Библиотека српске фантастике

Љиљана Праизовић
(1958-2001)

Исидор Мирковић и његов намерни познаник

Све до тридесеттреће године Исидора Мирковића тајно званог Муња, обасјаваше чудесно светло.

Ово светло је у Исидору обитавало независно од ма какве друге светлости, сунчеве, електричне, или неке друге, трансценденталне, било је, просто, светалце, које у Исидору обитава и обасјава га изнутра, што се примећивало и споља. Исидор није ни знао за ово светло, што му није ни мало сметало у томе да буде домаћин том истом светлу, али, такође, није значило да нема и проблема са њим истим, то јест, са светлом.

Поменуто светло је Исидору утицало кроз лево, а истицало му кроз десно око, тако да је стално циркулисало и било, такорећи, свеже. Али је дошло до неравнотеже: светло је нагло почело да утиче много брже него што је истицало, као да је све мање онога на што би се, изван Исидора, то светло могло излити. Опет, није то био проблем за решавање. Ваљало је решити како да се утаначе брзине утицања и истицања ове светлости из Исидорових очију, о чему он и даље ништа није знао.

Будући да се све дешавало у вези са Исидором, око њега и, такорећи, у њему, Исидор Мирковић је ипак нешто знао о овом проблему, то јест, осећао га је, али га је осећао као један други проблем: њему је, наиме, све за длаку измицало. Или је бивало да он измакне за длаку нечему чему, међутим, можда баш није ни хтео да измакне.

Са оном светлошћу је ствар стајала овако: утицање је имало тенденцију убрзавања, а истицање тенденцију стишавања и умиривања, тако да је Исидор, баш око тридесеттреће године, ушао у фазу у којој је светлост у њега само утицала, а никако баш није истицала, и он је полако стицао осећај да се угушити и удавити у нечему, а да ни сам не зна у чему.

Опет, у свету у коме се ствари појављују, све се манифестовало тако да се Исидору чинило да ће пући од муке што му ето, баш све измиче за длаку: и бољи посао, и стан, и ауто, и зар баш он први мора да купи ствар којој су управо подигли цену, никада дан пре поскупљења, и све тако редом.

Мирио се Исидор са овим, шта је да је, када је већ ту, али тешко.

Када, у вези са овим, прођоше дани Исидорове прве младости па када дођоше дани његове друге младости, у којој му се деси малочас речено око гушења у реци светлости, Исидор схвати да све што је до сада у животу промашио дугује дејству свог надимка, Муња, и забрани људима да га тако зову.

Јер Исидор Мирковић имаше овај надимак са јаким ударцем на глас "у", што је ово, ионако брзо име, још више убрзавало.

Тако су сва Исидорова мука и невоља у ствари долазили од једне особине коју реч, то јест име, има, а та особина је да се име у људима у природи и да их, најпосле, описује.

Овај надимак Исидора беше закачио у школи, а закачила су му га деца којима име Исидор беше на сметњи. Ова сметња беше чисто дечја, наивна и безузрочна, јер се тако још ниједно дете није звало, нити је деци, по њиховом мишљењу, такво једно име приличило.

Тако овај пришивак имену, дат из невине дечје подлости и чисте зависти, стаде да своме носиоцу доноси и своја обележја.

Исидор, наиме, изгуби ритам са лицима, пределима и стварима, и стаде са њима да се мимоилази. Небројено је много људи Исидор тако промашио, на многа места није отишао и многе га ствари нису задесиле.

Како је све ово било дејство оног његовог надимка, Муња, са јаким ударцем на глас "у", тако Исидор забрани да му се ико тако обраћа.

Нетом иза ове интервенције у вези са надимком, док се нису досетили да га могу тако називати међу собом а пред њим баш и не морају, Исидор имаше нешто слободе да учини штагод по својој сопственој вољи. Тако упозна жену Меланију и са њом уради све што треба да се уради е да би се живело заједно и било срећно једно са другим.

Услед ове среће, устали се ритам увирања и извирања оне чудесне светлости кроз његове очи, али, пошто су се људи досетили и тајно га називали како су га досад звали јавно, дакле, Муња, Исидор стаде да се мучи са оним проблемом везаним за светло, о коме смо се на почетку обавестили.

У том смислу је Исидор га прогањао чудесан осећај да је идући од прве младости до друге успут нешто изгубио, или да је то можда и заборавио.

Још стаде да га прогања осећај, једнако чудесан, да је сада крајње време да се то пронађе и да се учињено исправи, јер ће једино тако онај мир наставити да из његових очију истиче као река светлости.

Много је снова на ту тему имао Исидор Мирковић, тајно звани Муња.

И не би другог излаза за њега осим да се отисне на пут између прве и друге младости и да то пронађе, те да ону грешку исправи.

Срећна му жена Меланија спреми попутнину за ову прилику, испече три омања хлеба и исплете му пар зелених вунених чарапа јер је он тако тражио, и још их накити белим ђинђувама, по својој вољи, па Исидор крете на пут, праћен страховима своје рођене жене која оста са дететом под срцем и у стомаку да га чека, а страховала је за свог човека јер ко је још путовао у сопствену прошлост са вуненим чарапама и са три хлеба?

Морам рећи да су њени страхови били претерани.

Исидор се вратио, наравно да се вратио, а када се вратио брада му и бркови беху залеђени и крти од хладноће тако да када га жена загрли они се измрвише и истрошише у прах и у прашину и испод њих се указа ново Исидорово лице, младо, које је овај тамо пронашао и понео са собом.

Одонда га жена заволе страшћу која никог другог пред очима нема осим оног којег љуби, што овај обично тешко подноси.

И у тој силној страсти новопробуђеној и љубави, Меланија, жена Исидорова, заборави да пита овога у којој је он то одсутности био маја месеца дана 24, лета господњег 1990 године, у шеснаест сати и осам минута све до истог дана истог месеца исте године, па истог и сата, то јест, до шеснаест сати и двадесетосам минута. На потезу од Карађорђеве улице па до Калемегдана. На том потезу, за двадесет минута, где је он то био? - то заборави да га пита његова рођена жена.

Јер се вратио зарастао у браду, као што већ знамо, омршавео сав са лицем отпрашеним и испод тог отпрашеног лица са новим лицем, истим његовим само новим, и без иједне ђинђувице на поцепаним вуненим чарапама.

Нити она њега упита, нити он њој штагод на ту тему рече сам од себе, све оста његова тајна, како и треба, јер човек пред женом мора да има и неких тајни, нарочито оваквих.

А Исидор је путовао и путовао, ишао је дуго, крчио стазе по беспућу, све без путоказа, док није стигао до једног врбовог жбуна и испод тог жбуна до једног момка како под њим седи.

"Шта радиш ту?" упита га Исидор.

"Ето", рече овај, "седим."

"Како седиш, само седиш?" упита га Исидор.

"Па ето, седим."

"А ко си ти?" упита га Исидор.

"Ја сам Муња", одговори онај.

"А ти си Муња?" упита га Исидор.

"Јесам, ја сам", одговори онај.

"Е, па кад си Муња, ајде да ми малко поразговарамо", рече Исидор поиздаље.

"Ех?" чисто се изненади онај човек, и ту се њих двојица поразговараше, и ко су и шта су, и откуд ту, и куда ће после, и како то да се Муња за Исидором шуња цео век, а шуњао се јер су га још као малог невидљивим а најјачим везама свезали са Исидором, и ту нађоше те везе и раздрешише их и после свако оде на своју страну.

Тако се Исидор све кроз снег и кроз лед, јер му живот цео би такав, врати натраг, својој кући и жени, а за њим све цветаваше шафрани и мразовци, у калдрми и под снегом, све низ Карађорђеву па до његовог стана.

У стану га дочека жена му, Меланија, а он јој донесе своје ново лице, младо и право, које ни Муња није познавао.

Тако више није било никаквих препрека на путу реке светлости, те се она управо као река и изливала из Исидорових очију и разливала наоколо по свему што му срцу би драго, и далеко.

Нешто од овога закачи и Муњу тамо негде где је био.

А његови бивши другови из школе више га нису ни звали Муња, и када би их когод питао за Муњу, говорили би:

"Мислиш на Исидора Мирковића? Ааах, то је било давно. Тако смо га звали док смо ишли у школу. После већ, знаш како, све се промени. И заборави."

Али предели, људи, догађаји, и она мрва милости која сваког задеси, па је срећан ако је то на време, Исидора више нису мимоилазили, већ су се лицем у лице са њим сретали. И више ништа није пропуштао.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]