Библиотека српске фантастике

Љиљана Праизовић
(1958-2001)

Запис о Запису

У пролеће 1990., у једном разговору са својим пријатељима, В. В. и М. Ј., цртачима и илустраторима, прихватила сам њихову идеју о реализацији нечега што у свету већ постоји о свету, али нам се учинило да тога о нашем поднебљу нема.

Почели смо са прикупљањем литературе, радовали се кад год би ко од нас сазнао нешто ново, што остало двоје нису знали, размењивали смо књиге, слушали приче и којекакве натукнице са разних страна, и припремали тај наш пројекат. Прихватила сам назив "пројекат" јер су га њих двојица користили, сматрала сам да делује довољно озбиљно да га се озбиљно и подухватимо. Смислили смо књигу, занимљиву свим фантастима и сањарима, која је требала да описује бића која никада нису постојала, или за која бар нисмо сигурни да су икада постојала.

У замисли мојих пријатеља, овај пројекат није био само прост збир необичних дешавања, лица и предела из наше ближе или даље прошлости, уосталом, не само из прошлости. Овај прост збир је требао да постане амалгам свега тога, уз моје списатељске способности, и требао је да одрази специфичност оног комадића неба и земље који делимо са другима. Све специфичности су, отприлике, произлазиле из тога што, као Балкан, нисмо довољно у мору да бисмо били полуострво, а нисмо довољно у копну да бисмо били Европа.

Одмах да кажем, одустала сам.

Недуго по том нашем договору, у еуфорији прикупљања којекаквих што наших што страних књига, а све о нама, па и међу нама, кренем на терен.

У нашем малом месту Ж. постоји црквица за коју никада нисам нешто посебно марила, знала сам да је ту, и сматрала сам да свако виђеније место треба да је има, и да, док је наше место има, и оно је виђеније, али нека посебна посла у њој никада нисам имала. Нисам била ни верна, чак сам, пре би се рекло, била неверна. Али, ето, била је ту, и имала је неко посебно име, а већ смо о таквим стварима, на периферији сујеверја и верја, водили разноврсне разговоре у маниру нашег пројекта/књиге, па хајде да је обиђем, можда тамо нађем штогод занимљиво, довољно смо мало место, још се нисмо растали са традицијом.

У тој нашој цркви је дуго поповао један стари господин Урош, кога се сећам као крупног и јаког човека, који је своју снагу носио довољно мирно да се поред њега осетим сигурном. Долазио је пред Светог Аранђела да нам свети водицу и да са мном води благонаклоне разговоре. Добила сам од њега и Библију, издање старије од мене две године, да је читам и да буде моја. Али сам ја тада била млада и мислила да се једе све што лети.

Господина попе се више сећам ради свог деде, Николе, са којим је овај умео да седи у дуге летње сумраке, били су и комшије, а нарочито у топле септембарске вечери. Из тог доба памтим да сам код попа увек била сигурна како је од хиљаду речи које би имао рећи изговарао само једну, а понекад и три. Тек се из онога што је ћутао могла сазнати истина, која никада не вара. У та сам доба, наиме, била дубоко уверена како има истина које и варају.

Поп Урош је изненада умро, у шездесетој години, сасвим изненада у најбољем здрављу и напону снаге зрелог човека који је посвршавао своја посла по свету, и могао мирно и тихо да живи још триста година, јер је у глави и у срцу држао здраве мисли, а у грудима здраво и срце. Много је боравио по свежем ваздуху у нашем селу Ж. а тај боравак никада није био праћен тешким физичким радом већ лагодним, лаким и пријатним кораком и ходом, и разговором са сељанима. Осим тога, на овог човека никаква бољка није хтела, већ га се свака клонила и обилазила надалеко.

После седељки са мојом Бабом, док су се мириси дуња и печених јабука мешали са киселим мирисима комине и првенца, нарочито првенаца, и ситно пуцкетање суве лозе и опалих гранчица које смо целог пролећа и лета скупљали за печење ракије, моја баба, Јулијана, знала је деди да подвикне, али дискретно, да се попа не увреди. Колико сам схватала, замерала му је што цео дан и вече, а често и по целу ноћ, пече јабуке, кромпире, пужеве и ракију са попом, али се сва њена дискреција завршавала са "Шта и ја разговарам са лудим човеком", све док у нека доба нисам схватила да се то "луд човек" односило на нашег попу.

Наш попа, међутим, није био луд, како ми је деда објаснио, већ је био један веома тужан а паметан човек.

Он је у ствари био срећан отац, који се поносио са своје седморо деце, који их је све ишколовао и обезбедио их, а није био човек тврдог срца и бездушник већ је имао уши и очи за све подједнако, сваког да саслуша, сваког да погледа.

У вези са том попином децом, имао је три сина и четири ћерке; Првула, Илију кога су сви звали Лила и Манасију синове, и ћерке Лепосаву, Миросаву, Милицу и Јелицу. Ова последња, најмлађа, замакне у најбољем добу од шеснаест година, и то без трага, нестане да нико о њој више ништа није чуо нити је гдегод видео, и све то се догоди после четрдесет дана од смрти попиног оца а Јелициног деде, Адема.

То је, ето, била та туга која је нашем попи лежала на срцу, и која га је чинила човеком меким и тврдим у исто време, и ради које је наш попа Урош трагао за бићима с оне стране сна, јер познајући да вечног живота има, хтео је да га свакако за живота пронађе и у њему, можда, своју најмлађу ћерку. Ценим да је и са мном, неуком, разговарао онако мило управо ради тадањих мојих шеснаест година, а можда сам га још у понечему на Јелицу подсећала.

Ради овога је поп Урош редовно обилазио свакојака места и људе, пажљиво осматрао и ослушкивао, и бележио. Био је у та доба редак писмен човек, и о свему је оставио једну мању архиву у нашој порти, која је чудом преживела и домаће и стране ослободиоце. У тој архиви, до које сам љубазношћу нашег садашњег попа Драгана лако дошла, беше неколико папира исписаних рукописом крупним и неспретним, што посебно наглашавам овде, јер је поп Урош имао ситан рукопис, уједначен и исписан руком која то ради већ деценијама. Та архива беху у ствари четири бележнице, а папири исписани оним невештим рукописом су били у те бележнице уметнути, и чим сам их дохватила да их прелистам, испали су, искрзаних крајева, да ли од честог читања, или од честог преметања по рукама.

Ишчитала сам све те папире непознатог записивача, и од свију ме нарочито дирнуо запис о Запису, који је до пре неколико година испред Задружног дома у Ж. гордо и достојанствено старио и умирао. Посечен је за један црвени датум у јеретичком календару. Недуго затим, поп Урош се преставио и отишао за својом ћерком Јелицом.

ЗАПИС О ЗАПИСУ

"Велебиље смо скупљали, пелен горки и хајдучицу, и мајчину душицу, и кантарион свемогући, плаву траву која доноси снови и видовчицу слатку и горку, макове у црвеном цвету где год смо нашли, скупљали смо и бисерну траву која чисти крв и ону која светлуца под небом у ноћи и у дану не водећи рачуна о казни јер све радисмо на брзину и без опроштаја.

Михајло тада рече како се ево осам дана а без потребе ради оно што се може урадити за дан, а сви смо знали да се тако како он вели не сме, јер за сваки дан у недељи и за сваку звезду изнад тог дана има једна травка и ко са њом општи док њена звезда не зађе са другом то неће радити, јер су оне бића лако увредљива.

Из Михајла је говорила пожуда и ништа друго јер жена му, млада, сеђаше код куће и чекаше га да јој дође а он по планини скупљаше траву јер на њега дође ред и не могаше га прескочити никако.

Али су сви други ћутали и нико му не рече да греши, јер да овако како је мора бити, и иза тога ћутања сви учинисмо како он рече јер се нико не нађе, а и ја међу никим, да прослови како треба.

Тако скуписмо велебиље и све заједно, и дођосмо деветог дана кући, у мрак, у недоба, пред разгаламљене псе ловце и утуљена светла ноћобдијска.

У Орашју више не би градитеља, дошло је бело светло ангелско да га нађе. Али га није налазило, то се видело још с улаза у село, плави жижак лебдеше изнад сваке куће и држаше укућане на узици, а оно ангелско светло ишло је од једних до других врата и тражило новог градитеља.

Ми се разиђосмо чим га спазисмо, и свако своју душицу стисну у грудима као житно зрнце, у намери да је сачувамо.

Мене мајка сачека испред куће и рече како са Бабом не ваља никако, и како поп само што није стигао, и ја седох на праг и не макох се све док деца нису почела да ме, носајући тамјан и свеће, прескачу и гуркају ме ногама чешући ми се о скуте.

"Не можеш ти осим света, девојко," рече ми баба и хрипајући седе на басамак подно прага, и рече још:

"Ајде, види га још сад па после готово," те се подигох и уђох у кућу, у собу у којој је мој баба окопнели лежао, мој деда и светитељ, а душа му се вила по угловима надолазећег мрака и дочекивала оно светло бело, ангелско.

Приђох му и видех како већ није ту где се мисли да је, а његове ми очи дођоше на трен и одгледа ме погледом који све зна. Не рече ништа.

Опојаше га у кући, на прагу, на свакој раскрсници, на улазу у Шашље, и све до самог његовог вечног стана певаше му успут, и прекрише га земљом увелом од чекања а да нико није устврдио где је он сада и шта се то улари преко неба док је подневно сунце залазило за облаке и гушило се у њима.

Мало после удари киша, растера нас све по реду откуде смо дошли, и Бабо ми остане тамо а ја носајући корпе са понудама стадох насред стазе и погледах иза својих леђа, и тамо видех како стојим у светогрђу на парчету земље коју смо опет нахранили танко.

Све около посиви и узнесе се до лета, а он се нагне из оног облака уместо кише и свенуто биље оживи дишући кроз његова уста.

И обрати ми се а да ни једну реч нисам чула и да сам све знала, па се после вратих и изађох из Шашља.

Мати ме сачека и баба моја, обе ћушкајући ме као она деца па дохватише корпе и љутито их понеше, и рекоше:

"Да ниси писнула о овим," а то као да је био више срамота него наређење, и баба ми још рече:

"То је за друге, девојко, за мушке и старије. Имаш ти друга посла. А нико те ништа није ни учио."

А мене нико ништа није научио.

Навече се искупише око совре, дође и попа, и сви беху сами са собом у онолико људи, баш како и јесте.

И сваки би заокупљен својим мислима а оне све опет беху једна иста: сад, кад Бабе мога више нема, ко ће да разноси поруке измеђ бивших и садањих, ко да одлази на далеко и извиђа, и да нам јавља коме да се човек умоли за мало кише, за мало сунца, за здравље и за снагу, за мир у кући и око куће? Кога ћемо да питамо кад се оре, кад се сеје, кад да се врши, где да се копају бунари, где да се праве куће, ко ће нам градити мостове кад је последњи градитељ лего а ангелско светло остало над његовом кућом без мушке главе?

Дође и Михајло на совру, са женом, дођоше предвече и он рече како је мој бабо, мој дед Адем, отишао и како је градитељску палицу ставио под ноге уместо под главу како је и ред, и како смо сада без градитеља, јао нама.

Попа на то објави свима како нека нико не брине јер мене ево, ту сам, и ноћас ћу је ја добити па смо сви опет били мирни, ја јер са знала да мој деда кроз мене на овоме свету опет иде, јер кроз кога би ако не кроз своје унуче.

Умирише ми се и мајка ми, и баба, пред очима света.

Спаковаше ми обноћ белог лука и стручак босиљка у једну флашу, и венчић сплетен од жита посејаног уочи Ђурђевадне, а поп ми испева, испева, испева, све шта је имао испевао ми је, и одох на Шашље те тамо уђох на гробље све мислећи о четрдесет дана и о мраку, а по Шашљу се разиђоше пламичци, зарадоване душице све мале.

Баба ме дочека на самом улазу и одведе по земљи до својега стана, и поседесмо тамо и седесмо испод великог плавог месеца, и проговорисмо колико се може кад учен прича са неуким, јер грађење би мушки посао а рађање наш, женски.

И све тако, тако, тако, и прође оних четрдесет дана, а мени још и седам поврх њих, и вратих се у село и у своју кућу, а на њој барјаче и у њој сва огледала прекривена, у жалости.

На кревету ми беше камен који мајка на моје очи обаје и још рече при том:

"Нека јој је мир и покој души, и нека се никада више овако нешто не збуде," па га баци у Оточић, у речицу увр куће.

И ту ја видех да они мене не виде, и да мисле да сам на Шашљу остала.

Отад, ето, градим, али градим невично, неуко.

Јер међу Бабом и међ његовима све би јасно и лако, а овде, међ својима, све тешко и нејасно.

И градитељског материјала је недостајало, јер људи беху одвећ заокупљени иловачом, и од свих лица пред собом носаше само своје једно, и пред Запис долазаше ретко.

Толико су ретко пред Записом стајали, да овоме стадоше да болују и лишће и грање, и најпосле и само дрво цело, а појавише се у свету људи који говораху о здрављу и нездрављу, које задеси људски род и цео свет, и међ свиме шуме а међ њима од дрвећа понајвише храшће.

И посао ми се градитељски у Орашју умањи, веома.

Миленија, ћерка господина кмета, дете у седмој години, остаде без руке леве, и ја видех да она ту руку још носи али да не уме да се с њом поигра и рекох јој то, а њој се очи отворише широм и обрадова се, па стаде да се и са том руком поиграва као и са десном, и да са њом чини све за шта руке служе.

Не носајући прстење али сву родбину удиви са овим и ко је не знаше, издалека долазаше да је види како једном руком ради као да обема, па порасте дете и удаде и све би како ваља са њом.

Крста, домаћин у кући од дванаест чељади, беше у кошењу остао без палца ножног, и никако није могао да га прежали све мислећи да је начет човек мртав човек, те му пронађох тај палац у забрану, једва га опрах од оне чемугљи у водици бистрици и однесох му га те га прилепих за оно место на нози, а он оживи и на страх његов и свачији остаде му на нози.

Али више није мислио да је осим света, и чељад она његова добрано поче да не оскудева.

Михајло онај, с којим смо се у планини затекли, би непроходан човек, и колико год да је орао по њиви својој не засеја у њу ништа и жена му се, самдруга, сасвим промени и стаде тешка и несносна, и на своју и његову несрећу.

И њега нађох и рекох му нека не тече путевима који су закрчени, него нека их најпре прокопа па после нека се пусти, а он тако и учини и жена му занесе и роди красног дечачића.

Милисав, копљоноша, откад се врати из хералдове дружбе и дође да живи код нас, штогод засади осуши му се, и он је на јаловој земљи својој капао и дан и ноћ а ништа не искапа из њега, и предаде се црним мислима.

Рекох му да се биљка од светлости и од воде прави устубину, те да му ваља радити свакако а од рада ће бити шта већ иде. Светлост, опет, на земљу стиже од разноврсних звезда, и свака душица божија своју звезду има на небесима, било да је носа човек или биљка, нека он само копа и нека над оном земљом капље.

И Милисав тако и уради, и вотке му и овртке беху после пуне свакојаког чега не би у осталима, јер му земља беше од гвоздија па и људ онај који је вотку ону узимао беше као да је од гвоздија, а он одбаци оно своје копље и више хералд не доби својег копљоношу Милисава натраг, а и оно лице мрко збаци, и понесе једно друго на радост свију који га у Орашју среташе.

Али Бабо ми се удаљио веома сам га (нечитко)

Виде да с(ам) погде(нечитко) и без ((нечитко)) а у порти наш(ла? ој?).

Али мој Ба(бо) ми се удаљ(ио) јако и нигди виш(е) ни(сам) могла ш њиме да (се) сре(тнем) нити сам г(де) које чула.

А она се рука и на мене спусти и рече како сам добро изабрала те се умирих најпосле те уђох и у своју кућу.

И (сви) ме препоз(наше) и обрадоваше ми (се)."

***

Како већ рекох, ово је само препис. Ивице су биле искрзане и ових последњих неколико реченица, нечитких донекле, било је подебљано рукописом којим је вођена малешна архива од четири бележнице, а не рукописом којим је запис записан.

Дубоко сам уверена да је попина најмлађа ћерка, Јелица, постала део колективног духа или народног, како бих још рекла. И то је постала тако да је у том духу заузела једно функционално место, при чему тај дух није језичкословна фигура него реалитет који је обитавао у оном храсту испред нашег Задружног дома, након чијег је посецања господин попа и пресвиснуо.

У том случају, остаје неразјашењено чије су оне белешке исписане на папирима које је попа тако помно и дуго чувао, јер, уколико је моја претпоставка тачна, то су белешке његове ћерке Јелице до којих је долазио још дуго након њене смрти. Онда, како је долазио до њих? И тај повратак у неку прошлост, хералди, копљоноше, дружбе, затим Орашје, да ли је то ово наше исто место, мало, Ж? Или је онда све то у ово исто време и на овом истом месту, али у димензији некој различитој, између којих димензија, оне и ове наше, постоје неки мостови, које, онда, неко гради? Градитељи, на пример, као њен дед Адем, и она сама, Јелица.

Али, већ сам сувише рекла, а све су то ионако само претпоставке. Утолико пре овај страх којег стресам са прстију док пишем нема разлога да ми у прстима остане (зато ваљда и пишем). Осим тога, и овако и онако ништа подробније о том случају не знам, као што не знам ни како је разјашњен нестанак младе Јелице, а у нашу цркву може да оде ко год хоће и ако довољно љубазно замоли попа Драгана, може да се домогне архивице као трагова које за собом остављају писмени људи о средини у којој су се нашли, што по казни, што по награди.

То што сам пронашла у бележницама, на пожутелом папиру са невештим рукописом, одвратило ме је пројекта који смо намерили да остваримо утроје. Одустала сам. Нема тих прича које бих умела да саставим да књигу украсе, или да је учине занимљивом. Нити штагод могу да измислим а да се већ није десило, или ће се тек догодити.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]