Biblioteka srpske fantastike

Ljiljana Praizović (1958-2001)

Najmilija slika

Iz antologije srpske fantastike Tamni vilajet IV, Beograd 1996. (priredio Boban Knežević)

Na uglu ulica T. i P. u velikom gradu B., stajala je kuća sa dva broja. Šta su ta dva broja značila, i zašto se nisu slagala ne bih sa sigurnošću mogla da tvrdim.

Jedan broj je bio paran, šestica, ako se ide ulicom T., a drugi neparan, dvadeset jedan, ako se ide ulicom P. Radi ove nesloge među brojevima, kao i radi dizanja novog poslovnog centra, zgradica sa dva broja umesto za konzerviranje bi predviđena za rušenje, ali u budućnosti daljoj od dva prisna i skora letnja meseca.

Razni ljudi i razni papiri su provodili silno vreme u ovoj kućici, po njenim sobicama i sobičcima, a kako je među svim drugim zgradama u susedstvu bila najmanja, tako su valjda i ti ljudi i papiri bili nekako mali. Ljudi uglavnom radi godina, mnogo godina raspoređeno na malo ljudi, a znano je da kako se one gomilaju to se čovek smanjuje, a i radi stalnog druženja sa lupama ili nekim drugim uvećalima, nad malopre pomenutim papirima, jer ovi po svojoj prirodi behu veoma mali, kao što i treba da budu.

Rečeni papiri su bili ne veći od poštanske marke, upravo, i bili su poštanske marke, a one se nisu ni pravile kao slikarska platna. Bolje reći, cela slikarska platna su smanjivana na 2-3, 3-3 ili koliko je već potrebno santimetara, raznobojnog i raznog papira. Ova različitost je zavisila od zemlje, doba i povoda, jer odavno poštanske marke nisu samo ono čemu služe: opremanju pisma prevoznim sredstvom, da njima pismo doputuje od jednog do nekog drugog čoveka, vozom, kamionom, avionom, motociklom, biciklom, poštanskom kočijom, konjem, ili nekim drugim, nama nepoznatim prevoznim sredstvom. Naročito brodom.

Strast za markama, dobro znana svim filatelistima, ne bi, međutim, razlog radi kojeg Petar I. Marković stade da dolazi u tu zgradicu, redovno, otkad je otkrio da postoji, i sve strepeći da je ne sruše, jer je čuo da će je rušiti.

Petar beše prost i jednostavan čovek. Ceo svoj vek on provede na zemljici crnici radeći je i negujući samo jednu mudrost: kako radiš tako ti i jeste, kako seješ tako žnješ.

Ali biva da se požanje i što se ne seje.

Čim rodi drugog sina, Svetozara, Pelagija, žena mu, nešto zanemoća, dete stade da poboljeva i nedugo zatim umre.

Nekako u ta doba navališe kiše i gradovi, sva se letina povi, žito polegne i prosto se utaba, a kada granu sunce naiđoše ptice i sve pozobaše.

Za mesec dana Petar sahrani obadvoje, ženu i mlađeg sina, i stade da živi kao čovek s pola srca. U to pola srca mu stade Prvoslav, stariji sin, ceo, a u onu drugu, nepostojeću polovinu srca, zlatno žitno polje, dovoljno da othrani tog sina, iškoluje ga i izvede na put. Shvatiće jednom, mislio je Petar o Prvoslavu, da se ljubav ne deli i da je jedna, baš kao i tuga, i da čovek od tuge umire za onim kojeg nema, a kojeg ima, za njim se ne umire.

Ali mu nekako nije išlo, ni sa žitom ni sa sinom.

Nikada se nisu razumeli, ni mnogo razgovarali, i Petar je znao da Prvoslav tamo negde u dnu duše njega, oca, krivi za majčinu i bratovljevu smrt, baš kao i za to nerazumevanje.

Jer je Petar znao da, kako su roditelji deci životna lekcija, tako su i deca roditeljima, iz iste knjige. Samo što je ono starije od njih dužije učilo, i raznije stvari, pa je nekako i lakše savlada, i zavoli. Svejedno je Petra bolelo što se nisu sporazumevali. Pored onakve lepote, otići najpre u grad pa učiti, a onda i u tuđu zemlju gde nikog nema i gde ništa nije svoje... mora da ga Prvoslav mnogo nije voleo... jer su priče o boljem životu samo priče, život je svuda život jednak, težak i naopak, lagan i radostan, zavisi od čoveka. A beše i vreme kada se Prvoslav prosto stideo što mu je otac seljak, i što za drugo osim zemlje i neba, kiše i sunca, motike i kopačice ne zna, ili ne mari. I nije ni spominjao ko mu je otac i odakle je. Ono malo što bi progovorili bilo bi uglavnom to kako Petar mnogo radi a malo ima, i kako se sve to, na kraju krajeva, ne isplati, kao da se nešto u životu pa isplati. A opet, sa životom se teško rastaje dok se dugovi ne izmire.

Negde u Petru se rodila sumnja da su svi njihovi nesporazumi u vezi sa žitom i sa zemljom.

Otkad je ispratio ženu i sina i prepao se kako će ovog drugog, jedinca, da odgaji sam, svaku klicu je pomno pratio još od novembra meseca, brinuo što snega nema ako ga nema, ako ga ima što je potanak, ako je podebeo mirno se vraćao kući iz obilaska i prosto nosio u glavi osluškivanje, jer, činilo mu se, može da čuje kako žito diše, snaži se i jača do proleća. Čak je samoniklice presađivao, i brinuo o njihovom napretku i boljitku, a kada bi ga ošamutilo neko davno sećanje da se nešto mora i ostaviti, pticama, kišama, vetrovima, zemlji, ili, bože me prosti, nekim nepoznatim i davnim bogovima, revnosno je sa sklada skidao svaku travku i marljivo ništio sve što bi niklo izvan njive. Ponekad mu je govorio o kući, o stoci, o Pelagiji i Svetozaru, o Prvoslavu i njegovom prvom razredu, pa drugom, pa trećem, pa o prvom ispitu, i o diplomskom, i svom ocu, i majci koje se ne seća a rado bi je se setio, o svim brigama i malobrojnim radostima svojim Petar je govorio žitu, a žito je odgovaralo, u početku nerazumljivo, ali kasnije sve glasnije i jasnije, i nepogrešivo je tačno znalo gde i kako, pa i zašto Petar greši, ako greši, i gde i zašto treba tako, ako treba. Čuo u tom glasu svoje sinove, raspoznavao glasove i reči koje jednom nije stigao da kaže, a drugom nije umeo. Sve priče i pesme koje od svog oca nije čuo a svojoj deci želeo da kaže, sve je to žito znalo i šaputalo, a on, Petar, slušao i mislio, ima vremena, reći ću mu, na kraju, on to i sam zna. Jednom će, znao je, izreći sve što mu je na duši, i progovoriće kao dva čoveka, kako treba i da bude. Ali nije znao kada će to biti.

Svakako se nadao, da što žito bude bolje, to će se i Prvoslav lakše privoleti ocu, biće obojica topliji jedan sa drugim, i više neće moći da mu kaže

"Znaš, tata, sve ovo što ti radiš nema smisla, pogledaj kako ljudi žive..."

Neće moći da kaže zato što će Petar imati najbolje žito u kraju, dremljivo pod suncem, čisto, nepoleglo, zlatno.

Tako je Petar sejao žito i hranio sina, a sejao je najbolje što je znao: uvek dva tri dana pred pun mesec, sa flašom najboljeg crnog vina, sve sam hamburg i dinka, srca punog radosti. Nadao se, vratiće se Prvoslav, i on će ga sačekati sa ovom njivom punom ko oko. Jer ženu i mlađeg sina beše izgubio davno, a ovaj sin se izgubio sam: diplomirao mašinstvo i otišao u Australiju, neki tuđim, "svojim" putem, kao da se može ići nekim drugim.

A zemlja kao žena, još plodna od Save što je nekad nadolazila pa se povlačila, jer behu blizu obale, između puta i same reke. I trpela samo jednog gospodara, i darivala ga i sahranjivala. Kud nije imao dovoljno vremena od svog posla, tud je još i ovaj došao da se završi.

Jer je Petar I. Marković redovno odlazio u zgradu predviđenu za rušenje, u kojoj se skupljalo filatelističko društvo. I sve je mislio da je okasnio i da neće uraditi radi čega se na to društvo namerio.

Petra je, naime, jedna čudna riba ubola dok je levom rukom držao sinovljevo pismo, a desnom potpisivao da ga je primio. U tom pismu beše nešto veoma važno, mislio je, dok mora da ga potpisuje, i potpisa da ga je primio, a imajući u vidu tanku vezu između leve ruke i srca reklo bi se da je ovaj ubod osetio baš u srcu. Iako je sve krenulo od srednjeg prsta leve ruke, dok je potpisivao da je primio pismo, iz Australije, od svog prvog i jedinog sina.

Petru se najpre nije učinilo ništa.

Ubod je osetio kao lagano peckanje, na površini kože a posle u jagodici pa i dublje, kao damar, jer je ono pismo stisnuo jako, iz više razloga: prvi je što se teško potpisivao ne baš sasvim siguran koje je slovo koje, a bilo mu je nezgodno da pred poštarem stavi jezik među zube, ipak je njegov sin diplomirani inžinjer, i nije red da mu otac bude toliko nevešt sa olovkom, pa je pismo stisnuo iz sve snage, a posle, činilo mu se da će pismo ispustiti, da će mu se ono samo izmaći i pasti u baru i da će se raskvasiti i postati nečitko na najvažnijem mestu, možda upravo tamo gde mu Prvoslav javlja da dolazi kući ili gde ga poziva da ga on, Petar, vizitira tamo negde u belom svetu. Možda Petar ne bi ni otišao, ne bi otišao sigurno, daleko je to, ali je poziv poziv, i ko mu bude pismo čitao, jer Petar nije baš jak ni na čitanju, taj će poziv videti i svakako već nekome reći, i znaće se da se nisu zaboravili, otac i sin.

Kako se Petar potpisivao retko, radio je to sporo, i dugo je stiskao pismo, a kada je poštar otišao, on pismo premesti iz leve u desnu ruku tako da desnom zaobiđe onu marku, ne vodeći o tome nikakvog računa a onaj ubodeni prst stavi u usta i malo ga promumlja jezikom, čisto da potvrdi da se nešto desilo sa prstom. Ne treba ni reći da je ovim putem otrović, jer je to bila jedna mala riba, 2-3 cm sa sve okvira, ušao i njegov organizam na više načina: direktno kroz krv, i posredno, opet do krvi.

Crvenu tačkicu na prstu nije povezao ni sa poštanskom markom ni sa ribom. On nije ni znao da je ta riba otrovna, to je saznao nekoliko dana kasnije dok je gledao Opstanak, neku američku emisiju o raznim životinjama, i svidela mu se ta emisija, samo što on nije imao vremena da gleda televiziju, a nije je ni imao, zato je sada i gledao, i svidelo mu se, gledao je u reprizi Školskog programa, na Infektivnoj klinici. Prava američka emisija. I baš mu se svidela. I sve je zapamtio, i za tu ribu da je otrovna, i da živi blizu Australije. Ne bi možda ni gledao baš, neka to što nije imao televiziju, a i što će mu, nego je čuo za Australiju, pa je požurio, i video i more, i pod morem su snimili tu ribu. Baš svašta znaju ti Amerikanci, mislio je, ali opet su morali da odu u Australiju da to sve snime. A Prvoslav je u Australiji.

Kada se posle nedelju dana, koliko je trajalo bolničko ispitivanje, vratio kući, opazio je na stolu pismo i na pismu markicu a na ovoj ribu koju je video na televiziji u bolnici. Ribu je odmah prepoznao, odmah mu se omaglica u glavi razredi on složi kockice u mozaik. Naravno da su sve dijagnoze na Infektivnoj bile pogrešne, on je bio otrovan, a kako je radža bila mala, 2-3 cm zajedno sa pozadinom i okvirom, tako je otrović bio nedovoljan da ga usmrti. Tako je on, eto, preživeo. Druge zemlje, drugi ljudi, druge i ribe, sve nepoznato i daleko.

Svakako bi Petar zaboravio na neprijatan događaj, više osećaj, jer šta i ako ga je ubola jedna poštanska marka, imalo je naokolo što šta da se uradi, svinje i živina svaki dan jedu, tri puta svakog dana, stiže detelina za košenje, leto u jeku i žita klasala, još malo pa će vršaj, ali je on na tu kovertu sa markicom, na to pismo od Prvoslava, naletao kud god bi se kretao, svuda bi je nalazio gde je ne bi ostavljao: na radiju, na frižideru, u kutiji za alate, u kutiji sa računima za struju, vodu telefon, radio i televiziju, iako ovu zadnju nije ni imao. Ne bi se on potresao radi toga, svakako ne radi toga, ali kada ovu koverticu nađe u kutiji za hleb, odluči da je se otrese svakako, i baci je u vatru i ne gledajući kako se dimi i puši, jer izgoreti nije mogla. Iz sličice se izlilo vode u kojoj je ona riba plivala dovoljno da vatru zagasi. Prvoslavovo pismo odloži u kutiju, među ostale račune. I nije bilo neke razlike, kad malo bolje pogleda, i ovo je sve plaćao, a kad malo bolje razmisli, za sve je u životu i plaćao i opet ostajao dužan. Tako on ostavi sinovljevo pismo i ode da spava.

Kada je, međutim, istu tu kovertu sutradan našao pored jastuka, spakuje je sa sve marke u celofansku kesicu pa u džepić od stajaćeg odela, i krene da potraži društvo gde bi mogao, akobogda, da je udomi bezbedno i po sebe i po druge. Jer se uništiti baš nikako nije dala.

Kada je otvorio vrata i ušao u tu kuću, spremnu za rušenje, niko nikakvu pažnju tom njegovom stidljivom ulasku nije poklonio. Petar je inače bio slabo primetan čovek, a za ovu priliku je obukao čistu košulju i džemper koji mu je još Pelagija, žena mu, plela, čiste čarape i cipele isto. I tako skoro cele nedelje: namiri posla, pa za grad.

Da su ga nekako, nekako primetili, bar da ga je neko pogledao pravo u oči, on bi rekao "imam nešto za vas", i zdravo. Ovako, nije mogao nikoga da vuče za rukav, i onako neprimetan, dolazio je jedno izvesno vreme, nenametljiv i tih, ćutljiv, mada je ćutao jer nije imao sa kim da priča, a ni o čemu. Kada mu se kolir na košulji stade prljati, on ne imade kud nego istupi smerno, što se svakome prema kome se tako istupa dopadne, a istupi tako što smerno upita prvog kraj sebe:

"Da li biste mi mogli nešto reći o ovome, molio bih lepo?" čime je slušaoca iz mesta osvojio, te se ovaj odmah zauzme oko celofanske kesice i markice u njoj.

Da skratimo priču, o predmetnoj markici ispade da niko ništa nije znao. Išla je od ruke do ruke, veoma pažljivo u svakoj okretana, razgledana i zagledana, dok se nije zaustavila na jednom stolu, od svoje ili tuđe volje, jer pincetom nisu uspeli da je zadrže. Na markici su boje bile nepristojno žive, treperile i igrale pred očima kao da to cela sličica živulji i mrda pred njima, a svako ko je izbliza osmotrio kojekakvim uvećavalom, taj je primećivao što drugi pre njega nisu, i na kraju se u zgradi čulo, osim mrtve tišine, još samo povremeno "vidi ovo", "vidi ono".

Najćutljiviji, ispred kojeg se markica zaustavila, nikako nije mogao da se odvoji od nje. Tako je taj ćutljivi i dobio markicu, ali to nije moglo bez ništa da prođe, kao što se, uostalom, u svetu teško nešto nekome može pokloniti, a da se za uzvrat ne dobije baš ništa.

U zamenu, dobitnik čudesne australijske ribice, to jest, markice, dade Petru veoma vrednu markicu iz 1878. godine, sa jednom od prvih parnih mašina koja je svoju paru izbacivala na nekom brodu, a naokolo more. Nije bilo isključeno da se radi o falsifikatu, ali Petru I. Markoviću ovo uopšte nije bilo važno.

I krete Petar kući, miran.

Beše letnje doba, a nebo nisko i gusto kao jednom davno kada je mrak ovladao poljima i žitima, njegovim srcem i kućom. Ali ovo ne bi sasvim isto leto, nego čudestvo jedno od leta, doba u kojem se ne zna da li je to što po vazduhu pršti kiša, ili sunčeva ždraka, zamotana u biserčić kao pucka, iskričava kao sneg, sličnija inju ili rosi nego suncu.

U gradu, međutim, beše magla, takva da se osim prsta pred okom ništa drugo nije ni videlo, i Petar je čekao tramvaj do železničke stanice, gde je hteo da sedne na autobus do kuće.

Biva da se po magli osim vida očinjeg i sluh nekako iskrivi pa se tako Petru učini da čuje svakojake zvuke koji ovom kraju ne pripadaju. U neka doba, čekajući tramvaj, pričini mu se široko pljeskanje vode, kao kada tegljači plove Savom, ili neki drugi brodovi, sasvim se primiri, i u to što u magli u mraku naiđe, on uđe. Plovio je tako sve do kuće.

Kada se mesečina sledećeg jutra proredi, on izađe u belo jutro i vide kako jata ptica uzleću sa polja.

A žito pod onim suncem zrelo, klas do klasa prosto se providi, dremljivo, sašaptava se, sanjari i mašta, nigde kukolja, ni bele rade, ni palamide, negde negde poneka bulka, tek da se vidi kako ovo nije bajka. I nad poljem jutro prostrto kao nagoveštaj nekog drugog života o kojem se ništa ne zna, a možda je još rano da se u njega uđe.

Ptice je pred sobom terao čovek mlad i u punoj snazi, sve mašući nekim štapom i vičući "Ga! Ga!", jer uglavnom behu vrane. Pa se primače i Petru, i reče:

"Dobro jutro, tata. Ja peške dođoh, sve od grada. I ne vidoh boljeg žita od Aluga pa sve do Stublina."

I Petru svanu, i sve posta radost i milina.

Kada se posle nedelju dana Prvoslav pojavi, sahrana već uveliko bi obavljena, i prva daća od sedam dana data.

Prvoslav uredno ode na groblje, zapali sveću i tamo dugo ostade razgovarajući sa ocem.

Krenuo je brodom na put, sa ženom i decom, hteli su malo da prošvrljaju svetom, nije bio na odmoru četiri godine pa je dobio dovoljno dana i za put i da bude ovde, a put je dugo trajao, ipak je to zemlja daleka. Brod je išao na svoje poslednje putovanje, turističko, to je muzejski brod posle tog putovanja postao, sa jednom od prvih parnih mašina, iz 1878. godine, ali on nije siguran da bi otac znao išta o toj prvoj parnoj mašini, ali to sad nema veze, baš nikakve, da li otac zna ili ne zna za prvu parnu mašinu, ovo znanje i ne treba da bi se živelo i volelo, i slagalo sa roditeljem, to jest, detetom.

Prvoslav to sada zna, samo, eto, ne može ocu to da kaže. Najžalije mu je što se nisu ispričali, a Petar bi se iznenadio kako bi njih dvojica sada mogli da se ispričaju. Jer je Prvoslav sada znao, da kako su deca roditeljima životna lekcija, tako su i roditelji deci lekcija, iz iste knjige, i to prva. Samo ovu lekciju neko nikada ne nauči, neko i ne pročita, neko odmah, na samom početku savlada lako ili olako, a on, Prvoslav, je malo duže učio, ali je, eto, naučio.

Zato je on pisao, i nadao se da bi neko pročitao to pismo i možda mu štagod odgovorio, čekao je da mu otac otpiše, već, ako ne on, onda neko umesto njega, jer Petar jeste bio slab i na pisanju i na čitanju. Pa kad nikakvog odgovora nije bilo, krenuli su da dođu.

Mada, spremao da oca tamo dočeka, u Australiji, gde se oženio i sinove dobio, i radovao se da bi se ocu tamo dopalo, svega ima, i složili bi se već.

Pa neka im je prosto, oboma, onda, a njemu nek je laka crna zemlja.

A i žita su tamo dobra, skoro kao ovo ovde.

// Projekat Rastko / Književnost / Srpska fantastika //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa projekta | Kontakt | Pomoć ]