Biblioteka srpske fantastike

Ljiljana Praizović
(1958-2001)

Miloš Plavica, srećan čovek

Reći za Miloša Plavicu da je lenj bilo je tačno, ali nedovoljno. Reći za njega da je lenj koliko i jesen koja se od leta sluti ali tek pred zimu dolazi, bilo je tačno i dovoljno, ali opširno. Tako je Miloš Plavica na izvestan način postao drugo ime one lenjosti koja u čoveku sanjari od leta još a sazreva tek pred zimu, baš kao i jesen.

Ova se njegova osobina najviše iskazivala u čitanju: nije mogao da čita stojeći, već samo ležeći, a ako bi mu se desilo da čita po autobusima, autobuskim stajalištima, tramvajima, vozovima i ostalim prevoznim sredstvima, to je takođe činio ležeći.

Nije potrebno ni govoriti o tome kako je najradije i sasvim efikasno čitao jedino kod kuće, u krevetu, sa olovkom među rukama je smatrao da je jedino sa tom olovkom bezbedan u čitanju. Imao je belu Castell 0,5 olovku koja je, izveštena njegovim dugogodišnjim čitanjem, pamtila sve što bi pročitao umesto njega, i koja mu se vrtela među prstima na rukama, nogama, među zubima i ustima, kako kad, sve je zavisilo od toga šta čita i koliko se u čitanje unosi.

Osim svih bajki do kojih je mogao da dođe, mitova opevanih bilo da su se desili ili nisu, hiljadu i sto i jedne noći i sličnih knjiga, čitao je sve što mu je u ruke dopalo, ukoliko bi se to, naravno, dopalo i njegovoj olovci. Jer, kako je vreme odmicalo, šta će čitati je sve manje zavisilo od njega samog, a sve više od njegove olovke.

Desi se, međutim, da se jedne zimske noći, umotan u dva vunena ćebeta i jorgan povrh njih a krajnje zauzet knjigom koju je u ruci držao, namesti nekako nezgodno, upravo, zgodno za to da mu knjiga padne pravo na lice a samim tim i na usta.

U istom tom trenutku mu se Castell 0,5 nalazila baš u ustima, i on ju je, a da ni dan danas nikome nije jasno kako se to u stvari desilo, progutao tako da ni jednom nije zapela za grlo i čak je glatko i takoreći lako skliznula u njegov stomak. Tamo je nastavila da živi.

Od tog dana jedino što je Miloš Plavica jeo behu grafitići 0,5, pa kada ih je sve koji su se mogli naći u knjižarama i preko prijatelja pojeo, i nije više mogao da hrani Castell 0,5, on prestade da jede grafitne uloške i stade grdno da s muči glađu koju ničim nije mogao utoliti.

Od tog dana on presta da čita, čak, stade knjige nadaleko da zaobilazi, smatrajući ih odgovornim za svoju muku.

Šta se tačno dešavalo sa njegovim stomakom nije sasvim izvesno, jer se na snimcima koje je njegov lični rendgenolog napravio od njegove utrobe ova olovka nije uopšte poznavala, već se na njenom mestu ocrtavala jedna zakukasta mrlja u vidu zrna pasulja, za koju se tek kasnije ispostavilo da izdaleka podseća na embrion. Kako je Miloš Plavica, međutim, bio muškarac, to se postojanje ma kakvog embriona u njegovoj utrobi po definiciji isključivalo.

Ne prođe mnogo, a njemu stadoše na usta da izviru slova.

Ispadala su ispred njega i pred druge ljude padala kao mrtve ptice i za sobom ostavljala trag koji se beležio sluhom, vidom i njuhom, a svako je od ovih čula ukazivalo na neku drugu prirodu, tako da se ove tri prirode njušene, viđene i slušane, nisu mogle među sobom nikako povezati ukoliko ih povezuje čovek.

Radi ovoga se Milošu Plavici trag među ljudima sasvim zametne, još su ga sa sigurnošću mogli pronaći jedino psi.

Ko zna dokle bi tako sa Milošem bilo da se na travnjak ispred kuće njegovog bibliotekara nije spustio leteći cigaret i iz njega izašla takva bića da ih ljudi nisu, takoreći ni mogli opaziti što Miloša nije iznenađivalo jer ti isti ljudi ni njega samog nisu opažali, a što su i primećivali, to ne beše on, Miloš Plavica, nego ko zna ko.

Ukratko, ona bića iz cigareta letećeg najpre opaziše psi i sa njima se, posle dužeg njušenja, osluškivanja i gledanja, upustiše u igru sve dok ih Miloš ne prekide a prekinuo ih je tako što im se pridružio.

Kako je Castell 0,5 i dalje u njegovom stomaku, u vidu zrna pasulja, bio gladan, ova se bića upuste u razmatranje Miloševog problema i iznesu pred njega jedan predlog koji ovaj odmah prihvati.

Taj predlog je glasio ovako: posetioci će zemlju zavrteti u smeru suprotnom od sadašnjeg sve do onog dana kada je Miloš Plavica progutao Castell 0,5 a kada do tog dana dođu, onda Castell 0,5 neće biti progutan nego će ta bića da ga uzmu.

Sam Miloš, međutim, mora prestati da čita sa olovkom u ruci. Tako će se odreći svake zaštite prilikom čitanja, naime, sada će ono što pročita morati da pamti on, a ne nikakva olovka.

I tako i bi.

Kad se nađe u svom krevetu, sa dva vunena ćebeta i jorganom povrh njih, sa knjigom među rukama i olovkom među zubima, pre nego što će se okrenuti i namestiti tako da olovku proguta, Miloš je premesti iz usta na noćni stočić i nastavi da čita knjigu sve do onog momenta kada ga ova tako osvoji i obuzme da mu se učini da će se, evo, sad rasplakati.

Umesto da pusti suze da prođu i da tu tugu olakšaju, on ih proguta ali mu se učini da guta knedlu i to knedlu koja više liči na zrno pasulja nego na uobičajenu knedlu iz supe, ili sa šljivama.

Od tog momenta sva slova i sve reči koji su stajali između njega i drugih ljudi kao mrtve ptice, dobiše krila, rastresoše perje i odleteše među zvezde.

Zato ni njegov bibliotekar niti njegove komšije, ni iko drugi iz gradića u kojem je živeo Miloš Plavica, onaj leteći cigaret nisu ni primetili, već umesto njega jedan oblak raznovrsnih ptica šarenog i jednobojnog perja, kljunova crvenih, crnih, belih, plavih i zelenih, kako pevajući, kričeći ili samo klepećući, uzleće iznad grada i ostavlja ih na zemlji.

Ali beše jesen, ona jesen koja se još u leto sluti a sazreva i na zemlju pada tek pred zimu, tiha i spora jesen za čije darove poželimo da ih odmah, još na početku godine, znamo, i na ovo jato iznad gradića niko ne obrati nikakvu naročitu pažnju.

Samo je doba sporazumevanja između Miloša i pasa prestalo.

Zauzvrat, ni sa ljudima se nije bolje razumeo, a jedina prava nagrada mu beše što više nikakvu zaštitu pred knjigama nije imao.

Tako mu iz svake knjige koju je pročitao ostade po koja reč, misao ili bar slovo, i svako živo i spremno da uzleti.

Miloš Plavica beće srećan čovek.

Kada je stao da rađa, a rađao je na usta i na ruke, sve same svetlosti umesto reči sa njih pravo u nebo uzletahu.

// Projekat Rastko / Knjizevnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]