i čvrste protivdokaze. Pošto je Simon pokazivao znake umora, oni se rastadoše, sa dogovorom da se opet nađu, u dogledno vreme, i da razgovor nastave. To je bila želja Pavlova, insistirao je da se još jednom nađu, nadajući se u potaji da će do tada nešto već smisliti i pokolebati Simonovu teoriju.

Pavle se vratio kući potpuno ošamućen, sa velikom zbrkom u glavi. Iscrpljujuća diskusija sa čika Simonom sasvim ga je pomela. Neprestano je u sebi ponavljao delove njihovog razgovora, ali sada sasvim ispreturano; razlozi i protivrazlozi smenjivali su se u njegovoj glavi čudnim redosledom i stupali su u neobične uzajamne odnose. Čas mu se činilo da je čika Simon u svemu u pravu, da je njegovo objašnjenje jedino tačno, da ono baca novu svetlost na sva pitanja i na sve probleme ovoga sveta, da posle njega, on, Pavle, nema više čemu da se čudi, da više ne postoji potreba da sebi postavlja ona toliko mučna pitanja. Ali odmah zatim, sve to što je Simon govorio izgledalo mu je kao čista besmislica, prazno i proizvoljno naklapanje, a tajna Događaja i Fridrihove ličnosti još veća, još stravičnija i još nedokučivija. Pavle ustvari više nije mogao da sređenije o svemu tome misli, toliko je bio iscrpljen razgovorom, prethodnim preživljavanjima oko pitanja da li ići ili ne ići kod Simona, povremenim paničnim strahom da će ga sudbina najzad neizbežno dovesti u vezu sa groznim Fridrihovim bićem.

Pavle se, sa košmarom u glavi i potpuno iscrpljen, baci na krevet i utonu u težak, mučan san, ispunjen morama i snoviđenjima.

U prvi mah, snovi ga odnesoše na nekakva putovanja po belom svetu... bio je u kolima, vozovima, brodovima, na morskim talasima i na mirnoj rečnoj vodi, na asfaltnim i na seoskim putevima... divni predeli smenjivali su se pored njega, prelazio je mostove i prolazio je kroz tunele, tunele i dugačke i tunele kratke, osvetljene svetiljkama i sasvim mračne... dolazio je u dodir sa različitim saputnicima, koji su mu bili nepoznati ali koje je ipak odnekud poznavao, zemlje kroz koje je prolazio bile su mu tuđe ali isto tako u njima je nalazio poznate, drage predele, sretao je poznata lica ali za koja nije mogao da se seti ni ko su ni šta su, ostavljajući da to reši nekom drugom prilikom... Sve je bilo fluidno, prijatno i rasplinuto, neprestano neki pokret, kretanje kroz nešto što je istovremeno i poznato i nepoznato...

Ali, najednom, ovi divni prizori nestadoše i Pavle se nađe u sasvim drugom predelu, na bojnom polju na kome se vodio strašan rat i u kome je i on sam bio vojnik među drugim mnogobrojnim vojnicima i oficirima, koji su se tu vrzmali... Predeo ratišta bio je u nekoj mračnoj svetlosti, odnosno bila je noć sa potpuno crnim nebom, ali je opet sve vilo vidljivo jasno kao po danu, a sve, ljudi i stvari i priroda, bili su obasjani nekom čudnom, tamnom, gotovo crnom svetlošću... Pavlu se činilo kao da sve to što je pred njim leda nekako iznutra, da vidi spoljašnje oblike svih ljudi i svih stvari koje su se na bojištu nalazile, ali da ih vidi nekako iznutra, kao da je on u svačemu i u ničemu, kao da je i sam on i nešto spoljašnje i nešto unutrašnje, i aktivni učesnik i pasivni posmatrač...

Sve je bilo u nekom iščekivanju. Pavle je bio svestan, gotovo siguran, da će se sada nešto dogoditi, on je u stvari bio siguran da zna šta će se dogoditi ali da se toga ne može i ne treba da seti jer to nešto zna onaj drugi Pavle koji sve posmatra, a Pavle učesnik o tome ništa ne zna i mora čekati da se to najzad pokaže.

Dve vojske postrojiše se najzad jedna prema drugoj, njihovi redovi se razviše u pustoši ratišta, na crnom izrovanom zemljištu u predelu bez horizonta, među kraterima od bombi i raštrkanim stubovima i bodljikavom žicom. I Pavle je bio u gomili vojnika, naspram neprijateljskih vojnika koji su se nazirali u daljini kao talasasta drhteća masa, u gomili koja ga je gurkala sa svih strana očekujući nestrpljivo i usplahireno predstojeći juriš. Jedan od vojnika bio mu je veoma poznat, Pavle je znao da ga poznaje ali nije mogao da se seti ko je to... I jedan drugi vojnik, u gomili pored njega, takođe mu je bio poznat, Pavle je i njega poznavao, ali odakle i kako nije znao i niže želeo da se toga seti niti ga je taj drugi vojnik uopšte zanimao. Jedan od oficira se nalazio u blizini, u ruci je držao golu sablju, spreman da svakog trenutka da znak za juriš.

Najzad ova nema tišina i napeto, mučno iščekivanje bi prekinuto. Oficir podiže sablju i time dade znak za juriš, svi poletoše napred a ispred svih oficir koji je nešto neprestano vikao mlatarajući sabljom, ali se njegov glas uopšte nije čuo i Pavle ga ništa nije razumeo. U daljini, kao iz dna nekog na bok izvrnutog lonca, iz tmine udaljenog noćnog predela, kretoše i neprijateljski vojnici... Pucalo se na sve strane, iz uperenih pušaka širio se dim baruta, ali ni Pavle ni ostali nisu čuli nikakav zvuk (to da nikakav zvuk nisu čuli ni drugi vojnici znao je pouzdano onaj drugi Pavle, koji je sve to posmatrao kao sa strane). Pavle je trčao preko bojišta, preko jama i kojekakvih direka sa bodljikavom žicom, preko i između đubrišnih humki, ali je trčao nekako lako, dao da lebdi bez težine, ali su mu noge ipak bile teške i skoro nepokretne. On je video da se i drugi kreću na sličan način, kao da su od gume, odbijajući se nepokretnim nogama od podloge. Pavla obuze strah jer vide da se neprijateljski vojnici približavaju trčeći velikom brzinom, sa naperenim dugim bajonetima na puškama koje su držali u rukama. Ali, i pored toga, on se nimalo nije bojao jer mu je onaj drugi Pavle, posmatrač, na neki neobjašnjiv način davao do znanja da sve ovo nestvarno i ne ono najvažnije...

Dve vojske se sudariše i pomešaše, te nastade opšti metež. Pucalo se odasvud mahnito na sve strane, bajonetima su se probadala tela, i to nekako lako, kao da u telima nema ni malo kostiju. Pojedini vojnici su mrtvi ili ranjeni, usta su im se otvarala a oči bile iskolačene. Pavle je znao da oni užasno pate, da viču za pomoć, ali iz njihovih ustiju nije dopirao nikakav zvuk. Ustvari, ništa se nije čulo, ni krici ranjenika, ni puščana paljba, ni vika oficira... Vladala lje potpuna tišina, mada je sve bilo u pokretu... Pavle se naprezao da čuje bilo šta, i to mu je bilo vrlo mučno, ali je i dalje sve ostajalo nemo. I Pavle je pokušavao da nešto kaže, da vikne i dozove, ali su mu se usta samo bespomoćno otvarala ne puštajući nikakav zvuk...

I tada se, najednom, kroz nemo i gluvo ratište razleže strašan, neljudski krik. Pavle ugleda kako onaj poznati vojnik svlači svoje pantalone i kako skače na onog drugog poznatog vojnika, kako ga obara na zemlju i škorpionskom žaokom razdire mu utrobu! Žrtva je i dalje užasno vrištala, a beštija je sa čudnim osmehom na usnama posmatrala Pavla ispod oka. Pavle je bio užasnut i do krajnosti zaprepašćen ovim prizorom, ali je istovremeno mislio kako je upravo to ono što je očekivao i znao da će se dogoditi, mada do maločas nije znao niti je mogao da se seti da zna šta će se desiti. On poče da viče na škorpionskog vojnika pokušavajući da mu objasni da je pogrešio i da je napao svoga druga, da to nije neprijateljski vojnik i da zato treba da ga ostavi... Ali su mu se usta samo nemoćno micala, usne su mu bile kao zalepljene, iz njih nije izlazio nikakav zvuk...

Rasporeni vojnik prestade da vapije i da se trza, a škorpion ga je i dalje držao, neprestano se osmehujući na Pavla, čudno ga gledajući ispod oka. Pavle se osećao užasno, nepodnošljiv strah ga je sasvim obuzeo, ali ga je najviše mučilo iznenadno grozno i neverovatno otkriće, koje je osećao gotovo kao neizdržljivi fizički bol. On je i dalje pokušavao da viče, da dozove u pomoć, da ukaže ostalim vojnicima na ono što se pred njima dogodilo. Ali ga niko nije čuo, niko nije obraćao pažnju ni na njega niti na rasporenu žrtvu i škorpionskog ubicu...

Ubrzo zatim boj prestade i nastade zatišje... Na ratištu ležali su mrtvi i ranjeni, svoji i neprijateljski vojnici, ali Pavle na njih nije obraćao nikakvu pažnju niti ga je njihova sudbina dirala. On je sav bio zaokupljen posmatranjem škorpionskog vojnika, koji se sada obukao i mirno šetao pogledajući ponekad krišom na Pavla. I neki drugi vojnici, svoji i neprijateljski, šetali su po bojištu, izmešani među sobom, pušili su i razgovarali. Neki drugi sedeli su na zemlji, petljali su nešto oko svoje odeće i oružja, ili su pak pripremali na zapaljenim vatrama hranu. Uopšte, čitavo ratište bilo je prepuno svojih i neprijateljskih vojnika, izmešanih među sobom, koji kao da su zaboravili na maločašnji boj, razgovarajući među sobom i nudeći se cigarama ili hranom...

Pavle je sve to posmatrao, ali se tome nije ni malo čudio. Njega su mučila druga pitanja. "zar je to moguće, zar je to moguće...?", neprestano je ponavljao, nemogući da dođe k sebi od zaprepašćenja i straha od onog što je video. Nikako nije mogao da shvati zašto je škorpionski vojnik napao svog druga a ne nekog neprijatelja... To mu je izgledalo najveća misterija, a ne to što je taj njemu odnekud poznati vojnik užasna beštija sa otrovnom škorpionskom bodljom, skrivenom u pantalonama.

Pavle je osećao da sve to ne može izdržati, da mora nekoga pitati zašto se sve to dogodilo. Lutao je tako, izrovanim ratištem, dok nije nabasao na jedan oficirski šator pred kojim je gorela velika vatra, a u obešenim bakračima iznad nje kuvali su se komadi goveđeg mesa. Ispred šatora stajao je pušeći onaj isti oficir koji ih je maločas sa uzdignutom sabljom poveo u boj. On se prijateljski osmehnuo na Pavla, zapitavši ga šta želi i šta ga muči. Ohrabren time Pavle mu ispriča šta je video. On reče oficiru da je zaprepašten time što se među njima nalazi taj škorpionski vojnik, i naročito time da je on napao svoga a ne neprijateljskog vojnika. Pavle zatim reče da se nešto mora preduzeti, da se ta beštija mora uhapsiti i baciti u okove a zatim streljati, ili da joj se bar mora narediti da napada samo neprijateljske vojnike a ne svoje drugove.

Oficir se i dalje smeškao, nije bio ni malo iznenađen ovim što mu je Pavle ispričao. "Znam ja za to", reče on. "Nije Fridrih jedini škorpion, ima ih još! I među nama, i kod neprijatelja. Šta se tu može, mladiću. Rat je rat, u njemu se svašta događa. U svakom jurišu škorpioni napadaju svoje i ubijaju ih. Tako je kod nas, tako je kod neprijatelja".

– Ali, to je glupo, besmisleno, – reče Pavle. To treba sprečiti! Ako se škorpionima ne može naređivati, zašto se sa neprijateljem ne udružimo protiv njih?

– Ja to ne znam, to nije moj posao – reče oficir. Moje je da ratujem! A sada, idi, i ti se malo odmori, uskoro ćemo opet na juriš! Samo prethodno nešto pojedi, vrlo rđavo izgledaš, tako se ne može u rat, gladan. Slobodno se ti posluži, biće i za nas i za tebe.

Oficir ga privede jednom od kazana, kraj koga je, Pavle to tek sada vide, stajao Fridrih i nekom ogromnom kutlačom mešao je uzavrelu vodu. On dade Pavlu komad vrelog mesa koje se pušilo i peklo prste. Ovaj je i dalje mešao varjačom, neprestano se čudno smeškajući na Pavla i gledajući ga ispod oka. Pavle je bio gladan i jeo je dobijeni komad mesa, ali mu je njegov ukus bio vrlo čudan. On najzad baci pogled u kazan i sa užasom vide da je Fridrih u njega strpao onog maločas rasporenog vojnika i da ga kuva za hranu ostalima.

Pavlu pripade muka, stomak ga poče neizdržljivo zavijati i on oseti neodoljivu i mučnu potrebu da obavi veliku nuždu... Sa bolovima u stomaku on se udalji od šatora, gotovo trčeći, da bi potražio neko skrovito mesto. U jednom prostranom krateru, po kome su se nalazili raštrkani žbunovi vrbe, Pavle zastade... On skide pantalone i čučnu da bi se olakšao...

Ali, u tom istom trenutku, on spazi da su se na ivici kratera poređali neki mračni vojnici, zajedno sa Fridrihom, i da ga pažljivo posmatraju. Pri tome, oni su se čudno osmehivali, bestidno i "muški", kao što se to ponekad osmehuju muškarci na ženu, sa ružnom pomišlju u sebi.

Pavle je znao da su svi ti vojnici škorpioni i da su došli da ga raspore. Ali, za čudo, on se od toga nije ni malo uplašio. Njega je samo obuzeo užasan stid što ga oni posmatraju u takvom stanju, kako sa svučenim pantalonama čuči među žbunjem... Osećao je neizdržljivu potrebu da svrši veliku nuždu, da olakša sebi, ali je znao da to nikako neće moći ako ga i dalje budu gledali. On je znao da će ga, čim sa tim svrši, napasti i rasporiti ga, ali se toga nije ni malo plašio jer je za njega sad iznad svega bilo najvažnije da se isprazni, da olakša sebi muku i gadne bolove u stomaku.

On poče, onako čučeći, da skakuće i da se skriva iza žbunova tražeći zaklona od škorpionskih bestidnih pogleda. Ali ga oni nisu ostavljali već su mu se sve više približavali, pojavljivali su se sa suprotne nezaklonjene strane i zlurado ga posmatrali iščekujući... Pavle opet pokuša da se sakrije iza nekog drugog žbuna, ali uzalud. Škorpioni su se pojavljivali i sa te strane, neprestano su se smeškali onim čudnim i odvratnim osmehom, a ruke u rukavicama držali su na pojasu pantalona spremni da otkriju svoje strašno oružje i da ga zatim i upotrebe. Ali se Pavle svega toga nije bojao, on na to nije čak ni mislio (mada je znao šta će se dogoditi). On je iznad svega želeo da svrši sa velikom nuždom, da olakša svoja creva koja su se sve više bolno grčila, ali ga je bilo užasno sramota da ga oni pri tome posmatraju. On htede da ih zamoli da se sklone, samo za momenat dok ne bude gotov, a da zatim rade sa njime šta im je volja, da im kaže da im on neće pobeći. Ali je na njihovim licima jasno pročitao da mu oni tu molbu neće uslišiti, da oni upravo žele da ga vide u takvom ponižavajućem položaju, da žele da ga što više ponize pre nego što ga ubiju...

Zato je Pavle i dalje skakutao, čučeći i sa smaknutim pantalonama, pokušavao je da se sakrije čas za ovaj čas za onaj žbun, ali uzalud... škorpioni su ga uporno pratili šunjali su se oko njega i zavirivali za njim, neprestano su se bestidno smeškali približavajući mu se sve bliže, sve bliže i bliže...

Pavle se, najzad, prenu i otrže iz ovog mučnog, gnusnog i strašnog sna, u goloj vodi svoga tela i sa košmarom u bolnoj glavi. Širom otvorenih i iskolačenim očima gledao je u jutarnju tminu, razjapljenim ustima hvatao je daha i pokušavao je da dozove u pomoć... Bio je svestan da se probudio, da je to bio samo san, ali u to još uvek nije verovao grozeći se onoga što je doživeo u snu. Što se više budio i dolazio k sebi, slike snoviđenja mešale su se sve više sa slikama probuđenog sećanja na stvarnost, koja mu se nije činila ništa boljom od sna. Ustvari, ona mu je sada izgledala još crnja, još mračnija i beznadežnija, jer su je slike sna na poseban način osvetlile, podvukle u njoj ono što je najgroznije i najvažnije, oslobodile su to od svega drugog što ublažava i zavarava...

Mada mu je Simon postajao sve neprijatniji (ustvari, nije ga podnosio), Pavle je ipak često pomišljao na njega, pa ga je čak ponekad i posećivao. Ona stara boljka, nerazrešena oko Fridriha i večita pitanja "šta smo mi, šta je Fridrih, i kako je to moguće?"... itd., itd., tištili su ga potmulo i podsticali su ga da s vremena na vreme potraži oduške u beskrajnim i uvek neodlučnim diskusijama sa starcem. Međutim, u poslednje vreme gajio je prema Simonu pritajenu i podmuklu mržnju, verovatno kao prema jedinom saučesniku u sopstvenoj nehotičnoj izdaji Janka. Osećao je da je sve to čudno, ta mržnja prema Simonu (koji ga je, istina, često i na grub način podsećao na njegov kukavičluk, govoreći pri tome sa prezrenjem o opštem kukavičluku ljudskog roda) i istovremena vezanost za Simona, nesuzbivljivi nagon da se sa njime povremeno viđa i raspreda diskusija, gotovo uživanje u povremenom samomučenju i bespogovornom pristajanju, čak nekom unutrašnjem zahtevu, da od Simona čuje podrugljive prekore i podrugivanja, kao i njemu svojstveno cinično razgolićavanje suštine života ljudskog roda, kako ga je bar on shvatao. I tako, Pavle je povremeno odlazio Simonu, osećajući za to neku neodoljivu potrebu.

Ipak, desilo se nekako da starcu nije odlazio već duže vreme (mada i inače nije odlazio često, čak odlazio je vrlo retko, ali je ovo sad bilo sasvim izuzetno). Neki iznenadno iskrsli poslovi u kancelariji doveli su do toga da je svako po podne, do kasno u noć, sedeo kod kuće za radom (jer su ovi poslovi zahtevali i rad van kancelarije, bili su u toku neki veliki poslovi koje je Firma pripremala sa svojim starim i, još više, novim mušterijama). I tako, kod Simona nije odlazio već više od tri meseca (mada ga je povremeno viđao u kancelariji, jer je i Simon radio na ovom poslu, honorarno, ali poslednjih mesec dana nije ga viđao čak ni u kancelariji, nije se starac vrzmao niti oko kancelarije, po fabričkom dvorištu ni u kantini, pa je Pavle mislio da se starac razboleo ili da se umorio, onako star, od silnoga rada).

Želja da se vidi sa Simonom, nasamo, postajala je zato sve jača. Ona se podgrejavala i time što u poslednje vreme, poslednjih mesec dana, Simona nije mogao videti ni na bilo kom drugom mestu, na kome se inače ranije mogao sresti: ni u kancelariji, ni u fabričkom restoranu ili njenom dvorištu, niti u gradskim kafanama u koje su radnici i službenici povremeno odlazili radi promene, ni u filatelističkom klubu (gde je nedeljom dolazio da popije kafu i da se podrugljivo podsmeva "sakupljačima šarenih laža od hartijica"), niti na uličnim trotoarima gde je imao običaj da dugo šeta u predvečerje... Ti slučajni, povremeni susreti, na svim tim mestima, bili su Pavlu kao kapi rose za venuću biljku, mada o "svome" predmetu nisu tada ni progovarali, bili su mu podsticaj da oživi nešto što je u njemu silom protičućeg vremena postepeno kopnelo, a što on nije želeo da zaboravi, mada ga je to i dalje podmuklo mučilo. Pri tim susretima "predmet" je oživljavao među njima, grajući se na njihovim značajnim pogledima, na rečima i kratkim rečenicama koje su izgovarali a koje ni za koga nisu ništa značile, ali su za njih bile, kao neka vrsta tajne šifre, potpuno razumljive i pune sadržaja (kao npr. Simonove kratke primedbe pri susretima: "Kako je veliki svetski mislilac?", ili "Drž' se, ti, kaktusa", ili "Veruj očima i čika Simonu", itd.). I tako, čika Simona već dugo nije video i želja za razgovorom postajala je sve jača.

Jedno veče, vrativši se iz Kancelarije kući, pošto je u njoj sedeo nešto duže da bi završio neki predmet koji se morao završiti, Pavle oseti da ga stara boljka opet obuzima, da večita pitanja počinju da nagrću sa svih strana, da se javlja ono mračno očajno stanje njegovog duha koje ne može podneti, stanje koje se ne može ničim suzbiti već samo ublažiti razmišljanjem, unutrašnjim sopstvenim raspravljanjem ili, još ponajbolje, vatrenom diskusijom sa čika Simonom... Pitanja, pitanja i žive slike prošlosti... likovi usnuli ili pritajeni u njegovoj podsvesti, a sada probuđeni kao divlje zveri, počeše da se pomaljaju, da vapiju ili da kidišu sa svih strana... Pavle poče grozničavo drhtati, poče da glasno govori, da pita i da se prepire, da se obraća nevidljivom čika Simonu... On oseti da ga mora videti, padoše mu na pamet neka sasvim nova pitanja, bar tako mu je izgledalo, da su sasvim nova, i na njih je morao dobiti odgovor. On se žurno obuče i brzim koracima uputi se ka Simonu. Popevši se uz stepenice do njegovog stana Pavle zakuca na vrata, a zatim nešto jače, nestrpljiv da dočeka. Ništa. Otuda se niko nije javljao... Pavle zakuca još jače, a potom, pošto se i dalje nije ništa dešavalo, poče lupati nestrpljiv i do krajnosti uznemiren.

Nešto se iza vrata pokrenu, kao da šušnu neki zvuk. Pavle opet zakuca, a neki slab prigušen glas upita: "Ko je?" – "Ja sam, Pavle! Otvorite čika Simo!" – reče Pavle poznavši starčev glas. Opet nastade tišina... Pavle malo pričeka, pa zatim ponovi zahtev, ali sada mnogo glasnije: "Ta, otvorite, čika Simone... šta Vam je, do vraga...". Ču se pokret ključa u bravi, vrata se polako, vrlo polako odškrinuše i u mračnom prorezu pojaviše se starčeve ruke, drhtave na ivici drveta, i njegovo uznemireno lice, upola sakriveno.

Pavle, namah, gotovo da ga i ne poznade. Sve je na starcu bilo drukčije: neočešljana i slepljena kosa padala mu je u čupercima po čelu, zakrvavljene i podbule oči unezvereno su igrale, usne su bile opuštene i nervozno su podrhtavale... brada već danima ne brijana, zapuštena i prljava... košulja na jednoj strani izbačena, pocepana i prljave čarape na neobuvenim nogama... Ni traga od onog smirenog, vedrog i tako sistematičnog starca. Sada je pred Pavlom stajala oronula spodoba, preplašena i u užasnoj panici. Pavlu se učini da je starac naglo ostario za čitavih dvadeset godina, da je preležao neku tešku i nepoznatu bolest, koja ga još uvek nije napustila...

Simon mu rukama i prstom pred usnama dade znak daništa ne govori, uhvati ga za rever kaputa i gotovo ga provuče kroz uzani otvor u predsoblje, jer vrata i dalje nije šire otvarao. U mračnom predsoblju tiho zaključa vrata, pričeka nekoliko minuta osluškujući, pa tek zatim upali svetlost. Starac je bio sav u nekoj nervoznoj užurbanosti, rastrešenost i istovremeno neka čudna usredsređenost vladali su njime. Pavle ga je gledao zapanjen, ne mogavši da dođe k sebi od čuda. Ona zausti da nešto pita, ali ga Simon u tome spreči stavivši mu ruku na usta... Zatim, vukući ga neprestano za kaput, Simon ga uvede u sobu, zatvorivši za sobom vrata pošto je prethodno ugasio svetlost u predsoblju.

– Čika Simone, šta je to sa Vama? – zapita Pavle pošto se smestio u naslonjaču, u koju ga je Simon prosto ubacio dajući mu pri tome znake da mora biti miran, da se ne kreće i da ne pravi buku. "Nigde Vas nema, da niste bolesni... Kako to izgledate?" – raspitivaše se on i dalje, začuđeno gledajući u starca.

– Pst! Samo tiše! Molim Vas, nemojte glasno govoriti, – reče Simon preplašeno, sve šapućući, i ne čuvši šta ga Pavle pita.

– Da li ste sami došli? – dodade starac odmah zatim. – Jeste li sigurni da Vas niko nije pratio? – upita on uplašeno.

– Ne, zašto bi me neko pratio, ne razumem Vas na šta ciljate? – reče Pavle, počevši i sam nehotice da šapuće, zaražen starčevim primerom.

– I kud da Vas vrag baš danas nanese, a nadao sam se da ću... onako inkognito... a Vi za pakost... Valjda Vas niko nije video kada ste dolazili, to ne bi valjalo... ne bi valjalo, nikako ne bi valjalo... sada je kucnuo poslednji čas, poslednja prilika se pružila... a Vi ovako banuste iznenada... – šaputao je starac nervozno se muvajući po sobi.

Pavle, došavši malo k sebi, tek sada primeti da je u sobi nekakav neuobičajeni nered. Knjige su bile izvađene iz ormana, koji je zvrjao prazan, i poređane u nekoliko gomila uza zid, ili su bile, očigledno, spakovane u nekoliko velikih paketa. Starčeve sveske, kutije i kutijice, fascikle i adresari, takođe su bili raspoređeni duž zidova u različitim gomilama.

Pavlu, najzad, privukoše pažnju dva velika kožna kofera, od kojih je jedan bio zatvoren i postavljen pored vrata dok je drugi ležao otvoren na stolu. U njemu su se videle svakojake stvari, komadi veša i neke sitnice, a jedno odelo na stolu bilo je savijeno i spremljeno takođe za kofer.

– Pobogu čika Simone! – reče Pavle. – Šta to radite? Šta se to sa Vama dešava? Gde se to spremate?

– Samo tiše, molim Vas, – prošaputa Simon. – Sve ću Vam objasniti, kada ste već došli... ali, nikome ni reči, ni za živu glavu... uopšte ništa, ni da ste bili kod mene... ni da ste sve videli, ništa, apsolutno ništa, molim Vas, ovo što ću Vam reći mora da ostane apsolutna tajna... ne bih Vam ništa ni govorio, ali sada moram jer ćete se Vi inače raspitivati, možda ćete nekom pričati šta ste ovde videli... a to je vrlo opasno, vrlo opasno... to se nikako ne sme dogoditi... tiče se života i smrti... nikome ništa ne smete reći... i, molim Vas, da govorimo što tiše, najbolje je da Vi i ne govorite ništa... da ćutite, a ja ću Vam ispričati... možda neko prisluškuje...

– Dobro, čika Simo, neću galamiti, samo recite već jednom u čemu je stvar, sada ste već i mene grdno uplašili.

– Slušajte, – poče Simon. – U velikoj sam, neizmernoj opasnosti. ... Fridrih me je otkrio... saznao je da znam njegovu tajnu... ovde više ne mogu ostati, moram da se što pre izgubim, koliko sutra... to je poslednja šansa...

Pavle je zapanjeno posmatrao Simona, ne verujući svojim ušima.

– To je nemoguće, – prošaputa on uplašeno. – Kako se to moglo dogoditi... Vi ste uvek bili toliko oprezni... ja sam bar mislio da ste oprezni... i šta Fridrih sve zna o Vama, o nama, kako je došlo do toga da posumnja...

– Sve ću Vam objasniti, – reče starac, – samo slušajte, i nikom ni reči.

– Sedeo sam jedno po podne kod "Bokala", – započe Simon. – Pijuckao sam vino i posmatrao neko polupijano društvo za susednim stolom, koje se nešto žučno prepiralo: sve neki interesantni tipovi, lađari, njihove žene, sa njihovim sočnim psovkama i osobenim govorom. Bio sam se u to društvo toliko zaneo, da nisam ni primetio Fridriha, sve dok nije progovorio, koji se, sa suprotne strane, nagnuo nad sto i verovatno me već duže vreme posmatrao. Na njegovoj pozdrav trgao sam se, toliko je to bilo nenadano a ja zadubljen u one lađare i njihovu galamu. Fridrih je imao izgled i pogled kobca, i pored onog njegovog večnog smeška; ali to me nije moglo prevariti, isuviše sam ga dobro poznavao. Osetio sam neku čudnu uznemirenost, kao neki predosećaj nekog zla, ali tome u tom trenutku nisam pridao nikakav značaj, jednostavno o tome nisam razmišljao. Uostalom, za to nisam ni imao vremena, jer Fridrih sede za sto, na onaj njegov nametljiv i odvratno preljubazan način, i poče da govori.

"Čika Simone", reče mi. "U poslednje vreme nešto razmišljam o onim vašim kaktusima, pa mislim da bi sa njima mogli da napravite dobar posao, samo ako bi Vam neko pomogao." "Kako to mislite, da napravim dobar posao?", – zapitah ga u nedoumici.

"Pa, mislim", – reče on, "da dobro zaradite. U gradu ima mnogo ljudi koji bi voleli da imaju retke primerke kaktusa, ja sam se o svemu obavestio... imam detaljno razrađen plan, ja bih sve to preuzeo na sebe, svu brigu, Vi ne bi imali ništa drugo da radite već samo da ih gajite i razmnožavate, te tamo Vaše kaktuse... dobro bi zaradili, ja tu nemam nikakvog interesa, hteo bih jedino da Vam pomognem, uzeo bih jedino za pokriće mojih najosnovnijih troškova... za prevoz i dopisivanje, koliko bude... videćemo, recimo, ali nije važno, već ćemo se dogovoriti, neki procenat od Vaše zarade... To bih Vam učinio da se i sam malo razonodim, znate i sami kako je onaj prokleti posao u Kancelariji dosadan, prosto ubija čoveka!"

– Znao sam da bezočno laže i da se pretvara... Bilo mi je poznato da se kaktusi mogu dobro prodati, naročito neke retke vrste koje se teško odgajaju. Međutim, ja stvarno nisam imao vremena da se posvetim ovakvom poslu, niti sam imao volje za tako nešto. Moja trgovina svodila se samo na razmenu sa mojim korespondentima u svetu, takođe odgajivačima kaktusa. Ali da trgujem na veliko, da budem nekakav kaktus-baštovan, nisam imao ni malo volje. Bilo mi je jasno da Fridrih ovde vidi samo svoju određenu materijalnu korist (ni jednog trenutka nisam mu poverovao da se rukovodi željom da meni pomogne ili željom da se i sam zabavi), da želi da me iskoristi da bi sam zaradio (on se nudio da bude posrednik, što znači da sam određuje cenu i prima novac; po svoj prilici mislio je da ja nisam upoznat sa tim kako stoji sa trgovinom kaktusa, kako se kreću njihove cene, te da će zato moći da mi podvali). Štaviše, pretpostavljao sam da je imao i mnogo dalekosežnije planove u vezi sa mnom, nameru da me iskoristi ko zna na kakav sve način pošto me bude uvukao u odnose sa sobom. Znate i sami koliko je to mračna osoba, sposobna da učini svako, ko zna kakvo sve zlo. Zato mu neljubazno odgovorih da mi je poznato da mnogi žele da nabave kaktuse, ali da mene to ne interesuje.

– U toku daljeg razgovora bio sam sve neljubazniji, sve grublji i sve neoprezniji. U tome i jeste bila nesreća, i to moram da Vam objasnim, to moje nerazumno ponašanje (jer sam Fridrihu mogao odbiti a da se ne sukobimo i da one otkrijem ono što znam o njemu). Naime, kod "Bokala", kako već rekoh, sedeo sam već dosta dugo. Šarena gomila ljudi veoma me je zanimala, a naročito ono lađarsko društvo sa njihovim prepirkama, psovkama, grubim šalama i pričanjem različitih dogodovština na vodi. Vi znate koliko ti lađari piju, kao smukovi, samo kad se dočepaju obale, a i inače. I ovi moji pili su besomučno i sa uživanjem, da je to bilo prosto zarazno. Tako sam i sam počeo piti, najpre sasvim nesvesno a zatim svesno jer sam, gledajući ih, postajao i sam sve žedniji. U trenutku kada mi je Fridrih prišao popio sam bio već dosta, mada ipak nisam bio pijan. Ali, bio sam u onom posebnom predpijanom stanju, hrabar i lakomislen, bez dovoljno kritičnosti za svoja dela i reči. Time jedino i mogu objasniti da se prema Fridrihu nisam držao opreznije, da sam, naprotiv, bio sve grublji i agresivniji, da, jednom rečju, nisam pazio šta govorim.

– Zato mu, posle njegovog upornog navaljivanja, rekoh grubo: "Znam ja da se kaktusi mogu dobro prodavati. Ali me to uopšte ne interesuje".

– "Ne, Vi ipak niste svesni kakvu korist možete imati... mogu se napraviti dobre pare" – navaljivaše Fridrih i dalje.

– Bogami, počeo me je ozbiljno nervirati. – "Slušajte Fridriče" – rekoh mu opet. "Ta stvar me uopšte ne interesuje. Zar Vam nije dosta kad Vam se jednom kaže? Molim Vas, ostavite me na miru! Ne želim nikakve "unosne" poslove sa kaktusima".

– Fridrih me čudno pogleda. "Da li ste sigurni da Vas sve ovo baš ni malo ne ezanima?", – upita me on drsko na neki lukav i podsmešljiv način. "A, šta je sa onom Vašom željom da otkupite potkrovlje iznad Vašeg stana i da ga pretvorite u veliku staklenu baštu za velike kaktuse? Zar Vam za te želje nije potreban novac, za otkupi adaptaciju potkrovlja? Zamislite, šta bi tek tada mogli da napravite. To bi tek bila staklara, i kaktusi, kakvi sve kaktusi! Ovo što sada imate, izvinite, više je nego bedno za Vaše sposobnosti. Razmislite još jednom o mome predlogu. Nemojte tek tako olako odbacivati ovu izvanrednu priliku da na jednostavan način dođete do novca".

– Do vraga, sada sam bio sasvim besan! Uopšte mi nije bilo jasno odakle zna za ove moje skrivene želje. Jer, zaista, odavno sam gajio želju da se proširim, da otkupim ono prostrano potkrovlje, ustvari neka vrsta visokog tavana, iznad moga stana, da ga preuredim i prilagodim, ozidam i zastaklim kako treba, i da u takvoj jednom velikoj staklari počnem sa gajenjem nekih kaktusa koje do sada nisam mogao imati, jer je ono što imam u stanu bilo za njih isuviše malo. Međutim, ovu svoju želju nisam baš uzimao isuviše ozbiljno, bio sam svestan da ću do takvih para teško doći. I sada, evo, dolazi ovaj Fridrih sa ovakvim predlogom, i pri tome, da bi me privukao, govori mi o nečemu zašta sam mislio da je samo moja skrivena želja, da o tome niko ništa ne zna. Naravno, i dalje ni trenutka nisam verovao u njegove dobre namere, a ovakvo neposredno i bezobrazno insistiranje na nečemu što je bila samo moja najintimnija želja, dovelo me je gotovo do besnila.

"Slušajte, Fridriče" – rekoh mu sav besan. "Ne znam, i ne zanima me, kako ste došli do toga o potkrovlju. Ne kažem ni da je to istina, niti da je to laž. Uostalom, to se samo mene tiče i nikoga više, pa ni Vas. Kako se samo usuđujete da mi tako nešto spominjete? Još jednom, zapamtite, ne želim sa Vama nikakav zajednički posao, ne treba mi nikakav novac zarađen zajedno sa Vama! I neka sada bude dosta ovoga glupog razgovora!

"Ali zašto?" – reče on, sada već manje ljubazan. "Ne razumem zašto ne želite da sa mnom radite? Ja Vam predlažem najprijateljskije, a Vi me ovako grubo odbijate. Mogu li da znam razlog? Možda je on beznačajan? Možda ste u nekoj zabludi? Možda ćete ipak pristati kada se budemo objasnili?"

– Zaista, taj se nije predavao! Da sam bio malo manje natopljen alkoholom, svakako bih pridao veći značaj prizvuku i pretnji koji su se osetili u njegovom glasu. Ali, ja ne to nisam ni mislio, jednostavno bio sam kao polupijan i sve bešnji i neoprezniji.

"Jednostavno, zato što neću!" – uzviknuh besno. "Neću, i gotovo! I ne moram Vam davati nikakva objašnjenja. A ako baš hoćete da znate, ne mili mi se da sa Vama radim! Nemam ja u Vas ni malo poverenja. Pričate mi tu o nekoj Vašoj usluzi koji želite kobajagi da mi učinite, a ustvari mislite samo na sopstvenu korist. Nisam ni ja baš tako naivan. Jedno pričate, a drugo mislite i radite. A sada, tornjajte se odavde i pustite me na miru. Nađite drugu budalu, kod mene to ne pali!"

– Trebalo je da sada vidite Fridriha! Sva njegova ljubaznost iščeze u trenutku. Bilo mu je, najzad, jasno da kod mene neće proći sa tim svojim trikovima. Videlo se da je besan i razjaren, ali i da se uzdržava, i da želi da ipak održi neku formu u ponašanju. Ipak mi reče, sav cepteći: "Pa dobro, kad već tako uporno odbijate moje dobronamerne predloge. A Vi ćete se već i sami pokajati, polako, doći će i to. A ja sam budala što se tu zamajavam sa jednim izlapelim i pijanim starcem".

– E, tu me je pogodio u živac. To, da mi neko kaže da sam izlapeo, to još nisam doživeo. Pa zar bi me gospodin Perak uzimao na rad da sam izlapeo? Pa onda, to, da sam pijani starac! Ja, koji se nikada nisam opijao, i koga je taj smrdljivac slučajno našao kada sam se samo malo više okrepio, zbog lađara. To mu je bilo tendenciozno, onako bez veze, samo da me uvredi, da mi vrati za ono što sam ga odbio. Ali mu ja nisam ostao dužan!

– "A što se zamajavate kada sam ja izlapeo i pijan?" – upitah ga besno. "Zar ste to tek sada primetili? Ne, bratac moj, nego si mislio da loviš u mutnom. Ali se čiča ne da. Ne želim ja s tobom, a ne ti sa mnom. A ne želim zato što neću da imam posla sa takvima kao što si ti. Znam ja tebe dobro! Pretvaraš se ti, ali ja te znam. Ne možeš ti mene prevariti. Nisi ti ono za šta se izdaješ da si. Zapamti, sve su mi tvoje ujdurme poznate, i ko si i šta si... Neću da imam posla sa takvim protuvama i kojekakvim bubašvabama!"

– I tako sam Vam ja zabrazdio, pa ne mogu da se zaustavim od besa. Počeo sam čak i da vičem i da se svađam kao neka piljarica, ne vodeći ni malo računa o tome šta govorim. I to sve zbog onog prokletog alkohola i tih pijanih lađara, đavo da ih nosi!

– Ali, brzo sam prestao! Otreznio sam se začas i postao svestan šta sam učinio. Jer, Fridrih se najednom potpuno promeni. Sav se ukočio za stolom, rukama je grčevito stezao ivicu stola, a lice mu je dobilo potpuno zelenu boju (toliko ga je, izgleda, ona moja primedba o bubašvabama pogodila i izbudila). Mislim da je tada shvatio da ja znam ko je on i da je zato u meni video smrtnog neprijatelja... Setih se one Vaše priče iz Mesečeve doline, kako je pozeleneo posle svađe sa Jankom i kako ga je ubio onim svojim zelenim otrovom. Mislim da sam i sam tada, u kafani, bio u smrtnoj opasnosti, da je Fridrih bio na ivici napada na mene; ipak, to nije uradio, uzdržao se, jer nismo bili sami, bilo je mnogo svedoka i oni bi se time svima otkrio. A to nije njegov način, on sve radi podmuklo, da niko ne vidi. Ali, od mržnje prema meni, onaj otrov u njegovom telu počeo se obilno lučiti, pa kako se uzdržavao, navalio mu je u lice i glavu, te je postao i sam potpuno zelen. Mislim da je gotovo samoga sebe ubio, otrovao tim sopstvenim otrovom, tim jedom od koga mu se sve lice izobličilo. Naravno, meni je svega bilo dosta; videh šta sam učinio, ali povratka više nije bilo.

Nekoliko trenutaka gledali smo se tako, preko stola, ja preplašen i ukočen od straha, on zanemeo od zaprepašćenja i ukočen mržnjom i zlobom. Najzad, on progovori, nekim čudnim, grlenim glasom, kao gušeći se: "Dakle tako, tebi je sve poznato! To je loše, to je vrlo loše... Zapamti, ludi starče, odbrojao si sebi dane!"

– A zatim, kao da je zažalio što je sve ovo rekao, Fridrih se naglo diže od stola, pogleda me još jednom pogledom u kome je bilo toliko mržnje i osvetoljubivosti da sam zgrozio, i napusti kafanu.

– Od tada živim u neopisivom strahu. Bilo mi je jasno da će me Fridrih smaknuti, jer, po njegovoj logici, predstavljam za njega smrtnu opasnost. Zato sam i odlučio da što hitnije i što neprimetnije napustim grad, da odem što je moguće dalje, u mesto za koje niko neće znati.

– Ovo se desilo pre dvadesetak dana. Uspeo sam da nekako sredim svoje stvari, da svoju imovinu prodam i da izvučem neku paru, istina vrlo malo, jer sam morao raditi u najvećoj tajnosti.

– Vi znate one trgovce, ona dva brata, starce, koji imaju radnju u N-j ulici? Oni trguju svim i svačim, i starim i novim stvarima, nema stvari koju neće kupiti i koju nećete naći u njihovoj radnji. Ona firma "Kod braće Adanja", znate je svakako. E, pa, vidite, njima sam prodao svu svoju imovinu. Oni su, istina, odvratni lihvari, obojica pravi Šajloci, ali su mi ipak dobro došli. Otkupili su sve, odmah su dali gotov novac, ne pitajući za razlog prodaje.

– Vidite, ta njihova diskrecija, to je ono što mi je bilo potrebno. A bio sam spreman da sve ostavim, ovako kako stoji, da odem bez igde ičega, samo da se spasem one beštije.

– Jedno veče, bolje reći jedne noći, došao je jedan od te braće, zaboravio sam mu ime, došao je u najvećoj tajnosti, zadržao se kod mene izvesno vreme, pregledao je sve i rekao šta može dati. Tu nije bilo cenkanja, šta sam mogao, uzeo sam bez reči ono što mi je ponudio. Nizašta se nije raspitivao, jedino je od mene tražio pismenu izjavu da mu prodajem dragovoljno svu zatečenu imovinu. I tako smo sklopili posao. Obavezao se da će se u mome stanu pojaviti sa svojim potraživanjima tek petog dana po mome odlasku, i da ni o čemu drugom neće davati izjave ili mišljenja ako ga budu pitali.

– Zadržao sam samo nešto ličnih stvari i, naravno, adrese mojih korespondenata, jer se nadam da ću i u novom prebivalištu opet biti u stanju da obnovim veze i da opet podignem svoje voljene kaktuse. I, naravno, poneo sam novac koji sam imao kao ušteđevinu, kao i novac koji sam dobio od prodaje.

– I tako, ova je stvar okončana i ja sutra odlazim nepovratno iz ovog mesta, u kome sam proveo toliko lepih godina. Ali, šta se tu može, treba sve filozofski podneti i spasavati ono što je najvažnije, tj. sam goli život.

– Eto, to Vam je sva moja priča. Mogli bi o svemu da vrlo mnogo diskutujemo, da razglabamo ovu stvar i sa ove i sa one strane, ali za mene više nema vremena, gori mi pod nogama.

– Što se Vas tiče, ne morate se ništa brinuti. Niko Vas nije ni jednom rečju spomenuo, ni ja ni Fridrih, za to se mogu zakleti. On na Vas ni malo ne sumnja, u to sam siguran. Vi se samo držite svoga, ne ulazite ni u šta, pa Vam se neće ništa desiti. Toliko da znate, da ne bi brinuli. A sada, vreme je da se rastanemo, što brže i što tiše.

Pavle je starčevo izlaganje slušao kao zanemeo. Htede da ga ponešto i zapita, zaželi da mu iskaže poneku sumnju, neku svoju nevericu ili bojazan. Ai mu čika Simon ne dade ni da prozbori, stavi mu šaku na usta pa ga polako i tiho izgura kroz vrata (opomenuvši ga još jednom da se čuva uhoda).

I tako se oni rastadoše za navek.

Prošlo je više dana pre nego što se primetilo da je čika Simon iščezao iz grada. Prvo su se njegove komšije pitale gde je (mada je Simon imao običaj da odsustvuje po nekoliko dana, ekskurzirajući u prirodi u bližoj i daljoj gradskoj okolini), a zatim je interesovanje za njega došlo i iz Kancelarije. Ne samo da su mnogi primetili da ga nikako nema ni u fabričkom klubu niti u restoranu (pri čemu, istina, na to niko nije obratio veću pažnju), već je i gospodin Perak tražio da ga dovedu zbog nekog iskrslog posla. Tada je upravo i počelo pravo traganje, stan mu je nasilno otvoren pri čemu je utvrđeno da su u njemu izvršene neke čudne radnje: knjige i drugi predmeti izvađeni su iz ormana, većim delom spakovani u pakete obeležene brojevima, kaktusi grupisani i takođe obeleženi brojevima, itd. Sve ovo ubrzo je bilo objašnjeno, jer se odmah zatim pojavio gospodin Adanja, jedan od braće trgovaca, za koga se ispostavilo da je bio stalno na oprezi, od dana Simonovog odlaska, da je neprestano motrio na kuću kako bi se u pravom momentu mogao pojaviti sa svojim potraživanjima.

On je, podnoseći zakonski punovredna dokumenta, objasnio da je sve po propisu otkupio, sporazumno, celokupnu Simonovu imovinu, da je Simon zahtevao da se to obavi u najvećoj tajnosti, i da je bio obavezan da se sa svojim potraživanjima ne pojavljuje pre određenog vremena posle Simonovog odlaska, ili i pre toga, kao izuzetak, jedino ako drugi otkriju Simonov nestanak te trgovčevi interesi dođu time u opasnost, kakav je slučaj sada zaista i nastao.

Trgovac je još izjavio i to da mu je poznato da je Simon nepovratno napustio grad, da ne na kuda je otišao niti koji je razlog za ovaj neočekivani i iznenađujući odlazak.

Sve ovo primljeno je sa zaprepašćenjem, gotovo istim kao i Jankov nikada ne objašnjeni nestanak. Čak je i gospodin Perak dopustio sebi da komentariše čitavu stvar, očigledno smatrajući sveo ovo i kao neku ličnu uvredu: "Nikada nikome ne treba verovati, niti bilo koga sažaljevati" – reče on jednom filozofirajući pred svima u kancelariji, što je bilo sasvim neuobičajeno. "Čika Simon me je grdno razočarao. Ja sam mu davao posao da ne bi sedeo besposlen, da mu pomognem, da se ne ucrvlja... A on sada ovako, bez pitanja, bez reči, da pobegne, da se nikome ne javi, čak ni meni, i pored svega što sam... takva ljudska nezahvalnost prosto zapanjuje".

Ipak, na čika Simona se dosta brzo zaboravilo. Uostalom, on ni izdaleka nije bio tako značajna ličnost kao nestali Janko. pa i na ovoga su, na kraju krajeva, gotovo sasvim zaboravili.

Utoliko više ih je porazila jedna neočekivana vest: pročulo se da je na desetak kilometara od grada, nizvodno na obali reke, pronađen jedan go muški leš, izbačen vodom u vrbak, sav naduven i užasno unakažen. Pripadao je očigledno nekom starcu, sudeći između ostalog i po velikoj beloj bradi. Odmah se posumnjalo da je to možda Simon, sudeći po opisu i nekim drugim okolnostima.

Policija je, prenevši leš u mrtvačnicu, pozvala nekoliko ljudi iz kancelarije i komšiluka da ga identifikuju, među njima i Pavla (čuli su već da su oni često bili zajedno, pa su smatrali da će im i Pavle biti od koristi). Svi su, bez ikakvog kolebanja, u deformisanoj trupini prepoznali Simona, i to rekoše bez ikakvog kolebanja. Što se tiče Pavla, on, sa užasom, vide na tome lešu znake Fridrihovog ubilačkog rada: rasporen stomak i rane na glavi. Ali o tome policiji ne reče ni reči.

Ovaj događaj dao je sada Pavlu ponovo značajnu temu za razmišljanja i razgovor sa samim sobom. Ali, kao što je bilo i ranije, ta razmišljanja, ispunjena velikim strahom, neprestano su se vrtela oko tajanstvene Fridrihove ličnosti i pitanja šta Fridrih zna o njemu, Pavlu, i u kojoj meri je i on sam ugrožen.

Starčeva tvrdnja, koje se sada setio, da Fridrih o njemu, Pavlu, ništa ne zna, da u njega ne sumnja i da mu ne preti nikakva opasnost, u znatnoj ga je meri umirila. Ipak, saznanje da Fridrih ne miruje, da neprestano plete svoju mrežu i da traži sve nove i nove žrtve, ispunjavalo ga je nemirom, neodređenom potmulom strepnjom, nagonilo ga je da se povlači u sebe, da izbegava ljude ostajući sam sa sobom i svojim mislima. To mu je padalo vrlo teško, jer sada nije bilo nikoga sa kime bi mogao da o svom problemu razmenja mišljenje, nije bilo Simona da sa njime raspravlja o Fridrihu i drugim ljudskim problemima. Bio je sam sa sobom, sam sa svojim mislima, a to je i bilo ono najgore.

I tako, u potpunoj fizičkoj i duhovnoj samoći, Pavle je sve češće pomišljao na Slavka, sve više ga je zapažao u Kancelariji i sve je više o njemu razmišljao.

U početku Pavlova osećanja prema Slavku bila su potpuno negativna. Osećao je prema njemu odbojnost, odvratnost pa čak i pravu mržnju. Pa zar taj žutokljunac, – mislio je Pavle krišom posmatrajući Slavka u njegovom uglu, – taj odvratni mladi tupavko, ta uobražena neznalica da zauzme Jankovo mesto? Pa on nije dostojan ni obuću da mu čisti, on nema Jankove vrednosti ni koliko crnog ispod nokta! A kako se samo šepuri... Čudna mi čuda, kobajagi radi čovek, a ovamo sve mu mašine svršavaju. Blefer jedan, pljujem ja na te njihove trikove. Pa ni sa mašinama ne može da postigne, ostaje i po podne, pa i noću... A Janko je to za čas, imao je vremena i da novine pročita dok smo mi svi radili...nikada nije izneverio, davao je savršene prognoze... kako se ovaj rahitični balavac uopšte i usuđuje da sedi tamo gde je sedeo Janko... Tako bih mu slatko razbio nos... toj uobraženoj njušci... tom snobu i ulizici..."

Ovakva razmišljanja obuzimala su Pavla gotovo svakog dana, ne donoseći mu nikakvo olakšanje jer je, negde u dubini duše, osećao da većina zamerki koje je činio Slavku nisu baš mnogo opravdane, da to iz njega govori više predubeđenje i već unapred zauzet stav da Janka niko ne može zameniti i da je bilo kakva zamena gotovo svetogrđe, skrnavljenje svete uspomene na Janka. Naprotiv, Slavko je bio požrtvovano vredan, sposoban i marljiv, veoma učtiv u svome ophođenju sa starijima i pretpostavljenima, ali istovremeno i sa nekim ljupkim, dečačkim dostojanstvom. Pavle je sve to zapažao, pa je zbog toga Slavka još više mrzeo pripisujući mu sve moguće grehove i najrazličitije nedostatke. Posebno ga je nerviralo što se Slavko baš prema njemu, Pavlu, ophodi sa najvećim poštovanjem, uvek beskrajno učtiv, sa ljubaznim osmehom, gotov da mu učini svaku uslugu; bilo je očigledno da želi Pavlovo prijateljstvo, da želi da mu se približi i da sa njime izmeni daleko više reči nego što ih ima u običnim svakodnevnim pozdravima. Pavle ga je grubo primao, odgovarao je kroz zube, nabusit, ili pak, često, uopšte nije ni odgovarao, mrsko ga je gledao i, ne tako retko, demonstrativno bi mu okrenuo leđa prekinuvši ga tako u tek započetoj rečenici. Ali Slavko to kao da nije ni primećivao, i dalje je bio veoma ljubazan, ne zaboravljajući nikada da Pavla posebno pozdravi pri dolasku i odlasku sa posla, dovodeći time Pavla gotovo do besnila.

Često, ne obuzdavajući više svoje misli i puštajući svoja loša osećanja da se roje bez ikakve kontrole i da nasrću kao besni vuci na iznemoglu košutu, Pavle je gubio vezu sa stvarnošću videći u Slavku čak i uzrok Jankovog nestanka. "Ti bedni stvore" – govorio je u sebi – "istisnuo si kukavički moga Janka, sediš na njegovom mestu bez stida i srama". Na čudan način povezivao je Slavka i Fridriha, optužujući ih u sebi za zaveru protiv Janka. "Podlaci jedni" – mrmljao je – "uspeli su, uništili su Janka da bi ga opljačkali i da bi mu uzeli mesto... gadovi i bednici..."

Simonovom smrću Pavle se našao u sličnoj situaciji kao i posle Jankovog nestanka: strašna, nepodnošljiva usamljenost udružena sa neodoljivom potrebom da raspravlja o Problemu koji ga je već tako dugo mučio, Problemu svih problema, kako mu se činilo. Ipak, bilo je i neke razlike. U prvom slučaju, posle Jankove pogibije, našao se iznenada pred nečim zaprepašćujućim i krajnje neočekivanim, učinio je bez namere jedno užasno otkriće i bio je nevoljni svedok nečemu čemu se ni u snu nije nadao; bio je tada šokiran, zaprepašćen i do krajnosti preplašen, ošamućen i kao u nekom bunilu; najzad, našao se tada potpuno nespreman pred jednim monstruoznim problemom kome nije bio dorastao, za koji nije bio nimalo pripremljen, pred problemom koji ga je uprkos tome svega zaokupio i od koga se nije mogao otrgnuti (i pored saznanja da ga ne može rešiti i da će ga nekorisno i beznadežno bavljenje njime dovesti najzad do potpune fizičke i duhovne propasti). Povezivanje sa Simonom i diskusije sa njime bile su mu, i pored potmule netrpeljivosti koju je prema Simonu neprestano osećao, spasonosne kao i bačeno uže davljeniku koji ne zna da pliva.

Sada, posle Simonove smrti, izostali su i zaprepašćenje, i šokiranost, i preplašenost (bar ne ona paničarske vrste koju je osećao u prvom slučaju); nikakav se novi, neočekivani problem nije pojavio, već se staro večno Pitanje samo joj jednom na tako grozan način podvuklo. Najzad, za ovo večno pitanje Pavle je bio već dobro pripremljen, Jankovom smrću i starčevim tumačenjima, dobio je, da se tako kaže, neku vrstu "teorijske podloge" da o tom pitanju svestranije raspravlja; sopstvena razmišljanja i starčeve teorije omogućile su mu da problemu priđe sistematičnije, da ga razmatra sa svih strana na jedan logičan način, bez obzira što ni sve to nije donosilo nekog ploda u smislu jasnog i nedvosmislenog dogovora. I dalje je sve bilo do krajnosti nejasno, nelogično i neprirodno, konfuzno i pored različitih teorijskih sistema kojima je pokušavao da svoj problem napadne i da ga savlada. Ali, ipak, nije bilo one prvobitne bespomoćnosti, one krajnje sterilnosti duha i pored njegove potpune, gotovo manijačke zaokupljenosti Problemom, onim večitim "Kako je to moguće...?", itd., na koje nikakvog odgovora nije bilo. Posle približavanja Simonu problem je i dalje ostao monstruozan i nerešiv, ali je Pavle bar imao iluziju da na Problemu "radi", da pokušava da ga na određen, reklo bi se čak "naučan" način reši, iluziju da će ovakvom aktivnošću najzad možda i doći do pravog rešenja To je bila neka posebna vrsta igre samozavaravanja.

Ali, ostala je jedna bitna zajednička crta između ove dve situacije, posle Jankove i posle Simonove smrti: beskrajna usamljenost udružena sa neizdrživom potrebom da o Problemu sa nekim raspravlja, makar i sa samim sobom. Međutim, sada je za Pavla nastala jedna dosta otežavajuća okolnost: navikao da o Problemu raspravlja sa Simonom, sada mu je unutrašnji dijalog sa samim sobom bio nedovoljan, i veoma teško mu je padao. Takvom duševnom stanju kao da je pogodovala i njegova opšta usamljenost, kojoj se odao posle Jankove smrti, usamljenost koja se ispoljavala u neodlaženju u Klub, neposećivanju prijatelja i neprimanju poseta, izbegavanju ljudi svuda i na svakom mestu. I zato, ne mogući da ovo više podnese (a što je donekle podnosio dok je Simon bio živ), odao se praznim i kojekakvim razgovorima sa bilo kim u fabričkom restoranu ili u Klubu za vreme pauze, razgovorima sa nepoznatima u susednim kafanama, beskrajnim raspravama oko sitnih pitanja u Filatelističkom klubu, u koji je, ipak (posle toliko vremena), opet počeo da odlazi... Dakle, nastala je sada jedna sasvim suprotna reakcija: dok se ranije pred neočekivanim i zastrašujućim pitanjem povlačio u sebe kloneći se svakoga, sada je pred Problemom, koji mu je bio već stari znanac, bežao u ljudsku gomilu i prazna naklapanja, bežeći tako, bar za neko vreme, i od samog sebe, od onoga što ga očekuje neizbežno kada ostane sam: iscrpljujućeg i užasnog suočavanja u sebi sa Problemom.

I zato nije ni malo čudno da je posle svega, izmučen i do krajnosti potišten, počeo da sa manje netrpeljivosti prihvata bojažljivo Slavkovo nametanje, da sa više interesa prati njegove reči, da mu, jednom rečju, poklanja veću i blagonakloniju pažnju, mada ga ranije nije mogao da podnosi.

Uostalom, ovakav Pavlov izmenjen odnos prema Slavku nije bio uslovljen jedino njegovom ponovnom usamljenošću, mada je ona svakako bila za to neposredan povod; možda je još važnije bilo to što je Pavle i ranije, u dubini svoje duše, osećao da je prema mladiću nepravedan, da mu prišiva grehove i nedostatke koji mu ne pripadaju, da ga, jednom rečju, surovo odbacuje mada Slavko, istinu govoreći, sa njegovim mukama nema nikakve veze niti im je mogao biti uzročnik.

I tako, jednoga dana kada mu je po završetku posla Slavko bojažljivo prišao sa pozdravom, Pavle je bio gotovo rešen da ga više ne odbija.

– Kako ste čika Pavle? – reče Slavko dok su izlazili iz Kancelarije. – Današnji dan je bio dosta naporan, zar ne? Mora da ste i Vi umorni? Ja bar jesam, danas smo malo preterali.

– Da, bilo je danas dosta posla, – odgovori mu Pavle nešto ljubaznije nego inače (a kada se ima u vidu da mu najčešće nije ništa ni odgovarao, ili da bi samo nešto promrmljao kroz zube, ovo je sada bilo baš sasvim ljubazno).

Sada su već bili gotovo kod samog fabričkog izlaza. Ohrabren načinom kojim mu je Pavle odgovorio, a još više nečim blagim u Pavlovim očima (što mu se učini da je primetio), Slavko ga bojažljivo uhvati za rukav i reče: "Čika Pavle, Vi za mene nikada nemate vremena. Prosto mi se čini da me izbegavate, da Vam nisam u volji... Da Vas nisam, možda, nečim i nehotice, uvredio? Ako je to u pitanju, moglo je biti samo slučajno... ili nekom zabunom... A ja bih, zaista, toliko želeo da sa Vama malo popričam... Ovde sam još nov, nekako smo i usamljeni... svi ovi ljudi tako su čudni, prazni i daleko od mene... Vi ste sasvim nešto drugo...". Ovo je Slavko izgovorio gotovo u jednom dahu, pa ga Pavle pogleda sa interesovanjem, zapravo prvi put ga pogleda pažljivije uočivši pri tom da mladić ima lepe i prijatne crte lica, pametne žive oči i gustu kovrdžavu kosu u divnim pramenovima (ovaj poslednji detalj ga je prosto zaprepastio: ranije, to uopšte nije primećivao, pa mu se za trenutak učini da je pred njim neka sasvim druga, sasvim prijatna i privlačna mlada osoba, a ne onaj raniji Slavko, neprijatan mladi uobraženko koji se pojavio jedino zato da bi mu napakostio i da bi mu prkosio, zauzimajući Jankovo mesto).

– Ama, ne, čoveče! – reče Pavle. – Zašto bih Vas izbegavao? Ja sam prosto, eto tako, bio sam zauzet nekim svojim... zaista nisam mogao, ništa drugo... zašto, možemo mi da razgovaramo... nemam ja ništa protiv..."

– Pa to je divno, uskliknu Slavko. – Dajte, čika Pavle, svratimo negde usput, da nešto popijemo... ja bih da častim, tako sam srećan što me više ne odbijate... da malo to zalijemo, sasvim malo, hoćete li? Evo tu negde, usput... Imaćete malo vremena, zar ne? Nećemo se dugo zadržavati, obećavam, neću Vas mnogo gnjaviti, tek toliko da malo sednemo, hoćete li?

Pavle pristade (u samom sebi gotovo sa radošću). I tako, sasvim spontano, ne dogovarajući se, uđoše u kafanu kod "Bokala", koja im je bila i usput i najbliža. Sedoše za jedan prazan sto, i tada Pavle vide da je to upravo onaj isti sto za kojim je sedeo sa Jankom kada ih je Fridrih onako nenadano prekinuo. Ali, začudo, ovo podsećanje nije ga ni malo zbunilo, kao da se sasvim lako i površinski dotaklo njegove svesti. Bio je sada sav zaokupljen mladićem i gledao je u njega sa velikim interesovanjem, čak sa nekom vrstom prigušene žudnje, kao da je taj čovek pred njim jedino živo ljudsko biće koje je posle dugo, dugo vremena ugledao pred sobom. Naručiše neko piće, i razgovor spontano otpoče, kao da druguju bog te pita od kada.

– Vidite, čika Pavle, – otpoče Slavko, – odavno sam želeo da se zbližimo... Vi mi se strašno dopadate, mnogo Vas poštujem, tako ste drukčiji od svih ostalih... povučeni ste i nenametljivi, skromni ste, a osećam da u Vama ima nečega, nečega ispod te ljuske kojom se, mislim, možda branite od svih ovih prostakluka... izvinite, možda sam nepristojan, ne bi trebalo da Vam tako govorim, ali, eto, sasvim sam iskren prema Vama... znate, to što ste bili najbolji Jankov prijatelj, to me posebno privlači... osećam se, na neki način, obavezan prema tom čoveku, došao sam na njegovo mesto... gde je on sada, kažu da se ne zna... kakav je to čovek bio, od svih sam čuo da je bio nešto naročito, nešto izuzetno, da je imao strašno znanje... tako bih voleo da mi pričate o njemu... voleo bih da dođete kod nas, biće Vam prijatno sa nama... znate, i ja se malo bavim filatelijom, voleo bih da to vidite, čuo sam da ste veliki stručnjak za marke, kao i Janko... imam i nekih knjiga, pokazaću Vam, i ploče sakupljam, volimo muziku, često slušamo dobre stvari, mogli bi i zajedno, znam da i Vi uživate u svim tim lepim i plemenitim stvarima... morate što pre doći kod nas...

Pavle je sa čuđenjem gledao ovog mladog čoveka, koji je gotovo grozničavo, brzo i zamuckujući govorio, gledao ga je u čudio se videći da je Slavko sličan njima, njemu i Janku, da voli slične stvari, one koje su mu nekad značile čitav život i na koje je polako sve više i više zaboravljao baveći se besmislenom opsesijom da odgonetne pitanje "kako je to moguće da....", itd.

– Slavko, nešto Vas nisam razumeo, Vi kažete da dođem kod vas, govorite u množini, pa zar Vi ne stanujete sami?

– Kako, pa zar Vi ne znate? Mislio sam na moju ženu, Maju! Oženjen sam, čim sam došao u Grad oženio sam se... To mi je stara i verna ljubav. Čekala me je da završim studije... Da nisam došao u ovaj grad ona bi pošla za mnom, gde budem našao službu... ali, eto, ispalo je ovako, sada smo ovde i zadovoljni smo... morate doći i upoznati se sa Majom, siguran sam da će Vam se dopasti, ona o Vama mnogo zna, ona Vas voli, kao i ja, videla Vas je više puta, ali Vam nije smela prići... morate doći kod nas, učinite to i njoj za ljubav...

Pavle je gledao Slavka sa sve većim i većim čuđenjem. Nikako nije mogao da shvati da ovaj tako mlad čovek ima toliko raznovrsnih i lepih interesovanja, i, naročito, da je oženjen i da ima svoju sopstvenu ženu! Ovo mu je bilo prosto nepojmljivo, nikako to nije mogao da poveže... Navikao je da na Slavka gleda kao na nekog balavca i uljeza, gotovo lopova koji se na neki način uvukao među njih i preoteo ono što je pripadalo Janku, zauzevši to mesto ne zbog svoje sposobnosti već nekom prevarom i ko zna čim drugim. Tako je gledao na Slavka! To je bilo ranije, ali je i sada još uvek gajio neko nepoverenje prema Slavku, kao prema nekom balavcu koji se samo kočoperi, koji se samo pretvara, a nema u sebi ničega vrednog, naročito ne ozbiljnosti i zrelosti... A sada se ispostavilo da je to zreo, ozbiljan čovek, koji ima svoju porodicu, svoju ženu a možda i decu, ili će ih bar, svakako, nekad imati.

Razgovor je tekao približno u istom smislu, ustvari većinom je govorio Slavko, dok je Pavle samo ovlaš odgovarao, više okrenut u sebi zaokupljen ovim novim saznanjem.

– Čika Pavle, – reče najzad Slavko. Vi ste svakako umorni, danas nam je bilo teško... a ja se toliko raspričao... zaista sam bezobziran, ali to je od sreće što ste mi najzad pružili ruku... molim Vas, hajde da se dogovorimo kada ćete doći, može da bude bilo koje vreme, kadgod Vi hoćete, samo da bude što pre...

I tako, posle kraćeg raspravljanja, koji bi to dan mogao da bude, oni se dogovoriše. Zatim, obojica sasvim zadovoljni, napustiše kafanu kod "Bokala", pozdraviše se i svaki krete svome domu.

I tako, ubrzo dođe dan u kome je Pavle učinio prvu posetu Slavku i Maji! Dakle, događaj, u svakom slučaju izuzetan i značajan (sa dalekosežnim posledicama), na koji Pavle ranije nije mogao pomisliti ni u snu! Od krajnje netrpeljivosti prema Slavku, koja je ponekad prelazila gotovo u mržnju, čudnom metamorfozom Pavle je sada došao do neke neobične naklonosti prema svom mladom i novom prijatelju, naklonosti koja se sve više razvijala.

Slavko i Maja stanovali su u jednoj iznajmljenoj kućici na periferiji Grada, maloj i gotovo izgubljenoj u prostranom dvorištu sa bujnom baštom. Stojeći kraj dvorišne kapije, i gledajući na čudesnu kućicu u dnu dvorišta, ututkanoj u zelenilo i raznobojno cveće, nesumnjivo gajenom nekom nežnom rukom, Pavle je i nehotice upoređivao ovaj, činilo mu se, mali zemaljski raj sa kućama u kojima su stanovali on i Janko, čika Simon i braća Adanja, kućama zbijenim jedne uz druge, ružne višespratnice bez dvorišta, ili sa odvratnim malim betonskim dvorištima bez sunca, i u kojima je jedino lepo moglo biti ono što su njihovi stanovnici sami stvorili u stanovima, možda neki izmišljeni svet od svakojakih kućnih sitnica, neki svoj zatvoren svet u stanovima u kojima su se potpuno izolovali ne samo jedni od drugih, već i od samih najamnih kućerina čiji su deo i sami bili...

Slavko i Maja stanovali su, zaista, u pravom malom zemaljskom raju, u prostoru prepunom vazduha, daleko od gradske vreve i prljavštine. Pavle je, uzgred, konstatovao, da mu se ova periferija čini sasvim drukčijom od one kod Mesečeve doline, ali su ono bila sirotinjska naselja dok je ovde, uglavnom, stanovao dosta imućan svet, koji je sebi mogao da dozvoli luksuz života daleko od centra grada, života ne suviše skupog ali ipak dovoljnog života, u sopstvenim, malim lepim kućicama i velikim dvorištima; to su uglavnom bili imućni rentijeri i penzioneri, srednji slojevi društva koji su više voleli skoro seoski život nego gradsku buku, činovnici sa dosta dobrim prihodima, različiti intelektualci koji su još uvek cenili tišinu i mir, itd. Ustvari, svima njima bilo je zajedničko da su prihvatili udaljenost Grada kao ne tako veliko zlo, koji su bili spremni da, kao cenu za druge pogodnosti, jedan deo dana potroše na pešačenje, sačekivanje prevoznih sredstava, dugotrajnu vožnju u tramvajima i autobusima. Oni su čak imali i neku svoju računicu došavši do zaključka da im je život na periferiji jeftiniji, a ne samo zdravini, život u sopstvenim stanovima, pri čemu je jedina žrtva za to bilo malo guranja svakoga dana u autobusima. I Slavko je, očigledno, našao tu neku svoju računicu, da živi jeftinije tako daleko, jer mu, kao mladom i zdravom čoveku, svakodnevno dugo putovanje do "Kancelarije" nije teško padalo. Istina, oni su još uvek živeli u tuđoj, iznajmljenoj kući, ali je i to bilo jeftinije s obzirom da je vlasnica kuće, stara, usamljena baka, kojoj je muž tu skoro umro, tražila sasvim skromnu kiriju u želji da u dosada pustoj kući ima bar nekoga živog. Šetajući se često preko dana po komšiluku, posećujući iste takve usamljene bake, ili možda i neke dali postojeće unučiće, ona je bila zadovoljna da uveče, a naročito noću, u kući bude još neko živ. Pavle je, uostalom, nju jedva i video, u toku tih čestih poseta koje je ovom mladom bračnom paru docnije činio, i više je o staroj kućevlasnici znao iz njihovog pričanja nego iz sopstvenog iskustva. Njemu se, čak, činilo da ona možda, uopšte i ne postoji, da je izmišljena i da je kućica njihova svojina. Uostalom, moguće da je ona često bila tu kada i on, da su se, čak, često i susretali, ali da je on uopšte nije ni primećivao.

Utonuo u razmišljanje pred ovom čarobnom kućom koju je sada prvi put video, Pavle se trže na Slavkov pozdravni uzvik, i oni pođoše jedan drugome u susret. Slavko ga, uz obostrani pozdrav, uhvati pod ruku i uvede ga u kuću.

– Čika Pavle, divno je što ste došli! Oboje smo srećni... Vi ste naš najdraži gost! Maja je jedva dočekala da se upozna sa Vama... Evo, i ona je tu, izvolite ovuda, tu ćemo prvo u dnevnu sobu, da Vas upoznam sa Majom.

Pred Pavlom, nasmejana i uzbuđena, stajala je veoma mlada žena, pružajući mu ruku za pozdrav. Pavle je, i ne primećujući pruženu ruku, gledao zadivljeno u ovo stvorenje, činilo mu se da ovako nešto nikada nije video, da takvo žensko biće ni ne postoji. Ta mlada, sitna žena, bila je toliko predivna, da je Pavlu, ovako zapanjenom, bilo najteže da od nje odvoji pogled, da se prirodno ponaša, postajući, ipak, svestan toga da to postaje nepristojno. Ali, i pored toga, i dalje je buljio u ovo stvorenje, i dalje nije prihvatao pruženu ruku, tako da je i toj mladoj ženi bivalo sve neugodnije, da joj je, zastiđenoj, rumenilo sve više obuzimalo čudno lice.

Ta žena je zaista bila prividna, nešto čarobno i neviđeno. Pre svega, bila je vrlo sitna i niskog rasta, ali to nije ništa smetalo, naprotiv. Ona je bila toliko skladno razvijena, da se taj njen nizak rast nije ni primećivao, naročito ako neposredno pored nje ne bi bilo predmeta sa kojim bi vršili poređenje. Na livadi, na kojoj ne bi bilo ničega, Maja je, ako bi stajala sama, u tankoj letnjoj haljini koja joj je isticala oblike, izgledala čak i dosta visoka, toliko je u njenoj figuri bilo skladnosti i lepote. Ta srećna i uspela kombinacija, sitan rast i skladnost telesnih oblika, činili su je neobično privlačnom, nasuprot one odbojnosti koju mogu da izazovu čak i vrlo lepe ali preterano visoke i krupne žene. Drugo što je Pavlu posebno palo u oči, bilo je njeno neobično belo lice sa gotovo porculanskim odsjajem, na kome su se, kao suprotnost, isticale potpuno tamne oči sa plavkasto-beličastim beonjačama i dugim tamnim trepavicama, crnim obrvama i nadasve kao ugalj crna kosa sa metalno plavkastim odsjajem. Sve je to bilo toliko neobično, te suprotnosti u oblicima i bojama, ali istovremeno i toliko skladno ukomponovane, da su činile vrhunac ženske lepote; osim toga, izraz lica, ne ukočen kao kod neke hladne lepote već prepun izražaja i nečega što samo nagoveštava ali se ne može definisati, još više je doprinosio opštem utisku neopisive lepote.Taj sitan stas i neobično bledo lice sa crnim očima i kosom, učinile su da je Pavle odmah, u sebi, Maju nazvao "Mala Japanka". "Pa, ona je prava Mala Japanka, predivna Mala Japanka" – pomislio je u sebi gledajući u ovo čudo od lepote. To je pomislio ne razmišljajući mnogo, ponesen opštim utiskom, jer Maja, ustvari, ničega u sebi nije imala azijatskog, ničega "japanskog", njeno lice bilo je usko i fino, oči krupne i široko otvorene kao da se nečemu čude, na jedan nasmešen način, one nisu bile uske, nisu bile "kose", bile su bez onog očnog nabora toliko karakterističnog za žut rasu; nos na njenom licu bio je istaknut, na vrhu pomalo prćast, prkosan, uzan, sa istaknutom nosnom kosti, koja je u profilu sa pomalo prćastim nosom činila izvanredno skladan luk od obrva pa sve do gornje nadusnice; dakle, ničega od onih toliko karakterističnih malih azijatskih nosića, spljoštenih i često preširokih, kojima su se krasile istočnjačke lepotice. Uostalom, Pavle o svemu tome nije ni razmišljao, on je Maju spontano, za svoj račun i u sebi, nazvao "divnom Malom Japankom", u sebi je stalno tako nazivao, mada to glasno nikada nije rekao; ona je do kraja ostala za njega "Mala Japanka".

Otuda, Pavlu je bilo najteže da se u društvu Maje ponaša prirodno, mada se tokom vremena oslobodio nekih svojih opsesija i nije bio nametljiv (jer se njemu uvek činilo da se ponaša nametljivo, naime, da mu svako čita na licu šta misli o Maji i šta oseća za nju). Ustvari, najteže mu je bilo da je ne posmatra dugo jednim istim, fiksirajućim pogledom, što je činio, nesvestan toga, samo iz jedne duboke unutrašnje potrebe da je gleda i gleda, da je neprestano gleda i da joj se divi, i da mu nikada nije dosta toga gledanja i tog divljenja. Ustvari, on bi postajao svestan toga da se u Maju "upiljio" tek onda kada bi se ona, sva zbunjena u pokretima i u pogledu, počela nervozno vrteti na stolici, dok joj je bledo lice obuzimalo purpurno rumenilo, pa je često sasvim pometena ustajala i odlazila u neku od prostorija, kao zbog nekog posla. Tek tada je postajao svestan te svoje navike, bivalo mu je neobično neprijatno, pa se zaricao, u sebi, da to više neće činiti. Na kraju, ovo saznanje o sopstvenoj neprijatnosti i zaricanje da će se ponašati normalnije, učinili su da se, bar donekle, oslobodi ove potrebe, da u društvu Maje bude prirodniji i staloženiji. Uostalom, i dugo prijateljstvovanje sa njima, koje je nastalo posle ovog prvog susreta, učinilo je svoje, tako da su najzad činili sasvim skladnu trojku, koja se prirodno ponašala, prepuna radosti i sreće.

I tako, Pavle je Slavka postepeno zavoleo, ta ljubav je postajala sve jača i postojanija; ali, Maju je Pavle zavoleo bezgraničnom ljubavlju odmah, kod prvog viđenja, to je bilo kao neki udarac munje, nešto što ga je odmah čvrsto dograbilo i obuzelo čitavu njegovu ličnost, ljubav koja je bila toliko velika da se više nije mogla pojačavati ali se sve više učvršćivala i tokom vremena ispunjavala sve novim i novim sadržajima.

Što se tiče Slavka, njega je Pavle sasvim prigrlio i zavoleo bez ikakve rezerve. On ga je već odavno prihvatio, makar i u podsvesti, zaboravljajući svoje ranije ogorčenje i nezadovoljstvo, ali je potom, upoznavši se sa Majom, Slavka zavoleo čvrstom prijateljskom i očinskom ljubavlju, kao da je upravo Maja bila taj neophodni elemenat da se njegova naklonost prema Slavku pretvori najzad u pravu ljubav.

U pogledu Maje, Pavle je u nju, nesumnjivo, bio bezgranično zaljubljen. Ali, nije dovoljno reći da je on Maju voleo, mada je Pavle nju stvarno i voleo ogromnom i složenom ljubavlju, s obzirom da mu se Maja prikazivala u svesti u dvostrukoj ulozi, u ulozi žene i u ulozi ćerke, koje nikada u životu nije imao, ni jedno ni drugo. Sve je to, ta njegova osećanja prema Maji, bilo daleko složenije i dublje nego što je to sama ljubav. On je u njoj našao ono što nikada u životu ranije nije nalazio, niti je pak imao potrebu da traži. Ovo je bilo kao ponovno rođenje, kao sasvim novo doživljavanje do tada nepoznatog sveta. Ustvari, Maja je za njega bila ovaploćenje jednog života, sopstvenog života, koji je propustio, slep za njega, ne znajući da takav život i postoji, okrenut, sada je toga bio potpuno svestan, sasvim sporednim stvarima i kojekakvim tričarijama i zaludničenjima. On je Maju ne samo voleo, već joj je bio i neizmerno zahvalan što mu je, svojim postojanjem i svojim prijateljstvom omogućila da život shvati i oseti i na neki drugi način, drukčiji od onoga na koji ga je doživljavao u toku tolikih uzaludnih godina. Janko, sećajući ga se ponekad, izgledao mu je sasvim nestvarno, daleko, kao nešto što nije ni postojalo...

U toku njihovog drugovanja, koje je zatim nestao, Pavle je duge sate provodio sa Slavkom i Majom, veoma često bile su to dugotrajne sedeljke u njihovoj kućici, koje su mu se najviše sviđale i u kojima je najviše uživao. To je bilo sasvim nešto drugo od onih sedeljki sa Jankom, ovo je bilo mnogo stvarnije, ticalo se daleko više zemaljskog prostora i stvarnog života, mada su oni i sada razgovarali o svemu i svačemu, između ostalog i o umetnosti, i o muzici, i o filateliji... kao nekada sa Jankom. Ali, sada Pavle nije bio podređen, on je u ovome novome društvu bio bar ravnopravan, bio je, ustvari, prvi, vodio je glavnu reč i neretko njemu su se i Maja i Slavko iskreno divili. To ga je ispunjavalo nečim sasvim novim, jednim osećanjem ogromnog zadovoljstva zbog saznanja o sopstvenoj vrednosti, i mogućnosti da tu vrednost neprestano potvrđuje drugovanjem sa Slavkom i Majom.

Sa njima se osećao potpuno slobodan, nije bilo Janka pred kojim se, ipak, ustručavao, ustručavao se duboko u sebi, neprestano je kontrolisao svoje ponašanje, neprestano je kontrolisao sebe šta će reći pre nego što bi bilo šta i rekao, tako da je neprekidno bio u nekom napetom stanju, i pored prividnog utiska da se u Jankovom društvu oseća sjajno. Toga tada nije bio ni svestan, nije svoje tadašnje stanje ni mogao da ma sa čime poredi. Tek sada, sedeći sa Majom i Slavkom, sećao se silnih sedeljki sa Jankom, i osećao je kako je tada, ipak, bio bedan i ništavan.

Pa, i pored tih loših uspomena koje su ga ponekad obuzimale, nije se ustručavao da o Janku govori; za njega je to bio najsigurniji znak da se Jankove snažne ličnosti najzad sasvim oslobodio. Razgovori o Janku nisu ni bili tako retki, s obzirom da je Slavko želeo da o Janku sazna što više.

Jednom rečju, drugovanje sa Majom i Slavkom značilo je za Pavla sasvim novi život, pun divnog sadržaja i divnih osećanja i raspoloženja, život koji sa ranijim životom ne bi ni za šta promenio.

Tek ponekad setio bi se Fridriha. Ustvari, on je Fridrihovog prisustva bio potpuno svestan, ali se pravio da ga ne primećuje, trudio se da ne razmišlja o njemu i o svemu onome što je bilo vezano za ovu tajanstvenu ličnost. Ni na Janka nije mnogo mislio, niti je sebe mučio strašnim vizijama iz Mesečeve doline. Ustvari, on je o Janku dosta mislio, jer je Slavko želeo da o njemu sazna što više pa se trudio da se seti što većeg broja činjenica iz Jankovog života, o Janku se čak i veoma često razgovaralo, ali za Pavla to nije bio onaj Janko koga je zadesila strašna smrt u Mesečevoj dolini, taj ubijeni Janko nije bio predmet njihovog razgovora niti je Pavle o tom Janku mislio i pričao. Toga Janka, mučki ubijenog u Mesečevoj dolini, Pavle kao da je zaboravio.

U Pavlu kao da je nastupila neka duboka promena, kao da se oslobodio teških mora, postao je, izgleda, sasvim drugi čovek. Ono mučenje koje je nekada upražnjavao, sada je sa lakoćom odbacivao. Ovu snagu i ovu čvrstinu davalo mu je, svakako, drugovanje sa Slavkom i Majom, prijateljstvo i ljubav koje je osećao prema njima. Njegov mozak i psiha bavili su se, sada, nečim daleko privlačnijim da bi imali vremena za Fridriha i Janka, i za sve ono u prošlosti što je bilo vezano za njih.

Istinu govoreći, mada bi se pale zaista tek ponekad setio Fridriha, to podsećanje ipak nije ni bilo tako retko. Ponekad, najčešće uveče, u kućnoj samoći, kao blesak munje kroz glavu bi mu prošla pomisao na Fridriha, video je njegov lik i postajao je svestan da ovo čudovište i dalje postoji sa svom mračnom tajnom koja ga okružuje, da je taj isti Fridrih stalna pretnja koja visi nad njima, ali bi tu pomisao potiskivao i predavao bi se ugodnijim razmišljanjima.

Što se tiče onog osnovnog pitanja koje je ranije sebi postavljao sa toliko upornosti da ga je to dovodilo do potpune duhovne iscrpljenosti, pitanja "kako je to moguće da među ljudima kao čovek živi, u ljudskom obliku, takav užasan bestijalan stvor...", itd., bilo je ono i sada prisutno u njemu, ali više kao jedno interesantno filozofsko pitanje, a manje kao pitanje proisteklo iz jedne određene realne činjenice. Ustvari, Pavlu je sada, možda, najviše i smetalo upravo to što se ovome pitanju nije mogao potpuno predati, što ga nije mogao sebi postavljati bezbroj puta u toku dana dajući na njih najrazličitije, najfantastičnije i najbesmislenije odgovore, jer je tu naviku stekao upražnjavajući ovu zloslutnu igru isuviše dugo i uporno. Uostalom, bio je svestan da to ne bi ničemu vodilo, da su njegovi odgovori najzad do kraja iscrpljeni, da je sada ostalo samo pitanje, pitanje bez odgovora. Ali, s druge strane, ponekad je osećao neodoljivu potrebu da o ovome pitanju sa nekim porazgovara, da se nekim prodiskutuje sve strane ovoga problema, kao što je to nekada činio sa čika Simonom. Pavle je, ustvari, želeo da o svojoj užasnoj tajni porazgovara sa Slavkom, možda čak i sa Majom, da mu se poveri, da zajedno sa njime pronađe odgovor na ovu sudbinsko pitanje. Ta želja bila je ponekad toliko jaka, nepodnošljivo jaka i nametljiva, da se jedva uzdržavao da je ne zadovolji poverivši Slavku svoju tajnu nad tajnama. Ali, uvek je imao snage da se, makar i u poslednjem trenutku, uzdrži, da ovu želju suzbije. Pavlu je bilo jasno da bi ovo poveravanje bilo veoma opasno, da bi se time ušlo u veliki rizik, posebno ako bi u ovo uputio i Maju, da ni Slavko ni Maja nisu ono što je bio čika Simon (uostalom, ne bi se baš ni moglo reći da se čika Simonu on, Pavle, poverio, s obzirom da ga je čika Simon na to skoro nagnao svojim nametanjem i ohrabrivanjem), da bi ovim proširivanjem kruga upućenih u tajnu i sama tajna došla u opasnost da to više ne bude, da bude otkrivena, i da time sve do Fridriha stigne saznanje da su ga otkrili. Time bi, razmišljao je Pavle, Fridrih možda bio primoran da reaguje, on ne bi bio siguran da oni, tj. Pavle, Slavko i Maja, neće tu tajnu, njegovu tajnu, širiti dalje, smrtno će se uplašiti i odlučiće da ih sve uništi, kao što je uništio Janka i čika Simona. Prema tome, zaključio je Pavle, tim poveravanjem, doveo bi u veliku životnu opasnost ne samo sebe već i Slavka i Maju, i to samo zato da bi zadovoljio svoj bolesni nagon. Ne, to nije smeo učiniti, te se Pavle odricao bilo kakvog poveravanja, mada se ova želja u njemu i dalje često javljala. I tako, nosio je duboko u sebi jednu nezadovoljenu potrebu, kao teško breme, sa osećajem nečeg nedovršenog, nečeg nedorečenog, nečeg što ipak, objektivno, traži objašnjenje i zadovoljenje.

Ta Pavlova unutrašnja borba bila je sada duboko u njemu potisnuta, ali je ipak bila tu, u njemu, trajala je i dalje, mada sada daleko smanjenom žestinom. Ishod te borbe, između večnog Pitanja čvrstog kao granit i najrazličitijih odgovora kojima se Pavle suprotstavljao tom pitanju, odgovara koji su se zbog svoje nestvarnosti povijali i padali kao kolebljivi strojevi vojnika, morao se najzad jednom pokazati. Ali kako i kada, Pavle to nije znao, pa se nalazio u stanju stalnog iščekivanja nečega, uljuljkivan čarobnom atmosferom novoga doma i divnom ljubavlju koju je gajio prema Slavku i Maji.

– Pričajte mi o Vašim studijama, – reče Pavle sedeći jedno subotnje popodne u Slavkovoj radnoj sobi. Pošto se nebo natuštilo od dolazećih tamnih oblaka sve sijalice behu već upaljene, pa je soba bila prožeta nekom čudnom pomešanom svetlošću, tj. malo svetlosti i malo pomrčine.

– Pa, – reče Slavko, – na L-skom univerzitetu pružale su mi se velike šanse da steknem naučničku karijeru, a možda i slavu. Ali, vidite, bilo je mnogo čega što me je neodoljivo privlačilo rodnom gradu. Čini mi se da su mi pecanja u predvečerje na obali naše reke bila privlačnija i draža nego sve moguće akademske titule koje bih možda dobio na Univerzitetu, da sam ostao na njemu. I tako, kao što znate, o tome sam Vam već često pričao, napustio sam sve izglede u L-u i vratih se u rodni kraj da, možda, završim kao najamna radna snaga gospodina Švarca, istina dobro plaćena, ali sasvim beznačajna. Uostalom, možda će i ovde biti neke bolje perspektive, šta mu ga čovek zna... No, bez obzira na sve, nimalo ne žalim, ovde je sve ono što me je privlačilo. Ipak, bilo je na Univerzitetu sjajnih stvari, koje su vas mogle poneti i zauvek vezati.– Kao nečeg najneobičnijeg sećam se mojih susreta sa profesorom Foremenom. Bio je to izuzetan čovek, čuveni biolog i specijalista za fiziologiju životinja i čoveka. Sa njime sam se upoznao gotovo slučajno, ali su se posle toga veze između nas sasvim uspostavile i obećavale su da se razviju u jedno od najplodnijih zajedničkih istraživanja koja su ikada bila na L-skom univerzitetu. Ali, ja sam to ipak napustio... rodni kraj me je isuviše privlačio.... a bilo je i drugih važnih razloga...

– Ustvari, evo kako smo se upoznali. Bilo je to na jednom seminaru, na kome je trebalo da i ja, pored nekolicine drugih asistenata, pročitam jedan svoj naučni referat. Nešto, činilo mi se, sasvim skromno, rezultat jednog eksperimenta koji sam izveo u fizičkoj laboratoriji. Bilo je to nešto na temu o mogućnostima povećanja kapaciteta elektronskih mozgova da "pamte" određenu sumu informacija, nešto u tom smislu... da Vas ne gnjavim tehničkim pojedinostima.

– Bilo je uobičajeno da na seminarima prisustvuju student i neposredno zainteresovani asistenti i profesori, ali je bilo uvek i gostiju, po nekog ko bi ko zna iz kojih razloga dolazio sa drugih katedara, pa čak i drugih fakulteta. Bilo je gostiju i ovoga puta. Među njima jedan krupan, sedi gospodin, pomalo neobičan zbog dosta sportskog načina svoga odevanja. Rekoše mi, još pre početka, da je upravo to čuveni profesor Foreman. Možete zamisliti koliko me je to zbunilo, mada je među gostima i ranije bilo čuvenih ličnosti... ali, Foreman je uživao glas nekog sasvim neobičnog osobenjaka, različitog od svih ostalih profesora. Ipak, on se čitavo vreme držao sasvim mirno, nije se mešao u diskusiju... i, uopšte, trudio se da bude što nezapaženiji. Bio sam po malo i razočaran, ovakvom njegovom pasivnošću. Utoliko me je više začudilo kada mi je, posle završetka seminara, prišao zajedno sa mojim rukovodećim profesorom (koji nas je tom prilikom i upoznao), prepun pohvale za moj rad. Izgleda da je bio veoma zainteresovan, jer mi je predložio da ga obavezno posetim u njegovom kabinetu, i to što pre, da bi, kako reče, razgovarali o jednoj važnoj stvari.

– Naravno da sam ovo oberučke prihvatio, te otidoh do Foremana prvom prilikom. Naši sastanci bili su otada sve češći i profesor Foreman je od mene zahtevao da mu detaljno pričam o svim mojim interesovanjima i istraživanjima, posebno onim koja su se odnosila na različite kibernetičke mašine i elektronske mozgove. Posle jednog takvog našeg viđenja zakazao mi je sastanak, sa napomenom da to neće biti običan sastanak, kakvi su bili dosadašnji, već naročit, da će mi na njemu predložiti nešto veoma važno i da ćemo se tada dogovoriti o nečem izuzetno značajnom. Taj sastanak, možete i sami zamisliti, očekivao sam sa nestrpljenjem i radoznalošću, gotovo sa strahopoštovanjem. Profesor Foreman je odmah prešao na stvar. On reče, da Vam ukratko ponovim naš razgovor, da su mu dosadašnji susreti sa mnom veoma koristili, da se uverio u moje znanje i sposobnosti , da se osvedočio da su moja orijentacija u nauci i moj način rada upravo ono što je njemu potrebno. Zato, reče, želi da mi predloži saradnju i zajednički rad na jednom novom naučnom polju na kome i sam radi, i u kome mu je potrebna pomoć i saradnja jednog mlađeg, sposobnog i perspektivnog naučnog radnika. Ta njegova oblast interesovanja i istraživanja je rad ljudskog mozga, kompleksno shvaćenog, u svim njegovim manifestacijama: intelektualnim, razumskim, emotivnim, moralnim, itd. Reče da tu ima mnogo mistifikacije, a da je problem, po njegovom mišljenju, daleko jednostavniji. Samo mu treba prići sa druge strane nego što se to do sada činilo.

– Profesor Foreman mi je dalje izlagao da je njemu sada, kao dugogodišnjem naučniku biologu koji se posebno bavio fiziologijom čoveka i njegovim nervnim sistemom, savršeno jasno da je čovek, kao i ostala živa bića, samo jedna mašina i ništa više. Ali, dodade, ta mašina je izvanredno komplikovana, ona je neobično fino uređena, u njoj su ugrađene i iskorišćene sve moguće fizičke i hemijske pojave i zakonitosti. U toj mašini njen najvažniji, najfiniji i najsloženiji deo je upravo mozak. Kakva je mašina taj čudni organ, ljudski mozak, upravo je pitanje koje ga već godinama muči. Došao je, reče, do značajnih rezultata, ali dalje ne može ići bez proveravanja i istraživanja na veštačkim, prvenstveno elektronskim mozgovima. Oni treba da budu imitacija ljudskog mozga, u celini ili u delovima, treba da posluže za ona specijalna eksperimentisanja, koja su inače nemoguća sa ljudskim mozgom. Tu mu je upravo i potrebna moja pomoć, da zajednički radimo na uporednom proučavanju prirodnih i veštačkih ljudskih mozgova. On je uveren, reče, da ćemo imati uspeha i da ćemo otkriti u čemu je tajna ove žive mašine, kao je sagrađena i kako radi.

– Pravo da kažem, – nastavi Slavko, – u početku sam svim ovim bio iznenađen. Nikada mi do tada nije padalo na pamet da se ljudsko biće i njegov mozak mogu porediti i čak izjednačavati sa mašinom. Naprotiv, često sam slušao i čitao da se čovek ne može izjednačavati sa mašinom, da je živo biće nešto sasvim drugo. Ja mu, zato, izrazih svoje sumnje, na šta profesor Foreman reče da je to samo zaslepljenost usled navike. Mi smo, reče, toliko naviknuti da stvar gledamo sa jedne isključive tačke gledišta, da nam suprotno izgleda besmisleno. Mi, usled te dugotrajne navike, nismo svesni da upravo to naše uobičajeno mišljenje predstavlja zabludu i, ne retko, čistu besmislicu. Zato je nužno osloboditi se predrasuda, odbaciti sva vladajuća ozvaničena mišljenja i krenuti slobodno u sasvim suprotnom pravcu. Tek tada može biti pravog uspeha, jer suština nauke je upravo u negiranju ustaljenih, okamenjenih mišljenja. I njemu je dugo trebalo da odbaci vladajuće mišljenje, da shvati najzad da je čovek samo mašina, istina beskrajno složena mašina, i ništa drugo, a da mu odmah posle toga i odgovori na mnogobrojna druga pitanja, dotle veoma teška i zamršena, postanu kristalno jasna.

– Ja još uvek nisam bio baš sasvim ubeđen u sve ovo, toliko je to mišljenje o čoveku kao mašini bilo za mene novo i neobično, ali sam se počeo kolebati pod pritiskom velikog profesorovog autoriteta i njegove kategorične samouverenosti.

– Jedna stvar me je u profesorovom izlaganju posebno zapanjila, jedan neobičan aspekt njegovog rada. On reče da shvatanje ljudskog mozga kao mašine, zatim upoznavanje građe i funkcionisanja te mašine, može imati i ogroman praktičan značaj. Kao što se svaka pokvarena mašina može relativno lako opraviti, tako će moći da se "opravi" i ljudski mozak, u slučaju moždanih kvarova. Moći će, profesor je u to čvrsto ubeđen, da se pojedini moždani delovi, istrošeni ili pokvareni, zamene novim, i to ne delovima koji bi bili uzeti od drugih, umrlih ljudi, već delovima koji bi bili napravljeni u biološkim radionicama kao rezervni delovi za svaki ljudski mozak. Ova ideja me je zaprepastila i istovremeno oduševila. Profesor Foreman mi je rekao da pokvarenih mozgova ima mnogo više nego što to i možemo zamisliti. I dok se vlasnik automobila uzbuđuje i zbog najmanjeg kvara na svojim kolima, trči kod mehaničara, popravlja ili zamenjuje pokvareni automobilski deo, ljudi su potpuno ravnodušni na kvarove svojih mozgova. Naravno, ovde je upravo u pitanju ta velika zabluda u pogledu suštine ljudskog bića i njegovog mozga. Kada se jednom svi budu uverili u to da je čovek samo mašina, i kada se ta ljudska mašina upozna do detalja, biće sasvim prirodno da se i na čoveku vrše odgovarajuće popravke, remont, "generalna", tehnički pregled, zamena dotrajalih delova, itd. Niko se neće buniti, naprotiv, svako će i sam želeti i tražiti da mu se zameni neka moždana vijuga, koja se pokvarila i počela da radi kako ne treba. Svi će smatrati prirodnim da se radi upravo o kvarovima, čak teškim havarijama, da tu treba popravljati i zamenjivati. A sada, govori se o ovakvom ili onakvom karakteru, o lošem vaspitanju, o rđavim primerima koji se oponašaju, o rđavom uticaju društva, itd.

– Zaista, profesor Foreman me je najpre zbunio, a zatim skoro oduševio za ove svoje ideje. Naravno da sam pristao, te odmah krenusmo na planiranje zajedničkog rada. Čak smo nešto i uradili, napravili smo i neku osnovnu aparaturu i postigli početne rezultate. Ali, nostalgija za rodnim gradom i njegovim ljudima sve me je više obuzimala... a bilo je i nekih drugih, važnih razloga... te najzad, izvinivši se Foremanu, napustih sve i vratih se u zavičaj. Da li je ovaj moj slučaj, u kome je pobedila sentimentalna i romantična žica... a bilo je i drugih, značajnih okolnosti... dokaz ili protivdokaz teoriji o čoveku kao mašini, ne bih Vam umeo reći.

Pavle je ovo Slavkovo pričanje slušao sa velikim interesovanjem. Taj interes je postajao sve veći ukoliko se dalje ulazilo u pitanja o čoveku kao mašini, postojao je sve veći, najzad ogroman, neizdrživ, kada Slavko dođe do one Foremenove misli da se ta ljudska mašina, ta mašina mozak, može pokvariti. On, najednom, postade svestan da sve ovo ima i neke suštinske veze sa onim mukama koje su ga mučile, sa onim večitim pitanjima koje je neprestano ponavljao ne nalazeći odgovor, sa Fridrihom, Jankom, čika Simonom...

Ali, zar je to moguće, to da je čovek samo mašina, da je ljudski mozak takođe samo mašina... da se može čak i pokvariti, kao i svaka druga mašina, neki defekti, kuršlusi, neki lomovi i zaribavanja, zar je moguće da bi sve to bilo moguće... da se ljudi čudno ponašaju jer se u njihovom mozgu nešto pokvarilo... kao kad automobil počne da "štuca", da se trese, da se gasi, da "trokira"... pa se zatim zameni neki ventil ili svećica i opet je sve u redu... Ta to je prosto fantastično, blesavo i najzad divno, to bi sve rešilo... ali ne, ipak je sve to isuviše besmisleno...

Pavle sve ove sumnje, sva ova nehotična razmišljanja, iznese Slavku, u jednom opreznom obliku, da ga ne bi uvredio.

– Profesor Foreman je u to bio ubeđen, smatrao je da ima i neoborivih dokaza do kojih je sam došao tokom eksperimenata, – reče Slavko. – Ja ne znam šta da Vam kažem, nisam biolog... ipak je ovo pre svega njihova stvar, biologa. Uostalom, o tome ne treba mnogo lupati glavu. Nauka budućnosti rešiće i ovo pitanje.

Pavle vide da Slavko nije baš mnogo zainteresovan da o ovome pitanju i dalje raspravlja. Uostalom, i on sam, mada je goreo od želje, dobro je znao da sa Slavkom ne može govoriti otvoreno, da ga ne može uputiti u Stvar, da mu ne može postaviti sva ona pitanja koja je sebi sam postavljao.

I tako, podstaknut ovom novom, suludom idejom, u sebi duboko nezadovoljan zbog nemogućnosti da o njoj raspravlja, Pavle se dosta rano oprosti od prijatelja i pođe kući duboko utučen. Ali, istovremeno, kao da je bio ispunjen nekim novim nadanjem.

Čim je došao kući, Pavle se, onako obučen, baci na krevet predajući se razmišljanjima o čoveku kao mašini, o kvarovima koji tu mašinu-čoveka mogu zadesiti, o tome da li se možda sve to ne može, na neki način, uzeti i kao neko objašnjenje, ili bar trag kome treba ići, za sva ona nerazmrsiva pitanja koja su ga mučila još od Jankove smrti. U fabričkoj proizvodnji, razmišljao je, dolazi ponekad do grešaka pa se izbacuje i po neki defektan primerak, mašine ili nekog pribora, pa taj primerak onda radi netačno, čudno, ne u skladu sa onim kako je predviđeno, već u skladu sa svojom greškom. Takvi defektni primerci se, po pravilu, još u fabričkoj kontroli odstranjuju. A ko odstranjuje defektne ljudske primerke? Oni se i pored tih defekata plasiraju u ljudsko društvo i tu deluju na pogrešan način ... i nikom ništa! Mašina se može i pokvariti, tako da ili uopšte ne radi ili da radi pogrešno. I tu se preduzimaju odgovarajuće mere, da bi se ta pokvarena mašina popravila. A šta biva sa pokvarenim ljudskim mašinama, sa onim ljudskim mozgovima koji su doživeli neki teži kvar? Najčešće, verovatno, da niko ni ne primećuje da su mozgovi nekih ljudskih bića u teškim kvarovima. Prema Slavkovim rečima, sećao se sada Pavle, pokvarenih ljudskih mozgova ima više nego što bi se i moglo pomisliti... Ipak, kakva je to besmislena ideja... Zar je uopšte moguće upoređivati čoveka i mašinu, pa ih čak i izjednačavati, zar je moguće da u ljudima nema ničega ljudskog već samo tehnika, na nekom "višem" nivou? Zar je moguće da su sve te priče o ljudskom u čoveku samo velika iluzija, neka vrsta nusprodukta u radu ljudskog mozga, kao kada automobil kao bezvredni (čak štetni) nusprodukat svoga rada izbacuje izduvne gasove? Ipak je sve to neprihvatljivo, besmisleno i neverovatno...

Pavle se osećao vrlo umoran, misli su mu bile zbrkane, bez reda i sistema haotično su se smenjivale u njemu. Pokušavao je da o svemu misli sistematičnije, logičnije, ali u svemu tome nije mogao da uhvati ni glavu ni rep..... U jednom trenutku, onako bez veze, on se seti jedne posete koju je njegovo Odeljenje učinilo Dijagnostičkoj mašinskoj laboratoriji fabrike (gospodin Švarc je već odavno uveo praksu međusobnog upoznavanja sa radom i stručnim problemima, pa je svako fabričko odeljenje povremeno posećivalo druga odeljenja u kojima bi se posetiocima demonstrirao rad, organizacija i dostignuća). Pavle se dobro sećao ogromne, vrlo čiste dvorane sa nizom neobičnih instrumenata duž zidova, pneumatičkim dizalicama i velikim metalnim stolovima sa raznovrsnim motorima na njima, po čitavoj sali.

U jednom uglu dvorane beše se skupila gomila ljudi, svi u plavim kombinezonima, kojoj se pridružiše i oni, posetioci iz Statističkog odeljenja. U ovoj gomili vladalo je primetno uzbuđenje, pri čemu se isticao glavni fabrički inžinjer, takođe u radničkom kombinezonu. Bilo im je jasno da je njegovo prisustvo ovde izuzetno, u vezi sa nekim posebnim uzrokom.

Ova gomila nervoznih ljudi bila je okupljena oko jednih divnih, moćnih kola. To je bio poslednji model automobila koji je fabrika spremala za predstojeću međunarodnu automobilsku izložbu, neobično značajnu u trgovačkom pogledu, ali i u pogledu fabričkog prestiža. Među radnicima i inženjerima fabrike šukalo se već odavno da Uprava fabrike, na čelu sa gospodinom Švarcom, polaže velike nade u ovaj novi model automobila, da je to nešto tehnički toliko savršeno da treba da još više poveća ugled fabrici.

A sada su ova kola bila pripijena uza zid, pored jednog neobično komplikovanog aparata sa bezbroj kazaljki, svetlećih skala, brojčanika, dugmadi i električnih vodova. Na kolima je hauba bila visoko podignuta, tako da je motor bio vidljiv i pristupačan. Motor je radio na "praznom hodu", a iz zidnog aparata bili su kao pipci pruženi do motora mnogobrojni električni kablovi i sonde za ispitivanje. Aparat je bio uključen, njegovi ekrani su svetlucali, beskrajne vijugave svetleće trake na njima jurile su neprestano, prekidale se i opet se uspostavljale, različite kazaljke pomerale su se kao lude desno i levo, signalne lampice su se čas palile, čas gasile, električne varnice skakale su između dva metalna vrha, a piskav i isprekidan zvuk dolazio je iz jednog otvora kao zvučnika iznad koga je pisalo: "Neidentifikovane greške"... Svi su buljili u kontrolni aparat, a zatim u automobil, koji je brektao, očigledno nečim veoma nezadovoljni i zabrinuti. Jedan tehničar je, u kolima, čas pojačavao a čas slabio rad motora, drugi je nešto čačkao oko ventila, dok je treći uključivao i isključivao pojedine svećice... Inžinjeri su zabrinuto gledali u kola, a zatim u aparat i njegove silne instrumente, vrteli su u nedoumici glavom i nešto su se među sobom savetovali. Glavni inžinjer, sav oznojen i umašćen, nervozan i gotovo besan, neprestano je ponavljao: "Do đavola, ne znam šta mu je, zaista ne znam šta mu je!"

Pavla je polako hvatao dremež Ogromna laboratorijska hala postajala je sve veća, rasplinjavala se pred njegovim očima u neodređene oblike, ponovo se skupljala u pređašnju sliku, da bi se zatim opet još više rasplinula... Pavle zapade u neko čudno stanje polusna, u kome su se sve konfuzije razmišljanja i sve maglovitija sećanja mešala sa kao plima nadolazećim snovima...

Pavle je opet stajao u laboratorijskoj hali, zajedno sa ostalim uzbuđenim ljudima, posmatrajući rad instrumenata... U prvi mah učini mu se da je sve isto kao i maločas, i da je kratkotrajni dremež savladan. Ali, on odmah zatim primeti da je nešto u ovoj hali postalo i bitno drukčije, da je za vreme njegovog kratkog odsustvovanja došlo do neke velike i neobične promene: na metalnim stolovima, umesto različitih mašina koje su donete na ispitivanje i popravku, ležali su vezani metalnim sajlama i lancima nekakvi ljudi... Ali, njih niko nije gledao, svi su bili, kao i ranije, okupljeni oko velikog zidnog aparata. A pod njim, okružen ovom gomilom, na velikom metalnom stolu, ležao je Fridrih uvezan kaiševima za ruke i noge. Pavle, privučen ovim prizorom kao magnetom, pristupi bliže i bi zapanjen čudnovatom slikom: Fridrihova lobanja beše otvorena (gornji deo lobanjske kosti, skinut finim rezom kao neki kapak, ležao je bačen pored glave), a kroz ogromnu zjapeću rupu na glavi video se gotovo čitav mozak. Pavlu je bilo veoma čudno kako taj mozak izgleda: žute, gotovo narandžaste boje, sa vijugama skoro četvrtastim i oštrih ivica a ne zaobljenim, kako je to inače kod ljudi uobičajeno... Međutim, još čudnije bilo je to što su u Fridrihov mozak bili zabodeni električni kablovi i metalne sonde, iz zidnog aparata... Taj mozak čas je iskričavo svetlucao a čas se zatamnjivao, čas se pušio toplom izmaglicom a čas bivao pokriven nečim kao kristalno inje; menjao je boju od bledo žute pa preko narandžaste sve do gotovo modrozelene... Instrumenti na zidnom aparatu kao da su odgovarali na sve te promene, lampice su se palile i gasile, varnice su skakale, vijugave svetleće zmije mahnito su jurile užarenim ekranima, kazaljke su se besomučno okretale, a piskav, neizdrživo prodoran zvuk opominjao je na "neidentifikovane greške"... Svi oko vezanog Fridriha bili su neobično uzbuđeni, zabrinuti i zbunjeni, a glavni inžinjer, obučen u neko sportsko odelo i sa profesorskom kapom na glavi, pogledajući čas na instrumente čas na otvoren Fridrihov mozak, neprestano je šaputao: "Do svih škorpiona, guja i akrepa, do svih đavola i insekatskih kraljeva, ne znam šta mu je, zaista ne znam šta mu je!" Jedan od inžinjera okrete se Pavlu i reče: "Pa, kad naš glavni inžinjer, profesor Foreman, ne zna šta mu je, niko neće ni znati"! Pavle malo bolje pogleda profesora-glavnog inžinjera, i sa zaprepašćenjem konstatova da je to ustvari čika Simon, sa onim njegovim podsmešljivim pogledom. Pavlu se učini da ga Simon negodujući posmatra, a zatim kao da ču iz njegovih usta: "Šta ti tražiš ovde, kukavico!"

Ali, Pavlu se učini da je najčudnije od svega u ovom prečudnovatom svetu, upravo Fridrihov izgled lica. On je na sve oko sebe podmuklo gledao nekako sa strane i ispod oka, sa odvratnim i zagonetnim osmehom na široko razvučenim ustima... Ali, na Pavla je gledao još čudnije, još podmuklije... Cerio se na Pavla užagrenih očiju, namigujući mu pri tome vrlo značajno... kao da je hteo da Pavlu kaže kako se njih dvojica dobro razumeju, da je njima potpuno jasno o čemu se tu radi, ali da to samo njih dvojica znaju, da je to samo njihova, dobro čuvana velika tajna... Pavla je užasno mučilo upravo to što je znao da i on, Pavle, zaista zna o čemu se tu radi, u čemu je ta tajna, ali ipak, ma koliko se trudio nije mogao da se seti o čemu se zapravo radi... Fridrihov pogled, podmukli osmeh i namigivanje, bili su mu zato posebno neprijatni i skoro nepodnošljivi. Trudio se da pobegne od tog pogleda krijući se iza pojedinaca u gomili, ali ga je taj pogled, ma koliko se on starao da se sakrije, neprestano pratio... nešto ga je vuklo da sa bolesnom radoznalošću izviruje iz gomile, bacajući postrane poglede ka Fridrihu... A Fridrihov pogled, brz kao munja, pogađao ga je svaki put, činilo mu se, pravo u srce... Želeo je da pobegne od ovog raspeća, ali ga je neka neodoljiva sila prosto prikovala za to mesto, olovnim nogama, sada već bez ikakve snage u mišićima, kao da je srastao sa betonskim podom hale...

Najzad, i ovo mučenje prestade, Pavle se prenu iz ovoga polusna. Neobični prizori načas nestadoše ali teški otisci sećanja ostadoše i dalje. Pavle, gotovo izbezumljen od straha i užasa, životinjski kriknu proklinjući Fridrihovu gnusnu spodobu, čijeg se proganjanja nije mogao osloboditi...

Izuzimajući ovu epizodu o čoveku-mašini, koja je podstakla Pavla da se oko Fridriha opet dobro pomuči, ali koja je, epizoda, srećom ipak kratko trajala, za Pavla, Slavka i Maju tekli su prijatni dani jedan za drugim, ispunjeni uzajamnim posetama, dugim sedeljkama, ćaskanjima o svemu i svačemu, uzbudljivim sećanjima na mladost i detinjstvo, maštanjima o budućnosti (jer im je izgledalo da je čitav život pred njima). Pavle je bio neobično srećan, život je, činilo mu se, imao sada nekog pravog smisla, sada je tek osetio šta je to prava ljubav, pravo prijateljstvo, toplota domaćeg ognjišta, uzajamno razumevanje i saosećanje. Na Fridriha kao da je i zaboravio, ili se bar trudio da o njemu što manje misli, a i na Janka je sasvim retko pomišljao.

Ali, sreća, izgleda, ne može dugo trajati. I kao što munja samo začas bljesne u tamnoj noći, da bi svojom svetlošću pokazala kakav bi svet mogao da izgleda da nije guste pomrčine, a odmah zatim sve opet pokriva beskrajno teško crnilo večite noći, i njihova sreća bila je samo kratkotrajna svetlost života. Gotovo neprimetno navukoše se tamni oblaci i sve se ispuni strepnjom, očajanjem i beznadežnošću.

Ustvari, Pavle je već odavno osećao da nešto nije u redu, ali su ta osećanja bila tako maglovita, tako fluidna i neodređena da na njih nije obraćao gotovo nikakvu pažnju. Već odavno je osećao da među njima, najčešće kada su svi zajedno u Slavkovoj radnoj sobi, lebdi neki nejasan nagoveštaj, da se uvlači neka neodređena uznemirenost, da nešto kao neko daleko upozorenje ovlaš baca laku senku na njihova lica, da bi gotovo istovremeno i iščeznula. Ali, i taj nagoveštaj, i ta uznemirenost i to upozorenje bili su tako daleki, tako neodređeni i tako nejasni, da se Pavle na njih nije ni osvrtao niti im je pridavao bilo kakav značaj.

Međutim, kako je vreme prolazilo ova upozorenja, ove uznemirenosti i ovi nagoveštaji dobijali su sve jasnije oblike, a senke što su bacali na ovu jadnu trojku bile su sve tamnije. Pavle je sve jasnije zapažao da nešto postoji, uočavao je čitav niz detalja koji su se najzad složili u sasvim određen sistem ukazujući da sve to nije slučajno, da tu nečega ima, zabrinjavajućeg i zloslutnog.

U početku, Pavle je primećivao da Maja postaje rasejana, ponekad čak i nepažljiva, da se ne kaže neučtiva (što joj uopšte nije bilo svojstveno), da ponekad ne prati razgovor sa dovoljnom pažnjom, čak ni onda kada su se Pavlu teme činile posebno zanimljive. Ali je Pavle to tumačio njenim stanjem, prirodnom zabrinutošću kako će se njen porođaj završiti, normalnim brigama i strahovanjima koje u takvom stanu mogu da obuzmu svaku ženu. Međutim, ta se stvar sve više razvijala, pa se i Slavko poče da ponaša nekako neobično, što je izgledalo posebno zagonetno s obzirom da se on, Pavlu se bar tako činilo, trudio da se to na njemu ne primeti. Ponekad, razgovor bi, bez nekog jasnog uzroka, naglo zapinjao i prestajao, kao da su sagovornici najednom izgubili svaki interes za temu koja ih je do koliko maločas neobično zanimala. Ili, razgovor bi zapinjao jer bi Slavko, ili Maja, najednom počeli da govore nevezano, kao da su zaboravili o čemu je zapravo razgovor pa se s mukom trude da se sete teme, koja im izmiče iz pamćenja. Ovo je sve više napredovalo, pa su razgovori, ponekad, ličili na ponašanje čoveka koji štuca i koji se i između štucanja neobično ponaša, mada ga tada samo štucanje ne muži, jer je i tada uznemiren očekivanjem novog štucanja. I njihovi razgovori počeli su, često, da sve više liče na štucanje, na mučno nastojanje na nečem normalnom dok te nešto neprirodno ometa u tome i povremeno izbacuje iz ravnoteže.

Ne samo to. Slavko je sve češće zapadao u neku odsutnost, često se činilo da ga obuzima neko mračno raspoloženje, pa bi tonuo u ćutanje i ukočeno je gledao pred sobom. On toga, očigledno, nije bio svestan, a kada bi postajao svestan da se gubi naglo bi uskakao u razgovor, sa naglašenom bučnošću i nasilnom veselošću. Isto tako, Pavle je zapažao da Maja sve češće ne prati o čemu se razgovara, već sa pojačanom pažnjom, i to kao krišom, ispod oka, posmatra Slavka, da ga studira sa neobičnom brižnošću koja joj se na licu jasno čitala kao zabrinutost, zaplašenost i iščekivanje. Ona bi, ponekad, čak i ustala sa stolice, prišla bi Slavku i, kao šaleći se, milovala ga je nežno po kosi, kao hrabreći ga zbog nečeg. Nasuprot tome, Slavko je baš tada izgledao naglašeno raspoložen, kao da de se trudio da i on, na neki način, pruži podršku i ohrabri Maju.

Pavlu je bilo sve jasnije da oni pred njim glume, da nešto kriju, da glume obično, normalno raspoloženje, ali da su nečim duboko uznemireni, da su zbog nečeg veoma zabrinuti. Ponekad, njihovi sastanci i razgovori postajali su čak vrlo neprijatni, zbog ovog lažnog stanja; Pavle se osećao sve češće do zla boga neugodno, imao je utisak da je, sada, neko sasvim tuđe lice, da oni, Slavko i Maja, imaju neke svoje sasvim sopstvene brige i more, o kojima Pavle ne treba ništa da zna.

Pavle je, istina, pokušavao da na direktan način sazna nešto više o tome, o tome nečemu za šta je mislio da postoji i da se isprečuje između njih, ali uzalud. Na sva njegova pitanja (da li su dobro, da li imaju nekih problema, itd.), odgovarali su složeno da je sve u redu, i kao čudili su se da njemu, Pavlu, uopšte i pada na pamet ideja da nešto postoji i da bi oni od njega to krili. Ali je Pavle osećao, on je čak gotovo bio siguran u to, da nešto ipak nije u redu, i da oni od njega to nešto ipak kriju.

Ali, stvari su se i dalje razvijale. Razgovori ne samo da su postajali sve mučniji, ona preteća senka ne samo da je postajala sve veća i sve tamnija, već su se sve češće pokazivali i sasvim jasni znaci da nešto nije u redu. Pavlu se činilo da Maju sve češće viđa sa čudno crvenim, podbulim očima, kao posle plakanja ili probdevenih noći, činilo mu se da je Slavko sve češće u nekom teškom i mračnom raspoloženju. Ne samo to, ovo njegovo raspoloženje ispoljavalo se, ponekad, čak i u Kancelariji, mada se, Pavlu je to bilo jasno jer ga je posmatrao i u kući pa je mogao da upoređuje, silno trudio da se na njemu ništa ne primeti.

Za Pavla je sve ovo postajalo toliko nepodnošljivo, i sam je bio sve zabrinutiji, da je čvrsto odlučio da sazna u čemu je stvar, da ih prisili da govore. Pri tome, mislio je pre svega na Maju, jer mu se činilo da je ona, bez onog glupog muškog ponosa, sklonija da mu se poveri, pogotovu što je Pavle bio uveren da se ova mora tiče pre svega Slavka i nje, da je ona, zapravo, zabrinuta zbog nečega što je pre svega u vezi sa Slavkom, a ne sa njom. Uostalom, ova odluka bila je podstaknuta i time što se Pavlu učinilo, prema nekim sitnim ali značajnim znacima, da bi Maja, možda, čak i želela da mu se poveri, da se nalazi u takvom stanju kada bez poveravanja nekom sigurnom prijatelju ne bi mogla više izdržati.

I zato, izgovarajući se da mu je veoma loše, Pavle jednoga dana napusti Kancelariju nešto ranije i uputi se Maji, siguran da će je zateći samu i da će potom biti sami, njih dvoje, sve do kraja radnog vremena, kada će i Slavko poći kući. Zateče je doma, te klupko poče da se odmotava.

– Eto, ja malo navratih, – reče Pavle ulazeći. – Nešto se ne osećam dobro pa su me pustili, pa eto, u prolazu, rekoh da svratim, da vidim kako ste.

Maja ga je ljubazno, ali i kao pomalo začuđeno primila, s obzirom da pre podne, u radno vreme, ranije nije nikada svraćao, ali se Pavlu učini da ona baš i nije tako iznenađena, kao da ga je baš i očekivala, ili, tačnije, kao da je želela da je on poseti, da budu sami, bez Slavka. Pavlu se bar tako činilo, možda je i želeo da je tako, jer mu je to davalo hrabrosti da odmah počne sa ispitivanjem; uostalom, odmah je uočio da ga Maja uopšte i ne pita za zdravlje (što bi u nekoj drugoj prilici obavezno učinila), kao da zna da je to bio samo izgovor da bi se izvukao iz Kancelarije, a da je pravi razlog nešto sasvim drugo.

– Slušajte Majo, – reče Pavle pošto su seli. – Vi znate koliko volim Vas i Slavka, znate da sam Vam odani prijatelj. Međutim, primećujem, već odavno, da nešto krijete od mene, da imate neku muku koja Vas muči. Šta je to? O čemu se radi? Recite! Zašto mi se ne poverite? Verujte, i meni samom je veoma teško, ovako gledajući Vas kako se mučite, i u neizvesnosti o čemu se radi. Verujem da Vam mogu pomoći. Ako imate nekih novčanih neprilika, recite. Ja bih Vam pomogao, imam priličnu ušteđevinu, a ono što je i moje i Vaše je. Možda ste, Vi ili Slavko, bolesni od neke neobične bolesti, pa se bojite da o tome razgovarate čak i sa lekarom. Ali meni se možete poveriti, posavetovaćemo se, siguran sam da ćemo naći neko rešenje. Verujte, na svašta sam pomišljao, ali ma šta da je, treba da mi kažete, biće Vam lakše. Mislio sam da o svemu tome ozbiljno porazgovaram sa Slavkom, ali mi se učinilo da je on sada nekako suviše nepristupačan, da se povlači u sebe i da ćete Vi biti poverljiviji. Zato sam i došao da, ovako nasamo, porazgovaramo o Vašim problemima, da vidimo šta se može učiniti. I nemojte mi, molim Vas, opet govoriti da nema ničega, da je sve u redu, da mi se samo čini, itd., kao što ste mi to do sada govorili, jer ja znam da nečega ima, da Vas to nešto muči i neću Vas ostaviti dok se to ne razjasni.

– U pravu ste čika Pavle, istina je da ima nešto što nas muči i proganja, već dosta dugo, – reče tužno i uzbuđeno Maja. – Vi ste nam jedini bliski i iskreni prijatelj, u to smo sigurni, pa sam i ranije pomišljala da treba da Vam se poverimo. Ali je Slavko tome bio protivan, suviše je uplašen, ovo je nešto tako neočekivano i strašno... On prosto ne zna šta da radi, lomi se i muči između različitih mogućnosti, ali nam se čini, njemu se bar tako čini pa i ja u to skoro da poverujem, da nema izlaza... Istina, ja gajim neku nadu, ipak, pomišljajući pre svega na Vas... ali se Slavko toliko boji Fridriha da je sve do skora to krio i od mene.

– Fridriha, – promuca Pavle, osetivši se namah kao da ga je neko udario maljem. U trenutku mu puče pred očima da je to jedino i moglo biti tako, tj. da je Fridrih uzročnik neke nesreće, i da je na to morao i sam pomisliti. Ali, sada se čudio, da ipak baš na to nije pomislio, na sve je mislio ali ne i na Fridriha. Njemu kroz glavu sinu misao da je on, ustvari, Fridriha namerno zaboravio, da je negde u podsvesti znao da iza svega stoji Fridrih, čim je neko zlo u pitanju, ali da tom saznanju nije dozvolio da prodre u svest i uznemiri ga nečim što nije mogao podneti.

A sada, ova istina, ogolićena do srži, baca mu se u lice i on se suočava sa strašnom činjenicom da Fridrih i dalje postoji, da zločinački deluje po svome običaju, i da je ovoga puta udario na njemu najdraža bića. Ipak, Pavle se ponada da možda nije dobro razumeo, da se, možda, radi o nečem ne baš tako ozbiljnom, ponada se, ali je bio svestan da je ovo nadanje više zbog straha nego zbog nečega stvarnog što tu nadu podstiče.

– Fridrih! – promuca još jednom Pavle jedva dolazeći k sebi. Ali kako, zašto, kakve veze ima Fridrih sa Vama? To je nemoguće, mora da je neki nesporazum, neka greška... možda niste sasvim dobro razumeli...

– Nažalost, istina je, – odgovori Maja uzbuđeno. – Radi se baš o Fridrihu, on je krivac svemu, svim ovim našim mukama. Pa Vi i ne znate kakav je to čovek, kako je nemilosrdan i neumoljiv. Slavko se zbog njega razboleo, sanjamo ga i noću i danju, potpuno smo u njegovoj vlasti. A izlaza kao da nema! Šta da radimo, šta da radimo!?

– Pa, u čemu je stvar, recite, – povika Pavle. Ali, u dubini duše osećao je da sada baš i nema tako veliku želju da razjasni u čemu je stvar, da bi, možda, više voleo da ovo nije ni pokretao.

– Fridrih nas ucenjuje, odgovori Maja. – Cedi nas i muči, ne ostavlja nas na miru nikako, evo, ima već nekoliko nedelja. Slavko je pokušavao da se sa njima nagodi, ali je Fridrih neumoljiv.

– Fridrih Vas ucenjuje, – ponovi Pavle. Ali, zašto, kako?

– Slavko ima nešto... još iz studentskih dana, ali Vam ja o tome ne bih govorila. Slavko mi je zabranio da bilo šta ma kome govorim, pa ni Vama. Ali smo tako bespomoćni, pa sam rešila da Vam se i sama poverim, da Vas zamolim da nam pomognete, preduhitrili ste me međutim, došli ste i sami. Mislim da bi Vam se, sada, kada ste saznali o čemu se radi, i Slavko poverio, već smo o tome nešto razgovarali i on se slaže da sa Vama razgovara... bolje je da Vam on sve sam ispriča, bolje nego ja, tako bi nam bilo milije... a ja ovoliko, tek da se probije led... ostanite na ručku kod nas, pa posle možete sa Slavkom mirno razgovarati, nasamo, u njegovoj sobi, ja Vam ne bih smetala...

Pavle pristade (uostalom, sada već nije ni mogao drukčije), mada sa pomešanim osećanjima, željan da čuje o čemu se radi ali i uplašen od mogućih obaveza koje će se možda pojaviti, uplašen što se Fridrih ponovo isprečuje pred njim. Ostatak vremena, do Slavkovog povratka, proveo je u Slavkovoj sobi (dok se Maja povukla u kuhinju), sa knjigom na kolenima i mračnim mislima u glavi. Nestrpljivo, ali i sa zebnjom, očekivao je rasplet.

Vrativši se iz Kancelarije Slavko kao da se nije mnogo začudio Pavlovom prisustvu, naprotiv, kao da je to očekivao i želeo. Nisu mnogo govorili, kao da među njima već postoji sporazum da će o svemu natenane i nasamo detaljno razgovarati. Po završenom ručku povukoše se u Slavkovu sobu, i Slavko otpoče svoju ispovest.

Fridrih je, izgleda, sve svoje ujdurme zasnivao na pretpostavci da će ljudi, koje je ucenjivao, uplašeni njegovim pretnjama da će otkriti sve što o njima zna, sve zadržati u sebi i mučeni groznim strahom radije se sami suočiti sa njime nego da se bilo kome povere. Međutim, Fridrih ipak, kako izgleda, nije bio vaš tako dobar psiholog. Ono neljudsko u njemu nije mu dozvolilo da shvati da ljudi među sobom mogu imati beskrajno poverenje, da mogu biti vrlo bliski, da se mogu osećati kao jedno biće, i da zaljubljeni nemaju među sobom nikakvih tajni. On se, možda prvi put u svojoj zločinačkoj karijeri, prevario pretpostavivši, verovatno, da će se Slavko toliko uplašiti njegovih pretnji i da se zato neće poveriti čak ni Maji, svome najbližem biću. Istina je da se Slavko zbog Fridrihovih ucena grozno uplašio, ali mu je Maja bila toliko blisko biće da ne bi mogao duže izdržati a da joj se ne poveri, toliko je saosećala sa svakim delićem njegovog tela i duha, da joj ne bi promakla ni najmanja neuobičajena sitnica u njegovom ponašanju. A kada bi jednom primetila da nešto nije u redu, ne bi bilo te sile koja bi je sprečila da od Slavka sazna sve što je želela. Pogotovu što je i sam Slavko goreo od želje da joj kaže sve i time sebi olakša.

I tako se Slavko poverio Maji, te u tajnu koja je postojala najpre samo između Slavka i Fridriha, i za koju je Fridrih verovatno mislio da će do kraja ostati samo među njima, bi upućena i Maja. A to Fridrih, svakako, nikako nije predviđao, tu se grdno prevario. Klupko se dalje odmotavalo, pa je, kada je već jednom počelo, bilo sasvim logično da se ova tajna poveri i najbližem prijatelju i zaštitniku, tj. Pavlu. A to je bilo nešto na šta Fridrih pogotovu nije računao. Ovo je, možda, bila njegova prva greška.

O svemu tome Pavle je razmišljao, sa pomešanim osećanjima, gledajući Slavka kako se, zabrinut i utučen, sedeći u fotelji njemu preko puta, sprema da mu se poveri.

– Maja mi je već rekla, – poče on, – da ste se zabrinuli zbog nas i da ste došli da vidite u čemu je stvar. Hvala Vam, mnogo Vam hvala. Vi ste zaista pravi prijatelj... Da nije Vas, zaista ne znam šta bismo radili...

– Molim Vas, Slavko, recite mi o čemu se radi, ne možete ni zamisliti koliko sam nestrpljiv da čujem kakva je to nevolja... – grozničavo ga podstače Pavle, mada se svim silama trudio da ne pokaže koliko je uznemiren i preplašen.

– Mi smo u gadnoj neprilici, čika Pavle, – poče Slavko. – Fridrih me ucenjuje... toliko ga se bojimo... njegovih pretnji... njegovih zahteva... on više nema nikakvih obzira, to čudovište je bez milosti... on će nas uništiti... zavaravao sam se da ću ga umilostiviti, da ću ga zadovoljiti dajući mu sve što traži... i više od toga, ali on zahteva sve više i više... a sada, prosto nemam reči da izrazim koliko sam užasnut, šta od mene traži, to je nemoguće... nemoguće, to se ne može, ne sme desiti... morate nam pomoći...

– Ali, Slavko, smirite se, ispričajte mi sve, nemojte ništa prećutati... možda sve i nije tako strašno, siguran sam da ćemo sve to srediti...

Slavko, držeći se u očajanju obema rukama za glavu, u grozničavom uzbuđenju, nije ni primetio nesigurnost u ohrabrujućim Pavlovim rečima. On se zahvali osmehom, i poče svoju ispovest.

– Čika Pavle, sećate li se, Vi ste me često pitali zašto sam se vratio u rodni kraj, zašto sam napustio sve ono što mi se pružalo na univerzitetu i u prestonici, da bih se, možda, zakopao u ovoj palanci (jer, ona to zaista i jeste, i pored fabrike gospodina Švarca). To sam Vam često objašnjavao, iznosio sam Vam moje razloge i pobude, mnogobrojne, na primer nostalgiju za zavičajem... i stvarno, sve je to tačno, svi ti razlozi zaista su me nagonili da napustim L. i da se vratim... Ali, jedan razlog, jedan od najvažnijih, ustvari najvažniji, nisam Vam rekao. Za njega niko nije znao, ni Maja... sve do skora, kada sam joj, zbog Fridrihovog ucenjivanja, morao reći šta je to čime me ucenjuje, šta je to što koristi protiv mene... i sada Vama... to je zaista bila moja najskrivenija tajna...

– Vi se, svakako, vrlo dobro sećate onog groznog atentata što ga je izvršila grupa mladih anarhista, pre više godina, pred Skupštinom u Prestonici, za vreme svečane povorke... podmetnuli su bombu, sećate se, tada je dosta ljudi poginulo... nekoliko članova vlade, ministar vojske, pa i sam prestolonaslednik...

– Da, kako se ne bih sećao, pa to je bilo strašno, stradalo je dosta nedužnog sveta... ali, kakve to veze ima...

– Vidite, posle toga nastale su velike represalije, svi članovi toga anarhističkog tajnog kružoka pohvatani su (osim dvoje-troje što je uspelo da blagovremeno pobegne preko granice)... suđenje je bilo kratko, svi su osuđeni i javno obešeni, uostalom nisu ni krili svoje delo, ponosili su se njime i u smrt su otišli prkosno...

– Da, da, svega se sećam, – reče Pavle, – pa još i danas, ponekad, novine pišu o tome i traže da i poslednji krivac bude uhvaćen i kažnjen... o tome se dosta pisalo, ali zaista ne vidim...

– Čika Pavle, suština upravo i jeste u tome da ta stvar još uvek nije okončana, tajna policija i dalje traga, neke su naknadno uhvatili i osudili... – reče uzbuđeno Slavko. – Moja nesreća je što su nekoliki pripadnici ovih anarhista bili istovremeno studenti moga fakulteta... bilo je među njima veoma interesantnih i inteligentnih ljudi... odlazio sam povremeno kod njih... tamo se skupljalo neko društvo, neki nepoznati mladići... tada nisam ni sanjao ko su i šta smeraju... prosto, odlazio sam kao što sam odlazio i na druge sedeljke, kod drugih svojih učenika, poznanika i kolega... znate, kao mladi asistent osećao sam se još uvek kao student, bio sam komunikativan... viđao sam i dolazio u dodir sa raznim ljudima, često su to bili sasvim kratkotrajni susreti... uveravam Vas da o svemu tome nisam ništa znao, o tim njihovim zaverama, nisam ni naslućivao... uostalom, bio sam sa njima svega nekoliko puta... razgovarali smo o svemu i svačemu, uglavnom o sasvim beznačajnim stvarima, o umetnosti na primer, ili o nekim naučnim problemima, ili o tako... bilo čem, nikada o politici, kunem Vam se...

Slavko, sav drhteći, zastade i obrisa znojavo lice. Govoreći o svemu tome, strah ga je, po ko zna koji put, ponovo hvatao.

– I, eto, to je, ne znam na koji đavolski način, saznao i Fridrih, za tu moju vezu, preti da će me odati ako mu ne ispunim sve želje... a to bi bila propast...

– Pa dobro, Slavko, – reče Pavle naizgled miran, – ali kakve sve to ima veze sa Vama? I sami kažete da ništa niste znali, da ste samo slučajno odlazili, da Vam to i nisu bili najbliži prijatelji i kolege... ta, to je prosto besmislica, on prosto koristi Vaš strah i Vašu naivnost, ali od toga nema ništa!

– Čika Pavle, čika Pavle! Gorko se varate! Zna Fridrih šta radi! Badava je što sam ja potpuno čist... Činjenica je da sam sa njima održavao veze... Nije važno kakve su to veze bile... Za policiju i sud to nije važno, ni malo... Kako ja mogu dokazati da sa njima nisam imao nikakve bliže veze? Kako, kako? Ja to ni Vama ne mogu dokazati, ni Maji..... stvar je u tome što mi Vi verujete, na reč, pa mislite da sam Vam izneo i neke dokaze... A to, zar Vam nije jasno, za islednike i sud, ništa ne znači, oni ne polaze od praznih reči... oni traže dokaze, a ja tih dokaza nemam! Naprotiv, sve je protiv mene: bio sam sa njima, ostajao sam sa njima satima... ko da mi veruje da ništa nisam znao? Ko? Samo Vi i Maja!

– Uostalom, nastavi Slavko, – ima i drugih dokaza protiv mene, dokaza da sve ovo nije samo moj bezrazložni strah, uobraženje i paničarstvo jednog kukavice! I posle onog glavnog suđenja i izvršenja smrtnih kazni, sećate li se možda, bilo je povremenih hapšenja... sve su to bili, uveren sam, nedužni ljudi, ali se ipak niko od njih nije izvukao, svi su kažnjeni, različitim kaznama, dovoljno je bilo da su imali neke veza sa atentatorima... za jedan slučaj znam sigurno... radi se o mome dosta dobrom poznaniku sa fakulteta... on zaista nikakve veze nije imao sa njima, ama baš nikakve, daleko manje nego ja... zaista, neuporedivo manje... jednom njihovom pozajmio je neku stručnu knjigu, pa kako mu je ovaj nikako nije vraćao, otišao je da je sam uzme, u njegov stan... mi smo baš tada bili na sedeljci, kada je došao...... nisu mu ni ime znali, niti on njima, samo je uzeo tu knjigu; bio je ljut jer mu je trebala za ispit, nije se čestito ni pozdravio, odmah je otišao, nije ostao ni pet minuta... sve to sigurno znam... Nekako se za ovo saznalo, pa su i njega uhapsili, ona knjiga je sada postala sumnjiva knjiga, kao, nije to ta što je on govorio da jeste, nego ko zna kakva, itd. Znate li šta se sa njime dogodilo? Osuđen je na višegodišnju robiju! I to samo zato što je od atentata prošlo tada već skoro godinu dana, inače bi još gore prošao... nisu mu ni reči verovali, niko, ni štampa, ni javno mnjenje... moglo se tada čuti po ulicama, ja sam to slušao svojim ušima, da ga običan svet osuđuje i da misli kako je zaslužio konopac... eto, to Vam je prava slika... A, šta da kažete za mene? Istina je da ja sa atentatom i sa njihovom zavereničkom grupom nisam imao veze, ali sam bio povezan na drugi način, sa nekima od njih i sa nekima koji su im bili bliski, davao sam im knjige na čitanje, a i sam sam od njih uzimao po koju knjigu... 'Ajde, dokažite Vi da su to bile samo stručne knjige, a ne i nešto drugo! Vi ne možete shvatiti, možda se svega i ne sećate dobro, kako je tada sve bilo... to je bio veliki zločin, stradalo je mnogo nedužnih ljudi, slučajnih prolaznika i gledalaca, bilo je i dece među žrtvama... zato je javnost bila strašno ogorčena, zatvor su morali čuvati jer se sud bojao linča... i sada, posle toliko godina, javnost je još uvek ogorčena, ništa se nije zaboravilo... a i vlada ima razloga da sa osumnjičenima postupa bez milosti... ako ni zbog čega drugog, a ono zbog straha i predostrožnosti... zucka se da tih anarhista ima i sada, sve je to isuviše mračno, niko neće da rizikuje zbog jednog nevinog... zaista, ne bi mi bilo spasa kada bi se saznalo da sam sa njima imao veze... ništa me ne bi spaslo... robija, a možda i smrt, doživotno zatočenje... šta bi tada bilo sa Majom? I ona bi propala, ne bi to izdržala... strašno, sve je to strašno i užasno, bez izlaza, bez ikakvog izlaza...

– Ali Slavko, – upade mu u reč Pavle. – Moguće da sve to ipak nije tako strašno! Možda Fridrih blefira? Otkud on za sve to zna? Ima li neki pismeni dokaz, neko pismo, ili tako nešto? Neka on priča šta hoće, a Vi se držite svoga, ne mogu Vam ništa dokazati jer ničega i nema... zašto bi njegova reč bila jača od Vaše?

– Ne, nikakvih dokaza Fridrih nema... nema nikakvih dokaza kakve Vi hoćete... ali, on ne blefira, to je sigurno... on sve zna, do najsitnijih detalja... ne mogu da shvatim kako je do svega toga došao... sve zna, apsolutno sve... sve bih morao da priznam, ne bih ništa mogao da negiram... verujte, o tome sam mnogo razmišljao, ali izlaza nikakvog nema...

Slušajući ga, Pavle je u sebi, u dubini duše, takođe znao da nema nikakvog izlaza, i da su njegove reči samo slamka za koju se on sam, Pavle, hvata, izbegavajući do poslednjeg časa da prizna surovu istinu! Ali, ona je bila tu, i sama je izbijala, video je da Fridrih drži Slavka čvrsto u svojim kandžama i da tu nema zavaravanja! Uostalom, i on sam najbolje je znao ko je i šta je Fridrih, ni malo nije sumnjao da to čudovište o Slavku zna sve i da ga ucenjuje znajući da za to ima osnove. Pa, zar nije uspešno ucenjivao i Janka? Toga Janka, kome se, po snazi, odlučnosti i iskustvu, Slavko nije mogao ni približiti! Kakve šanse ima ovo još uvek neiskusno dete u borbi sa Fridrihom, kome ni Janko nije bio dorastao! Sve to Pavlu je bilo savršeno jasno, ali se opirao da to prizna, tražio je neki sporedni izlaz nadajući se, glupo (i to je znao, da je to glupo), da će izbeći direktno suočavanje sa Fridrihom. Ali, znao je i sledeće: ovoga puta, izgleda, Fridriha nije mogao izbeći!

– Slavko, recite mi još jednom, šta upravo Fridrih traži od Vas? Koja je cena koju treba platiti da bi ćutao? Možda i ne traži tako mnogo, možda ga možemo zadovoljiti, on je jako pohlepan, voli da poseduje stvari... eto, i ja bih tu pomogao, u stanju sam... možda ga možemo zadovoljiti i umilostiviti...

– Ah, ne! – kriknu Slavko. – On traži sve, razumete li? Sve, sve... prvo je počeo od novca... davao sam, koliko god da je tražio, davao sam mu... posle su došle na red marke... dao sam mu i one najređe, najskuplje koje sam imao, ništa mi od njih nije ostalo...

– Ali ja ih imam... uzviknu Pavle. – Imam puno maraka, čitavo bogatstvo, šta će mi, i ja ću mu sve dati, videćete, odobrovoljiće se on... Ipak, takvih maraka kakvih ja imam Vi nikada niste imali... daću mu ih, sve do jedne, ali ću tražiti da se obaveže... na neki način da ga onemogućimo, da se osiguramo, nekom njegovom pismenom izjavom, na primer, smislićemo već nešto, videćete, ja verujem...

– Ali, ne vredi, ne vredi? Još strašnije kriknu Slavko. – On traži od mene sve, sve, razumete li? Sve! Sve! Zar Vam nije jasno do čega smo došli? Zar Vam to moram otvoreno reći? Shvatite, on mi traži sve... on traži Maju, za sebe, da je delimo, kakav užas... moju Maju, to zahteva... on želi moju propast, na svaki način, to želi... tu nema izlaza, nema izlaza...

Pavle se užasnu! Ovo, zaista, nije očekivao! Ovo je, sada, bilo doterivanje do samog zida, za odstupanje nije bilo ni koraka. O Fridrihu je do sada mislio da je samo pohlepni srebroljubac, nije ni pomišljao da je čudovište obuzeto i drugim strastima. Zar on da želi Maju? On, taj nečovečni "čovek", to čudovište, beštija u ljudskom obliku, taj monstrum tako dobro prikriven iza svoje lažne ljušture... Ne, ne, ovo je nešto što je prevršilo svaku meru, ovo je nešto od čega se zaista ne može pobeći.

Pavla je ovo poslednje strahovito kosnulo. Kao da mu je neko ishulio najveću svetinju. Neko novo osećanje rodilo se u njemu gotovo trenutno, neko osećanje koje do tada nije poznavao, niti je znao i da postoji. To osećanje bilo mu je čudno, osećao ga je kao nešto strašno i teško, kao nešto što se nije moglo jasno definisati; to je bilo nešto kao neka užasna uvređenost, nešto kao neka strašna zloba, neko ružno osećanje životinjskog besa, neko podmuklo osećanje potrebe da se osveti zbog toga što je neko i pomislio na Maju i što se usudio da tu svoju želju i otvoreno izrazi. To je bila ključala ljubomora najgore vrste, ali Pavle to nije znao, nije znao da je to za njega novo osećanje ustvari jedno prastaro osećanje duha, kod ljudi izraženo izuzetno snažno. Ovo osećanje prosto ga je gušilo, nije bio u stanju ni reč da progovori.

Međutim, ova grozna ljubomora koja se kod Pavla ispoljila u jednom trenu sa svom svojom žestinom, bila je potencirana i drugim osećanjima. Pre svega potrebom da zaštiti Maju, što je bilo izraz pre svega roditeljskog instinkta zaštite svojih mladih. Jer, zaista, Pavle je prema Maji gajio i duboka roditeljska osećanja, sav bi ustreptao i na samu pomisao da bi se njoj moglo što rđavo desiti. A sada, suočen je sa strašnom pretnjom koja se nad nju nadnela!

Pavle je, posle ove Slavkove ispovesti, dugo ćutao. Zagledan pred sobom i nepomičan u svojoj grčevitoj ukočenosti, duboko je razmišljao. To razmišljanje bilo je vrlo složeno, mnogobrojne misli kovitlale su mu se po mozgu, bez reda, ali ipak u nekom logičkom smislu; znao je da u svem tome razmišljanju ima neke logike i smisla, ali sada sve te misli nije mogao da sredi. Osećao je da mu je potrebno, neophodno potrebno, da bude sam, da o svemu tome na miru duboko i svestrano razmisli, i da će se tada sve rešiti. Međutim, i sada već bilo mu je jasno da uzmicanja više nema, da nema više zavaravanja, samoobmane, laži kojima je samoga sebe lagao, neprestanog prikrivanja i bežanja od surove stvarnosti... u tom pogledu neka nepoznata odlučnost svega ga je obuzela.

Pavle, najzad, naglo ustade i reče: "To se neće dogoditi! To se ne sme dogoditi! Slavko, ništa ne brinite! Ja Vam obećavam, ja Vam siguram da Vam se ništa neće dogoditi! Ni Vama ni Maji. Sve ću uzeti na sebe, svu brigu, sve to u vezi sa Fridrihom... garantujem Vam da ću ga smiriti! Vi zaista ništa ne treba da brinete... a ja sada odoh, sve ću srediti...

– Ali, čika Pavle, budite oprezni, bojim se da ne prenaglimo... da ga ne naljutimo, moglo bi se saznati nešto, ako budemo neoprezni... ne znam kako mislite da to... imam puno poverenje u Vas, ali se bojim... možda da se posavetujemo... očekivao sam neki razgovor, neki savet, pomoć od Vas... a Vi tako naglo, odlazite a da ništa ne znamo o tome šta ćete uraditi...

– Ne, ne, ništa se Vi ne plašite... biću ja oprezan, budite sigurni... samo Vi ništa ne pokazujte, ni Vi ni Maja, ostanite pred Fridrihom kao što ste i do sada bili.... sve prepustite meni.. a Vi samo odugovlačite sa njime, odugovlačite što više... to je veoma važno, shvatate li? To odugovlačenje...meni treba vremena, da se pripremim... da saznam neke stvari... moram raditi u najvećoj tajnosti.. zato nikome ništa ne govorite, naročito ne da ste razgovarali sa mnom, da ste se meni poverili... to Fridrih ne sme saznati... ako sazna, to bi bilo strašno... tada ništa ne bih mogao učiniti... Shvatate li? To je najvažnije... za sada... a ja ću se pripremiti, spašću Vas od te napasti... kako? To nije važno... nije važan način... važan je uspeh... samo Vi budite mirni, ničega se ne plašite, sve će biti u redu...

Sve ovo Pavle je sada govorio već u silnom uzbuđenju, ali bez ikakvog kolebanja. To, taj način i ta rešenost koju je osetio kod Pavla najzad su donekle umirile Slavka, te on, ne pitajući više ništa otprati Pavla do vrata, usput potvrdno klimajući glavom u znak da je razumeo sva uputstva. Usput im se pridruži i Maja, malo začuđena ovako naglim odlaskom Pavlovim, takoreći bez pozdrava; ipak, bila je umirena videći Slavkovo potvrđivanje i osetivši rešenost u Pavlovim rečima da će im pomoći. Njoj je to bilo sasvim dovoljno, toliko je imala neograničeno poverenje u svoga čika Pavla.

I tako se oni oprostiše te Pavle ode, rešen da odlučno pođe putem koji mu je sudbina odredila. Bio je svestan, ipak, da mu bitka sa samim sobom tek predstoji, da će morati da reši još mnoge teške stvari, da ih sada, ovako u prisustvu drugih i u dnevnoj vrevi svakidašnjeg života, ne može čak ni sagledati, mada ih podsvesno još kako oseća. Znao je da je za to raščišćavanje sa samim sobom potrebna tišina i mir noći, kada se može, neometano ni od koga i ni od čega, zagledati u najdublju dubinu stvari. Ta noć raščišćavanja sa samim sobom, potpuno iskreno, bez samolaganja, samozavaravanja i samosažaljenja, ta noć odluke, bila je pred njim. Znao je da više ne sme biti ni trenutka odlaganja.

Ležeći u noćnoj tmini Pavle nije ni pokušavao da zaspi. Mozak mu je bio potpuno čist, usredsređen samo na jedno, na misao o neizbežnom skobu sa Fridrihom, na sudbinu koja ga sada neumoljivo stavlja pred najveće iskušenje njegovog života. Bilo mu je savršeno jasno da ovoga puta nema izvrdavanja, da nema odlaganja, da ne postoji ni jedna, makar i najmanja mogućnost da ga ovo mimoiđe. Međutim, Pavle ne samo da je bio svestan ove neizbežnosti, već to kao da je i želeo, kao da je bio svestan neophodnosti i potrebe da se to učini.

Mozak mu je u tom razmišljanju bio sada potpuno čist, ali su misli kojima se bavio bile neobično složene; ovu prostu činjenicu, neizbežnost konačnog sukoba sa Fridrihom, povezivao je sa svim i svačim, dovodio je čitav svoj život u vezu sa ovim krajnjim ishodom, preispitivao je ceo svoj život u svetlosti ove potrebe i ovog zahteva da se žrtvuje, potrebe i zahteva koje kao da mu je sudbina namerno postavila kako bi mu pružila priliku da se iskupi.

Bio je potpuno svestan toga da će verovatni, vrlo verovatni ishod sukoba sa Fridrihom biti njegova sopstvena smrt. Samo kao slabi tračak nade javljala se i pomisao o spasenju. Ali, na to nije mogao računati, to je bila sasvim slaba nada! Smrt, sopstvena smrt, ko zna kako stravična i bolna, odvratna i mučna, možda ponižavajuća, bila je njegova gotovo sasvim sigurna sudbina. Bilo mu je i strašno i beznadežno, ali se, sasvim iskreno, ne lažući sebi ni malo, te smrti sada nije bojao, nije pokušavao da je izbegne, bio je spreman da joj postojano pogleda u grozno lice. Ne samo to, već kao da je želeo tak sukob što smrt donosi, kao da je želeo da time nešto dokaže, i sebi i drugima, da opravda sve ono što ga je potmulo mučilo, da otrese sa sebe onu ljagu koju je nosio, svestan da je čika Simon bio potpuno u pravu prebacujući mu kukavičluk i podsmevajući mu se pri tome.

Sada, ovako budan ležeći u dugoj noći, suočen lice u lice sa neumitnom sudbinom, koja ga je na ovakav grozan način iskušavala, osećao je, svim svojim bićem, zagledan otvorenih očiju i bez laži do najdubljih dubina svoje duše, da bi mu još jedno povlačenje, još jedan kukavičluk, bio nepodnošljiv i da bi ga kao nešto sramno i neizdržljivo vukao do kraja svoga života. Naravno, bilo mu je jasno da bi, čisto teorijski, mogao i sada da se izvuče, da bi mogao da pobegne iz grada, da se povuče negde daleko, da promeni ime i izgled, da se, jednom rečju, zavuče u mišju rupu i da sve prepusti svome toku ne interesujući se ni za šta i ni za koga, jedno zainteresovan za svoj sopstveni, mali život. Bilo mu je jasno, u to nije ni malo sumnjao, da bi se mogao spasti, da bi mogao sačuvati svoj život, da bi mogao, negde daleko, na drugom mestu, početi sve iz početka.

Ali, isto tako, i to je bilo ono glavno, osnovno osećanje koje je sve drugo nadjačavalo, osećao je svim svojim bićem da bi mu taj "novi" život bio do krajnosti nepodnošljiv, da bi fizički bio živ ali da bi duhovno bio lešina, koja bi mu sećanjem, grižom savesti, kajanjem, i nadasve osećanjem sopstvenog ništavila, smrdela u svakoj prilici, da se tog sopstvenog smrada ne bi mogao ni jednog trenutka osloboditi. To osećanje i nošenje sopstvenog kukavičluka bilo mu je teško i do sada, u njemu je stalno bio prisutan mučan osećaj stida zbog kukavičluka koji je do sada pokazao. Ali, tu je bar imao neko opravdanje, bilo je nečega čime se mogao pravdati lažući samoga sebe da nije mogao drukčije postupiti, i pri tome, jednim delom sebe, verovati tim sopstvenim lažima. Međutim, sada je bilo sasvim drukčije. Ni jedno od ranijih opravdanja nije se moglo ponovo upotrebiti, a ni jedno novo opravdanje nije mogao pronaći. Da, bilo mu je savršeno jasno da, kao još jednom ponovljena i potvrđena kukavica i bednik, u buduće sa tim svojim kukavičlukom sam pred sobom ne bi mogao opstati.

Sa tim je bilo svršeno, to više za Pavla nije bilo pitanje, sve to bilo mu je potpuno jasno. Ustvari, mada je i dalje o tome u sebi raspravljao, bilo je to više zbog straha da se nešto ne desi mimo njega, nešto što bi ga preduhitrilo da se iskupi, nešto što bi njegov raniji kukavičluk ostavilo kao neizbrisivi deo njegove sopstvene ličnosti.

Ipak, mada je neprestano mislio o tome sopstvenom kukavičluku i prilici da ga sada izbriše jednom za uvek, kao o nečemu najvažnijem, nije mogao a da ne primeti da u njemu postoje i druge misli i druga osećanja. Naime, nije mogao a da ne primeti da postoje i drugi razlozi zbog kojih je ovako odlučan, a ne samo čista želja da se od kukavice pretvori u heroja, u sopstvenim i tuđim očima. On je neprestano imao na umu Slavka i Maju, potrebu, želju i unutrašnji zahtev da ih zaštiti od propasti, i nije mogao da raščisti šta je u njemu jače, potreba za rehabilitovanjem sopstvene ličnosti pred samim sobom, ili želja da zaštiti ovo dvoje mladih. Prema njima, to je odavno utvrdio, gajio je sasvim nova osećanja, nešto što ranije nije osećao, strasno prijateljstvo i duboku neizmernu ljubav; dakle, osećanja koja bi već i sama, bez onog prvobitnog razloga, bila dovoljna da donese odluku ovakvu kakvu je doneo.

Ljubav prema Slavku bila je duboka i složena, nešto od očinske ljubavi, jer mu je Slavko zaista mogao biti sin, nešto od ljubavi čistog prijateljstva, a nešto, ustvari najviše, od ljubavi koju je prema njemu osećao kao prema mužu voljene Maje. Ta složena ljubav bila je velika, dovoljna za velike žrtve. Ali, ljubav prema Maji bila je nešto veličanstveno, nešto toliko snažno da sa njom ne bi pokleknuo ni pred čim. I nju, kao i Slavka, voleo je očinskom ljubavlju koja ne zna za granice, ali je, istovremeno, u Maji video ne samo svoje moguće dete, kao nešto nejako što treba, iz jedne unutrašnje potrebe, negovati i štititi; Pavle je u njoj, ne priznajući to sebi nikada do kraja, video i ženu, zanosnu ženu pred kojom se gubi pamet, ženu koju je voleo snažnom, velikom zakasnelom ljubavlju muškarca koji do tada nikada nije voleo. Ona je za njega bila otkrovenje, nešto pred čime je bio ushićen u divljenju, biće za koje ne bi ni trenutka žalio sopstveni život. I evo, taj odsudni čas je otkucao, i Pavle je bio gotovo srećan da za maju položi život, svestan da za ovaploćenje njegove ljubavi prema njoj nema i da neće biti nikakvog drugog načina do polaganja sopstvenog života.

Međutim, Pavle je bavio i drugim razmišljanjima. Pošto je Fridrih već postao, sticajem okolnosti, glavna tema ovog noćnog bdenja, Pavle nije mogao a da ponovo ne pokrene ono svoje večno pitanje: "Kako je to moguće...", itd. I ranije, razmišljajući o tajni koju je nosila Fridrihova ličnost, Pavle je, pravdajući se na neki način pred sobom, dolazio do zaključka da je nemoguće boriti se protivu zla koje ti je nepoznato i neobjašnjivo, koje dolazi kao stihija a ti mu ne znaš uzrok. Fridrih je bio oličenje zla, opasna i strašna ličnost, ni zver ni čovek već nešto mnogo strašnije, biće koje svojim prisustvom i delatnošću svuda donosi patnju i potištenost, smrt i razaranje.

Sada je Pavle bio suočen sa ovom beštijom, pala je neopoziva odluka da se sa njom mora uhvatiti u koštac, u borbi na život i smrt, a da tajna toga užasnog stvorenja, tajna tog zla, nije rešena. Pa zar ne bi to bio dovoljan razlog da se od svega dignu ruke, da se odustane od borbe sa nečim za šta i ne znamo šta je, odakle dolazi, zašto je pritisnulo zemlju?

Ipak, Pavle, noćas, nije bio sklon ovakvom zaključivanju. On je, ipak, malo po malo, došao do saznanja, koje se sada do kraja iskristalisalo u jedan zaključak, da je dužnost svakoga da se bori čak i protivu nepoznatog zla. Pa zar je uopšte i važno, razmišljao je Pavle, da znam šta je ustvari Fridrih i da li je moguće da među ljudima živi i dela ovakva zločinačka ličnost? Zar je važno da znam kako je došlo do toga da se među nama stvori ovo neljudsko biće? Ono što je jedino važno jeste zlo delo što ga ono čini, strašna opasnost kojom to biće preti. Ja se tome moram suprotstaviti, moja je dužnost da se borim protivu zla, odmah, na licu mesta, čim se ono pojavi, a ne da istražujem nešto što se možda i ne može istražiti: uzrok tom zlu, i kako je uopšte i moguće da takvo zlo postoji. Mislim, razmišljao je i dalje Pavle, da bi dužnost svih ljudi trebalo da bude upravo takva, tj. neposredna borba protivu zla, čim se ono pojavi, a ne pasivno iščekivanje da se najpre odgovori odakle to zlo dolazi, kakva mu je priroda i kako je uopšte i moguće da zlo, među nama dobrim ljudima, postoji. Moguće da je uzaludan napor da se utvrdi prauzrok zlu među nama, da se na to troši vreme i energija, dok zlo naokolo dela i razara sve više i više. Neka se zlom bave, u tom teorijskom smislu, kojekakvi profesori i filozofi, a naša je dužnost da mu se odmah suprotstavimo. Istina, razmišljajući ovako, Pavle je dopuštao da i nije bio sasvim u pravu, da bi borba protivu zla bila možda uspešnija kada bi mu znali prirodu i uzrok. Ali, nimalo se nije kolebao u zaključku da se zlu moramo suprotstaviti odmah, neodložno, ne čekajući kojekakva mudrijašenja. Njemu je bilo jasno da je on sam izgubio dosta vremena i snage jalovo se baveći pitanjima ko je i šta je Fridrih, kako je uopšte moguće da među ljudima živi takav užasan, nezamisliv stvor, i da je, možda, mogao mnogo štošta sprečiti da je bio hrabriji, borbeniji, da je više osećao onu obavezu čoveka prema čoveku, koju sada tako duboko oseća. A sada, više nema kolebanja, nema više nikakvog mudrijašenja, i evo kako nalazi sebe suočenog sa strašnim ali plemenitim zadatkom i kako više ne može i ne želi da ustukne.

Ova duga noć prolazila je sporo pred Pavlovim sagledavanjem samoga sebe, ali je njen ishod bio zaista sudbinski: zaspavši pred zoru dubokim snom, iz njegovog tela i duha iščezao je i poslednji atom sumnje i kolebanja. Za njega, ova noć bila je noć konačne odluke.

Sve do trenutka odluke Pavlu je bilo strašno i neizmerno teško. Ta borba između užasnog straha, provala nagona za samodržanje, koji ga je svega obuzeo, i osećaja dužnosti da učini ono što treba, bila mu je nepodnošljiva. ustvari, mnogo više nego osećaj dužnosti njega su raspinjali ljubav prema tim mladim ljudima, a naročito prema Maji, ljubav koja je zahtevala da se ovaploti nekim dobrim delom; još više, nekom pregolemom žrtvom. Ljubav, ali isto tako i saznanje da još jedan kukavičluk, još jedno sramno bekstvo pred opasnošću, njegov probuđeni ponos ne bi mogao podneti, da bi spasavanje golog života značilo jedino produženje fizičkog bitisanja, ali da bi kao duhovno biće bio prava, trula lešina koja bi mu samom zaudarala na svakom koraku i čiji odvratni smrad ne bi mogao podneti. Bio je svestan toga da bi ga saznanje o još jednom bednom kukavičluku kao čoveku do kraja degradovalo u sopstvenim očima, da sam sa tim osećanjem potpune osramoćenosti ne bi mogao živeti, da bi ga taj osećaj totalnog samopreziranja isključio iz života dostojnog čoveka, da bi mu to osećanje zagorčalo ljutim čemerom sve dane od sada pa do sudnjega dana...

Ali, onog trenutka u kome je njegovo unutrašnje biće donelo bespogovornu odluku da se mora ostati i boriti se, sve muke, sva sudaranja psihe, svi strahovi, na mah iščeznuše. Umesto toga, sve u njemu, svaki mišić i svaki nerv, čitava svest i čitava podsvest, usredsrediše se u jednome cilju: kako, sa potpunom sigurnošću, ubiti Fridriha?

Kako uništiti tu beštiju i ne dati joj ni atom šanse da se izvuče. Kojim načinom ubiti Fridriha, a da ne bude ni najmanjeg rizika da taj način u potpunosti ili makar delimično omane. To su bila pitanja koja je Pavle sebi sada postavljao, to su bili problemi sa kojima se sada suočavao.

U prvi mah, pomislio je na vatreno oružje. naravno, šuška bi bila najbolja. Ali, budući da Fridrih treba da bude ubijen iznenada, sa puškom, koju je nemoguće sakriti, nije mu se smeo približiti već bi morao pucati iz zasede, iz daljine. A za to treba biti odličan strelac. A on to nije bio i neće nikada ni biti. Pomislio je, zato, na pištolj. To je zgodno oružje, može se sakriti i izvaditi iznenada u poslednjem momentu pred pucanj, tako da žrtva ne bi imala vremena da ma šta preduzme. Ali, proučivši različite knjige i pročitavši mnoge novinske vesti koje su se odnosile na ovu temu, Pavle je sa žaljenjem uvideo da vatreno oružje nije ni izdaleka onako sigurno kao što je to on u početku mislio. Bilo je slučajeva da čovek napunjen olovom ostane živ; bilo je slučajeva da čovek veoma dugo, do kraja svoga života, nosi u telu neki zalutali metak. Bilo je, najzad, slučajeva da metak povredi neki od važnih organa a da čovek i pored toga ostane živ, pa da se posle izvesnog vremena potpuno oporavi. Posebno ga je porazio slučaj jednog zemljoradnika na koga je pucao njegov razljućeni sused. Revolverski metak probio je grudni koš žrtve i zadržao se u srcu. Ipak, ovaj se seljak srećno izvukao; posle operacije, u kojoj mu je metak uspešno izvađen iz srčanog mišića, potpuno se oporavio i bio je čak sposoban da vrlo energično vodi građansku parnicu protivu suseda, tražeći odštetu za pretrpljeni strah i bolove, za materijalne gubitke nastale odsustvovanjem sa njive, ugrožavanje života, itd.

Ne, vatreno oružje zaista nije sigurno, te Pavle pomisli i na otrov. Ali to, u slučaju Fridriha, uopšte nije dolazilo u obzir. Jednostavno, ne bi bilo prilike da se Fridrih otruje. Njegov način života bio je isuviše osoben da bi primena ovog sredstva došla u obzir.

Pavlu je bilo jasno da ništa ne sme reskirati. Fridrih mora biti ubijen bez opoziva, pa makar u tome i on sam izgubio život. Ali nikakvog smisla ne bi imalo da on, Pavle, izgubi život a da on, Fridrih, naprotiv, ostane u životu. U tom slučaju, Pavle je bio uveren, Fridrihova osveta mladim ljudima bila bi užasna, neuporedivo strašnija od onoga što im on sada priprema.

Najzad, kao jedino što je dolazilo u obzir ostade ubistvo nožem. Pavlu se činilo da snažan, iznenadan razarajući udarac oštrim sečivom metala na pravo mesto, mora doneti neizbežnu smrt. Tu ne može biti nepredvidljivog slučaja, sve zavisi od snažne ruke koja neće zadrhtati i od čvrstog čelika koji se neće slomiti. Da, to je pravo rešenje: iznenadan munjeviti udarac sečivom u centar života mora biti uspešan. Budući da je bio vrlo snažan, Pavle nije ni jednog trenutka posumnjao da će biti u stanju da takav udarac zada.

Došavši do ovog zaključka Pavle se dade na izučavanje sve one literature koja se, na bilo koji način, odnosila na ubistvo nožem. Sakupio je mnoge knjige, često među njima i neke vrlo stručne, bezbroj časopisa i novina.

Posebno je prikupio literaturu o insektima i drugim sličnim stvorenjima, pomno proučavajući njihovu anatomiju. U polju, u skrivenim šetnjama, hvatao je različite insekte i pauke, posmatrao ih je lupom, upoređivao ih je sa crtežima u knjigama. Tako je utvrdio da su insekti i drugi zglavkari u načelu vrlo slični čoveku: i kod njih, kao i kod čoveka, trbuh je bio najosetljiviji deo. Ovaj trbuh insekata, ili stručno rečeno abdomen, bio je mek i ničim zaštićen. I dok je grudni deo bio oklopljen čvrstom hitinskom ljušturom, trbuh je bio nepokriven, meka, ranjiva masa. Krećući se potrbuške, ova okolnost insektima nije mnogo smetala: svoj meki trbuh vukli su po zemlji. Ali Fridrih, krećući se uspravno kao čovek, izložio je svoj trbuh bez zaštite. I Pavle odluči da mu baš tu zada smrtonosni udarac.

Sledećih dana Pavle je bio opsednut mišlju kako i kakav nož da nabavi! Ni na šta drugo nije mislio već samo na to, gde da traži odgovarajući nož i kako da to traženje prikrije da Fridrih ne bi ništa posumnjao. Tolio je bio obuzet željom i voljom da njegov riskantni i opasni poduhvat uspe, da mu se činilo da je svaka pa i najmanja sitnica, od suštinske važnosti. A sada, upravo pitanje nabavke noža bio mu je najvažniji problem. Zaista, bio je potpuno svestan sledećeg: bez dobrog oružja ne može ni pomišljati na akciju.

Lutajući tako ulicama grada (i to u onim od Fabrike i njihovog kraja najudaljenijim), pažljivo je i sa strašću zagledao u sve izloge sa metalnom robom, ali i u sve druge kako se eventualni uhoda ne bi dosetio da ga interesuju samo noževi; ulazio je u najrazličitije radnje i gledao je ćuteći u robu, ili je, ponekad, tražio i da mu se ponešto pokaže. I tako, jednoga dana, zastade, kao opčinjen, pred jednom neobičnom radnjom, na čijoj je firmi pisalo: "Kod staroga lovca – radnja za sve vrste oružja i antikviteta". Iz natpisa se, dalje, moglo videti da je sopstvenik radnje Parve Jansen, i da je upravo on taj stari lovac, veoma iskusan i stručan za sva pitanja oružja i lova. U izlogu su se nalazili najraznovrsniji predmeti, ali naročito različito oružje: sablje i mačevi, pištolji i puške, noževi i najrazličitiji bodeži. I dok su različiti antikviteti u izlogu (vaze, krčazi, kacige, itd.), bili pokriveni prašinom i tamnom ili zelenkastom patinom, sve oružje sijalo se kao novo. Pavlu zadrhta srce i on se odluči da ovde uđe i da baš tu pokuša da konačno nabavi dobar nož.

Nasmejani, čili starčić, za koga se ubrzo pokazalo da je upravo on taj uvaženi P. J., vlasnik radnje, ljubazno ga pozdravi i upita ga šta želi. Bilo je neko zgodno doba dana, u radnji nije bilo nikoga, osim starca, ni jednog posetioca, niti je izgledalo da će neko od kupaca ući sa praznih ulica. Pavle se odluči da starcu jasno kaže šta mu treba, toliko mu je prodavac izgledao merodavan za pitanje noževa, i toliko mu je i sama radnja, prosto načičkana najraznovrsnijim bodežima i pištoljima, ulivala poverenje. Ipak, i za ovu priliku imao je već gotovu, izmišljenu priču.

– Vidite, gospodine stari lovče, – reče Pavle, – ja se nalazim u posebnoj prilici u vezi sa jednom kupovinom; to treba da bude jedan naročiti poklon. Naime, moj sinovac bavi se jednim neobičnim sportom, pravi je majstor i prema tom sportu gaji neobičnu strast (mada je, inače, odličan student, i uopšte mladić dostojan svake pohvale). Taj sport je padobranstvo, to jest on iz aviona iskače padobranom, to mu je odnekud najmilija zabava; svo slobodno vreme provodi na aerodromu, sa svojim društvom i nastavnicima, dobija pohvale i nagrade;ali, kao što rekoh, i đak je odličan, ovih dana je položio neke najvažnije ispite sa odličnim uspehom. Hteo sam da mu tim povodom podarim jedan poseban poklon, nešto što će ga, verujem, naročito obradovati. I eto, smislio sam da bi najbolje bilo da to bude jedan specijalan nož, "padobranski" nož, ako znate šta je to. To mora da bude nešto naročito, jer je padobranski nož za padobrance od izuzetnog značaja, on im može spasti život. U slučaju nesreće ili nezgode, kada im se konopci padobrana zapletu, ili ako padnu na neko nezgodno mesto, na primer na neko drvo, na kome često i ostanu da vise na konopcima, moraju se tih konopaca brzo osloboditi. A to čine padobranskim nožem. Taj nož mora da bude jak i elastičan, ni govora da bi se smeo slomiti, dovoljno dugačak i spretan za držanje, da ne zamara ruku i da se sa malo postigne veliki efekat; zatim, to je naročito važno, to mora biti dvosekli nož, dakle nož sa dve oštrice, jer oni u vazduhu i u neprilici nemaju vremena da misle i da gledaju sa koje strane je oštrica i kako treba da taj nož uhvate; nemaju oni za to vremena, ma kako da ga uhvate mora da seče i da bode. Oštrice mu moraju biti oštre kao brijač a vrh oštar kao igla, ali se ni jedno ni drugo ne sme zalamati, a da o nožu i ne govorimo, ni govora da bi se nož smeo slomiti. Ko zna gde sve oni mogu pasti! Padobranac se može naći i oči u oči sa kakvom divljom, opasnom životinjom. Drška da bude tako napravljena da se može snažno držati, ali da ne žulji i da nije glomazna. Takav nož želim, dajte šta najbolje imate, cena uopšte nije važna, platiću šta tražite, samo da bude prvoklasno i potpuno sigurno. Shvatite, ovaj nož nije za paradu već za upotrebu, on mora biti u stanju da život spase ili da život oduzme, već prema potrebi.

Starac ga je pažljivo slušao, a zatim je poduže razmišljao. Videlo se da je sve ovo odlično shvatio. Najzad reče:

– Priznajem da sam o ovakvim padobranskim noževima tek nešto načuo. Ali, ako mi je to neko opravdanje, ti noževi i nisu neko pravo oružje, u našem smislu, mada Vi želite, kako vidim, da to bude i oružje, ne samo za sečenje konopaca, oružje par exelans, što bi se reklo, da bi se vaš mladić mogao odbraniti od divljih zver, ako negde sa padobranom zaluta. Hi, hi. Mislim da imam nešto za Vas, nešto što će Vam sasvim odgovarati, čak štaviše smem tvrditi da ćete dobiti nešto izvanredno. Imam jednu stvar koju i ne pokazujem, ali pošto je takav slučaj, specijalan... i pošto Vam cena nije važna... jer to je prilično skupa stvar, ali i nije s obzirom da je dobro i da je staro, takoreći antika, mislim da se nećete buniti ako bude malo, hm, skuplje... ali to i neće biti skupo, cena ustvari odgovara robi, ako želite...

– Da, da, – reče Pavle užurbano, – cena nije važna, samo da je dobro... pokažite, da vidim...

– To je jedan nož još iz 17-te godine, nešto zaista specijalno, kovao ga je čuveni kovač B. iz A-a, za uvaženog gospodina T., plemića i viteza iz grofovije S-ske; taj je imao čvrstu i sigurnu ruku i za lov i za medvede i za rat. A nož je izvanredan, kažu, i to je sušta istina, da je bio u stanju, u dobroj ruci, da kao od šale probode i iseče žičane oklope grofovih neprijatelja..., tu je bio spasonosno pouzdan. Znate, tada se to radilo drukčije nego danas... mnogo bolje i solidnije. To je i razumljivo, tada je od dobroga noža često zavisio život njegovog vlasnika. Što je najvažnije, nož kao da je nov, kao da je tek juče izašao ispod kovačkog čekića majstora B-a. Ja sam ga brižljivo negovao, ali ću ga za Vas još bolje doterati – naoštriti i podmazati, i sve drugo što treba.Tako govoreći starac otključa jednu glomaznu gvozdenu kasu – orman, koja je stajala u uglu, i izvuče iz njenih dubljih trezora jedan nož koji je, zaista, bio čudo neviđeno. Pavle ga je posmatrao grozničavo, nestrpljiv da ga što pre uzme u ruke. Odmah je video da je to baš ono što mu treba. To je, ustvari, bila neka kombinacija između kratkog mača i velikog noža, sjajno oružje sa blistavim sečivom, dugačkim oko 30 cm i širokim oko 4 cm pri osnovi, sa spretnom drškom koja, očigledno, iz ruku borca nije ispadala.– Pogledajte, – reče starac. – Pokazaću Vam čvrstinu ovog noža i oštrinu njegovih sečiva.

Starac povuče sečivo noža pod jednu malu čeličnu kasu koja je stajala na stolu, i jednim pritiskom odozdo odiže je nožem kao polugom.

– Pogledajte, opet reče starac. – Ova kasa je teška 50 kg, a nož se tek malo, neprimetno savio: čvrstina i elastičnost, istovremeno. Pogledajte dalje.

Starac, odnekud ispod tezge, uze pramen kose, baci ga u vis i dočeka ga na jednoj oštrici noža, koji je sada držao horizontalno. Vlasi se, preko oštrice, glatko presekoše na dvoje samo pod svojom sopstvenom težinom, gotovo se i ne zaustavljajući u svome padu.

– Mislim da ovo što ću Vam sada pokazati nikada niste videli, – reče starac. Pogledajte još ovo. – Vrhom stavi nož na sto, zatim ga podiže, držeći ga sa dva prsta za kraj drške, i sa svega 3 cm visine od stola pusti ga da slobodno padne. Nož se sopstvenom težinom, i sa te male visine, zari vrhom u sto ukopavši se u dasku skoro 5 cm duboko.

– Mislim da je ovo izvanredno, – reče starac zadovoljno trljajući ruke. – Vidite, sopstvena težina, i to sa ovako male visine, dovoljna mu je da se ovako duboko zarije u sto. A vidite, tabla stola je napravljena od tvrdog drveta, to je ustvari hrastovina. Zamislite kako taj bode kada ga snažan čovek zarije u cilj. Priznajte, ovako nešto niste videli... kažem Vam, možete tražiti po celom svetu, ovakav nož nećete naći.

Pavle, kao dete koje je ushićeno novom, odavno željenom, igračkom, uze nož u ruke pažljivo ga zagledajući sa svih strana, probajući mu težinu i lakoću zamaha sa njime.

– Molim Vas, samo budite pažljivi – uzviknu starac. – Opasna je kao guja, začas može ujesti, morate sa njime pažljivo rukovati.

– Sviđa mi se, – reče Pavle. – Mislim da će i moj sestrić biti zadovoljan. Uzimam ga. Recite cenu, i šta je još potrebno da bih ga dobio.

– Predlažem da dođete kroz dva dana, ako Vam odgovara. Ja ću ga danas urediti, uglačaću ga, pregledaću mu vrh i naoštriti ga. Moram i da korice sredim, da sve dobro podmažem da bi se lako izvlačio.

Starac reče cenu na koju Pavle odmah pristade. Jedan deo novca dade mu odmah, a drugi, prema dogovoru, ostade da se da naknadno, kada nož bude spreman.

Pavle se oprosti od starca i pođe kući. Već se bio uhvatio za kvaku, kada ga starac pozva natrag.

– Gospodine, gospodine, pričekajte – povika starac za njim – Sada sam se nečega setio. Pošto je ovo poklon, ne bi bilo loše da se na sečivu nešto ugravira, recimo: srećno, od toga i toga tome i tome! To jest, srećno od Vas Vašem mladom rođaku. Želite li da nešto tako napravim?

Pavle zastade. – Ne, ne... ne treba, – reče on zbunjeno. A zatim, setivši se nečega, dodade: "Uostalom, zašto da ne? Ugravirajte sledeće: U pakao s njim, F-u od P-a". – Pri tome se zlobno nasmeja i napusti radnju.

Starac se zbuni, začuđeno pogleda u stranca koji je već zamicao za ugao ulice; zatim, premišljajući nekoliko trenutaka, sleže ramenima, ostavi primljeni novac u kasu, i pođe, zagonetno se osmehujući, sa nožem da ga doteruje.

I tako, posle dva dana, Pavle dođe do svoga noža, strašnog oružja za još strašnijeg neprijatelja. Sada je mogao da se sav posveti pripremama. Kupio je nekoliko džakova i nekoliko jakih kuhinjskih noževa, bolje reći kasapskih, oblikom i veličinom sličnih viteškom nožu koji je napravio čuveni kovač B. za viteškog gospodina T-a, ubicu i strasnog lovca na medvede.

Jedan od džakova napunio je vlažnim peskom, stavio ga je na stolicu uspravno uza zid, a zatim je vežbao snagu i pokrete: sakriveni kasapski nož pod kaputom brzo je vadio i zabijao ga je snažno u džak, sekući ga dužinom, odozdo pa nagore, snažnim trzajem ruke. Ovo je ponavljao po stotinu puta u toku dana, sve dok ne bi obnevideo od umora. Kada bi se džak iscepao a pesak rasuo po podu, punio je tim peskom drugi džak, i tako redom. Isečene džakove krpio je dokle se moglo, a zatim je nabavljao nove. Sve ovo radio je u svome stanu u potpunoj tajnosti, sa besnom upornošću, kao kakav gladijator koji se sprema za strašne igre u areni, pokušavajući da ovim vežbama poveća svoje izglede za ostanak u životu posle susreta sa divljim zverima, ili sa drugim, isto tako strašnim i snažnim gladijatorima.

U početku su Pavlu ova vežbanja padala vrlo teško. Mada po prirodi vrlo snažan, nenaviknut brzo se zamarao. U beskrajnim šetnjama sa Jankom stekao je dobru kondiciju, u poljima oko grada, ali mu je to sada tek donekle vredelo. Ruke su mu bile slabe i mlitave, nenaviknute na teži fizički rad. Ipak, posle izvesnog vremena, Pavle sa čuđenjem i ushićenjem konstatova da mu umor ne dolazi tako brzo, da mu je ruka sve jača, da nož u vlažan pesak prodire sve lakše i kao u kotur sira. Isto tako brzina kojom je vadio nož iz kaputa i zarivao ga u džak, bila je, najzad, fantastično velika. Pavle je bio veoma zadovoljan, osećao se spreman da stupi u ovaj možda za sebe tragični, strašni okršaj.

U međuvremenu, Slavka i Maju posećivao je nešto ređe nego ranije. Sada i nije imao tolio vremena, pošto ga je obilno trošio na vežbanje. Uostalom, i kada su se nalazili Pavle je bio veseo, dobro raspoložen, pun optimizma, što je sve bilo posledica velike i nagle promene koja se u njemu desila, a takođe i iscrpljujućih fizičkih vežbanja i opsednutosti jednim jedinim ciljem; sve to onemogućavalo mu je da na svoj paničarsko-zabrinuti i potišteni, grozničavi način razmišlja o Fridrihu i susretu sa njime.

Dvoje mladih još uvek su živeli u velikom strahu, ali je to bilo daleko manje nego ranije. Pavle ih je, ponekad, da bi ih ohrabrio, uveravao da nemaju zbog čega brinuti, i da će on, Pavle, sve srediti na najbolji mogući način. U međuvremenu, oni su sa Fridrihom, koji je i dalje ucenjivao Slavka, odugovlačili na sve moguće načine, kako im je Pavle to i savetovao.

Uostalom, to i nije bilo tako teško. Mada je Fridrih ponekad ispoljavao i znake nestrpljenja, on, po svome ustaljenom običaju, nikada nije preterano insistirao kod svojih žrtava. Strašno se trudio da očuva neku formu u svemu tome, mada je u glavi krojio najgadnije planove. Bio je strpljiv, više ljubazan nego grub, uporan u svojim zahtevima, strpljivo čekajući svoj trenutak (u koji, po svoj prilici, nikada nije ni jednom posumnjao), da bi u njemu zadao svoj strašni, podmukli i smrtonosni udarac.

I tako, izvrdavajući na razne načine, podmićujući Fridriha sitnim i krupnim poklonima, Slavko je uspevao da izvršenje krajnje ucene znatno odloži, što je Pavle maksimalno koristio da bi se što bolje pripremio.

Najzad, došlo je i to vreme razrešenja, pošto se Pavle osećao potpuno spreman, i duhovno i fizički, vreme kada je Fridriha trebalo namamiti na neko skrovito mesto. Ni sam ne znajući zašto, Pavle je već od samog početka, bez imalo svesnog razmišljanja, smatrao da to jedino može biti Mesečeva dolina, isto ono mesto na kome je Janko na onako strašan način izgubio svoj dragoceni život. Pavle je već skovao i plan kako da Fridriha namami u Mesečevu dolinu zakazujući mu sastanak, šta da mu kaže, kako da mu pristupi i kako da ga pozove. Trebalo je samo sačekati priliku da se nađe nasamo sa Fridrihom, te da mu tada, neometan ni od koga, predloži sastanak u Mesečevoj dolini, jadne noći za koju se budu dogovorili. Ta mu se prilika uskoro ukazala.

Prolazeći jednom kroz jednu usamljenu, postranu ulicu, kada se jedne večeri vraćao kući, Pavle najednom ugleda pred sobom i sustiže Fridriha, koji je takođe išao u istom pravcu. Okrenut leđima, nešto duboko zamišljen, koračajući polako, nogu pred nogu, sa rukama zabačenim na leđima i pognute glave zagledan u trotoar pred sobom, Fridrih nije ni osetio da ga je neko sustigao, mada je Pavle sada već išao gotovo uporedo sa njime. Pavlu je to bilo čudno, nije bio sasvim siguran da li ga Fridrih zaista ne primećuje, ili se samo pretvara. Ali, o tome nije dugo mislio, imao je daleko važnijeg posla.

Ubrzavši malo korak, Pavle se iznebuha obrati Fridrihu, gledajući ga iskosa. "Dobro veče, Fridriče", – reče gromoglasno, tako da se ovaj trže, a zatim sasvim tiho: "Ako Vas interesuje, mogu Vam nabaviti komplet Bušmafarskih maraka, i to jeftino, pare su mi hitno potrebne".

Fridrih ga je gledao takođe iskosa, potpuno se umirio posle onako gromoglasnog pozdrava. Ali, pri spomenu Bušmafarskih maraka on se trže kao da ga je zmija ujela, na licu mu se steže jedan grč, ružne i neobjašnjiva grimasa, kao pomešan izraz mržnje i straha. Ali se on brzo pribra, očigledno nezadovoljan ovim svojim nevoljnim gestom, ponovo bi miran i ljubazan, mada mu se na licu mogla osetiti krajnja opreznost. Ovu opreznost, ovo napeto iščekivanje, zadržao je sve do kraja razgovora.

– Ma šta mi govorite čoveče, Bušmafarske marke? Baš ste me time iznenadili, prosto sam šokiran! – Fridrih je ovo govorio sasvim pribranim glasom, kao da je zaista iznenađen da neko može uopšte i spominjati takvu izuzetnu retkost kao što je komplet Bušmafarskih maraka, ali Pavle oseti, istina samo kao nagoveštaj, da bi Fridrih ovim hteo da prikrije ili bar da nečim logičnim objasni onaj maločašnji izdajnički trzaj, onaj izdajnički grč na licu.

– Ta, i'te čoveče, – nastavi Fridrih u skoro šaljivom tonu. – Izvinite, ali to što ste rekli prava je budalaština. Pa Vi i sami znate da tu seriju, tako kompletnu, niko u svetu nema. Naravno, izuzev Vašeg prijatelja Janka, ali posle njegovog nestanka te marke nisu nađene, mora da ih je poneo sa sobom kada je kidnuo. Ili, možda da mu ih Vi niste prethodno zdipili? – dodade Fridrih drsko.

– Ne, ne, ja govorim sasvim ozbiljno, čoveče! Jedan potpuni komplet, potpun, razumete li me, potpun, imam i ja! Odakle mi? Zar je to važno? Nije to Jankov komplet – Pavle je bio svestan toga da ne sme ni tvrditi da mu ga je Janko dao pred nestanak, jer bi Fridrih znao da je to laž, pa bi sve što govori postalo krajnje neubedljivo. – Imao sam i ja nekih veza, uostalom i ja sam poznavao Jankovog rođaka..., a i neke druge ljude... Samo, nisam hteo o tome nikom govoriti, Janko je želeo da se misli kako je on jedini koji ih poseduje, to mu je strašno godilo... a ja te ambicije nisam imao, povukao sam se u Jankovu korist... A sada bih ih prodao, ne bih mnogo tražio, novac mi je zaista preko potreban, ali želim poverljivog i ozbiljnog, zainteresovanog kupca... znam da se Vi time bavite, da ste diskretni... bilo bi me sramota da se u Klubu sazna da sam počeo sa prodajom sopstvenih maraka... znate i sami, to mu dođe kao neka kapitulacija... a i inače, nezgodno je da se zna da imam te marke, s obzirom da ih je i Janko imao a da nisu nađene... moglo bi mi se svašta pripisati... zato mi je potrebna apsolutna diskrecija...

Fridrih ga je pažljivo posmatrao, videlo se da je sve zainteresovaniji. Pošto mu Pavle, u toku daljeg razgovora, iznese čitav niz detalja, izmišljenih i stvarnih, u vezi sa markama, kako je do njih došao, itd., Fridrih je najzad bio ubeđen da Pavle stvarno ima te marke, da ne blefira, i da ih želi prodati. Pošto mu Pavle reče i cenu koju traži, što beše velika para ali skoro ništavno u odnosu na stvarnu vrednost maraka, Fridrih je bio spreman da ih otkupi.

– U redu, Pavle, ubedili ste me, – reče Fridrih. Pošto kažete da su Vam pare hitno potrebne, da se dogovorimo, gde da se nađemo, možda kod Vas, u Vašem stanu, tamo ćemo, nadam se, biti sami.

– Ne, kod mene nije zgodno, ne mogu da objašnjavam. – reče Pavle. – Mora da bude neko sasvim sigurno mesto, gde nikog nema, i to moramo učiniti noću, da nas niko ne vidi. To je moj uslov, ta potpuna tajnost kupovine.

– Pa dobro, slažem se, samo recite gde...?

– Predlažem da to bude u Mesečevoj dolini, kraj starih vrba, u prvu subotu pred sumrak! – u jednom dahu prozbori Pavle.

Još jedan trzaj protrese Fridrihovo telo, još jedan grč izobliči mu lice; ali, to je sada bilo i jače izraženo i dugotrajnije. Videlo se da se sa mukom savlađuje, da ga je do dna potreslo ovo pominjanje Mesečeve doline, i to u vezi baš sa istim onim markama zbog kojih je i Janka ubio, i ovo predlaganje baš subote uveče, pred sumrak. Ipak, strahovitim naporom volje on se savlada, smiri se i opet navuče na sebe onu svoju hladno-ljubaznu masku; ali su mu oči bile kao šilo, zlobnog i istovremeno preplašenog izraza, i njima je posmatrao Pavla ukočeno i sa ogromnom koncentracijom, u naporu da mu prodre do samog mozga i sazna šta se iza svega ovoga krije.

Ali, Pavle i pod ovim nepodnošljivim, skrozirajućim pogledom zverskih očiju ostade miran i hladan, kao da i ne primećuje koliko su njegove poslednje reči zaprepastile i uzbudile Fridriha. Znao je da ovu probu mora izdržati, da ne sme u svome ponašanju ništa ispoljiti što bi ga odalo, da mnogo rizikuje, ali da je ovo jedini način da Fridriha privuče u svoju zamku. I zaista, video je jasno, cilj je bio postignut, Fridrih se lomio između opreznosti i životinjskih nagoveštaja opasnosti, i želje da na lak način dođe do velike koristi, kao i želje da sazna šta se, pak, krije iza ovih Pavlovih reči. Ustvari, Pavle je to znao, Fridrih je morao da pristane, baš zato da bi otklonio sve svoje sumnje, morao je da pristane, i želeo je, sada, i sam, da se nađu, da bi utvrdio da li je sve to samo slučajnost ili i nešto drugo... biće na oprezi, ali će saznati ono što ga je sada mučilo, tj. pitanje zna li ovaj čovek nešto o njemu i Janku, o onome što se one noći odigralo u Mesečevoj dolini... Pavle je bar tako pretpostavljao, da se baš ovakve misli i osećanja roje u Fridrihovoj glavi, gledajući ga tu pred sobom kako se lomi, i kako najzad donosi jedino moguću odluku. Istovremeno, Pavle je shvatio, video je to u najdubljim dubinama hladnih Fridrihovim očiju, da je ova beštija donela još jednu odluku, da je, naime, Fridrih odlučio da na sastanku Pavla obavezno ubije, i da time odstrani sve svoje sumnje i strahove, i da istovremeno dođe do velikog bogatstva ne plativši ništa.

Sve to Pavle je čitao u Fridrihovim očima, video je to u njima kao kroz neke majušne prozore u mozak ovog strašila, video je to i znao je da je tako, ali se nije ni malo bojao. naprotiv, bio je ushićen jer je, sada, bio siguran da će Fridrih neizbežno doći na subotnji sastanak u noći. Isto tako, Pavle je bio savršeno miran, hladnokrvan i bez straha, jer je znao da je prednost, ipak, na njegovoj strani, da se on ni u čemu ne koleba, da zna šta treba činiti bez razmišljanja i da to može i učiniti, dok je Fridrih još uvek neodlučan u svojim odlukama, da će sačekati da vidi šta će Pavle uraditi, šta će mu reći itd., i da zato neće prvi naneti udarac... A to je Pavlu zapravo bilo i najvažnije, to ko će prvi naneti smrtonosni udarac.

– U redu, – reče Fridrih. – Dogovorili smo se, u subotu uveče kod starih vrba... u potpunoj tajnosti... i ja ne želim da o ovome bilo ko drugi zna... samo nas dvojica, Vi i ja...

Rekavši ovo Fridrih se brzo pozdravi, trudeći se, koliko god je to mogao, da bude ljubazan, i žurno ode.

Pavle je nekoliko trenutaka gledao za njim, a zatim i on ode, uputivši se pravo kući, gde ga je još što-šta čekalo. Sada, kada je ova odluka pala, želeo je da napiše i testament, za svaki slučaj, da njime sve svoje ostavi Maji i Slavku; za svaki slučaj, mada je sada verovao i nadao se, bio je skoro i ubeđen u to, da će se ovoga puta on izvući, a da će žrtva biti Fridrih.

Ni sam ne znajući zašto, ali podstican nekom unutrašnjom neodoljivom potrebom, Pavle se uputi na sudbinski sastanak istim onim putem kojim je tako uporno pratio Janka do njegovog fatalnog kraja. Bilo je prečih i pogodnijih puteva, mogao je koristiti i neko prevozno sredstvo, ali se Pavle podade neizmernoj želji da ponovi taj isti put, da njegovim sokacima prođe u ono isto vreme u koje se šunjao za Jankom u sumrak umirućeg dana, da doživi sve ono isto, ali sa drukčijim osećanjem jer je sada znao tajnu tog puta i tajnu njegovog ishoda. I kao što neki strasni čitalac, pročitavši uzbudljivi roman čiji gaje rasplet, na kraju, zaprepastio i nagnao u duboko uznemirujuće razmišljanje, dobija ponekad neodoljivu potrebu da isti roman još jednom pročita (da bi pošto je saznao njegov rasplet, pokušao da sada, možda, otkrije duboki smisao njegovih stranica koje su mu pri prvom čitanju bile nepoznate), i Pavle je osetio neodoljivu potrebu da još jednom doživi ovu Jankovu golgotu, da možda sada otkrije u svemu neki dublji, tajni, smisao, pošto je već saznao krajnji ishod svega.

I dok u normalnom redosledu stvari ono što prethodi nečemu treba da objasni ono što sledi, jer je tome što sledi bilo uzrok, pa čak da objasni i sam krajnji ishod (prethodne stranice romana treba da objasne i sam njegov kraj) u ovom, Pavlovom slučaju saznati rasplet u Mesečevoj dolini trebalo je da mu objasni ono što mu je prethodilo. On ovoga nije bio baš sasvim svestan, ali je ipak jasno osećao da bi mu Jankov put ka Mesečevoj dolini trebalo da sada, posle svega, bude shvatljiviji; osećao je da bi mu sada, posle onog najglavnijeg što se desilo i čemu je bio skriveni svedok, trebalo da sve izgleda drukčije, prisnije i razumljivije (ulice kroz koje su prolazili, Jankovo ponašanje, kužna gomila đubreta, svetlucanje u Mesečevoj dolini, usamljeno čekanje usamljenika kraj ranjene vrbe, neobični dolazak Fridriha, izgovorene reči i njihov smisao, strašni sukob dveju snažnih ličnosti, tragični ishod, itd.). Ali, uputivši se pred sunčev smiraj kasne jeseni, kada senke počinju da dužaju, istim onim sokacima kojima je ne osvrćući se krenuo i Janko, Pavle oseti da nešto nedostaje, shvati u trenutku da ponovljena priča nije potpuna, da u njoj nečega nema, nečega kao iz knjige istrgnute stranice, da u njoj nedostaje jedan od njegovih glavnih aktera, sam Janko!

I gle, u tom istom trenutku, koji je trajao koliko i samo magnovenje, Pavle se oseti Jankom, on se u trenutku izjednači sa svojim izgubljenim prijateljem, postade sam Janko, oseti se da je baš on, Pavle, taj glavni junak, to jest sam Janko, da ničega drugog nikada nije ni bilo i da je ovo sada ono pravo, ono glavno, jer je on sam Janko, snažan, hrabar i pametan, sposoban za svaki veliki, nečuveni podvig. Pavle oseti ogromno zadovoljstvo, kao topao val ovo osećanje sopstvenog heroizma prostre se po čitavom njegovom telu, gordost zbog svoje ponovo stečene ljudske vrednosti gotovo mu dade krila. Ova identifikacija sa izgubljenim prijateljem pojačavala se svakim korakom, potiskujući postepeno pritajeni strah koji se na mahove probijao do same svesti, uzmičući groznom Fridrihovom prilikom koja se pomaljala iz polutame.

I kao u nekom poznatom filmu koji se ponovo gleda, pred Pavla, koji je užurbano i bez oklevanja koračao, promicale su brze toliko poznate, nikada nezaboravljene slike: krivudavi periferijski sokaci (popločeni grubim kamenom ili pak samo sa ivičnim trotoarom od kamena i, sada čvrstom i prašnjavom zemljom po sredini), kuće različitog oblika i veličine, sa dvorištima u kojima se nazirao tajanstveni i tako privlačan haos gajenog cveća, kojekakvih klupa i stolica, razvaljenih venjaka sa ladoležom, nekakvih letnjih kuhinja u dnu sa izbačenim napolje čađavim sulundarima, sve to vezano za život nekakvih mnogobrojnih ljudi, sličnih i možda bliskih nama, a ipak toliko dalekih, nepoznatih i tajanstveno privlačnih, sa nekim svojim životima koji su možda i naš život, ili možda od našeg sasvim drukčiji... po neka visoka, spratna zgrada, koja je svoje lice izbacila na samu ulicu, sa mnogobrojnim prozorima kao mnogobrojnim očima što različito žmirkaju i gledaju ili pak žmure u svojoj tami neosvetljene sobe, sa čudnim ulazima, kao kakvim otvorima u tajanstvenu pećinu, u kojima su se nazirala stepeništa puna nekakvog krša, a zatim, kroz te ulazne hodnike, ili iza tih visokih kuća, sa strane, ako je položaj prizemnih udžerica to dopuštao, nazirala su se takođe neka dvorišta, iza ovih visokih kuća kao iza nekakvih bedema, još senovitija, još tajanstvenija, još više obrasla u cveće, korov, puzavice, sa razraslim stablima oraha ili trešnje...

A zatim, kako je vreme sve više odmicalo i sunčev smiraj postajao sve izrazitiji, kuće su se sve više proređivale a ulice se postepeno gubile u kojekakvim poljančetima, utrinama i voćnjacima, grad je postepeno nestajao rasipajući se u slobodnim prostorima prirode...

Pavle je išao i išao, žurio se da što pre stigne na mesto sudbonosnog sastanka, nepogrešivo kao ptica selica gredio je svome cilju kroz sve proređenije sokake ove izgubljene periferije... Pa kao što je i prvi put u svojoj poteri za Jankom bio usamljen i ni od koga neometen, tako i sada na periferijskim sokacima, između kuća i u njihovim dvorištima, nije bilo ni žive duše. Samo ponegde, kao i onda, nešto života ovom gradskom otpatku davali su usamljeni osvetljeni prozori, nemi svedoci njegove posete... Ranije, kada je za Jankom išao uhodeći ga, sa strahom da ne bude primećen, ova pustoš bez ljudi bila mu je u volji...Sada, naprotiv, kao da je žalio što ga ne ispraćaju mnogobrojni pogledi puni divljenja, kao da je žalio što se za ovaj njegov pohod ne zna i ne sme znati, kao da je žalio što neće biti nikoga da priča o njegovom podvigu i hrabrosti onima koji su mu najdraži, ako se dogodi da se sa ovoga puta nikada više ne vrati...

Sumrak je sve više obuzimao, a đubrišne humke, do kojih beše već stigao, postajale su sve tamnije te su im se oblik i veličina sve manje mogli odrediti... Najzad, on izbi, dobro poznatim stazama, na peskovitu obalu reke, obrubljenu razbacanim i unakaženim vrbama. Bez imalo dvoumljenja Pavle ugleda "svoju" vrbu i Jankov vrbov panj, svoj nesigurni zaklon od ubičinog pogleda i Jankovo grozno stratište...

Ipak, u njemu nije bilo nikakvog straha. Seda na Jankov panj, okrenuvši se licem prema gradu, mirno iščekujući da se ubica pojavi. Ruke je skrstio na grudima, a ispod leve mišice čvrsto je držao strašno oružje svoje osvete. Bio je miran, kao kip, a čitav njegov duh bio je usredsređen u jednoj jedinoj misli: što brže i što snažnije zadati smrtonosni udarac! Znao je da sada ne sme ni našta drugo misliti, i ova bezbroj puta ponovljena duhovna vežba činila ga je čudesno mirnim, odlučnim i hrabrim.

Sumrak je sve više osvajao, postajalo je pomalo i hladnjikavo, a bledi mesec postajao je sve materijalniji: od tanke prozračne membrane na nebu, stvarala se postepeno čvrsta lopta koja je sa svog tajanstvenog lika zračila hladnu, mrtvačku svetlost.

Najzad, sunce, potpuno iščezavši daleko za horizontom, nije više ometalo da mesec prevuče svojim hladnim dahom prostranstvo svemira i zemaljske predmete u noći. Sjajan, ali hladan, mesec je svojim bledim zračenjem ispunio sav prostor, dao je svakom predmetu, vrbama rasutim po pesku, peščanim dinama, krivudavoj rečnoj obali, mirnom rečnom ogledalu i dalekim obrisima grada, neki poseban, tajanstveni izgled, sasvim različit od onog koji su imali pod sunčevim zracima. Pod bledom mesečevom svetlošću tajanstvena noć, u rečnoj dolini sa umirućim vrbama, bila je kao stvorena za scenu na kojoj se svoju mračnu ulogu igrati demonski i tako tajanstven glumac kakav je bio Fridrih. Ali, mislio je Pavle i nadao se, ova noć i ovaj prostor obavijen bledim mesečevim zracima, biće i pravo poprište za obračun sa zlikovačkim silama skrivenim i pritajenim u noćnoj tmini.

Vreme, beskrajno vreme mesečeve noći, sporo je prolazilo, dok je mesec, penjući se sve više uz nebo, sve snažnije obasjavao dolinu.

Najednom, ali za Pavla sada ne više nenadano veš iščekivano, začuše se Fridrihovi koraci, daleko niz reku u tami koju je kao lepljivu senku bacala daleka masa grada. Isti koraci, kao i nekada, ali sada jedva čujni, a potom sve razgovetniji što se Fridrih bliže primicao Pavlu.

Fridrih ubrzo izbi na mesečinom osvetljen prostor i pred Pavlom se ukaza prilika u kretanju, sam Fridrih, ali samo kao taman oblik bez detalja, kao mračna silueta u pozorištu senki. Ali, nesumnjivo, to je bio Fridrih, sa onim njegovim neobičnim skoro skakutavim načinom kretanja, glavom gotovo stopljenom sa trupom. Najzad, on dođe do Pavla, ukazaše se tako karakteristični detalji njegovog tela, kratke noge u kožnim čakširama, svetlucave oči kao u mačke, nepokretne ali istovremeno i tako probojne, ledeni smešak na velikim ustima...

Fridrih priđe Pavlu, nazva mu dobro veče, neprestano se ljubazno osmehujući. Ali, nešto pritajeno u očima i na licu učinilo je da Pavle zadrhti. Neka opreznost koja je izbijala iz čitave njegove pojave, neko jedva izraženo nepoverenje, neka bojazan neko nemo pitanje i neka čudna nedoumica, sve se to skupilo u jedno, u neko neobično iščekivanje kojim Fridrih kao da je bio prožet. Pavle zadrhta i shvati kao nikada do sada da nema odlaganja, da mora odmah, ne čekajući ni sekunda, sprovesti u delo svoju odluku. Osetio je sada svim svojim bićem da je i Fridrih zapet kao struna, kao okidač na punoj pušci, da iščekuje i najmanji nagoveštaj opasnosti pa da i sam zada smrtonosni udarac.

Ipak, urođena Fridrihova pohlepa i, u ovom slučaju, neizmerna znatiželja da sazna koji je pravi razlog što ga je Pavle pozvao u ovu pustaru, kao da su mu donekle oslabile životinjsku opreznost. To je Pavlu upravo i pružalo jedinu, sasvim tanušnu šansu da uspe.

– Pavle, drag moj Pavle. – reče pretvorno Fridrih. – Rekoste da imate još jedan komplet Bušmafarskim maraka? Gorim od želje da ih vidim, mada je to skoro neverovatno... ta to bi bilo pravo čudo...

– Istina je, – reče Pavle iskoristivši ovaj mali predah da učini jedan korak bliže ka Fridrihu. – Evo, ja sam ih spremio, možete ih odmah pogledati, – nastavi Pavle napravivši još jedan korak bliže i spuštajući ruke kao da će otkopčati kaput. Fridrihove oči, pune pohlepe, zacakliše se i on takođe priđe korak bliže, skoro da dodirne Pavla, sa blago raširenim i polupodignutim rukama, u nestrpljenju da ovu dragocenost što pre zgrabi. Sa tako podignutim rukama on za trenutak ostavi svoj trbuh nezaštićen.

I tada, Pavle, osećajući već na svome licu otrovni Fridrihov dah, naglo spusti desnu ruku i iz sve svoje snage zari sve do drške oštar nož u Fridrihov stomak... A zatim, više ne misleći ni našta, već delujući samo po nagonu, sa obema rukama zgrabi dršku noža, i, naginjući se gotovo iz petnih žila, poteže nož oštricom na gore, dokle god je to mogao, rasporivši Fridriha od početka trbuha pa skoro sve do polovine grudi.

Ali, gotovo istovremeno sa ovim, još dok je Pavle spuštao desnu ruku da bi zadao udarac nožem odozdo, Fridrih shvati u trenutku šta mu se sprema, na njegovom licu pomešaše se izrazi iznenađenja, neljudske srdžbe, zlobe i očajanja... Neshvatljivom brzinom, u deliću sekunde, on uspe da svojim dugačkim rukama smakne kožne čakšire. Gotovo istovremeno sa udarcem koji je dobio u trbuh, on sa užasnim krikom svojom otrovnom škorpionskom žaokom, koju je oslobodio, zadade Pavlu protivudarac u butinu, ali ipak nešto kasnije, za delić sekunde, ne uspevši ipak da sebe spase od ubilačkog noža...

Fridrih je skoro već bio mrtav, užasno rasporen gotovo sve do samog grla, kada svojim čeličnim kandžama, još snažnijim jer su bile već grčevite ruke mrtvaca, zgrabi Pavla za vrat a oštrom žaokom napravi mu duboku ranu niz bedro. Pavle pokuša da se oslobodi, ali ga grčevite ruke mrtvaca ne puštahu. On oseti oštar bol u bedru. Udarac bodljom nije bio ni izdaleka onako strahovit kao prilikom Jankovom ubistva, ali Pavle oseti da škorpionski otrov ipak prodire u njegovo telo. Posrćući unazad činio je grčevite pokušaje da se oslobodi umirućeg Fridriha, čija ga je zelenkasta krv, štrcajući u besnim mlazevima iz ogromne rane, svega oblivala. Najzad, stisak Fridrihovih ruku oslabi, škorpionska žaoka mlitavo pade, a telo bez života visilo je oklembešeno na posrćućem Pavlu. Učinivši još jedan snažan napor Pavle odbaci od sebe lešinu, a zatim sasvim malaksao sede, gotovo se skljokavši, pored Jankovog panja i nemoćno se nasloni na njega.

Rana na butini sve više ga je bolela, a zatim poče da trne. Pavle je znao da to otrov sve više deluje. Ova utrnulost poče se sada polako prenositi od rane na sve strane, zahvatajući Pavlovo telo neumoljivo i neodložno, kao što plima zahvata sve više morske obale. Pavle je znao da mu spasa nema i da nije mogao izbeći škorpionskoj osveti. Ipak, o tome nije mnogo mislio i bio je, na neki način, neizmerno srećan.

Pavle je ležao uz panj nepokretan i kočeći se sve više... Fridrih je sklupčan u poslednjem samrtnom grču ležao pred njim kao prazna bačena vreća, a u mesečevoj dolini počele su da se dešavaju čudne stvari. Mesec je postajao sve blistaviji, njegova blješteća bleda svetlost bila je sve snažnija, a predmeti i priroda u dolini bili su sve nejasniji. Pavlu se činilo da, ma koliko je to izgledalo čudno, mesečeva svetlost, iako sve blistavija, postajala je i sve gušća i da tako kao neka srebrna izmaglica obavija tajanstvom neobične mesečeve noći čitavu prirodu.

Ne samo to. Postajalo je i sve hladnije, mada ovu hladnoću Pavle nije osećao kao nešto neprijatno. Naprotiv, ona kao da je bila korisna njegovim utrnulim i obamrlim udovima, kao kada se na bolno mesto stave ledene obloge. Ova hladnoća kao da je pomagala da svoje umiranje što lakše podnese.

Nebo oko meseca, a zatim na sve većem i većem prostoru, postajaše sve srebrnastije, kao da se pokrivalo srebrnkastim snežnim oblacima, i najzad iz njega počeše da gusto padaju sitne, srebrnkasto-iskričave pahuljice snega.

Postajalo je sve hladnije i Pavle gotovo ne osećaše sebe, kao da su od njega ostali samo oči i uši i nešto u glavi, jedan delić mozga koji je primao čulne utiske i razmišljao samo o jednoj jedinoj stvari: o Fridrihu i samome sebi. Sneg je i dalje sve gušće padao. Najzad, iskričavi snežni pokrivač pokrio je dolinu tankim slojem, koji je na bledoj mesečevoj svetlosti svetlucao kao rasuta pregršt kristala soli koje posle plime ostaje u stenju na morskoj obali. Sve ovo bilo je veoma čudno za ovo doba godine, i Pavle je mislio da to priroda, ili neka tajanstvena viša sila, hoće da baci svoj mrtvački pokrov nad svim i svačim u dolini, nad dvema beživotnim lešinama što su sada pod kristalastim snegom, da spusti zavesu nad poslednjim činom neobične drame.

Fridrih je, tu odmah pored njega tako da ga je sasvim lepo mogao videti, ležao nepokretan, bez trunke života. Međutim, Pavlu se učini (bacivši jedan slučajni pogled), da je Fridrih postao nekako manji. On ga poče pažljivije posmatrati, neobično zainteresovan ovim. I zaista, Fridrih postajaše sve manji i manji, skupljao se kao parče slanine na vreloj masti, bivao je sve manji i sve deformisaniji.

Najzad, od Fridriha gotovo ništa ne ostade, toliko se bio smanjio, skupio se i smežurao, samo jedan osušeni odvratni insekt po kome je svetlucavi sneg sve više padao. Uskoro, pod kristalastim belim pokrivačem ovaj insekt-Fridrih samo se nejasno nazirao kao čudan reljef, neko nejasno ispupčenje, u inače savršeno ravnomerno debelom snežnom pokrivaču. Pavle je bio ubeđen da su to, to što je ostalo, taj smežurani mali crknuti insekat, ustvari sparušeni ostaci Fridriha, čudovišta koma je on jednim natčovečanskim zamahom noža dokrajčio podli život.

Pavle je verovao da je ovom čudovištu zaista došao kraj, kao što je bio siguran da se kraj bliži i njemu. Neka čudna, ledena, ali ipak gotovo prijatna hladnoća širila se postepeno od ranjenog mesta. Noge su mu bile već skoro sasvim ukočene, neosetljive na bilo šta, osim što je u njima osećao tu čudnu, uzbudljivu hladnoću. Ona se širila sve dalje i dalje, postepeno ali sigurno, zahvatala je čitav trup, a zatim od ramena širila se u dva pravca, prema rukama i prema vratu. Bilo mu je divno, hladno, ali na nekakav topao, ravnodušan, bezbolan i prijatan način.

U svemu tome, u tome laganom i prijatnom umiranju pod kristalima snega blistavim od blede mesečeve svetlosti, ipak, nešto mu je nedostajalo. Pavle je osećao da ovakav završetak nije ono pravo, da je sve ispalo savršeno dobro, ali da nešto ipak nedostaje, neki bitno značajan detalj (kao što na savršenom platnu nedostaje još jedan savršeni udarac četkice crvenom bojom, pada da slika ovim akcentom postane još savršenija). Zato je osećao neku tugu, nešto nejasno, želeo je da dokuči šta je to, ali se nije mogao setiti.

U prirodi oko njega postajalo je sve fantastičnije. Sneg je bivao sve gušći, iskričave kristalaste pahuljice padale su sve brže i brže, i, što mu je naročito bilo čudno, padale su u svim pravcima, u nekom pomamnom vihoru u kome se ne zna šta je dole a šta gore. U prostoru je bilo sve gušće od silne snežne lavine, ali je postajalo, istovremeno, i sve svetlije, neka čudna svetla tmina, neka najgušća pomrčina bele materije obasjane nekom čudnom snažnom svetlošću koja dolazi iz unutrašnjosti samih stvari. Činilo mu se da od te guste plime i te silne blješteće svetlosti ništa ne vidi, a opet video je sve jasno, i mesečevu dolinu, i tle na kome je ležao, i daleke obrise drveća pored reke i udaljene krovove još udaljenijih kuća.

Najednom, svetlost postade još jača. Daleko na horizontu, ali istovremeno i vrlo blizu, zaklanjajući gotovo čitavo nebo, on vide dve ogromne figure kako, blago se gibajući u svome lelujavom kretanju, dolaze sve bliže i bliže. Te dve prilike držale su se za ruke, i on u njima prepoznade, ushićen, Maju i Slavka. Kao neka blistava svetlost pomaljali su se pred njim, dolazeći sve bliže i bliže. Ali, kako su se približavali u svome lelujavom hodu, postajali su sve manji, sve prirodniji, da bi se najzad zaustavili pred njim u svojoj prirodnoj veličini.

Jedno vreme su tako stajali, nepomični i ćutljivi, zbog nečeg zabrinuti i tužni, a zatim mu priđoše još bliže i klekoše pored njega.

Maja je, grleći ga, tiho plakala; suze su joj bez prekida tekle niz blede obraze. Slavko, držeći ga za ruku, govorio mu je: mi smo Vam tako zahvalni...! Pavle je bio neizmerno srećan: toliko je želeo da to vidi, toliko je želeo da to čuje, te suze i te reči. I ta sreća trajala je u njemu delić sekunde duže od samog života, koga najzad nestade. Umro je srećan, obasjan gledom mesečevom svetlošću, lako pokriven iskričavim kristalima inja kao poprskan njima. Bleda mesečeva svetlost postajala je sve gušća, te se najzad mesečeva dolina, i sve u njoj, izgubiše u toj sablasnoj svetlosti.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]