Библиотека српске фантастике

Илија Бакић

ПРЕНАТАЛНИ ЖИВОТ
или Тата, Курва, Доца И Мама

Библиотека ФЛАМАРИОН, 1997. • Издавач: ИП ФЛАМАРИОН, Београд • Уредник: Бобан Кнежевић • Рецензент: Зоран Стефановић

Дигитално издање објавили новембра 1999. у оквиру "Пројекта Растко - Библиотеке српске културе на Интернету": Зоран Стефановић (приређивач и уредник), Милан Стојић и Михаило Стефановић (вебмастеринг). Покровитељ издања "ТИА Јанус", Београд

I
ТАТА

1

Сваку војску прате 4К. Конзерве, курве, киша и керови.

Конзерви има колко оћеш, чак и сад кад су увели смањено следовање. Курве су дефицитарна роба иако се диже ретко ал радо. Киша не постоји. То је чиста измишљотина.

На керове се не жалите. Вуку се по песку и прашини, између шатора; олињале, краставе, слинаве вреће са решеткама ребара, подвијеним репом и климавим ногама. Многима су зуби поиспадали. На очи се навукле жуте скраме. Њушкају, лижу се, цвиле. Понеки завија ноћу док неко не полуди и излети на зиму и упуца га. Мада их, углавном, не дирате. Пречесто су они једина бића која показују да сте им важни. Макар и због клопе.

Проблем са упуцаним кером јесте тај што ујутру мораш да га закопаш. Што пре и што дубље. Све што је од њега остало. Јер, увек се нађе неки рођак чије су вилице довољно јаке да поцепају кожу стомака.

Кад закопаш ноћног певача можеш да, поред, ископаш мању рупу и напуниш је садржајем својих црева. Штедљивији само набаце слој песка на мрцину и обаве то у истој рупи.

У сваком случају, онај који чучи мора стално да гледа око, иза и испод себе. Час посла нека весела пузаљка боцне или грицне јаја. Да л' их привлачи сјај Сунца на кожурици ил мирис -- не зна се. Ал да се довлаче -- довлаче се.

Кад обавиш нужду и обришеш се, па закопаш своје ђубре и протрљаш мало песка између дланова -- хигијена је важна -- можеш да се вратиш у базу. Наравно, ове радње увек се обављају најмање двеста корака од најближег шатора. Још двеста корака од рупе, ал на другу страну, су прве страже истурене. Можеш да се испричаш с њима ако ти познају буљу. Њих, онако умотане, тј. маскиране, не можеш познати. Сви су исти. Никакви. А ако је време смене можеш да попричаш и са разводником страже, који тражи сигурну стазу између угазних изненађења. А увек се може трачовати са братом по нужди. Многи уобичавају да серу заједно, групно: три-четири момка окрену леђа један другом, осматрају, раде и причају.

Пушење за време нужде строго је забрањено и сви то поштују. Не због забране него јер месечари лако нањуше дим дувана. Није јасно како га разликују од свог мириса тј. смрада -- ал, тако је. Можда га ветар најдаље носи. И, хоп, ево их, јурцају и вриште. Понеки, сигурно, угази у рупу са изненађењем. Ово, тј. јуриш, нико није видео. Они који јесу нису знали шта је то јер су им уста већ била пуна песка а глава шупља. И муве воле да пецну гузу али њих је мало на пољу за нужне радове. Оне се држе шатора, помија и ђубрета. Изгледа да сваки рој има свој логор. Како се ви селите, а то је, отприлике, сваке две недеље, више-мање, тако и оне иду за вама. Зато, сваки пут кад се смена врати са страже на положају, враћа се на друго место. Не иде двадесет километара северно па још пет западно, под углом од шездесетпет степени, него обрнуто или другачије. Предео је увек исти: песак и дине, евентуално камен. У оазама се логор никад не поставља, не зна се зашто. Наређење. Јесте да премештање скрива трагове али, испод палми је лепше. Без обзира шта каже докторска електроника. Овако, све чешће се дешава да нови логор буде на месту неког старог. Откопаш мало а оно конзерве. Кад се дигне ветар осећа се смрад оних који су ту били пре ко зна колико. Онда и ти придружиш своје пиксле у крш који ће неко да ископа за коју годину. Но, било како било, кад се спремиш и одвезу те на линију сигурно је да ће и они што остају да спакују ствари и испаре. Што није лоше јер не мораш да се бакћеш са утоваром али је лоше ако си нешто заборавио. То ће да поједе мрак.

А, како је баш данас дан смотре, крајње је време да отераш мамурлук и почнеш да сабираш ноге и руке. Е, ал пошто се клин клином избија, спери грло лековитим банана-ракија отровом. Гарантовано натерава сузе на очи. Има да штрцају боље него кад немаш наочари а шиба пешчана пијавица. Још један гутљај низ утрнуло грло и у форми си. Транспортна врећа је пуна, вуче се по прашини, пушка је о десном рамену, последњи поглед на брлог, пластичну фолију положену на песак, угажену, са барицама цуге, масним флекама, мувама и нечијом, провераваш: твоја је ту, конзервом за главу, и излазиш у Сунце. Наравно, наочари против истог тј. Сунца су на носу, стављају се аутоматски чим отвориш окице.

Строј се већ истеглио низ пут. Стајеш на прво слободно место. Момак с лева, Виц, за главу је нижи. Плава боја шлема љушти му се на темену.

Господин наредник искорачи пред вас. Руке је скрстио на дупету а кошуљу закопчао до гуше. Мало драми гледајући у војску, као да је очекивао елитну јединицу каква сте били пре Пуштања Ветрова, па, кад се задовољио гледајући одрпане, згужване и мусаве, почне да шета и, како код кога дође, прозове га, дерњајући се. Кад дође до тебе дрекне: "Коски", а ти њему у фацу: "Ту", па се окрене на пети, врати испред, тако да га сви видите и викне: "Идемо на стражу. Стање је срање и то утувите. Саће дође камион. Тек што није. "

Буљиш у ту жуту униформу а у потиљку осећаш како нешто мигољи. Црв се пробудио. Сад ће да грицка. Скинеш пушку, кундак тупне у песак, и десницом почнеш да откопчаваш џеп, да узмеш пилуле. Али, како то већ иде, прсти се спетљају а онда укруте и цела шака задрхти, а за њом и рука. Искорачиш а већ стомак дрхти, груди лупају. Жуто под тобом порасте и постане небо. Песак зашкрипи међу зубима. Чујеш их како цвокоћу. Поломиће једни друге. Онда те окрећу и слика белог неба бљеска по сто пута у секунди. Мрље фаца нагињу се над тебе. Прскају те водом. Топла је ко пишаћка.

Полако, опруга у теби успорава и капци не дрхте, црева се смирују. Придижеш се и седнеш. Камион је стигао а момци се убацују. Ископаш, коначно, пилулицу и гутнеш је на суво. Виц седи на некој канти и чека те. Правило каже: коме позли, први до њега га чува. Махнеш му и испробаш ноге. Раде. Он те подупре мало и заједно отклимате до камиона. Тамо ти подупре дупе а руке, од горе, те увуку унутра. Пртљаг су већ утоварили. Виц ускаче и машина забрунда. Шатори остану иза, са типовима који се мувају и керовима. Прође и стража и гусенице се зарију у песак, бацајући облаке прашине која покри, осим парчета неба, све што је остало за вама. Задремаш.

2

Буди те шкрипа кочница и вика. Не знаш где си. Светло пржи једно око, у другом је мрак. "Идемо, идемо", долази са свих страна и неко те гура, притиска. Слика се полако скупља и видиш момке који те прескачу и излазе напоље. Стигли сте, ма где то било. На крају, као последњи, испадаш. Ноге се батргају па додирну тло. Осврнеш се и, изнад глава, видиш прљаво жбуње и палме. Оаза.

Негде испред стиже команда и, опет, строј се тегли а ти стајеш на крај. Из сенки силазе до вас маскирани, одрпани, згужвани и мусави момци. Као двојници. Испред сваког придошлог стане фаца. Твој пар има исту необријану њушку као ти. Само што се сада кези и показује крњке. Наредник гази између врста. Свако мора да буде покривен, да има замену. Ко нема -- остаје.

На нову команду стара стража се окреће и, теглећи вреће, јурне, подврискујући, према свом камиону који је однегде изникао. Тамо се потрпају, са све теретом, и ускоро су само облак вољан да одмакне далеко.

У остављеној тишини строј, савијен под теретом, крене узбрдо. Не треба вам команда. Ти стојиш и тражиш своје ствари а у сусрет ти долази Виц, натоварен. "Добро си", пита. Климнеш и узимаш своју пушку и крпе. Газите, полако, у трагове претходника. Шутнеш понеку конзерву. Што си ближе жбуњу све их је више. Ту и тамо, између опасних гомилица песка, од свежих мина -- оне старије, од дан, два, ветар је скоро изравнао -- вире пипци бодљикаве жице и комади трулог, изгужваног челика. Овде је било добре туче пре коју годину. Коначно стижеш до бусења траве и сенки. Два корака даље, пењеш се на бедем рова и прескачеш. Резервни ров је двадесет корака даље. Иза њега, на средини оазе, ограђена бетонским зидом, је зелена бара извора. Наравно, затрованог. И, наравно, смрдљивог. Мушице играју своје свадбене игре над површином. Оне немају нос па им је свеједно али теби није. Шипчиш даље а зној цури и штипа очи. Наочари клизе са носа. Пушка хоће да падне. Врећа запиње. А Виц је измакао и већ силази у рупу. Добауљаш до степеништа. Мрак који те доле чека пријатно је хладан. Кад погледаш кроз светлаце, седаш на прву клупу, врећа остаје иза, и већ је боље. "Прљи", каже неко из близине. Препознајеш Смивијев глас и климнеш. Зној се хлади на кожи и то је тако пријатно. Табани горе у чизмама. Десно, у мраку чкиљи ред лампи. Спаваона. Од горе стиже наредник и сви се узмувају. У руци држи лист, стаје на средину предсобља и почиње да чита. Одређује прве страже. Оне су увек најтеже. Свако је уморан од пута и најрадије би одспавао који сат. Али... Тебе то не брине. Сви су видели да си имао напад и имаш двадесет четири сата поштеде. Наредник одлази најављујући клопу за пола сата а прочитани псују и свлаче се. Они други остављају ствари и излазе. Мала колегијалност. Пусти другог да спава јер ћеш и ти тако, врло брзо. Тишина се спушта на тебе. Затвараш очи. Неко те гура. "Устај. Ајде у кревет." Рука те вуче. Дигнеш се а таласи језе ковитлају се у леђима. Пушка остаје негде иза а оштро ћебе загребе образ.

3

Наредник те пита, док чекаш у реду за доручак: "Је л' ти боље? Имаш лекове?" "Само пролазан напад. Ништа страшно." "Добро. Ноћас си на дужности." Климнеш.

Иза палми и дина, из црвене магле, расте Сунце. Сенке бледе. Кувар, Смиви, сипа чорбу у порцију, комад хлеба ставља ти у шаку. Враћаш се до Вица, наслониш на бедем резервног рова и срчеш. Течност је млака и киселкаста. Прија. Јежиш се. Праменови ноћне свежине беже пред топлотом. Хлеб је тврд. Испред вас, у рововима, су стражари. У ствари, свих шездесеторица момака, колико вас има, све време је на стражи. Само што једни морају четири сата само да буље у песак а остали то раде кад год им поглед одлута из сенки.

"Како си спавао", жваће Виц. Климаш пуних уста. Чорба је најбоља ако удробиш хлеб. "Цепаш стражу са Петрушким. Од 12 до 04". "Јеби га." "Ако оћеш да се мењаш..." "Нема везе. Добро ми је." Завршавате и односите улошке у канту, плакнете мало кашике у канти и -- правац спаваона.

Уложак је пластична кеса која се стави у порцију и у коју се сипа клопа. Кад завршиш, извадиш кесу и бациш је и тако нема прања порције. Практично. Као и оне таблете које убациш у било какву воду и оне убију све што не ваља у њој па може да се њоме нешто пере. Може и да се пије ал је бљутаво.

Лежуцкаш. На два метра изнад тебе је таваница, довољно јака да издржи лака артиљеријска зрна. Неко је ово дебело изрио, осигурао зидове од осипања и направио чврст кров. Виц спава. И лампу је угасио мада је толико слаба да ти ни своје ноге не можеш јасно да видиш. Смиви седа на кревет до твог, окреће се и каже: "Кроз два дана идем у набавку. Идеш са мном?" "Важи." Он се прући, кревет зацвили, и заспи. Прво само дише дубоко а после почиње да хрче. И све чешће налеће на чворове. Није ни куварима лако. Спавају кад не треба а раде кад није време. Устајеш, из вреће вадиш чутуру и гутнеш. Алкохол опрљи грло и натера сузе на очи. Навлачиш чизме стењући. Проклете змије, шкорпије и остала гамад. Да их нема могли бисте да около газите у патикама. Овако су ти ноге беле, полуобарене, са смежураном кожом која се љушти. У предсобљу нема никога. Из официрске собе, лево, чује се стално куцање радија. Излазиш у бљесак и стакла наочара потамне. Грумен земље и траве, који је неко заврљачио, из чистог зезања, овамо, ето шта је оаза. Четрдесет корака одавде, у свим правцима, и стижеш до песка. А даље су стотине и стотине километара шугаве пустиње, са свом гвожђуријом војне силе, бесповратно зарђалом, и полускуваним, блесавим гомилицама ознојеног меса које се мува около без везе, краја и конца. Сви они се вуку, од ујутру до увече, од +60 до –10 степени, шизнути, напуњени, болесни, са метком у цеви. Сунце пљује топлоту и сиса зној. Сенке су кратке и шупље. Осврћеш се и тражиш оно место. Иза жбуна, с друге стране базена, устаје Ло, намешта панталоне и одлази својим путем а ти пођеш његовим. Клозет је огромна рупчага на чијем дну се роје муве. Поглед на њих, гужвице папира и кратки удах, уверавају те да је боље да потражиш ашовче. Али, увртање јаре над песком каже: Дођи да ти пржим јајца. Скидаш панталоне и чучнеш. После десет удаха смрад и није тако страшан. Пре или касније сва влага испари из говнета. А, и ко ти је крив? Да ниси спавао тако дуго могао си ово да обавиш и пре доручка. Или, најкасније, после клопе. То је најгора ствар са тим променама. Никако да ухватиш неки ред, да се скупиш и организујеш, па да знаш шта кад радиш. А то је оно најважније. Распоред. Редослед.

Кад обавиш радњу и покријеш гузу, са три-четири нова уједа мува који сврбе и пецкају, тражиш следећу станицу. Воду за прање. Сместили су је испод дебелог шатора. Из бурета цури танак конац. Поквасиш руке и станеш да чекаш да се дланови напуне довољно да испрскаш лице. То потраје предуго па се пљуснеш оним што се скупило. Наравно, заборавио си да скинеш наочари. Одложиш их на тезгу за бријање и мокрим прстима скинеш дрље из углова очију, па се забуљиш у фацу у огледалу. Рашчупана, избледела коса, црно чело са белим линијама бора, црвени отисак рама на корену носа, бледа кожица око очију, брада од три дана, крваве беоњаче, суве усне. Ставиш наочари и, за тренутак, слика је црна контура на светлој позадини. Окрећеш јој леђа. Напољу се чини да су сенке дубље. Зид јаре се затворио. Маскирне мреже, разапете између палми праве црне флеке по тлу. Враћаш се на спавање. Зној липти а уједи мува пеку и маме на чешање. И муве су се промениле од Пуштања Ветрова. Подивљале су. Ко да им је израстао нови ред зуба. На крову спаваоне момци су разапели шатор. Мјуз бије унутра. Уђеш. Булт седи за тезгом. Станица рока тешки рок. Момци су поседали на земљу, цугају, четворица дељу карте. Узмеш ознојено пивце а Булт то укуца у свој мали компјутер и одбије ти од плате, па седнеш на земљу и наслониш на јасле, шипку везану за ослонце шатора. Десно од тебе лежи Винтер. Мокар је. Мрмља нешто. Зној цури са чела. Флашу је држао на грудима а она пала и пиво се просуло по њему. Што јако весели муву која мили по бари, срче и задњим ногама гланца крила. Претуриш по џеповима и вадиш задњу, сломљену наравно, пљугу. Запалиш је, увучеш дим, он се рашири унутра и натера сузе на оке, па га пустиш да шишти између зуба. Овде је пушење дозвољено. Они који треба да знају да се ту то и знају па нема потребе за скривањем. Потегнеш. Прво не осећаш ништа сем хладноће која прљи. После дође горчина у грлу. Ставиш флашу на стомак и тргнеш се. Бррр! Прија!.

"Упали телку", викнеш Булту. Слика заигра изнад његове ћеле. Црно-бели Тарзан, преко сателита, скаче са стене у воду, шамара крокодила. Натераш још малко сузица на очи, тек да вода са слике заигра кроз њих, па се расхладиш. Други гутљај већ није онај прави.

4

С оне стране бедема беласају трбуси дина. Звезде намигују. Петрушка петља око електронике. На малим екранима, заклоњеним фолијама, жмиркају црвене и плаве тачкице. Тамо напољу забодени су у песак сензори и требало би да бележе покрете које праве месечари док се шуњају, прикрадају, пузе. Топлотни сензори требало би да забележе сваку топлу тачку која мрда. Свакакви двогледи са појачивачима требали би да направе од ноћи дан. Мале камере закачене за балоне, укотвљене изнад ваших глава, требале би да вам покажу шта је иза хоризонта. Радио везе би требале да вас обавесте о могућим покретима пријатеља и непријатеља. Али...

Проклетој електроници смета топлота, хладноћа, њихове пребрзе измене, јара, ветрови, песак, сув ваздух, влажан ваздух, и, опет, и увек песак. Џаба све фолије и заштита. Пре или касније, а најчешће пре, све те кутијице постану само мртав терет. Цркну. Или, још горе, полуде и показују оно чега нема. Изузецима, а то су двогледи, свака част. Зато је сво то баратање дугмићима губљење времена. Све се, ипак, своди на то да буљиш у мрак и слушаш између два даха. А најбоља помоћ стражару су рупе са нагазном каком и конзерве. Ко год да гази, како год да гази -- у нешто мора да угази. Зато све празне пиксле одмах лете пред ровове. Временом их ветар затрпа, понека олуја ископа а свака смена страже попуњава број. И ма колико да си нацуган, а сигурно јеси, нешто ћеш да чујеш.

Али, Петрушки то није довољно, ни јасно. Он неће да му буде јасно. Стално петља са апаратима, подешава, намешта, ћушка и шкљоца. Обожава те играчке. Ижуљани шлем хвата светло Месеца, док се нагиње да обрише прашину са екрана. Овде стража не треба да се скрива и маскира. Зна се да је ово место ваше и да у њему увек некога има. Са базама, у позадини, је другачије. Тамо се увек скривате од могућих изненађења. Буљиш кроз двоглед у хоризонт. Све је црвено и помало мутно. Ивице дина се обрушавају. Зевнеш. 02:19. Право време за дремку. Дах је лака измаглица. Мора да је добар минус. Камен пуца због тих свакодневних осцилација температуре. Паметнији попушта, кажу. Петрушка прилази, стане крај тебе и мало блене напоље. Онда климне главом и унесе ти се у лице: "Си чуо нове вести?" "Ц." "То је лудница." Окреће се и прошпарта низ ров, стане мало, па се врати. "Ово није нормално. Чујеш ти ово?"Не вреди да одговориш. Не слуша он тебе. Вади слушалицу из десног увета и упери је у тебе. "Сви су поблесавили. "Као буљиш у дине. "Ја не могу ово да сватим." "А ти немој да слушаш вести па ће ти бити боље. Ионако серу." Иза се проломи лом. Падају лонци. Смиви је устао да вам спреми нешто да огрејете плућанца.

5

Гусенице рију песак а ветар га баца испред камиона. Ларс, возач, псује. Смиви и Булт се смеју. Жути крњци вире из уста. Онда се, наравно, закашљу и пљују на под. Прашина се увлачи у грло и гребе. Зато се ти кезиш затворених уста. Кабина је сауна. И зној се зноји. Сунце шиба у кров из све снаге. А тек је 10. Возите се већ осам сати, од како су јавили место рандевуа. До складишта ће требати још три-четири сата, ако се негде не заглавите. Проблем са складиштем је што се не зна кад ће које бити пуно. Испоруке су нередовне и несигурне. Типови из главних база, на обали, увек нађу неки изговор. Или их ометају олује или кварови на хеликоптерима или су посаде некомплетне. Зато се дешава да складишта, дубоко у копну, месецима не добију ни ролну папира за буљу. Разлози за тако нешто сигурно постоје али прашинари траже клопу, кад су гладни, и воду, кад баш мора, и ту нема Бога. Идеја са рандевуом је испала најпаметнија. Они из складишта зовну, одређеног дана, и кажу: Има робе, долази, и позвани крећу. Ако не зову значи: Смањуј оброке, нешто је зарибало. А и незгодни сусрети са месечарима су тако проређени. И тако, сад ви јурите на састанак са још бар туцетом других камиона, из других постаја. И све путање се срећу у једној тачки.

Булт отвара мали фрижидер и дели лименке пива. Два сата и три пива касније избијате на нешто што би требало да је пут и машина бесно јурне напред. Предео се полако мења. Све чешће из песка израстају камени врхови а хоризонт рецкају зупци далеких планина. Сунце коначно потоне. Са њим и ветар. У дубоки сумрак увезете се са упаљеним фаровима. С оне стране прозора камен крупња и црни. Мрак належе на капке и затвара их.

Буди те шкрипа кочница. Стежеш пушку. Напољу се врзма гомила шлемова са флуоресцентним УН. Рампа се диже и стигли сте. Складиште је ледина на коју су натоварили свакакве сандуке и четири шатора. Смиви и Булт одлазе са листама до надлежних. Ларс мало петља око машине и цираде, па брише руке и одлазите у највећи шатор. Лампе намигују кроз прозорчиће од пластике. Унутра је гужва. Дим се искрада напоље. Цуга се точи само за суву лову ал је бар јефтина. Нико никога не познаје и сви су задовољни што виде да има и других, једнако одрпаних и мусавих фаца. Лакше је кад имаш некога сличног себи, кад ниси најгори. Кад видиш да сте сви у истим говнима.

Докусуриш пивце и пробијеш се кроз шарене униформе и разговор напоље. Одмах иза угла жубориш. Кроз прозор, иза леђа, стижу речи: "И пусти ме да одем на телефон. Вратим се за пола сата и имам шта да видим. Исецају га из тенка. Кумулативна. Глава му ко две песнице. Јеби га. Учинио ми човек услугу." Окренеш се али фаце су само мрље. Спремиш цревуљак питона у гаће и вратиш се унутра.

Ларс се загрлио са неким типом и маше ти. "Замисли, он и ја смо из истог места, из исте улице. И тамо се никад нисмо срели. Он се јавио на позив." "Ваљда бисте се срели да је улица била једносмерна", кажеш. Смејете се. Земљак части пиће. И он цепа стражу на некој чуки. Ветар толико брија и шиша да у сваком говнету има бар кило песка. А кад се попиша низ ветар они на мору мисле да је киша. Још се смејете. У неко доба стижу Смиви Булт. Ударите још по туру и -- налево круг. Ларс се љуби са земом.

Камион је накрцан. Једва се креће. Ипак, полако, добија брзину. Свиће пред вама док машете стражи. Ветар се диже и бије ситно по прозорима. "Шта има лепог", питаш Смивија на уво. "Свега. Горива, клопе, воде, дрнча, мало муниције..." "А течно?" "Нема бринеш." "Трава?" "Ниси мали." Сад сви знају да све што је пре Ветрова било забрањено и даље стиже и да га деле са клопом. Војска је увек бринула о својој деци. Ако је нешто било забрањено били је зато што није 100% контролисано. Сад знате да све иде из исте, једине руке.

До оазе вам треба цео дан. Стижете у поноћ. Без испаљеног метка. Ал сте се три пута заглавили.

6

Дани теку. Исти. Само их промена смена разликује. Две најтеже су оне од 08 до 12 и од 12 до 16. Зовете их крематоријум. На плус педесет и кусур нема где да се сакријеш. Ђаволи цупкају у јари. Ваздух се улепи, мораш да га гураш да би удисао. А он неће у плућа. Затварачи пушака усијају се ко роштиљи а шлем изиграва рерну. Од 16 до 20 уме да буде гадно јер почињеш у сред кључања. Али, врелина полако попушта и све је лакше што је крај ближи. А кад завршиш смену, било коју, зна се: ако Булт ради, на ладно пивце, а ако џоња и ти му се придружиш.

Редослед смена је углавном сталан: једна прва (00-04), једна друга (04-08), једна трећа (08-12), једна четврта (12-16), једна пета (16-20), једна шеста (20-24), два дана слободно. Између смена ради шта ти се оће ако ти наредник не нареди нешто. Какав си на крају смене није битно. Ако си жив. Ако ниси, вероватно нису ни остали. А ту важи погодба: како ти чуваш мене тако ја чувам тебе а обоје се молимо Богу и осталима да нас ђаво заобиђе.

И тако то тече. А онда се деси узбуна.

Будиш се тешко, прослављали сте плату у кантини, али онај што те дрма не одустаје. Усправиш се у кревету, у глави бућне, а дежурни већ буди друге. Лампе жмиркају. Устајеш, ноге траже папуче а руке кошуљу, у гомили на поду. "Ајде. Не треба да се облачиш", каже неко и крећеш у предсобље. Тамо су сви рашчупани, подбули спавачи. Наредник стоји на првом степенику за напоље. Из официрске собе пиште сигнали.

"Слушај вамо", дрекне наредник. Кошуљу је погрешно закопчао а десна ногавица вири из чизме. "Добили смо поруку од команде области. Стражарска постаја на шездесеттри километра јужно од нас је нападнута. Не зна се какво је стање јер је радио у прекиду. Успели су само да пошаљу СОС..." "Значи, нису их заклали на спавању", кажеш себи и онима који чују. "Од сад, а сад је", гледа на сат, "22:43 подиже се борбена готовост. Стража ће бити удвостручена. Мислим да вам је јасна ситуација и шта треба да се ради. Ајд сад на спавање. "

Разилазите се, разбуђени, а наредник и дежурни излазе. Сигнали и даље пиште а везиста придржава рукама слушалице. Не желиш да знаш шта он чује. Лежеш а сан дође па побегне. Хркање и прдежи кажу да се момци не нервирају сувише. Навикли сте већ, за ове три године. Фрка је била у почетку, кад је пуцање било свакодневно а гранате праштале по главама. Кад су месечари пукли и ватромет се смањио. А после Пуштања Ветрова све је стало. Фронт се расуо. Нико није напредовао, сви су се повлачили. Хаос на обе стране. Сада је то, како-тако, сређено. Зна се где су ваши, где они. Чарка се помало али нит имају они снаге нит ви. Најопасније су, у ствари, банде које базају по пустињи и брдима. Они се провуку између стража и кољу шта стигну. А изгледа и кога стигну. Не бирају. Ако нема вас могу и своји. А ако се стража јавила значи да су још неки живи. Можда се и извуку. Можда им они из најближих база пошаљу коњицу, на време.

И тако, уљуљкујући се, заспиш.

Готовост је била готова за четири дана. Нико се није појављивао и прашина се слегла. Уосталом, момци су дупле страже искористили тако што су двојица била у рову а друга двојица у кантини. После два сата би се променили. И имали шта да виде. Број дина се удвостручио. Тако су Смиви и Булт највише надрљали. Нон-стоп су морали да држе отворену радњу. Увек кад су узбуне јако се ожедни.

Шестог дана тргао те је пуцањ. Јара је била густа, зид. Иза ње, песак се увијао и гутао сам себе. Учинило ти се, за трен, да пуцња и није било. Тишина је одмах зарасла.

А онда стигоше повици. Извириш из рова. Сви су се узмували, сви сем страже. Упиташ момка који прође шта је било. "Изгледа да се неко укоко." Забуљиш се у зид. Тога је било често, нарочито после Ветрова, али одавно нико се није убијао. Кожа на мозгу је задебљала толико да се више и не мисли дуже од четири сата унапред, до краја смене и улажења у кантину. Ипак, човек пукне. А тај човек је био Винтер.

На бару усирене крви, испред кантине, већ слећу муве. Булт излази и затрпава је песком. Погледа те одоздо и каже: "Срање." "Где су га однели?" Слеже раменима. Видиш да нема ништа од ладног пива иако је Сунце у зениту, па се окренеш и вучеш у спаваону.

Доле су сви узмувани. Седе на креветима и цупкају. Прућиш се и ћутиш. Ионако ћеш да покупиш све из разговора. "Немам појма", каже неко далеко. "Јесу звали еликоптер?" "Јесу, ал неће дође." "Што?" "Па, нису баш рекли да неће ал, као, имају итну интервенцију, па, кад заврше то ће дођу." "Ко да ово није итно." "Јеби га." "Да је био трезан сигурно би се кокно из прве." "Много је пио. И на стражи је био мортус." "Одакле је?" "Појма." Говорници заћуте. И ти претураш по глави. Ништа. Не можеш да се сетиш ни кад сте се први пут видели. Дал на искрцавању, кад су вас постројили и прозвали, или кад сте се голишави трљали до крви, под врелим пљуском смрдљиве воде која штипа, после Ветрова. На почетку је строј био дуг, ко ће попамтити све фаце испод конзерви, после се скраћивао ал... Једино у шта си сигуран је да сте заједно добили вакцине. Зафркавао је тремароше да се не брину јер је игла 100% тупа и није окренуо главу кад су му је кркнули под кожу. Кад је то било? Пре или после Ветрова? Пуно нисте разговарали. Само оно обично: Де си, како је, и тапшање по раменима, у пролазу. И, редовно, певање и грљење у кантини.

Ако је неко још нешто рекао, не знаш. Заспао си.

Ујутро, после доручка и петнаест минута личне хигијене, одшеташ до новог шатора, постављеног прошле ноћи подаље од редовних путева. Доца седи испред и пуши. Очи су му, као и увек, буљаве и крваве а рука дрхти. Он и није прави доца него болничар, тип са завојима и аспирином за прву помоћ. А и тиме се слабо бави. Углавном лежи у официрској соби, прича се да има неки чин ал не носи, и лоче. Кад је задњи пут разапео своје шаторче вероватно се ни сам не сећа. Кад је било Пуштање Ветрова није био ни од какве користи. Људи су, свуда около, где се ко затекао, повраћали крв и своја црева, кожа је пуцала, очи цуреле, грла се цепала од урликања, момци су гризли један другог и саме себе, откидали комаде меса, падали у кому, пена им цурела из уста, а он ничим није могао да помогне. Бежао је од кужних као и сви други. Уосталом, нико и није могао да помогне.

Сад седи и буљи у дим. Не подиже поглед кад му приђеш. "Како је Винтер", питаш. "Добро. Дао сам му инфузију и запушио рупу. Вечерас стиже коптер." "Ће се извуче?" Слегне. "Да уђем да га видим?" "Не. Спава." Слегнеш. "Добро. Здраво." Нема одговора.

Враћаш се у спаваону, да одремаш још који сат, док није запржило. Испред првог рова, конзерви и три чучавца, Смиви и неки момци постављају соларне плоче. Од кантине до тамо теку цеви и црева. Булт изађе и маше радницима. "Шта је то", питаш. "Треба нам струје. Сав лед је отишо а акумулаторе треба штедимо. Тек за два дана идемо у набавку. Пиво се отопило и вруће је ко прокувана пишаћка." "Ба. Бљак-фљак." Згађен, сиђеш међу лампе. Задах је, и поред вентилатора, суров: ознојене ноге, чизме, штрока, беле наслаге испод кожурице, прљаве уши, прдежи и пувањци. Али је, ипак дом.

7

Хеликоптер је стварно стигао то вече. Велика бела конзерва са плавим УН и црвеним крстом. Наредник, доца и два дежурна претрчали су преко нагазне зоне и кроз прашинчину, од незаустављених елиса, утурили носила у бели стомак и машина врисне и скочи у вис. Експедитивна раја. Одмах затим рок је грунуо из све снаге. Свима је лакнуло.

Дани настављају да се вуку. Цуга се и пуши мало жешће него што је било пре. Или то сећање вара. Пиво прија, грла су жедна, сува, испуцала. Снови од траве блистају. Доца је срушио свој шатор и вратио се у официрску собу. Ако се неко посече може тамо да тражи фластер. Наравно, пошто се, и изнутра и споља, дезинфикује. А Смиви укуцава у компјутер све задужено. Сува лова ионако никоме не треба. Пре или касније, плата коју би момци подигли код Смивија завршила би код Смивија. Зато је и уведено овакво плаћање. Будите савремени, плаћајте чеком. Е, сад, ако би наишле какве цице, Смиви би морао свакоме да кане коју кинту јер се услуге у натури плаћају директ у касицу-прасицу. Исто тако, ако неко иде негде, узме мало кеша. Ал, нико не иде нигде и све остаје у фамилији.

Онда, три дана пре него што је ваша смена требало да се сврши, кад су требала још три црвена крстића да се ударе поред оних дванаест на календару испод Бултове тезге, а што је он радио свако јутро, чим отвори очи, а момци га мало-мало приупитају: Си ударио штриклу, а он сиса цигару и кези се: Не, ти'ш да ми кажеш, тачно у 10:13 бупне, на равницу испред вас, велика бела конзерва са плавим УН и црвеним крстом.

Стража дигне дреку а ти, са спавачима, измилиш из спаваоне. Наредник, закопчавајући се, јурне у сусрет гостима. Чак и доца извири, чкиљећи, и пита: "Који су ови?" Предузимљивији момци одмах упитају везисту који је, наравно, остао да чучи са све слушалицама. Он одшкрине један тањирић са увета, да чује шта га питају, одговори да појма нема који су, нису се, како је ред, најавили, и врати тањирче назад да слуша куцкање и поруке и сметње. Збуњеност не потраје дуго. Наредник се врати и каже да је стигла лекарска комисија за систематски, периодични преглед и да сви који нису на дужности има да се нацртају испред ње чим они отворе шатор. Кантина се, до даљњег, затвара, због исушивања пива из крви. На то момци одахну и врате се доле. Ако некоме буду требали -- нек зове.

Од систематских прегледа ниси могао да живиш после Пуштања Ветрова. Мало-мало па наиђу неки беломантијаши па дај крв, пишаћку, слине, говно, бале, устани, диг се, диши, не диши, гледај, жмури. Сви који су некако преживели лудницу и могли да стоје, мерени су и премеравани, слушани и саслушавани. После годину дана почели су да долазе све ређе. Од једанпут недељно на једанпут месечно, једанпут у два месеца, у три месеца, у пола године. Задњи пут су били пре годину.

Долази дежурни, црна сенка у довратку и викне: "Ајде први десет." Бројиш оне који излазе и видиш да је момак крај тебе устао као осми. Дижеш се. Напољу цврчи камен кад пљунеш на њега.

Доце су разапели шатор тамо где је био онај а Винтером. Падне ти на памет: дал то није повезано? Можда су у Винтеру нашли нешто па сад оће да провере да није нека зараза. Ко зна какви бакцили, бактерије и остала гамад се вуку по лишћу палми и коте у бари. Ошацујеш базен и веселе мушице над њим са топлом мржњом.

У шатору, седморица белих се разместила и први пацијенти већ ударају слалом између њих. Команда је: Скидај се наголо. Стојиш бос и ружичаст на фолији коју су разапели као под. Придржаваш киту. Није да ће да падне или да је ови нису, бар сто пута, видели, него је рукама тако најзгодније. Ваш доца ти, сав важан, утури у шаке папир са подацима ко си, шта си итд. Дајеш папир првом доци а он га склања и вади ти крв из вене. Кецељица му је упрскана као и рукавице и маска. Узима колико му треба и враћа папир. Следећа капија те пипка, слуша плугерице и враћа папир, трећа пипка стомак и враћа папир, четврта вади црно испод ноката и враћа папир, пета завирује у уста и враћа папир, шеста ти гледа у очи и враћа папир, седма те тера да се натрћиш па ти размакне гузове и разгледа чмар а онда ти каже да се исправиш и да га огулиш, па, кад разгледа ружичасту кожурицу, врне ти папир и упути у други део шатора где седе тројица главоња. Дајеш им ишарани папир и, без команде, седнеш на столицу пред њима. Они буље у компјутерски екран, климају, мало те шацују испод ока, климају и опет буље. Онда средњи главоња упита: "Имао си напад скоро?" "Да." "Лекове пијеш?" "Да." "Добро. Можеш ићи." Устанеш а они твој папир згужвају и баце на под. Провучеш се поред момака на којима раде, обучеш се па напоље, у кантину.

Тамо је гужва мања него обично. Булт је подгрејао мало супице па стојећки ручаш. "Шта раде?", пита те. "Зајебавају ко и увек." Има још сат до почетка твоје смене и враћаш се у спаваону. Сенке пеку. Доле извлачиш пушку испод кревета и, као, мало је чистиш. Неколико момака се смеје. Прегласно. Лака нервоза. Никад не знаш шта могу да ти нађу. Излазиш и јављаш дежурном страже да преузимаш дужност. "Стање је редовно", каже стражар кога смењујеш. "Шта има тамо?" "Тамо је срање редовно", одговориш а он те пљесне и оде. Осећаш како ти се јаја зноје. Чекаш да ти се Виц придружи с друге стране рова.

Уместо њега стиже дежурни и један момак. "Ајде", каже дежурни. Пењеш се а момак ускаче. Дежурни те води до малог строја тамо где је био шатор доца. Тамо већ стоје четворица. Виц, Булт и још двојица. Поред сваког стоји транспортна. Једна је вишак. Стајеш поред ње. Неко се потрудио да те упакује јер му се страшно жури. Наредник ти даје кеш. "Остатак плате." Бројиш и изгледа да има више него што би требало. Погледаш Булта а он намигне. Силна су чудеса безготовинског плаћања. Пада команда и крећете преко линија и конзерви до хеликоптера. Доце су се спаковале и елиса се врти. Осврћеш се. Наредник ти клима. Не знаш дал да га пољубиш ил пљунеш. А можда ту и нема разлике. Убацујеш врећу а руке те вуку, ноге се одлепљују и машина скаче. Врата се затворе. У полумраку белесају се беоњаче.

8

Стигли сте, ма где то било, у 02 сата, свако са својим мислима.

Са писте вас дежурни одводи у шатор. Бацаш се на кревет и већ си заспао. У 05 вас буде. Зато што сте стигли касно одобрено вам је продужено спавање, каже дежурни. Запажаш реч "одобрено" и слутиш проблеме. Напољу је већ претопло. Плакнете се у шатор -- умиваони па, правац менза. Клопате комад хлеба и шољу чаја.

Она два момка се зову Мер и Клип.

Дежурни вас из мензе води у нови шатор где скидате све старе крпе и веш и чизме и добијате нове. Чудно је шетати у нескорелој униформи. Тамо, назад, добијали сте нове крпе увек кад их има у складишту. А то је бивало ретко. Наравно, прање није долазило у обзир, воде је мало, сапуна мало, воље још мање. Чизме језиво шкрипе и добијате по тубу креме да их средите. Дежурни вас чека на излазу, изгледа да сте ви његови пацијенти, и води вас у спаваону. Није нарочито причљив. Писта, преко које шкрипите је огромна а по њеним ивицама размештени су шатори, улице шатора. Место не личи на болницу или лудару и то је први разлог да одахнете. Други је што видите, ту и тамо, по неку групу момака, вођену од намрштеног дежурног. Изгледају слуђено као и ви и смеју се кад виде да нису сами.

У спаваони се малко извалите у хоризонталу. Превише новости умара старе борце ко што сте ви. Дежурни дува ал кад види да нема друге и он се извали на празан кревет. Прихвата Мерову пљугу ал му ни то не развезује језик. После пуш-паузе узимате пушке и ајд напоље. Већ је озбиљно загрејало. У новом шатору своје старе танџаре раздужујете за нове, увијене у масни папир. Дају вам дрнч, уље, крпе и одведу до тезге. Испод папира је прс дебела маст, полурастопљена. За пет минута сте улепљени до лаката. Гланцање пуце није работа коју сте, у задње време, претерано упражњавали. Дани кад је борба са песком значила исправну пушку која главу чува, лако су заборављени.

У 11 дежурни најављује тајм-аут и води вас да се оперете, па, опет у мензу. Бела кисела чорба. Зној цурка ли цурка. Запалите по једну над празним тањирима. Дежурни намигне: "Време је за дремку," каже. "Ц. Време је за пивце па дремку", кажеш. "Не", каже он, "одма дремка." "Нема шансоне", додаје Виц. "Пива па крпе. "И остали климају. Овај види колко је сати и попусти, под условом да сви попијете своје таблете. Гутнете их насуво и будете одведени у шатор у другој улици. Цуга је крваво скупа. Пребројавате се и испада свакоме по доза. Цуцлате полако, да дуже траје. Около се мува све неки непознат свет. Нема зафрканције. Свако се смеје у свом друштву. Још никоме није јасно ко је у већим говнима и нада се да су то они други.

Кад сте исушили дна, вратите се у крпе. Свлачиш кошуљу и хваташ Бултов поглед. "Сјебали смо се у тоталу", шапнеш. Он климне.

Не спаваш, жмуриш. Дежурни стиже тачно у 17:00. Не мора ништа да каже, само отвара крило, пусти мало светла и сви сте на ногама. Стара обука пробија се и диже главу. Највећи је штос да си будан пре него што то они оће. Да не могу да те изненаде. Враћате се дрндању пушака. Оне стоје како сте их оставили и пуштају маст. За вечеру срчете компот. После клопе, дежурни вас поређа по писти, поред осталих момака. Меркате се крајевима очију. Кад испред вас стане главоња са кило чварака на сваком рамену и оним дркаџијским огледала-наочарима, јасно је да сте сви у строју у каки.

А нацифрани се раскорачи, скрсти руке на буљи и дрекне: "Борци! Нећу много да вам дужим. Скупљени сте као најбољи, из неколико најближих логора, да бисте обавили један задатак: стотридесет километара јужно одавде је објекат који морамо освојити. У питању је напад и чишћење терена, блиска борба. Имамо два дана да се припремимо. По нашим проценама ударићемо са три пута већим снагама да би исход био 100% сигуран. За прекаљене борце, као што сте ви, овај посао је мачији кашаљ..." "Пичкин дим", промрсиш. "Само да се не загрцнемо." Клип те гурне лактом. Претерано си са изражавањем свог одушевљења. Главоња вас све поздрави, даје вољно и оде. Све оне петарде типа: слобода, правда, ваша снага итд. одавно су избачене. Нико се не пали на то.

Разилазите се отежалих ногу. У спаваони Виц и Булт поседају на песак између кревета и задиме. Миришеш траву а Булт ти додаје једну пљугу. "Из златне резерве", каже. Удишеш дубоко.

Једна глава провири унутра и викне: "Момци, ако сте за мало цуге сврните код нас. Мммм! Ако имате, понесите и те слатке пљугице. Ту смо поред." И већ га нема, остаје само кез.

Устајете. Вадиш из вреће чутуру. Има још мало оне ракије од банана. Отпијеш па даш даље. До тебе стигне нешто што личи на разблажени медицински алкохол са мало екстрата лимуна и натерује зној на уши и слине на нос. Тако опремљени крећете на журку, мјуз се чује на далеко. Направили су је у шатору-мензи. Истресете садржаје чутура у пластично буре са славином. За вама то раде и нови гости. Бармен промућка резервоар па наточи у чутуре. Укус је грозан ал изазива тренутно помрачење вида и одваљује месо куд прође. Подвриснеш.

9

Сутра имаш рупу у глави и не сећаш се како си дошао до кревета. Умивање не помаже. На путу за доручак јављаш се свима који ти дођу у сусрет јер се и они теби јављају. Све их знаш, само не знаш одакле. Чај има укус помија и, замало, да га бљукнеш преко стола Клипу у фацу. А и он има исти проблем.

Дежурни вас одводи по пушке па -- на чишћење. Почињеш да се сабираш. Прво сконташ да су дежурном израсли нареднички чинови. Што није никакав разлог да га зарезујеш више него јуче. Ниси пизда. Ни други. Он то и капира па се не пува и упувава. Кад сте расклопили и склопили и расклопили и склопили пуце, он вас изводи на лако разгибавање. После десет минута трчкарања сви шиштите. Осећаш како су ти плућа порасла а ребра нису, па не дају да унутра уђе онолико ваздуха колко ти треба. Зној липти. Коначно добијете вољно па се скупите у танкој сенци шаторског зида, палите пљуге да огрејете груди и плакнете плугерице. Наредник нема ништа против ако сте попили лекове. Гутнете их насуво. И са таблетама је било као и са свим осталим: фрка после Ветрова па, онда, све чешће прескакање њихово. Ако ти је добро што би се трово? А, њихов укус квари укус цуге и траве а то, свакако, није добро. После паузе наредник би да се опет забављате, са препрекама. Али, напољу је рерна и ви се нећкате. Он инсистира.

Полигон је иза друге шаторске улице. Успут срећете мокре и мусаве момке са кезовима испод шлемова и прашњавих наочара. Препреке провлачи се-пузи-скачи-пењи се прелазите све их обилазећи. Нареднику сине лампица ал, шта ће? Скупи вас и трк у шатор, на ладовину. И он је црко само не сме да призна. Бућкате у хоризонталу и -- дремка. Пушке, онако лепе, ћушнете испод кревета. На ручак нико није отишао. Будиш се улепљен. Једва отвараш очи. Ко да има песка у њима. Момци још хрчу. 16:38. Нема наредника и Вица. Жедан си. У чутури нађеш ону мешавину, гадну, ал дезинфикује. У 17:00 наредник стиже и идете да се умијете, па правац гланцање цеви. У по гланцања претпостављени извали да, после, следи кондиционо вежбање. И, у року од два минута, објасните му да сте ви старе кајле и да, ако оће да од вас има неке вајде прекосутра, батали гњаважу јер ћете само да набијете мускулфибер-бибер, а то није здраво ни за њега. Морао је да призна снагу ваших аргумената.

Мало после стиже Виц. "Де си био", пита Булт. "На телефону. Пито сам Мурна и он ми средио..." "Кога си пито?" "Мурна. Наредника." "Опа, почели смо да паразитирамо па се увлачимо. Тако рећи смо интимни." Виц баца поглед на наредника. Овај ћути. "Ма не, него сам мислио..." "Добро де, не вади се, само се уваљујеш. Си добио везу?" "Ц. У ствари јесам ал нико није дизао слушалицу. Негде су изашли." "Е јебига." "Ако још неко хоће да зове можемо да средимо за после вечере", убацује наредник, сад Мурн. "Не би било лоше", каже Клип. И остали климају. Ћутиш. Кнедла расте у грлу.

После вечере дискретно одеш у клоњу и запалиш једну.

Телефони иду преко сателита. На почетку је група техничара ишла од логора до логора, постављала тањир, нациљала и свако је могао да се чује на пет минута са својима. Гужве су биле дебеле. После Ветрова ствар се стумбала. Везе су полуделе. У ствари, све те бомбе са болештинама и још понека А бебица, разбуцале се шта су могле. Тамо, међу цивилима, штета је била огромна. Требало је добрих седам-осам месеци да се ствари, колко-толко, среде, и то тек кад је и тамо војска преузела власт. И, понеко би успео да добије своје. Што је значило да су живи, преживели.

Ти никад ниси стигао до везе. Сваки пут аутомат би рекао: овај правац је привремено блокиран и пип, пип. Шта је то значило? Писма нису стизала. Живи ли су? Ниједно твоје писмо, док си писао, није се вратило. Коме су стигла? Ако су стигла? Ко је на тој адреси? Има ли је још? Време је проредило позиве. Једноставно, расла је рупа између два шкрабања речи. Ни раније, док си био у другим УН мисијама, по свакојаким вукојебинама, ниси претеривао са јављањем. Довољно је било сазнање да тамо има некога ко те чека. Такав је живот профи-војника, мислио си. Правдао се. Сада је лик жене и детета само мало даље, мало блеђи. Никад ниси помислио, озбиљно, да им се нешто десило. Не може то њима, везе су у прекиду, само блокиране.

У шатору није било никога. Свлачиш се и лежеш. Гутљај из чутуре истерује зној. Напољу се ори песма. Спавај. Спавај.

10

Наредник је отишао да покупи план за акцију. Ви се мувате по шатору. Гланцаш наочаре, фотоосетљива стакалца. Придружују се Булт и Мер. Виц спава. Клип је испарио негде. Око очију кожа је бледа и осетљива. Стакла држе заветрину и сад осећаш неко ситно голицање на капцима. Бришеш их и међу прстима се дроби прашина.

Пре подне се отегло. Наредника нема ни после ручка. Ударите по мало цуге, гарнирано са травом. Булт је покупио лову и донео сваком по девет пљуга. Пушиш док жар не опрљи прсте. Онда се прућите и закњавате, љуљајући се. Тај Булт свугде има везе, думаш и џоњаш.

У 18:10 стиже шеф. "Полазимо за два-три сата. По десеторица у хеликоптер. Чишћење терена. То знате. Објекти. Чувај главу и леђа оном испред. Ајд сад. "

Свако отеже са облачењем. Ако збрзаш, полудећеш од чекања.

Момци иду да пишају, перу се, пуне чутуре. Пишаш, переш се испод пазуха. Затежеш чизме. Удариш им још мало креме. Облачиш кошуљу. Преко ње иде панцир. Три пута га закопчаваш. Онда је на реду шлем. Плава излупана конзерва. Треба је наместити тако да стоји чврсто а да не дави. Права мала филозофија. Наредник, Виц и ти идете по муницију. Донесете по триста метака за сваког, плус четири бомбе. Наравно, свако има по два-три оквира резерве. Кад си се накитио, шкљоцнуо затварачем који пут, обесио чутуру, у десну чизму турио нож, време је за пишање. Напољу је црно и свеже. И у стомаку је свеже. И иза врелог чела. Ту се, изгледа, искуство не рачуна. Тек кад зазуји онда се види ко шта зна. Из даљине се чује машина. Небо грми и позициона светла падају из мрака на писту. Смоташ црево и улазиш за пушку. Сви стоје. Наредник ти даје таблу са четири таблете. Стрпаш је у панцир. Излазите.

Пут до писте је кратак. Песак шиба по лицу и наочарима. Рефлектори сијају горе, у црно. Машине силазе, гутају људе и скачу назад у мрак. Дежурни петља крај писте са папирима. Показује ко је на реду. Упире прст у вас. Трчите, погурени и пењете се, заузимате слободна места, везујете се. Пушка је међу ногама. Више нема речи. Само врисак елисе која комада ваздух. Бројиш. Дванаес људи је унутра. Два пута пет плус два официра. Одлепљујете се.

Светло остаје испод, све мање. За њим, с друге стране округлих прозора и у квадрату врата, стиже ноћ и смањује сјај црвене лампе на прегради која вас дели од пилота. Полако постајеш свестан да се вибрација машине увукла у месо и црева и да си део метала. Сувише си уморан да погледаш на сат. Капци се самовољно дижу, стално откривајући исте сенке кроз које не видиш. Топлота се буди у корену ките.

Кад црвену смени зелена лампа, промена је готово болна. Затрепћеш а песак под капцима засече очи. Нагнеш се, ослоњен на појас. Наредник показује круг па га сече на пола. Још пола сата. Погледаш преко рамена, кроз прозор. Чудан мрак клизи напољу. Ковитла се, буја, цепа. Иза њега је некакво бледо светло.

Онда у ноздрве уђе дим. Нешто гори. Али, ритам хеликоптера се не мења. Дишеш дубоко. Кнедла се пење и затвара грло. Не можеш да прогуташ слину. Осврнеш се. Момци су се узмували. Њушкају.

Коначно, Сунце упузи кроз прозоре. Затим неко отвори врата. Иза црних праменова који бледе, горе, назире се небо. Под се нагиње, затегне појасеве и дан уђе међу вас. И отвара слику.

Срца света.

Разлога за сву ову силу и снагу што се ваља по песку и дроби и кида и цепа све на шта наиђе и сваког на кога наиђе.

Слику нафтног поља.

Због кога су ствари почеле. Јер, ко има власт над њим може да и даље живи као и његови преци. Не треба да се мења. Треба да још мало усаврши старе проналаске и сабира лову а нове идеје, од којих профит не стиже одмах, остави некоме ко ће да дође после. За сада је довољно забити сисаљке у срце и сисати. Из све снаге. Ако неко смета биће спаљен, растргнут, затрт. У име опстанка, свог наравно.

Једино што су се, овог пута, дебело прерачунали. Они које је требало самлети имали су петог кеца у рукаву и у пропаст повукли и оне са покером у прстима и пиштољем на столу.

Ипак, сисаљке су радиле.

Ове испод вас неко је покварио и шест буктиња шикља у небо. Дим застире небо и сумрак је над песком. Хеликоптери су летели у диму и сада испадају из њега и шибају доле, међу цеви и хангаре.

Пролећете између два пламена. Ватра тутњи, дебели стуб пламена забијен у небо, пумпан одоздо снагом отворене артерије. Осећаш врелину. Црвени сјај разлива се по опреми. Отвараш џеп, вадиш таблете и, док понирете, све ближи тлу, ломиш једну зубима и гуташ део а остатак пљујеш. Не треба ти пуна доза стимуланса од кога си јак и брз, не осећаш бол и немаш страх у гаћама. Видео си превише момака који јуре и тамо где нико нормалан, ненапумпан, не би и како их меци буше у по корака. Треба ти снага и брзина али не и празна глава.

Зелено светло почиње да намигује, одвезујете појасеве, наредник је на вратима, под се нагне и он искаче а за њим следећи и следећи. Устајеш и долазиш до отвора и скачеш. Три метра ниже, песак ти залива врат. Враћаш дах истеран ударцем и трчиш, погнут, до заклона, дебеле цеви из које чуче момци. Нико не пуца. Осврнеш се и гледаш како искачу преостали, а онда се машина диже, право у вис и односи свој звук уместо кога дође шапат пламенова са хоризонта. Буктиње су стубови-носачи шатора са чијих врхова покров дима пада и спаја се са песком. Боје су избледеле под њим. Као да си на дну базена. Светло игра, смењују га мрље мрака, враћа се, јаче, слабије. Као испод таласа. По песку пузе змије сенки.

Други хеликоптер спушта се, лебди над вихором песка и први момак скаче. И док је још у паду, пламена игла удара у гвожђе, труп се пропиње, надује и експлодира. Црни комади испадају из усијане кугле. По цеви задобују челични прсти и ти се сагнеш и, кад поново отвориш очи, на тлу се дими крш. Наредник виче у воки, извештава, чека наређења. Смрад прженог меса стиже до вас. Куцање и фијуци престану и наредник наређује да се поделите у две групе и пратите ток цеви. Нормално, Булт, Виц, Мер, Клип и ти крећете лево а остатак момака, са својим наредником, десно. Мурн вас сустиже. Сад сте екипа. Цев иде право а онда скреће удесно и прекида се и, бар тридесет метара нема ничега, само гола равница, до зида неког хангара. Извирујете. Нема више хеликоптера. Или су избацили терет или га однели даље. Нико не пуца. Нико се не види. Ово је пусто место са скривеним нишанима.

На три-четири најближи крају цеви, Клип, искаче и трчи према зиду. Остали истуре пуце и гледају. Мала је шанса да видите стрелца и упуцате га, али је солидна шанса да он стигне до зида или зато што су га касно опазили или јер га пуштају да би намамили остале на голи песак. Клипове пете бацају облачиће прашине, он кривуда и стиже до зида. Залепи се за њега и дахће. Следећи је наредник. Он стиска свој пиштољ, смешно малу справицу, и креће. И стиже.

Мер је трећи. Трећа срећа. Напредује добро, са добрим пролазним временом, а онда се саплиће и претури преко главе. Руке се разлете, пушка испадне, ноге мало дрхте а једна шака рије по песку. "Снајпер. Јебени снајпер са пригушивачем", дрекнеш и буљиш лево, десно. "Јебени снајпер". Може бити било где. Ко зна одакле бије.

"Идемо сва тројица", дахће Булт. Чучнете и на "Сад" рипите. Не може да вас све узме на нишан. Осим ако их немам више... Не мислиш него трчиш. Зид је све ближе. Прескачеш Мера, нешто пакне иза, не окрећеш се, и забијаш у бетон. Зној пече очи.

11.

Сви сте ту. Пет цеви уперено је на све стране. Адреналин и стимуланс пумпају. Уста су ти пуна лепљивих бала.

Наредник поведе удесно, према вратима. Мирис бензина је све јачи. Негде испред, с оне стране хангара, зарежи аутомат. Ваш. Познајете му шкљоцање. Пружате корак. Иза врата је празно складиште. Три бурета леже, разбацана. Кроз наспрамна врата види се улица складишта. Паљба између њих не престаје. Ако прођете ових двадесет метара под кровом бићете тамо, међу својима. Наредник улази, пет корака за њим Виц. Одбројаваш до пет и крећеш. Мрак је за трен потпун а онда бледи. Мирис бензина удара, тера на кијање. "Ово срање се лепи", каже Виц. Јека промрмља његове речи. Ђонови чизама запуцкетају.

Осврнеш се да видиш иду ли остали за тобом и само ивицом ока хваташ оно испред: наредника, сад већ близу излаза и Вицову ногу, излетелу из равнотеже, пад на леђа, пуцу испалу из деснице и њен ударац у под, искру која кресне испод затварача и буктање пламена, његове језике на Вицу, његово батргање.

Твоје ноге већ раде, грабе назад, под њима пуцкета а зелена јара јури за њима. На два корака од врата те престиже али ти се не даш и напољу си а ноге се диме. Стојиш, дахћеш, дим ти је спалио грло и ноздрве. Унутра, иза, тело се батрга у јари, израња и опет пада у њу Врисак одјекује. Булт те граби за раме и вуче, склања. Паднеш на зид а трен касније одјекну пуцњи изнутра. Муниција се запалила. Захвалиш Богу за то. Момци, Булт крај тебе и Клип, с оне стране отвора, наслонили су се, леђима, на зид и затворили очи. Чекају да груне бомба.

И бљесак и грмљавина и ваздушни удар стижу заједно. Црни шлем излеће, падне испред вас и закотрља се.

Удахнеш дубоко, откачиш чутуру и потегнеш добар гутљај. Лице почиње да пече. Пипнеш. Немаш више бркове и браду. На срећу, наочаре су заштитиле очи. Образи су као крофне. Тај самогор је гадна ствар. Кад се упали пржи и не гаси се док има кисеоника или не изгори. И сагори.

Клип потрчи до вас и кренете низ зид. Рафали, напред, не престају. Булт иде први, ти му покриваш леђа, Клип твоја. Његова су гола. Испред угла стајете. Булт вирне. "Имамо нека бурад поред зида", каже и оде. "Ајде", зовне мало после. Можете да удахнете.

Искачеш и заузимаш прво буре за бусију. "Ајде", зовеш Клипа, и он стигне. Испред вас је улица. Булт извирује и претрчи преко улице до зида складишта. Покривате га. Рутина ради. Тебе покрива Клип. Ви њега. Изнад глава зује меци. Близу сте. "Идемо даље или чекамо", питаш. Булт мерка. "Идемо до врата." Цепате панцире о бетонски зид. Врата су метална и закључана. Али, довољно увучена да вас сакрију. Сместите се и чекате. Булт шацује леви угао, Клип десни а ти кров складишта испред. Са које год стране да неко стигне биће виђен и кокнут, ако треба. Две су тактике у уличним борбама, како су те учили. Или јуришаш или чекаш. Обе имају плусеве и минусе. Ако се мрдаш можеш да налетиш. Ако чекаш могу да те заскоче. Фазон је у инстинкту, да осетиш кад шта ваља.

Они које чекате стижу. Петорица утрчавају у оно што мисле да је заклон и Клип грува, запуши ти бубне опне. Двојица падну, остали беже. Јурнете за њима, преко прашњавих крпа и вреле крви. Рафал разбија бетон на углу и повлачите се. Нови рафал, али у супротном правцу је улазница за напред. Неко их стиска и с друге стране. Избијате иза угла и шибате преко улице, поред зида складишта, до угла, до друге улице, оне што се видела кроз врата до којих Виц није стигао а можда ни Мурн.

Булт дигне руку и стајете. Ослушкујеш кроз шиштање даха. Тишина. Само удаљена паљба. Зверка је заварала ловце, сакрила се и чека. Јежећи се испод зноја гледаш около. Нису могли да се попну на кров тако брзо. Значи, ту су негде, у некој рупи.

Газите што је могуће тише. Врата складишта су одшкринута. Унутра је мрак. Нема прозора или наспрамних врата. Чучнеш и провириш. У оно мало светла добијеног споља беле се степенице које воде доле, у подрум. Шапнеш то Булту и Клипу. Они скидају по бомбу са појаса. Додајеш своју. На три-четири чупате осигураче и бацате их унутра. Гласно одјекне кад прва метална грудва удари у под. Наслањате се на зид.

Експлозије рикну и залупе врата. Шта год да је било унутра тамо ће и остати. Као пепео. Стојите још мало, док иза зида цврчи запаљени бетон, па чучнете. Бум ће, наравно, некога довући. Очекују га цеви.

Стижу ваши. Момци у плавим капицама. Да не буде забуне још иза угла викну лозинку за препознавање. Булт рапортира поручнику: два погинула, наредник нестао. Овај, неки балавац сувих уста, клима. Прикључује вас својим борцима и води доле, низ улицу. Неки зидови су црни од ватре. Тела погинулих, разбацана по песку. Пси се мувају око њих, нико их не тера. Неколико ваших, са крвавим завојима, седи у сенкама. Изгледа да је први део рата завршен.

На крају улице показују вам једну рупу. То је ваш нови положај. Док не стигне појачање. Они ће да потерају месечаре још даље. После ће стићи техничари да угасе ватре и поново срчу нафту.

Тишина стиже из празног песка пред вама. Тек је 11. Булт проналази некакав лим и покушава да направи сенку. Опет осећаш како ти лице гори. Свака кап зноја пржи ту живу рану. "Идем да ми дају нешто за фацу", кажеш.

На улици нема никога осим пса који подвијеног репа, тегли крваво-прашњава црева и три гробара. Товаре лешеве. Прљава тела исколачених очију, растрганих униформи. Само по плочицама могу да знају ко је ваш. Све остало је исто. Упућују те до болничара. Овај ти, у пролазу, гледа њушку, климне и настави даље. Петнаесторо момака је рањено. Неки гадно. Он им пумпа морфијум и инфузију а осталима дели цигарете. Кад си већ помислио да је заборавио, он доноси неку тубу. "Опери то, тамо у другом складишту има воде, и намажи", каже у одласку а да ти ни цигарету није дао. Одлазиш.

Из пластифициране вреће цурка вода. Скупљаш је у дланове а она раствара прашину са њих. Проспеш је па гурнеш главу под капи. Свака пријатно хлади. Отресеш их па отвориш тубу. Истискујеш мас на чело. Подигнеш руку да је размаже а она дрхти. Загледаш шаку, са грудвом масти као рогом на челу, тресе се. Сама од себе. Улази момак у белом. Кувар. Гледа те па приђе и размаже крему по фаци. Руке су му беле. "Срање", каже. Климаш. "Хвала ти", кажеш. И он клима.

12

Клопу сте добили после 17:00. Мало чорбе и чоколаду. Сисаш зубе и пијуцкаш воду. Спремаш се за дремку. Њушка помало пецка али, прогутао си таблету и требало би да прође. Булт је отишао да кења. Он има добар стомак који ради по свом, без обзира на фрке. Клип буљи у песак испред. Затвараш очи, наслоњен на зид рупе. Пуца је у руци. У неко доба те буде. "Пст", каже Клип. Ноћ је. Потпуно црна. Светло запаљених бушотина чини је још црњом. "Шта је", шиштиш. Уместо одговора чујеш како неко, иза, пузи. Булт. Ускаче у рупу. "Си им реко", пита Клип. "Шта"? питаш. "Светло. Батерија нам иде у сусрет", каже Булт. Загледаш се у мрак. Ништа. Мрак. Онда округло око светла изрони, жмирне и зарони. "Срање." Светло опет блесне, тик изнад тла. Као да неко вири, пузећи преко песка. И мами вас. "Шта сад", питаш. "Рекли су да ће послати неког са ИЦ нишаном. "Око се приближава. Шета лево-десно али је све ближе. "Боли мене за њих. Што нису мислили па да су поделили више нишана. Ја сам да кокамо", кажеш, "па шта је да је." "Важи", узврате момци. Чекаш да се око опет отвори и, кад се издигне, грунеш. И момци. И момци из рупе негде лево. Око задрхти, падне, али остане да светли. Не мрда. Мењаш оквир. Остали шибају. Око стоји. Коначно, неко га разбије. Мало после, десно од вас, груне паљба. И ниже ње још једна. Целу ноћ сте остали будни. Мало-мало па неко запуца. Код вас је, ипак, било мирно. Поче да свиће. Ноћ је отицала и завеса, испред, бледи. Беоњаче бљесну. Онда, с десна, дође нови шум. Израсте у брујање, прво тихо па све гласније. Од складишта се не види шта је то. Али, кад је ветар, онај што га зову Зорњак јер диже из мртвих својим миловањем, донео и вриску електричне гитаре, све је било јасно: појачање! Прашинари у транспортерима. Возили су по ладовини и сад стижу. И речи песма стигну до вас: "Хеј Џо, шташ да урадиш с том пуцаљком у руци? Укокаћу своју малу, укокаћу своју малу, сит сам да се мува с другим типовима. Хеј Џо... "

"Момци имају стила", каже Булт. "Фаца ти је грозна." "Јебига", кезиш се. Узимаш двоглед и гледаш испред. Тражиш око. Ноћас Клип није видео ништа осим тог круга. Треба ти времена да га нађеш. Поред разлупане батерије лежи искидано месо. "Срање." Пљунеш.

Гусенице шкрипе и рију песак. Стигла смена.

13

Хеликоптер те носи изнад песка. Ништа не ломи таласе дина. Само једном се, однегде, довукла трака која личи на пут али брзо нестаје. Гледаш око себе. Везан си, са још шест лакше рањених. Крај другог зида, на носилима, леже они који су имали мање среће. Ако си добро видео, а јеси, они којима је јуче био последњи дан утоварени су у други хеликоптер.

На смотри, док су транспортери бректали, онај главоња са огледала-наочарима вам је честитао на победи а онда, пролазећи крај тебе у строју, наредио да ти среде фацу. Окренуо си се према Булту и Клипу и рекао: "Видимо се." Звучало је без везе јер и јесте без везе. Ко зна где ће они сада а где ти.

Болничар те је стрпао у склониште са рањеницима. Покушао си да заспиш, само да не гледаш завоје. Али, стењање је остало. И мирис. Око подне две беле канте са црвеним крстовима спустиле су се и покупиле вас.

И сад бар не чујеш и не миришеш. Из отворених уста момка са десном подлактицом у крвавом завоју излази само брујање осовина. А тип, чија је глава потпуно умотана а у руке цуре провидне цевчице, нема ни уста да нешто каже. Затвараш очи.

Слећете у сумрак. Будиш се и кроз прозор видиш беле кровове барака са црвеним крстовима. Има их бар сто. Са писте вас одводе и односе у пријемну салу где смрди на лекове. Тамо доктор прави тријажу од вас и ти си, наравно, на крају списка, као најлакши случај. На срећу, крај зидова су поређани кревети па лежеш. И остали, непрозвани, легну. Они на носилима остају где су. Чаршаф је прљав, са флекама поцрнеле крви и понеком од жутог гноја па, без нећкања, дижеш чизме на њега. Једног по једног односе рањене у другу салу. Осећаш како ти фаца гори а рам наочара ломи корен носа. Жмуриш. Спаваш.

И, опет те буде и воде, буновног, запаљене фаце и болних очију, кроз врата, до стола тако сјајног да можеш само да чкиљиш у њега, скидају ти крпе, секу кад запне, и полежу, голог, под рефлекторе. Назиреш сенке нагнуте над тебе, мрмљају нешто, осећаш како се на лице слива нешто хладно и односи бол, а они ти подижу главу и петљају око ње, покривају очне капке. Кад су завршили, руке у рукавицама те хватају за рамена и усправљају. Глатка пластика на твојој кожи. Силазиш са стола и вођен и го, тапкаш по пријатно хладном поду. После три прага водич скреће удесно, зауставља те, гурне рамена надоле и ти укапираш и седнеш, полако, опрезно, на кревет. Опружиш се, нађеш јастук а на тело падне хладна, крута крпа. Одахнеш.

Колико си спавао не можеш да одредиш, около је једнако мрак, тек, руке те дотакоше а за њима стигоше звуци, загушени оклопом на глави. Водич те ухвати за десну шаку и повуче. Устанеш, умотан у чаршаф. Опет си вођен кроз разне собе и полегнут на сто. Опет ти петљају око главе, одмотавају оклоп. Покрети су све ближи кожи. Последњи слој је стргнут. Застењеш од бола. Нешто се откинуло а на капке јурне светло. Намрштиш се и хоћеш да вирнеш и видиш шта ти раде. Али, од гримасе лице заболи. Као да на њему имаш две коже, доњу, тању, и горњу, дебелу, коју гримаса ломи и она боде, сече доњу. "Боли?" огласи неко. Климнеш. "Лице ти се запалило. На опекотине је пала нека прљава прашина и сад изгледа гадно. Мораћеш да носиш завоје неко време. А направићемо и анализе. Добили смо твоје податке и знамо које лекове узимаш. Добро. Сестро, превијте. "

Руке те дижу. Покушаваш да осетиш разлику између ових, меких додира и оних пре, за које знаш да су били мушки. Али, џабе, никаква разлика се не осећа. Падају ти на памет руке болничара, доце, са страже, беле са смежураним јастучићима. А у нос се увуче парфем. Човече, колико је прошло... ммм!

Опет ти око главе плету оклоп. Завој затеже кад иде иза темена. И опет су ти уши покривене, запушене. Онда те она води за руку. Рука јој је ситна, ломљива. Доводи те до неке клупе, седнеш, а она оде. Мало касније се враћа и води до степенице која досеже до твојих колена. Повуче те да пипнеш. Није степеник. Рука клизне низ танку ивицу и падне у воду, топло. Промуљаш по њој. Када. Уђеш унутра. Вода лизне уз тело. Задрхтиш од голицања, бациш чаршаф и седнеш. Наслониш се а на груди падне сунђер, почне да их трља, па оде под леви па под десни пазух, па низ стомак, па горе. Усправиш се и она почне да струже леђа. На дну кичме, код карлице, нешто те заголица. Задржиш дах. Да није напад? Последњи је био... кад? Пре седамнаест-осамнаест дана. Не би требало. Напади су се усталили на, отприлике, сваких месец дана. У стационару су те зезали да ти то дође као да добијаш мензис.

Сунђер клизне доле и ти задрхтиш. Топлота букне међу ногама. Сад би да се дигне. Кад је требало, кад су задњи пут дошле цице, није хтео а сад би! Потражиш ивицу каде и почнеш да устајеш. Она те још прска али попусти. Изађеш, леђима јој окренут. Не знаш шта се доле дешава али не чини се да је страшно. Она ти ставља пешкир на рамена и крене да брише. Хваташ крај крпе и вучеш га. Пушта да буде по твом. Полако клизиш, бришеш, до ките, покриваш је и пружаш јој руку. Хоћеш да те води. Она ти у шаку ставља другу крпу, рука клизне унутра. Рукав. Пушташ пешкир и тражиш други рукав, нађеш га и навлачиш на себе нешто што је, напипаш после, мантил до колена. Тако је већ боље.

Њена рука ти дотиче десну ногу, подиже је и назува папучу. Другу назујеш сам. Сад си ко нов, обувен, обучен у чисто, опран. И завоји су нови. Још да ти дају чисти, бели штап и терај.

Уместо тога она те узме за руку и кренете. Идете мало, чини ти се прекратко, и, већ, седиш на кревету. Хоћеш да легнеш али ти она не да. Петља нешто са оклопом и осетиш како ту нешто гура међу усне. Сламчица. Сркнеш. Неки горко-слатки чај клизне низ грло. Кад ти досади да га цуцлаш изгураш цевку и легнеш. Глад си заборавио ова два дана. А и она тебе. Мора да баш и ниси најздравији. Она те покрије, ти јој простењеш нешто што би требало да је хвала и заспиш.

И следећих дана распоред се није мењао. Превијање одмах после буђења, па мало свакаквих куцкања у груди и леђа и колено, све некако другачије сада кад не видиш игле којима ти ваде крв и још којешта. Она дебела кожа на лицу је, осећаш, почела да се тањи, савија. Почео си да разликујеш промене светла и кроз затворене капке и завоје. Открио си да спаваш у великој соби са још девет празних кревета и посебним клозетом и еркондишном који бруји и хлади. Али, то је било тек кад си се упишкио, после оног чаја. Из сна те је тргла бешика спремна да сваки час експлодира. Ниси могао да вичеш. Устао си и, раширених руку, пошао тамо где је требало да су врата за напоље. Уместо њих ударио си у празан кревет, и још један, и још један. И, више није било времена. Извадио си цев и пустио да жубори па се вратио у кревет. Познао си га по топлини. Она није ништа рекла. Само сте мало вежбали пут до клозета.

14

"Данас ћемо да скинемо завоје и можеш мало да гледаш", каже лекар и одвија оклоп. Пажљиво скида онај последњи слој. "Може. "Капци се одлепљују. Као да се отварају први пут. И ништа се не мења. Свуда је мрак. Трепнеш да провериш дал стварно раде.

Онда, испред, зачкиљи мала лампа и натера ти сузе на очи. "Видиш", пита лекар иза тебе. Окренеш се, цео, бојиш се да не пукне та нова кожа, али само је мрак иза. "Добро. Ајмо још мало светла." И већ назиреш, кроз сузе, зидове и врата и нечију сенку.

"Добро. Доста за данас", каже мрак и сенка ти прилази, маже маст по лицу и ставља завој. Лице не можеш да јој видиш а руке су у рукавицама. Ипак, оклоп је тањи него пре. Крпа ти голица теме. Одстригали су ти косурању. За разлику од оних у логору и на стражи, маказе су биле супер оштре и брзо је било готово, без чупања.

Устајеш и пратиш руку сигурним кораком приученог слепца. Чини ти се да је прошло бар месец дана од како си овде. Осим маске на глави сасвим ти је добро. Ускладио си се са редом који овде влада. Знаш шта за чим следи. Спавање, превијање, мало шетње, ручак, спавање, купање, вечера, спавање. У прво време спавао си из све снаге. Морала је стално да те буди. Онда је дошла несаница. Дочекивао си је будан. Време се истезало. Превише мисли, превише сећања, јурцало је кроз главу, непозвано. Шпартање између празних кревета није помагало. Само је пумпало нова питања: Зашто си сам у соби? Где су остали? Јеси ли заражен? Јели увек она са тобом? Зашто тако честа купања?

Одговоре ниси добио. Само трагове парфема који њушкаш.

Лекар је забранио да причаш осим ако не жалиш да поцепаш нову кожу на образима. Ионако и сво то сисање клопе прави доста штете. Све у свему, мир и тишина. Истина, после су ти убацили звучник изнад врата, или је већ и био тамо па су га само укључили, ко зна, тек, по повратку са шетње дочекао те је мјуз. Забавно за три дана. Сад више и не примећујеш шта лупа. Седиш на кревету и пипкаш сало. Ништа страшно, два прста салца, тек за мало резерве. Неко добро рачуна супице и чорбице да се не би угојио. Неко добро пази јер си важан. Зашто? Она улази и хвата те за десну мишицу. Знаш већ. Време је за купку. Не устајеш а она ставља своју малу руку, мора да је бледа кад је тако танка, у твоју шаку и лако те вуче. Још мало се, као, нећкаш па пођеш. Сад је купање већ уходано. Переш се сам. Пажљиво. Јер, дал од хране или што знаш да она гледа, тек, мали је почео све чешће да диже главу. Једном си морао да останеш у води док се није охладила, скривајући га. Није да те је срамота или тако то, него... Те вечери си, испод чаршава, после ко зна колико времена, бацио питона у несвест. Било је чудно осетити га у руци, тврдог, готово страног. Сперму си, из шаке, размазао испод мадраца.

15

"А сад ме слушај. Превићемо те али ти лево око остаје отворено. Капак је у реду, десни је још рањив, и време је да мало прогледаш. Око ће сузити, бриши га пажљиво, увек другом марамицом. И не чачкај прстима. Јасно?" Климнеш, гутајући пљувачку. Из сенки долази она и почне да размазује маст и превија те. Руке су у рукавицама. Оно што видиш је линија врата, брада, образ, врх носа и мало чела. Коса је под капицом, очи у мраку. Парфем штипа. Кад је готово устанеш. Она пружа руку да те води. Прихватиш а око гледа ормане, зид у плочицама, под у плочицама, врата. И у празном ходнику је полумрак. Врата собе не препознајеш иако кораци кажу да је ту. Изненадило те је кад их је она отворила и затворила за тобом. Ниси могао да јој видиш лице у окрету. Зашто није ушла? Мала црвена лампа пиљи изнад врата. Ходаш између кревета и дираш рамове. Завириш у клозет, тамо је потпуни мрак, вратиш се, скинеш мантил и легнеш. Сна нема.

Буди те стругање. Отвориш очи. Она навлачи зелене завесе иза којих бљешти. На кревету поред је флашица доручка. Изгледа да си добро одремао. Док срчеш супицу она седи поред твојих ногу. Гледаш је, опет у сенци, и не препознајеш је. Онако слеп мислио си, био сигуран, да знаш како изгледа. Али, она је другачија. Све је другачије. Некаква лампица жмигне на њеном појасу и она устане, махне и оде. Гледаш у врата. И схваташ да није рекла ни реч. Да сво ово време ћути. Док си био у завојима можда није хтела својим говором да провоцира одговоре али сада... Лежиш. Изнад је зелени плафон. Набори завесе праве тамне мрље, сенке на њему.

Мисли почињу да се плету са ње на женски народ уопште, па допузе свакојака сећања, на оне цице у кафани на обали, пре него што сте пошли напред, баш је било весело, па на полумрак аутобуса, пун зноја и влажни стомак, од момка пре тебе, и, онда, опет, назад, преко мора, у припремни логор, и посету, с друге стране жице, и ту сад већ устајеш, нећеш да на то дође ред, тамо нема телефона, веза је само покидана, одлазиш у клозет и забуљиш се у једно крваво око оклопа. Срање. Добро би дошао онај отров од банана и пљуга траве. Или бар пивце. Мора да су ти ставили нешто у чорбуљаке кад ти ништа од тога није фалило. А осећаш како нервоза у стомаку попушта. Нафиловали су чорбе само тако. Излазиш, док сузе навиру, и довучеш се до кревета. Покриваш се преко главе. Испод капка јурцају црне флеке, иза чела почиње да пумпа топла језа.

Она те буди ознојеног, омамљеног, запетљаног у мокру крпу. Сенке су дубоке. У њима беоњаче светле. Исправљаш се на климаве ноге. Отапкаш до клозета и пушташ воду па чучнеш и обавиш и остатак. Обришеш се и переш руке. Сад је боље. Она седи и чека. Па да, време је за купање. Покажеш јој руком да крене. Ходник је празан, и купатило. Сумрак, с оне стране стакала, открива само црну земљу и небо.

Седаш у воду и сапуњаш колена. Она седи иза, са пешкиром и новим мантилом. Одавно ниси видео своје кромпирасте прсте и ћелаве ноге. Испод ока кибиш у огледало, ознојено, испред себе и њу у њему. Између мехурова изрони глава питона. Легнеш на стомак и гледаш је. Седи мирно и гледа те. И опет ћути. И опет јој је лице у сенци. Очи клизе са главе на рамена у груди али их одвраћаш, бућкаш се па подигнеш руку да ти дода пешкир. Грабиш га, устајеш и покријеш га. Справа дрхти, спремна за акцију. Питонче би да грицне нешто.

Бришеш се, не окрећући се. Огледало је замагљено. Толико си се забунио око тога да те рука на рамену тргне. Она ти, преко пешкира, трља леђа. Осмехује се. Питон испада из заклона и она га, дефинитивно, угледа. И осмехује се. И додаје ти мантил. Навлачиш га, руке су влажне и запињу, тканина се лепи за леђа. Пружа ти руку и излазите, Ходник је, као и увек, празан. У глави ти ври.

Она отвара врата собе, улазиш, затвара их и закључава и гура те на кревет. Падаш, мантил се раствара а копље штрчи. Она га прихвата, милује, па скида своју сукњу и блузу и гаћице и месо бљесне. Застењеш. Она, опет, хвата копље, шета по њему, горе-доле, нагне се тако да се гузови затегну па, из одбачених крпа извади неки пакетић, растргне га зубима и на главић навуче гумицу и одмота је низ дршку. Осећаш како срце откуцава у њој. У устима ти је суво и не можеш да гуташ. Немаш довољно ваздуха, док те љуби у брадавице, пење се, намести и седне. Рашириш руке и ухватиш ивице креветског рама. Сисе јој се дижу и спуштају. Затворила је очи. И већ осећаш да си близу краја, хоћеш да га спречиш али он стиже, удараш главом у јастук, бесан, и ево га, прска. Она се укочи, застење, заскичи и пада поред тебе. Дахће гласно и чујеш је одмах поред десног ува, између два ударца сопственог срца које је поблесавило. Стомак ти дрхти а ноге, сплетене са њеним, трну.

Онда нешто, негде доле, засветли и она подигне главу, погледа, пољуби ти раме и устане, пажљиво те вадећи из себе, скида и гумицу са уморног питона, везује чвор испод отвора, одлази до другог кревета и облачи се и одлази. Гледаш за њом, гледаш у затворена врата, знојав, раширених ногу, уморан, затвараш очи, покриваш се. Спаваш.

16

Спаваш дуго и кад се пробудиш видиш доручак на кревету поред. Наместиш јастук и почнеш да срчеш супицу. Завесе су навучене. Опет си знојав, а између ногу те, мало, сврби. Чаршав мирише на секс. Мрдаш ножним прстима. Питон спава. Мало-мало па шацнеш врата. Још је нема. Ускоро треба да идеш на превијање. Чекаш да је поново видиш. Сукњу и блузу и сисе и жбун и гузу. Добро ти је.

Слике прошле ноћи крену да се одмотавају, читава радња, и то произведе одговарајућу реакцију испод пупка. Не трудиш се да је покријеш. Нема шта да се сакрије. Зна она шта ту има. И наместиш се још боље. Јако си задовољан а слике се мешају са сликама, речима и стењањем фантазија, онима које си видео у порно-филмовима и литератури, тамо пре Ветрова, кад је било весело, причама које си чуо, или и сам смишљао, о обаљивању секретарица генерала или женских официра или медицинских сестара. Јер, за цице се зна шта су и како треба, оно: плати па клати, а за остале жене што се мувају около у униформама увек је питање да ли може да им скине та крпица.

Наравно, ако имаш температуру и бунцаш, или сереш креч јер идеш на рапорт код правог генерала или те она официр растура и постројава у три врсте, цревуљак се скупи и нема га, можеш да мољакаш и гребеш се јер видиш само униформу. Али, како фрка пролази тако и питонче диже главу. И зато сад срчеш и пушташ га да се плази около.

А о жици не мислиш.

А она тај дан није дошла. И ни следећих девет дана није долазила за дневног светла. И нису те превијали и ниси се купао. Али је долазила сваке ноћи, свлачила се у светлу црвене лампе изнад врата и тишини угашеног звучника, стављала ти гумицу и јахала а ти си је рушио и шевао и гузио и тртио и падао уморан а она је устајала, скидала гумицу, облачила се и одлазила, остављајући те да стењеш, разбацаних руку и ногу, без даха.

17

Врата се отварају и неки главоња улази унутра. Бленеш у њега и тек после ти падне да се покријеш. Онај не показује да ће да изађе, отвара уста и дрекне: "Устај. Време је за превијање." И даље бленеш. Устајеш, тражиш мантил, испод кревета је, и папуче, на трећем кревету су, и крећеш за његовим леђима. Иза тебе остаје доручак и завесе.

У ординацији те посаде на сто а лекар граби дугачке маказе, шкљоцне њима и почне да ти ради око главе. Завоји падају и, мало после, потпуно си откривен. Доца ти се унесе у фацу, чкиљне и каже: "Добро је. Добро. Момак, готов си. Можеш да кажеш нешто. Зарасо си." И додаје ти огледало. Погледаш се ал прво ти треба времена да се сабереш. Десно око жмига. Кад се вид разбистри, пред собом видиш црвену њушку дебелог носа, надулих образа у које су потонуле очи, испод сјајног чела и мале косице. Гадна фаца.

Насмејеш се. Не боли ал и не изгледа Бог зна како. У ствари, не изгледа никако. "Добро си се извуко. Како се било загадило сад је супер чисто. Добар си." Додаје ти неку тубу. "Са овом машћу мажи лице да се навикне на сунце и отворено. То је то. Можеш да идеш. Ево ти наочари. И твоји лекови. За прво време имаћеш доста. "

Одлепљујеш уста и хоћеш да кажеш, да питаш али из грла стиже само кркљање. Закашљеш се. Доца се осврће и каже: "Добро, добро. Полако" и "Води га." Болничар те тапне по леђима. "Ајде. "

Пођеш за њим. Стављаш наочари. Чудан је осећај кад рам наседне на нос и закачи се за уши. Као да је она друга кожа и даље ту. Само, сад то знаш, није то друга него твоја кожа. У ходнику, уместо према соби болничар иде ка вратима. "Хеј", исцедиш. "Нема више шта да тражиш тамо. Излазиш из карантина и то сад, одма. А и онако немаш никакве ствари у соби." "Али..." "Ајде, немам сто година форе, вози. "

Тапкаш и осврћеш се. Ходник је празан. Болничар откључа врата и излазиш. Стварно немаш никакве ствари овде. Брава шкљоцне и ви кренете бетонском стазом према другим баракама. Сунце и ветар и песак почну да те уједају. Колико је времена прошло од како ниси био напољу? Месец и по, можда и две. Зрнца пецкају кожу. Небо је празно и високо. Шипчиш ко будала у папучама и мантилу. Улазите у нову бараку. Унутра је магацин. "Овај је твој", каже болничар типу и оде.

Магационер, наредник, претура, на тезги, по некаквим крпицама. Звирнеш и видиш да су то чинови, све врсте, од разводника до генерала. "Како се зовеш", пита не дижући поглед. Кажеш му. "Колко си овде?" "Месец, два. Не знам. Био сам болестан." "Добро." Устаје и отвара књигу. "Аха, ту је. Е па пази вамо, саћу те обучем а онда треба да те покупе." "Ко?" "Појма немам. Овде пише: прекоманда. Пази сад, јел имаш ти нешто од опреме?" "Ц. Само овај мантил и папуче. Све друго ми је остало тамо на стражи. Пре акције. Ништа ми није стигло одатле." "Добро. Онда то облачим од главе до пете. Тип-топ. "

И почне да избацује на тезгу гаће, кошуље, панталоне, чарапе, јакну, ранац, врећу, шаторско крило, капу и шлем. "Пуцаљку ћеш да задужиш у прекоманди", каже, "потпиши." Шкрабнеш реверс и остајеш да стојиш тако уштогљен у нову униформу. Све те стеже и гребе.

"Седи момак, седи. Ко зна кад ће да дођу по тебе", саветује магационер и опет се баца на крпице. Седаш на један сандук и бленеш. Срање. Ништа друго ти не пада на памет.

По тебе нису дошли до предвече. У колико сати тачно, не знаш јер си тек сад укапиро да немаш сат. Неко га здимио још у карантину. Пожелиш лопову да му је одмах црко. Магационер те је, у подне, одвео на ручак. Једва си успео да прогуташ који залогај. Грло се стегло. А гужва ти је ишла на живце. Ниси имао лове ни за пивце, и то су ти здимили, а у компјутеру кантине те није било. Магационер је подудлао своју флашицу. Вратили сте се назад и наставили по своме. Без приче, док наредник из прекоманде није упао и раздро се: "Коски!" Устао си а овај гледао около, ко да тражи неког другог па махнуо главом према вратима и џипу иза. "Упадај." Убацио си се а машина је рикнула.

Дрндали сте се бар три сата између дина. Асфалт пута су изгрицкале гусенице тенкова и транспортера. Кад сте стигли до логора ноге су ти дрхтале. Одвели су те до другог наредника који ти је покупио податке, рекао да остајеш овде, задужио те пушком и предао дежурном који те је одвео до рупе-спаваоне, показао ти кревет и предао те дежурном страже који је рекао: "Кажи драгичка. За два сата си на реду да цепаш стражу. Иди лези. Ја ћу те пробудим." Довукао си се и пао у кревет. Имао си гадан осећај да ће овде да ти растуре буљу.

18

Кретен ти лампом светли у лице, тргнеш се од бола испод капака и већ си будан и знаш где је шта. Узимаш пушку и пратиш га напоље, у ноћ. Задрхтиш од хладноће. "Ево ти га ортак", каже водич и показује црну сенку. "Он зна где вам је место." Сенка крене и води кроз мрак. Сиђете у ров. С оне стране беласају грбе дина. Изнад висе звезде.

"Ја сам нови", кажеш. Уместо одговора добијаш чутуру. Потегнеш. Банана-отров. Штрцају сузице. Хукнеш. "Шта је, одвико си се", пита онај. Мало си продрман ал капираш да ти је глас познат. "Јесте, јесте", каже онај, "ја сам Булт." Изгрлиш га и изљубите се ко браћа рођена. "Ош пљугу", пита те после балављења.

Поседате на дно рова. Запалите. "Одакле ти ту", питаш пуних плућа. "Е јебига. Добио сам сраћку дан пошто си отишао. Оставили су нас на стражи а кувар скувао неку помију. Нисам могао да устанем. Мислио сам да ће црева да ми исцуре, ко кад су били Ветрови, па су ме покупили, довели и излечили. Овамо шаљу све из болнице. Сад већ двадесет дана цепам стражу. Чуо сам да долазиш па сам се пријавио. Како си ти?"

"Ваљда добро. Неко срање сам покупио па ми се загнојило лице. До јуче сам гледао на једно око. Видећеш ујутро. Зарасло је ал како..." "Важно да си жив." "Јеби га. Још јесам." Мислиш се дал да му испричаш све што се десило. Нека, има форе, дуге су ноћи. Глава ти већ плива. "Видим да си се добро снашо", кажеш. "Мора се. Док си жив мора да се гребеш и трпаш у буљу. Ко ће ти ако нећеш сам себи?" "Како је овде?" "Добро. Мирно. Момци су мало загуљени док их не прокљувиш, ал, опет, ко није..." "Нема лампи да шетају ноћу? Сећаш се... Оно што смо гађали." "Аха." "Сутра сам погледо. Говнари су везали кучету лампу око врата и пустили га. А оно нас нањушило. Нас или оне лешине и кренуло. Скроз смо га растурили. Једва да је нешто остало... "

"Да. Ко са оним момком што се укоко." "Којим?" "Ма оним, знаш, доле, на стражи, у оази... Како се звао?" "Немам појма." "Добро, нема везе. Упуцо се тип. Одма је био мртав. А наредник каже: Бацај га у џак и трпај лед на њега. Нећу да се момци напале и дигну фрку због мртве будале. И сав лед из фрижидера смо бацили на њега па није било за пиво и морали смо да монтирамо солар-плоче да покупимо струју за акумулаторе. Тридесет кила леда му је требало. Сва срећа што је фрижа био мали иначе би га утрпали унутра. После су га однели. Јебига, не могу да се сетим како се звао. "

"Оће они и на жице да разапну лампу и вуку горе-доле", кажеш. Или си мислио да кажеш. Глава полако успорава и све је тежа. Пада ти на груди и ти већ спаваш. Сањаш како летиш између запаљених бушотина. Ватра тутњи, шиба у вис, голица те по лицу и ти се смејеш. И твоја улога је завршена.

Одлазиш.

II
КУРВА

Један

Каранца и Деват стижу у облаку прашине. Кезе се око главе, са све крњцима унутра и прашином споља.

"Добио си", кажеш. Не питаш, само кажеш. "Па како си мислила. Да је твој слатки Кар мачији кашаљ?" Седа поред тебе и пукне те по бутини. "Дали, него шта." "Добро. Ош кафе?" "Ц. Оћу пивце. Ћеш и ти", викне Девату који нешто петља око џипа и одмахне главом. Из машине избија врелина коју осећаш чак довде, под надстрешницом, а он ко да не мари. Звецка алатом, одшрафљује и зашрафљује. А и сам зна да је од свега тога слаба вајда. Песак мили, пузи, цури и увек уђе тамо где не треба. И у риби га сигурно има. Сигурно.

"Де је Тумб" пита шеф док отвараш фрижу у боку буса. "Са Валдом." "И неће да се окане? Разбићу га. Лепо сам му реко да се не зеза." "Пусти их. Обоје су", додајеш му лименку и снижаваш глас, "никакви. Он какав је, не знам колико ће још да издржи. А и Валди то весели." "Јебига", каже Каранца и натегне. Пиво му се слива низ грло а он гута, гркљан иде горе-доле и -- лименка је празна. Две, три капи падну му на исплажени језик, он их усрче, мљацне и одбаци празну амбалажу, па скине наочаре и почне да брише прашину са њих. Очи су скоро беле.

Деват улази под сенку. Замазо се до лаката. "Оће крећемо", пита. "Ц. Кад се смркне. Иди и истовари оно гориво па се одмори. Ноћас ће да возимо целу ноћ. Ако си расположен можеш да се мало поиграш", Каранца се зацерека, "шта би ти фалило?" Деват климне и изађе у јару.

"Идем и ја да дремнем", каже шеф. "А и ти би могла да дођеш. Нешто сам у снази. Па да не пропадне. И опет се искези и запишти.

"Два минута и -- кљок", кажеш. И зец би био спорији. Чујеш га како отвара врата и улази у бус, трупка кроз пролаз, лупа на врата кабине и дерња се: "Тумб, Тумб, диши мало. Шта год да радиш, немој више", па се зацерека и оде даље. Девојке почну да вриште да их пусти да спавају. Он се раздере да спавају већ једном и све се врати у тишину.

Велики шеф -- велико говно. Али су му издали дозволу.

Два

Каранца се свали са тебе, шишти на нос и уста ко да нема доста ваздуха. Лева нога му се тресе сама за себе. Дохватиш крпу, обришеш стомак и гурнеш је између ногу да упије оно што ће да исцури. Ваздух у кабини је лепљив и смрди. С оне стране лима и пластике Сунце лије врелину. Не помаже ту никаква изолација. Ни еркондишн, да га има. Задржиш дах, загледана у плафон, и слушаш. Господин шеф је заспао. Дуго му је и требало. Није успео ни поштено да му се дигне, па је муљао мало и завршио.

Ни иза преграда се не чује ништа. Девојке спавају. Ваљда је Деват отишао да стражари. Шеф увек заборави на то. Мисли да, ако сте на триста метара од базе, нема опасности. Ко да не зна да месечари, мало-мало, па заскоче некога. Ко да је заборавио шта сте видели у оној бази. Све оне надуле, исечене момке којима муве и бубе миле по очима у устима. Боли њега.

Ваљда је Деват на стражи. Он је, некако, најнормалнији.

Пипаш десницом испод душека, пронађеш омот и извучеш једну таблетицу. Против главобоље и депресије и болова. Поклон од једног мусавка, тешко да је имао више од деветнаест. Није му ишло па се утроњо да је готов. Мало си порадила на заспалом певцу, иако му је време било на истеку, пробудила га а мали се толико обрадовао да ти је дао ово као екстра поклон. Таблетице за командосе. Имао их је пун џеп. Само их прогуташ и делују. Прогуташ и затвориш очи. И, већ неки мир стиже изнутра. А, кад се таблетице поквасе, не да летиш него само шибаш. И-ха-хај.

Три

Буди те вика. Каранце нема. Провириш, иза црвене завесе, кроз прозор. Шеф и Тумб придржавају шипке надстрешнице а неко, Деват, је откачује са крова. Брана и Ти стоје и блену у њих, обе у избледелим морнарским мајицама, рашчупане и босе. Спушташ ноге са кревета па се протеглиш, почешеш по стомаку и између ногу, омиришеш прсте и устанеш. Навучеш мајицу и гаћице и изађеш у ходник. У устима ти је суво и длакаво. Некакви конци голицају грло. Језик ко да је облепљен тапетама.

Кренеш напоље кад се врата прве кабине, одмах до излаза, отворе и мусава и слинава Валди протури главу. "Ди ћеш", дрекнеш а она се заблене у тебе крмељивим очима, тргне се и увуче унутра. Затвориш врата њене кабине. Тотално је подетињила у задње време. Кад је прездравила, после Ветрова, била је сасвим нормална, знала је шта сме а шта не. Пила је лекове, разговарала, чак се и смејала. Радила је нормално. Све те слине и гној нису били страшни. Пазила се и брисала се. А у мраку се и није видело. Али, онда су муштерије почеле да се жале. Те плаче, те се бије, па неће да легне, говори без везе. Једног момка је, чак, ујела за раме. Каранца је одлучио да јој смањи норму. То је помогло.

Али, сад је спопало ново лудило. Оће напоље. А зна да јој светло смета. Отвара јој живе ране које једва зарасту. Рекла си да то неће ваљати и да треба да је прегледају лекари али Каранца ћути. "Има она потврду да је здрава", каже. А, и ко је данас, овде, здрав, кажи ми?" А како је добио потврду сви знате. Али, важно да је има па све контроле могу само да вас пусте даље. Шефа не плаши да може да се деси оно што је било са Моом. Као да је заборавио њено запомагање док је крв куљала од доле. Прво јој је циклус каснио а кад је дошао није могао да стане. За пола дана је била готова. То је, изгледа, заборавио. А он ју је носио до рупе у песку. Имала је триест кила.

Са Валди је, истина, другачије. Она се не гоји него тови и увек кад је са Тумбом добро јој је. Само, докле?

Отвориш врата, изађеш и Сунце ти прободе очи. Заборавила си наочари. Станеш па викнеш Брани: "Дођи. Дај ми твоје цвоке а донеси ми моје." Брана ти потрчи у сусрет. Мајица ландара на њој. И, видиш, наравно, није обукла гаћице.

Четири

Надстрешница је спакована на кров буса, све дрангулије потрпане и Тумб се увлачи у возачко седиште. Наравно, Валди одмах допузи и грли га својим салима. Девојке се још мувају напољу. Уживају у првом сумраку који доноси свежи поветарац. Задња три дана биле су нон-стоп заузете и гледале само плафон кабина. Чак је и Линт, спавалица, измилела. Каранца и Деват завршавају са петљањем око џипа и пењу се. Пљеснеш рукама и викнеш: "Девојке, улазите. Идемо." И, као да си почела да вучеш конце, оне се окрећу и пењу. Лица, поднадула испод рашчупаних коса, бледа су, отромбољених усана. Црна стакла су очи.

Пењеш се последња и затвараш врата. Машине забрује. Џип, испред, почне да рије песак. Момци у њему закопчали су се до грла и на главуџе набили оне плаве лонце. Иза њихових седишта, у задњем делу џипа, испод цираде стоји, намонтиран на постоље, тешки митраљез, ваша одбрана. Сваки од момака има још по пушку и пиштољ а и девојкама је следовао по један али сада га имаш само ти. Остале је Каранца одузео после Ветрова, кад су сви били болесни и девојкама је свашта могло да падне на памет. У ствари, урадио је то зато што би девојке, убивши се, уништиле његов бизнис. Али и због трте да би нека могла цев да упери у његово цењено дупе и избуши га.

Џип поскочи и крене. Мењач буса закркља, протресе вас и пође за шефом. Никад тај Тумб неће да научи да вози. Погледаш га али он блене напред а глава му се угнездила између Валдиних сиса. Прођеш поред голупчића, иза њихових леђа, и скренеш у ходник.

Бус, МАГИЧНИ БУС, како пише на његовим боковима, између црвених срдашаца, по ширини је подељен на два дела, а оба дела у по три кабине и ходник испред њих. Прве три кабине су на десном зиду а друге три, иза преграде, на левом. До оних десно долази се тако што муштерија, пошто је платио карту и био испипан -- да се види да нема неку пуцу или боцу вишка -- улази на предња врата, скрене иза возачевог седишта у ходник и куцне на једна од врата са бројевима од 1 до 3. До кабина 4, 5 и 6 долази се кроз задња врата.

Идеја да се овако уреди бус је Каранцина. Тако ће терет бити равномерно распоређен, рекао је. И лакше се контролише ко је ушао а ко изашао. Он продаје карте, на њима записује број кабине а Тумб, код предњих, и Деват, код задњих врата, претресају и воде рачуна да се нико не задржи дуже него што је платио. И свака девојка мора, после муштерије, да куцне у прозор да они знају да је добро.

Док пролазиш ходником бус кочи. Одмакнеш завесу. Стража. Али, наравно, сви папири и дозволе су у реду и настављате. Војници машу. И треба. Ко зна кад ће опет нека девојка да им очисти пиштољ.

Пет

Лежиш у кабини. С оне стране пластичних преграда требало би да су Валди, у кабини најближој излазу и возачу, и, у последњој кабини на овој страни, Линт. Од буке ништа не чујеш. Валди се, можда, и вратила да спава и оставила Тумба да вози. Линд је, сигурно, далеко. Нациркала се и лети.

Кад бус стоји и служи као ординација, девојке могу да чују оне до себе и знају да и њих чују. Бивало је, ту и тамо, да бане неки перверзњак и почне да прави забаву у својој режији, са везивањем, шамарима и слично. И, било је довољно да се одатле не чује нормална доза стењања и обезбеђење је алармирано. Такве ствари дешавале су се најчешће код момака који су се враћали из борбе. Они који су тек требали да улећу у ватру били су, углавном, нервозни, са много пехова. Повратницима је, изгледа, требало нешто жешће. Као да их нормалне ствари нису довољно будиле. Некима је било довољно да запињу из све снаге и јако стисну месо под собом. Али, други нису могли да се зауставе. После Ветрова ствари су се промениле. Број муштерија се смањивао, заједно са њим и број посебних. Посао је падао и падао, да би се, сад, задржао на, можда, трећину од онога што је било пре.

Али, цео свет се променио. Кад сте се ти и Каранца нашли на обали, ти са папирима супруге официра, он са дозволом за рад са снагама УН, а, у ствари, обоје вољни да дигнете што више у општој гужви и збришете, све је обећавало да ће тако и бити. Брзо сте нашли заједнички језик и удружили се. Он је набавио бус, довукао, ко зна одакле, девојке и момке за обезбеђење, и добијао дозволе, потврде, уверења, плаћајући их тобом. Магични бус је кренуо у дубину пустиње чим се позадина стабилизовала. Ишли сте од пријемних до припремних логора, од логора из којих се скакало напред до оних у којима се прва линија одмарала. Горе-доле, увек на путу. Са лепом зарадом. Твоје је било да опслужујеш официре и, ако баш затреба, обичну војску. Ту и тамо бисте срели сличне групе и весело их поздрављали. Каранца је, обавезно, разговарао са њиховим шефовима и после трљао руке.

Никад није био вољан да ти прича о свему, али ни ти ниси глупа. Схватила си да много тога што се дешавало није случајно. Не само дозволе, лекарски прегледи на које сте вођени, него и друге ствари, од којих је највише упадала у очи да никад нисте банули у неки логор истовремено са неком другом екипом. За то је морало да постоји нека шема, организација која ће, најмање, рећи где ко кад иде. Но, све док је лова редовно стизала ниси пуно бринула бригу. Још мало је требало до гомиле лове за коју си дошла овамо. А онда су пустили Ветрове и више није било места где да се вратиш. Ко се где затекао тамо и остаје. Да се батрга док може.

Шест

Возили сте целу ноћ. Спавала си без снова, котрљајући се од једног зида кабине до другог. Из отворених уста цедило се стењање али га ниси чула. Тек те је кочење, и жесток ударац у раме, вратио. Провириш, свиће, и извучеш се напоље. Кревет је све чега има у кабини. Иде од зида до зида. Испод узглавља су мала врата за рупу у којој свака девојка држи своју лову. Кревет се завршава на десет сантиметара од врата, тако да онај који уђе и затвори врата једва стоји. Зато се свима препоручује да скину чизме и откопчају панталоне још док и нису ушли у бус. Код ногу, испод мадраца, је друга рупа за крпе и остале дрангулије.

Дођеш до Тумба. "Шта је било", питаш. Тумб слегне. "Е јебига." Отвориш прозор и исто питаш оне напољу. Каранца те погледа и намигне: "Мислим дал да наставимо ил да станемо. Има још пет сати до тамо." "Ја кажем да возиш." "И ја тако кажем", каже Каранца и трпа карту у џеп и навлачи мараму на уста и нос. Џип зарежи.

Затвориш прозор, потапшеш Тумба по рамену и кренеш назад у кревет. Раме те жигне. Каже: Ту сам, болим. Погледаш и видиш како плави. И, као да је осетило да га гледаш, почне и да кљуца унутра. Само ти је то требало. Још један поклон. Сад ће да се надује и да боли, месец дана најмање. Поплавеће и позеленети и пожутети. И, на крају, ће остати флека. И једног дана да личиш на шарено, пегаво куче. Они лекови што ти их је дао доктор, после Ветрова, кад сте биле на прегледу, ништа нису помогли. А, ако ћемо право, и није те ни погледао поштено. Био је уморан, са црним подочњацима, и једино га је Каранцино дрмусање држало будним. Одмах после Ветрова, док је лудница била свуда, нико није хтео ни да вас погледа. Тек кад су видели да не могу никоме да помогну, овај је пристао да погледа девојке. А, ваљда је мислио да ни ви нећете да прођете боље од других. Иза тебе зазврји контакт, бус задрхти ко покисла џукела и крене. Седам. Сан ти више не долази на очи. Раме куцка и не можеш да га сместиш тако да не реагује на свако штруцкање испод себе. Све је топлије. Завесе су светлије. Сунце се дигло изнад тешких таласа. Да узмеш још једну таблету? Завлачиш руку и вадиш кутију. У четири прозорчета леже шарена јаја. Осталих шест на овој табли, и још једну пре, си средила. Покушаваш да се сетиш колико има од како си добила кутију. Не иде.

То није било у овој бази из које сте отишли. Ни у оној пре, код оазе. Било је још пре. Тамо где је било оних сто двадесет муштерија? Или још пре? Можда баш у тој пре. Подигнеш прсте и покушаваш да избројиш колико је то пре од сада. 1, 2, 3, 4. Ако сте на сваком месту остали бар три дана и још толико путовали до новог онда је то...

Длан и канџе на њему светло црвени су. Стоје тако, као да нису твоји. Нокте би требало посећи. Лак се ољуштио и сад су, опет, дебели и браон. И кожа је испуцала. Из огромних рупа расту црне длаке. Као да су са жбуна од доле. Мрдаш прстима. Раде. Оне укочености од пре, што те држала једно време, више нема. Да куцнеш у дрво. Једанпут ни вилицу ниси могла да отвориш. Сркала си воду кроз зубе. Ал, прошло је. Само ти неки пут изгледа ко да се враћа.

Осам

Нови трзај помера те иако си ногама упрла у врата кабине. Већ дуго се тумбате, изгледа да сте сишли са утабаног пута, али ово је најјачи удар. Раме бесно шкљоцне. Само да се нисте заглавили. Онда чујеш Тумба како отвара врата лево и каже Валди: "Стигли смо." И већ је ту, отвара врата, гледа те и каже: "Шта си се тако рашчепила. То се пере, не ветри се." Пљунеш на њега, једном има да га тужиш Каранци па ће да пропиша крв, а он затвори врата и лупа код Линт, па удари у преграду кабине у којој је била Моом, извали је толико да може да се увуче, а за то не треба много, и, у другом делу је и буди Ти и Брану. Та празна кабина, у коју ни једна девојка није хтела да се усели, нити да дозволи да се сруши, сада је пуна свакаквих крпа. Момци су разлабавили преграду да могу да прођу горе-доле, али нико је, заиста, не користи. Тумб спава са Валди, Каранца са тобом, а Деват или поред џипа или на крову буса, у металној корпи за пртљаг. Он, ако и посети коју од незаузетих девојака, то ради као и муштерије, на пет минута и изађе.

Придигнеш се, насадиш наочаре, склоњене испод јастука, и изађеш. Деват седи у џипу. "Де је шеф", питаш а он махне лево. Заклањаш очи и видиш нешто што личи на шаторе, тамо испред. Да, отишао је да преговара са командантом. "Ја сам главни за то. Ти брини за девојке а остало је моје", чујеш како ти је говорио. Сероња. "Није згодно да девојка уговори посао, капираш?" Ту је у праву, али то воли толико да надува да ти буде мука од тога. Кад је он тако важан што и ноге не шири. Или буљу.

Девојке почну да излазе. "Баш је лепо", каже Линт. Шта ту има лепо ваљда ни она не зна.

Девет

Каранца лежи поред тебе, срче пиво и бистри: "Има их шездесетпеторо. Наредник, доца, два дежурна, кувар и онај из кантине. И шофер. Осморо. Значи педесетседам голаћа. Нема потребе да прискачеш у помоћ. За дан и по смо готови. Биће и мање типова. Имају неколико килаваца. И неколико хомића. Изгледа да их овде трпе. Тамо назад су их, богами, гадно зезали. "Ти гледаш у плафон и не видиш га. Све се разлило у црвену флеку. Официр и остале специјалне муштерије, одабрани су због корисности. Он њима даје екстра рибу, они њему свакакве накнаде: мало клопе, пива, горива. Њима скаче нумера у сопственим очима, и туђим, а за шефа и вас је то мала вајдица. Чиста рачуница. Желиш да мало одремаш ал неће моћи. Сувише је топло, сувише загушљиво, и поред отвореног прозора који пљује топли ветар на вас. А тек је три. Момци су већ разапели надстрешницу. Око шест ће девојке мало да се уреде, очешљају, намажу и плакну. И, у осам почиње рад. У осам се пушта прва колона момака. Зато бус и остаје изван базе, да се види ко је отишао а ко се вратио. Мада, нема више гужве ко пре. Онда су врискали док се све тек спремало. Сад вас поздравља стража и понеки загорели. Остали ћутке чекају на ред, нема ни гурања ни зезања. Само приђи, плати, узми улазницу и стани у ред, изуј се, уђи, куцај на врата, ко зна зашто?, дај улазницу и крени. Кад завршиш или ти прође време, девојке имају мале пешчане сатове за кување јаја уграђене у преграду па их само окрену и повремено баце око на њих, устај и излази. И готово. Напољу запали, закопчај се и иди одакле си дошо. Код тебе је услуга другачија. Нема строгог временског ограничења. Каранцин сто је баш испод твог прозора и он контролише колико онај унутра може да остане. Кад куцне -- готово је. Колико је задужио сад је исплаћено.

Десет

Наредник стење и дахће и сопће. Звучи ко да ће да се претури. Ти га палиш понеким "да, да", све се надајући да ће да заврши већ једном. Чујеш како је код девојака већ нова смена. Коначно, овај на теби закркља и сруши се на кревет. Одахнеш. Он још мало скичи па зграби крај чаршафа, обрише се и почне да навлачи панталоне. Ноге му дрхте. Пусти их да склизну преко ивице кревета, отвара врата, отварају се у ходник, таман да се извуче постранце, окрене се и намигне, кези крњке. "Видимо се", каже. Никад више, помислиш. Требало му је десет минута. Што је боље од оног пуковника који ни после пола сата није био готов ал је одустао јер је црко. Крпом бришеш наредникове бале са груди, зној, испљувак са стомака и бутина. Треба ти цигара. Или мало цуге. Или таблета. Ваздух се лепи за кожу. На врата неко куца. Грабиш једну таблету и гуташ а десница већ сакрива остатак. Унутра провири глава. Потпуно је глатка, без и једне длачице, без обрва. "Здраво", каже и уђе. Да ли је ово доктор или... заборавила је редослед. Он скида панталоне, оставља их на поду и исправља се. Раскопчана кошуља се отвара и ти видиш да му је читава кожа глатка и посута црвеним пегама. Такав му је и алат. А главић је потпуно љубичаст. Придигнеш се да то боље видиш и кажеш: "А не, то не долази у обзир." Да још има, ко што је било раније, презерватива можда и би, али, овако, на голо, нема шансе. Свакаквих си се нагледала после Ветрова и навикла се на понеке али... "Ма не, није то", каже пегави. "Само ти лези. Ништа ја... Само сам хтео да мом другу покажем, да га подсетим. Само ти лези. Ми ћемо сами да се снађемо. "Слегнеш раменима, легнеш и рашириш ноге. Нек гледа. И то се плаћа. Има вас разних. Сад и више него пре. У прво време је било гадно дирати неке, баш одвратно. Али, човек се навикне, нарочито кад нема избора. Ослушнеш стењање са страна па зажмуриш. Од онога доле, између ногу, долази само шапутање. Унутра, у глави, видиш светле тачке како пливају, почињу да расту, падају доле, на твој стомак и груди, истерују ваздух а срце отежа и виси у шупљини, као да има сто кила и не може да се скупи и пумпа, па се крв гомила, стоји у грлу, груша се, гуши, не да да дишеш, уста зевају празна. Отвараш очи а испред њих је црно, потпуни мрак. И знаш да, ако се не ошамариш, не подигнеш ту оловну десницу, мрак ће остати. Стежеш зубе, зној улази у очи пече и, коначно, ударац долази и цепа завесу. Удишеш, брзо и дубоко, плућа хоће да прсну. Мрак бледи и опет си у кабини, у врелини. Крај ногу нема никога. Само десна пета лежи у барици испљувка. Подигнеш се и ослањаш на руку. Тресеш главом. Опет се вратило. Цело тело је утрнуло.

Неко куца на врата и ти дижеш поглед и кезиш се.

Једанаест

Линт вришти и ти скачеш, обараш наредника запетљаног у ногавице, свиња је дошла опет а рекла си Каранци да нећеш да га видиш, отвараш врата и грабиш прва до њих. Унутра лежи и цичи Линт а на њој је неки момак. Скроз је укрућен. Грабиш га и вучеш. Тврд је ко даска. Не можеш да га помериш. Стиже Деват и граби га за рамена. Цимате а за њим клизи чаршаф. Шаке су стиснуте око крпе. Линт се искобеља и повуче у ћошак. Обарате момка на леђа. Зуби су искежени. Беоњаче бљесну. Врат је исплетен од конопаца. Тело је као луткино, како га оставиш тако стоји. Само ваздух шишти из ноздрва. Линт и даље вришти. Ошамариш је.

У ходнику је гужва. Чујеш Каранцу како виче: "Пусти да прођем. "

Момак не реагује на Деватове шамаре. Онда нека рука пружа унутра чутуру. Дајеш је Девату а он полива момка. Вода прска из устију а тело почиње да дрхти. Зуби цвокоћу. Очи се врате и он диже главу и гледа вас. Ништа му није јасно. За њега све тече испочетка. Испљувак му цурне из справе. "Ајде напоље", дере се Каранца. Деват те погледа. Гола си, укапираш. Линт клекне и придржава момка. Он не може да устане. Ускоро ће почети да повраћа. "Ништа страшно није се десило", виче Каранца. "10 минута паузе, да се девојке поврате. "

Одговарају му псовке.

Дванаест

"Нема га још", питаш Ти. "Ц." Сероња, кажеш за себе.

Сунце је оставило црвени сјај иза себе. Ветар пирка и хлади образе. Сви су напољу. Тумб је загрлио Валди и седе у песку. Брана и Линт базају око џипа у коме је Деват. Све је спремно. Посао је готов и време је да се креће. Само још шеф да се смилује и дође. Сигурна си да он радијом разговара са оним ко ће му рећи где даље, у који логор. А, успут, користи прилику да се изгребе за које пивце. Гледаш преко рамена и покушаваш да видиш нешто. Не вреди, све је жуто-браон. И дине и шатори. Оно што успеваш да видиш је оток на рамену. Плави круг-брег. Не боли стално али боли. И, понекад, као да мрда, сам за себе. Ко да има нечег живог унутра. И стварно има нешто живо унутра. Сад куца сто пута у минуту. И брже. Бус скаче, цима, рита се и не можеш ни да седиш ни да лежиш. Овуда куда сте пошли као да нема пута. Кроз прозор се не види ништа сем понеке грбе дина. Стискаш зубе. Бол натерује сузе. Кревет се, одједном, пропне, баци те у ћошак, на раме, и мрак пада на тебе. Кад избледи осећаш да је испод све мирно. Душек се померио и искосио. Сиђеш, а оно и под је кос, врата се једва отворе. У ходнику чујеш псовке из мрака. Валди вири. Гурнеш јој главу унутра и наставиш до врата. Отворена су. Тумб је изашао. Нагнеш се и напред разазнаш момке. Сви псују у глас. Точак је или заглављен или је пукла гума. Једна сенка се удаљава и враћа џип тако да фарови осветле точак. Потпуно је заривен у песак. Опсујеш. То се увек дешава кад се иде ван путева јер бус нема гусенице. Окрећеш се и викнеш: "Девојке напоље." Мораће се изнети све што може. Момци раде скоро два сата. Севају лопате, брекћу мотори. Гума и даље рије испод себе. На хоризонту, иза, мрак бледи. Девојке су се скупиле и греју се, дрхтећи. Ти устаје и пали цигару па оде иза буса. Понекад претерује, мислиш и седаш на њено место. У гомили је топлије. Могла би да заспиш овако. Онда, између буке мотора, с оне стране буса, дође крик. Сви се заледите. Други глас, врисак, пукне иза тебе, из дина. Окрећеш главу, ивицом ока хваташ сенку која скаче у џип, и видиш како из песка ничу и трче на вас црни људи. Рафал зујне изнад глава и обори тројицу. Остали одговоре. Меци ударају у тело на џипу и одбацују га у песак. Каранца, у сјају фарова, скаче на пушку али нови рафал истрже му је из наручја. Тумб, прибијен уз точак, диже руке. Четворица, црних лица, скачу пред вас и машу цевима а други улазе у бус. Чујеш како пуцају врата кабина. Неко гаси моторе. Тумб и Каранца су бачени доле, лицима у песак. Деват, она сенка на џипу, јечи. Двојица га хватају за ноге и вуку даље у мрак. Кркљање које, после, дође одатле покрива клицање оних што претурају по бусу. Сви одговарају, има их бар двадесет, и дижу руке. Говор им гргољи из грла. У сивом светлу зоре бљескају им беоњаче и зуби.

Повици утихну а иза дина искрсавају два велика камиона. Из њих извлаче сајле па обема вежу нос буса, повуку, и точак изрони. Месечари, јер то су, наравно, они, одмах ти је било јасно, ускачу у један камион а ваши чувари вас грабе за косе и дижу, терају у други. Пењеш се последња, тешко, и падаш преко ограде на голи лим. Раме зарежи. За вама убацују Каранцу. Без свести је. Оно мало светла што улази под цираду открива три рупе у десном рамену. Крв пробија прљаву крпу кошуље. Псујеш. Не знаш ништа о ранама. Остале девојке су се сакриле у мрак. Камион креће и ти допузиш до гомиле и прикључиш се. Тела се заносе, скачу. Чујеш како зуби шкљоцају у празно.

Тринаест

Око подне планине су ушле у видик, одмах иза облака прашине. Црни, испуцали камен. Колена, леђа, гузица, све ти је утрнуло. Раме гори. Гледаш како нестаје траг мокраће. Валди се припишкило а камион не стаје. Отишла је до отвора и покушала да протури гузу напоље. Безуспешно. Трескало је и бацало напред-назад-унутра-напоље. На крају је чучнула, одмах крај даске, спустила се скоро до лима и пишкила. А течност је јурнула право на вас, па скренула, подвукла се под Каранцу, изашла с друге стране, већ тања, и пресахла. Валди, са кезом око главе, врати се у групу. Каранца се није будио. Крв на рамену се усирила, груди и даље вукле ваздух кроз зубе, тело поскакивало, глава ударала у лим. Боље би било да је мртав, мислиш. И ви са њим.

Четрнаест

Камион стане. Прашина почне да се тањи, слеже и укаже се џип иза, дотад невидљив у облаку. Глава, умотана у мараму, погледа унутра и викне нешто. Згледате се, устанете и извирите. На пропланку стоје сва возила и месечари излазе из њих. Једна по једна искочите. Зацрни ти се пред очима кад ноге ударе у тло и трзај прође телом. Брег на рамену као да је усијан. Опет у гомили гледате око себе. Некакви шатори се виде иза стена. Свуда около су стене. Месечар са пушком показује вам према бусу. Кренете, збијене, додирујући се. Камење боде кроз танке ђонове. Осврнеш се и видиш како двојица вуку Каранцу и пуштају га да падне, лицем напред, на камен. На вратима Брана нешто мрмља. Месечар је гледа док му показује отворена уста и гута, па јој искези крњке, откачи чутуру и сипа јој мало воде у уста. И ви, остале, зинете и он кане коју кап на језике. Загрцнеш се гутајући.

У бусу је све испретурано, врата ишчупана. Мадраца нема, остале су само голе даске. Рупе са крпама и новцем су проваљене. Улазиш у своју кабину. Свака девојка улази у своју кабину. Претураш по крпама, завлачиш руку у отворе али пиштоља нема и таблета нема. Помоћи нема. А знаш шта следи. Иза завесе, напољу, месечари подижу некакве ногаре, три висока стуба, на врху спојена. Пада вече.

Петнаест

Иза преграда се ништа не чује. Девојке ћуте, свака у свом делу. И напољу је тишина. Само стражари код возила су ту. Осталих нема. Сигурно су отишли у шаторе. Тамо су им и жене и деца. Тако си бар чула од брбљивих муштерија. Банде иду свуда са породицама. Ово је била њихова земља. Чија је сад, то нико не зна. Ничија, ваљда.

Наслањаш главу на стакло. Уморна. Али не можеш да затвориш очи. Оне саме гледају. Као да не желе да пропусте нешто. Ниси ни жедна ни гладна. Једино ти се мало пишки. Осмехнеш се себи па скинеш гаће и пустиш млаз у рупу испод узглавља. Капи квасе новчанице. И онако никоме не требају. Месечарима треба пиштољ, папир не. Смешкаш се. Тело ради. А увек си мислила да ће срце пући ако ти се деси нешто страшно. А оно, сада, ради. Мрцина је то. Велика.

Шеснаест

Напољу је неко запалио ватру. Донели су кутије нечега што је личило на густо уље и запалили. Полако се око ње скупљају месечари. И њихова чудна музика дође иза стена. Чујеш како говоре, смешкају се. Лица су тврда, брадата, са дубоким борама и блиставим очима. Пуше. Оружје лежи поред сваког. Онда се међу њих умешају дечаци. Шетају око ватре, напола у сенци, само у прљавим мајицама, боси, мусави али лепи, црне коврџаве косе. Месечари их дирају по голишавим гузама а они беже, па се враћају.

Један мали дотрчи до буса и загледа се у прозоре. Сретне твој поглед. Видиш чудне ожиљке на његовим образима и челу. Дечак се осмехне. Зарези и тачкице на лицу се затегну а уста отворе и покажу безубе десни и палацави језик. Мали се окрене, шутне гуму и врати у круг, полако, без журбе, до онога од чијег је додира побегао. Човек устане, загрли га и они оду у мрак.

А с друге стране, на светло, излазе двојица и вуку нешто према стубовима. Кад стигну, усправе свој терет и ти видиш да је то Каранца. Очи су отворене и он гледа око себе. Само гледа. Месечари му везују ноге и руке на чланцима и зглобовима. Змије три конопца дижу се у вис, до рашљи ногара и одатле падају на тло. Месечари пуштају Каранцу, хватају крајеве змија и повлаче. Каранца, остављен без ослонца, нагиње се напред, ноге се искриве, глава падне на груди. Али, конопци, затегнути око руку, не дају му да се сруши већ га подижу и ноге висе, трзају се, очи се избуље. Дечаци прилазе и пљују га. Још један месечар дође и вуче онај трећи конопац и ноге се подижу. За тренутак су у истој линији са главом и раширеним рукама, а после се дижу још више и глава пада, изврнута. Тело је већ скоро метар изнад земље и још га дижу. Из Каранциних уста цуре бале.

На крају се ноге заплету у рашље. Месечари некако вежу конопце и удаље се. Тело се мало клати, обешено као обрнуто Т. Главе оних крај ватре гледају у њега. И, један од њих устаје, усправља се, шири руке, у десници држи некакву шипку, прилази, полако, Каранци, стаје поред њега, говори нешто па левом руком хвата доњи крај шипке а десном горњи и тргне. Сечиво бљесне у десници. Дугачка сабља испадне из корица. Купа се у црвеном сјају ватре.

Месечар се раскорачи, погне мало, обема шакама ухвати држаље сечива, замахне и одсече главу обешеном. Крв прсне а глава одлети у мрак. Испрате је повици. Затвараш очи, суве од гледања.

Седамнаест

Ноге те саме носе. Глава, пуна слика, лебди. Излазиш из кабине. У три корака си код возачевог седишта. Ниси ни погледала Валди.

Извириш и, кроз отворена врата, видиш стражара. Блене напред, у ватру, и оно око ње. Ноге стану. Не можеш да изађеш неопажена. Друга врата су затворена. Наслањаш се на преграду и зажмуриш. Срце почне да бије тешко. Чуће га онај напољу. Следећи тренутак, између два откуцаја, тегли се као жвака. Покушаваш да удахнеш али плућа су празна. Десним оком видиш сјајну тачку како расте, лети на тебе. Али што је ближа има мање снаге, пада и, коначно, удари у ватру и расцвета се, одбацујући тела од себе.

Друга тачка излеће из буктиње и удара у стомак буса. Метал се скупи, ритне те, избаци кроз шофершајбну, и ту летиш, раширених руку, главе загледане у небо са посејаним звездама. Пад ниси осетила. Само ти је песак, узвитлан, напунио очи, још увек отворене.

Осамнаест

"Јел ме чујеш", пита нагнута фаца испод шлема. Видиш само беоњаче, све остало је црно. "Да." "Можеш ли да помериш руке и ноге?" Пробаш да их пронађеш и -- ту су. Једна нога, не знаш која, не ради. "Добро", каже црни и звизне некоме. Чујеш како шкрипи песак и камен испод чизама. У глави ти звони нешто налик на рафале али ниси сигурна да ли си то чула или само срце претерује. "Ја сам болесна", кажеш. Црни се нагне. "Где?" "Срце." "Не брини ништа, саће све бити у реду. Затвори очи и спавај." Помислиш да је то добар савет и затвориш очи.

Деветнаест

Будиш се испод неонске шипке а капци, сто тона тешки, падају у мрак. Немаш воље да се супротставиш. Будиш се испод неонске шипке а капци, осамдесет тона тешки, падају али очи виде, пре мрака, наопако окачене боце из којих теку црева у тебе.

Будиш се испод неонске шипке а капци, педесет тона тешки, падају али очи виде, пре мрака, ноге умотане у завој.

Будиш се испод неонске шипке а капци, тридесет тона тешки, падају али очи виде, пре мрака, иза креветског рама врата.

Двадесет

"Здраво", каже бели мантил. Имаш проблема да га видиш, сувише је близу и лице је мрља. "Како се осећате", пита. И да хоћеш не можеш да одговориш. Не знаш где су ти уста и како се покрећу. Капци, десет тона тешки, полако клизе доле. "Све је у реду. Спавајте." Спаваш.

Двадесетједан

"Здраво", каже бели мантил. Сад га јасно видиш. Оштар раздељак и избријана фаца. Један од оних који морају да се брију два пута дневно а образи су им увек сиви. Сигурно има длакаве груди и стомак. И длаке на лопатици и буљи. Потражиш му руке али оне су у џеповима мантила, закопчаног до гуше. Сигурно брија део гркљана да му се не види џемпер од природног крзна. "Како се осећате?"

Опробаш уста, отвориш их и из њих изађе муљаво: "Супер. "

"Сјајно. У ствари проблем је сад више у лењости тела. Повреде зарастају. Нога није била сломљена, само угрувана. Мораћете што више да будете будни и што пре да устанете. Пробајте, за почетак, да мрдате прстима. Прво на рукама па на ногама. Хајде. "

Тепа ти као дебилу. Али га слушаш. И покушаваш. Прво изгледа да и немаш руке али, после, нешто као голицање крене низ тебе.

"Одлично. Сад се одморите а после можете да пробате да седнете. Сутра можете да мало прошетате. Прекосутра мало више. И тако, сваки дан по мало." Баш је сладак, помислиш.

Двадесетдва

Али, ствари су морале да пожуре. После доручка и ручка нешто је кренуло да се муља по стомаку па си морала да устанеш и одбауљаш до клозета на крају собе. Држала си се за рамове кревета, црни облаци искочили су пред очи кад си устала. Али, ако си морала да пишкиш у пластични канистер док си била непокретна и да трпиш да ти болничар брише рибу, сад, кад су ти скинули цевчице из руку и поново једеш, можеш бар да сереш сама. Стискала си зубе. Није да ниси навикла да дрндају по теби али нешто баш и не иде.

Двадесеттри

"Слушајте Сор, овако нећемо далеко стићи." Опа, па он ти и име зна. Не оно уметничко него право. "Већ сат времена се натежемо и сад ћу, јер сте ме ви натерали, да вам ствари поставим онако како оне стоје." Заћути да нагласи своје речи. Не види се на њему да се већ дебео сат свађате. "Прво: ваш статус је потпуно илегалан. Као што знате читава ова територија је под војном управом, као ратна зона. Дакле, у њој нема места за цивиле. Друго: ви немате никаква документа. Не знамо ко сте. Ваша прича о, хм, бављењу проституцијом за војску потпуно је невероватна. Нема тако нечега овде. Дакле, ви можете бити било ко и било шта. Што нас води и до трећег аргумента који каже да сте затечени у логору непријатеља. У ком својству -- не знамо. Нема никога ко би могао потврдити вашу причу. А такве случајеве преки суд лако решава... "

"Али, ви не можете... "

"Молим вас, не прекидајте ме. Дакле, ако се све сабере, ваша ситуација није ни мало безазлена. Не можемо искључити ни једну варијанту, од шпијунирања до борбе у непријатељским редовима. А то, како рекох, преки суд лако решава. Али, наравно, постоји и другачија могућност. Ја вам, како рекох, нудим заштиту. С тим што се то мора, наравно, платити. Размислите. "

Двадесетчетири

Твој пристанак прихватио је као узгредну чињеницу. Окренеш се и изађеш. У ходнику, болничар који ти доноси храну, намигне ти и оде својим путем. Овде сви имају и гледају своја посла. Врата соба су увек затворена. Не знаш има ли кога иза њих. Чим си почела да шеташ рекли су ти шта се сме. И шта не. Више се није смело: не у ходник ако ниси позвана, не отварати врата других соба, не буљити кроз прозор, не дирати ништа.

Ипак, сви су, колко-толко, нормални. Буље у тебе и слина им цури на уста и испод пупка. Ма како грозно да изгледаш ипак си једино женско на ко зна колико километара унаоколо. И Ева није била баш нека риба ал била је једина и избора није било. Али, доктор се не пали на то. А не личи на педерушку-перушку. Мислила си да ће, у замену за заштиту, да тражи да му редовно чистиш пиштољ. Па ти и јеси професионална пиштољарка. Ал, јок. Он има своје идеје.

Двадесетпет

Лепо си се удесила: беле патикице, бела сукњица, уска, бела блуза уска, без сисодршца испод, да брадавице могу да испупе, јако црвена уста. Кармин мора да су требовали из магацина под шифром "настрани доца". И, као круна, слатка бела капица. Шацовала си се пред огледалом и утврдила да си не-о-до-љи-ва!

Болничари су имали исто мишљење. Али, доктор је имао други резон: "Ако вас ухватим са било којим од мојих подређених зовем војну полицију." То су они силоси два са три, што постранце улазе у бус. Што су улазили у бус, исправиш се. Са њима нема циле-миле. Тако сурово а ти тако слатка. Ко из оних слатких филмова о слаткој сестрици која збари слатког доктора да је води код чика матичара. Само што овај доца није гледао ни један такав филм.

Двадесетшест

И посао је кренуо. Први је био један сасвим нормалан, само што се стално тресао. Као да у рукама и ногама и стомаку има федере. Понекад би му бале цуриле из уста а није могао да погоди да их обрише. Други је био једва жив. Стално је лежао и буљио у плафон. Само ако би га наместили тако да гледа ТВ он би живнуо. Намучио те је. Трећи је имао тако белу кожу да је сијала. Ако би је уштинуо место би одмах букнуло а после се отварала рана. Оно твоје раме је било обданиште за њега. С њим си то обавила обучена, са рукавицама. На бутинама си два дана осећала како миле неки трнци.

После су дошли разноразни. Престала си да бројиш.

Двадесетседам

"Интересантно", каже доктор. "Одлично обављате свој посао. Јако сам задовољан." "Надам се", кажеш. "Али зашто стално ћутите?" "Шта да кажем? Моје је да стењем." И то што гласније да ме чујеш како ваља.

Двадесетосам

Пре него што си обрадила оног са завојима покушали су да те науче како се превија глава. Болничар, који се јавио као добровољац, жалио се да си му спљескала уши и сломила нос и да не може да дише. Пацијент је све поднео јуначки. Ваљда зато што су му рекли да не сме да писне.

Стандардни поступак за сређивање код њега није могао да ради. Он не види. Зато си тражила, и добила, дуплу дозу дезодоранса и штрицала си се максимално. Болничари и доктори су шизнули. И овако им није право што се муваш около, онако насуво, сва утегнута. Мало-мало па им нешто бупне из руку. Главна ствар је, ипак, остало купање. Ако не може да те види као други, може да осети како га дираш.

Осетио је а шести или седми пут се то и видело кад је справица изронила из пене и бацила поглед на свет. Онима који су могли да виде брже се то дешавало ал -- шта је ту је, важно да се десило. Он је, као фол стидљив, тражиш пешкир и окренуо ти леђа, да га не гледаш док се брише. Само, није знао да пред њим стоји, специјално за надраживање уграђено, огледало.

Двадесетдевет

Друга фаза увек стартује кад доктор, главни, јер има и два споредна, каже да може. Пацијенти су, до тада, толико напаљени да им се диже и кад виде буре. Оном са завојем су, за сваки случај, исекли рупу код левог ока. За додатни стимуланс. И, кад је главни рекао "сад", све је било готово.

Док он, испод тебе, кркља, стењеш што гласније можеш па окрећеш главу према камери изнад звучника, знаш да је тамо иако ти то главни није рекао али ти је наредио да се то, "то" -- тако је рекао, обавља само у соби, отвараш уста и облизујеш се и кажеш му, јер он све ово гледа и дрка: Сањај како овај мали има доброг малог и цркни.

Наравно, мали је брзо готов па силазиш са њега, скидаш гумицу, не смеш да је заборавиш иначе ће те опет казнити и укинути ти дневну дозу пилула на коју си већ скроз навикла, везујеш је, па, кад засветле лампа која се пали сваких десет минута, излазиш и носиш све доказе са собом. Напољу, у ходнику, чека болничар са малом кутијом. Дајеш му гумицу, он је ставља у кутију, шаље ти пољубац кроз кез а ти се шљапнеш по утегнутој гузи. Одлазиш у своју собу.

Ако ништа друго, бар су сви пацијенти чисти и захвални.

Тридесет

Бацаш се на кревет. Мрзи те да се свучеш и истушираш. Копаш испод јастука и вадиш таблетице. Гуташ две насуво. Од њих је боље. Бленеш у плафон. Зној клизи низ чело. Сврби те између ногу. Риба се потпарила од подмаза и зноја. Скинеш, дижући гузу, сукњу и гаћице, бациш их доле и рашириш ноге. И онако нико не сме да уђе. Газда је забранио. Газда хоће задовољство само за себе. Хоће да гледа коску а не глође је и никоме је не да.

Као и Каранца, шапнеш. И за речима крене слика мрака. Био је будала. Знаш да је радио за војску. А онда су вас све искористили ко мамац за месечаре. Како то да су, од свог песка и камења, баш знали где вас држе? И ко вас је тамо и послао? А теби су, јер си остала жива, смислили нову улогу. Да развесељаваш доцу дркаџију.

Затвараш очи а мрак Магичног буса се враћа у сан и видиш сјајну тачку како лети према теби, додирује, и ти излећеш са њом, изнад пустиње, дишеш пуним плућима и смејеш се. И твоја улога је готова.

Одлазиш.

III
ДОЦА

"Растурили смо им буљу. Ал су и они нама. И онда смо ишли кроз сав тај крш, сломљене цеви, дим се вуче по песку а керови тегле црева, један носи целу руку, још је сат на њој, и покривамо један другом леђа и уђемо у подрум, у ствари, први завири, онако рутински, и крене напоље, горе, три степеника су била, кад нешто ПАК и он падне, ми запрашимо унутра у мрак, покупимо момка а он већ мртав, па откачимо бомбе, оне фосфорне што спаљују бетон, и убацимо их. И пре него што су експлодирале ја чујем како неко дете, детенце, плаче. И сад га чујем. Немогуће да је тамо било дете, знам, стално то кажем себи ал не помаже, чујем га и чујем и... "

После куцања други болничар протури главу у соби и каже ти: "Извињавам се, пуковниче, стигла је нова група пацијената." "Наставите са редовном процедуром. Известите доктора. Прикључићу вам се касније", кажеш. "Разумем", долази иза већ затворених врата а затим тутањ трчања. На извршење, климнеш, без застајања. Да, неке војне организације су више војне од других. Ова твоја је једна од најчвршћих. И најважнијих.

На екрану се завршио видео снимак пацијента/даваоца. Искључиш машину. Момак је био јединствена комбинација: психо-лабилан још пре Ветрова, константно под лековима, захваљујући свом месту, а био је командос, покупио је тако шарену гомилу зрачења и болештина да би сваки академац докторирао на његовим симптомима. И, најважније, био је употребљив, чак и више него што је потребно.

Вадиш касету и пакујеш је у омот, заједно са дискетом са налазима о здравственом стању, болестима и оштећењима субјекта, ако је уопште то, спермограмом и извештајем о понашању. Све у свему лепа хрпица података. Одлажеш пакет у кутију и вадиш нови омот из ње. Слика оживи и ново лице, бело, са жутим пегама, влажних очију, без зуба, са балонима пљувачке у углу усана, проговара: "Ударили су а ми то нисмо знали. Они из хемијског нису дали узбуну. Ко зна шта су радили? Завукли се негде и дркали. Био сам на стражи. Сигуран сам да ништа није пукло, експлодирало или тако то. Само се небо намрачило и ветар као да је појачао. Прво је донео неки задах, ко из неопраних уста, мало кисело, мало слатко, ал је то брзо прошло. Добио сам смену и изашао из рупе и онда се десило: видео сам момке како падају с ногу, прво стоје па -- цап, нос у земљу. И сви слине, балаве. Неки истрчавају из шатора, повраћају, очи им се бече. Прво им из уста шикља оно што су јели, комадићи клопе, па нешто зеленкасто, грче се, видим како им се стомак увија, па им цуре само бале и, на крају, прска крв. Ја идем даље, мени ништа. Само ми се нос запушио. После су се запушиле и уши. Један тип истрчава испред ровова, чупа косу, кошуљу, дерња се из све снаге. Неки други само леже и тресу се, пена им ударила на уста. Ја оћу да им кажем: Шта је? Сви сте полудели, а не могу, пуна ми уста бала. А још идем. Около сви вриште. Онда видим како се песак диже и иде ми у очи. Онако полако, не брзо. И укапирам да падам, да сам пао и да ме ништа не боли. И лежим тако цео дан, као да немам руке и ноге. Ништа ми није ал ме нема. И Сунце зађе и изађе. Тог другог дана допузим до шатора. Уста ми се вуку по песку. Тамо сам лежао до трећег дана. Чујем, с времена на време, гласове а не знам ни где су ни чији су. Нико ми не долази. Буљим у неку крпу и видим како су конци преплетени. Не знам дал сам уопште спаво. Све ми се растеглило. Ни кад су ме покупили нисам одма приметио. Тек кад су носила ударила у нешто видим шта ми раде. А сад ми је добро. Ништа ми није. Само неки пут се питам дал је неко покупио оне што су одјурили у пустињу. Требало би. То су добри момци. Ја сам и све знао. Могу да вам кажем имена. Нису они криви што им се то десило и ја... ", глас прекида јецање. Неко, ти, покушава да смири човека. На срећу, мислиш, не чују се речи. Пацијент се врати на столици, намешта оно паперје косе. Он не зна да иза огледала у коме се огледа стоји камера и снима.

Врата иза пацијента се отварају, улази болничар и одводи га. Понеки потпуно губе контролу и подложни су брзим променама расположења. Може, неки пут, да буде и опасно, веома близу маничном понашању али, ипак, углавном није већ само лако губљење оријентације. Као код овога. Он је један од првих пацијената. Био је у болници кад је пројекат започео и, што би рекли, згодно се наместио. И био је тамо напољу, у пустињи, болестан само један дан, све оно време му се само чинило.

На том даваоцу си учио о ситницама које у генералном плану пројекта, иза оних СТРОГО ПОВ, ВОЈНА ТАЈНА, печата, није нико предвидео. Лако је написати "узимање узорака", али како, шта ако постоји отпор субјекта, шта ако су потребне додатне стимулације? Хаос, у коме однос надређеног и подређеног какав је постојао пре Ветрова не може да се одржи, у коме је метак у цеви једини аргумент, тај хаос нико није могао да предвиди, а најмање планери. Јер, тамо, у бункерима, с оне стране мора, док филтери чисте ваздух од радијације и семена болести, графикони нису ништа више него разнобојне линије. Стварни људи не постоје тамо. Зато ти, упркос свести о свом месту у пројекту, јасном знању о ономе шта је твој део, ипак дозвољаваш себи да Централи достављаш нетипичне извештаје тј. да уз све бројеве и узорке пошаљеш и снимке лица оних чија имена нису битна.

Притиснеш команду и на длан испада касета. Проста ствар. Ако ово парче пластике остане неколико сати на сунцу потпуно ће се изобличити и запис је мртав, нема лица, механизам се криви, песак улази унутра, гребе траку. Само крајња и стална пажња могу одржати технику у употребљивом стању. А за то треба самодисциплине, одрицања, сталног опомињања где си и зашто си ту. И сталног надзирања подређених. Мора се ломити њихова склоност ка попуштању, лаком забораву.

Уздахнеш. Толико посла, толико посла.

Искључиш монитор и изађеш у ходник. Брава шкљоцне, аутоматски. Никога нема. И не треба. Забрањено је, забранио си, било какво непотребно шетање. То узнемирава пацијенте. Сва врата морају бити стално закључана. Пацијенту се мора објаснити, утувити у главу ако не другачије, да се кућни ред мора поштовати. У собама имају клозет, пушта им се музика, доноси храна, долази по њих и води где је потребно, дакле, све је предвиђено. Сви они су довољно здрави да то поштују. Ово је на крају крајева војни објекат а то нешто значи.

Првобитно, одмах по искрцавању, додељена је теби и двојици колега једна канцеларија. У ствари вам није пуно служила јер сте стално били на терену, обилазили логоре и, представљајући се као надзорници свега, сакупљали податке о стању у коме се борци налазе. Јасно је да од тога како се момак са пушком осећа, и физички и психички, зависи и његов учинак. Сви они ситни прелази, кратке психичке олује и буре остају, углавном, незапажени, избрисани каснијим утисцима борбе. А доказано је да управо од тих зрнаца зависи снага. И доказано је да се та зрнца извесним стимулаторима или умиривачима могу контролисати. Ваш задатак, прва фаза, био је очитавање почетних стања и стања после тонизирања расположења.

Улазиш у собу првог лекара. Он хоће да устане и поздрави те али му махнеш да остане да седи. Помало попуштања може код подређеног да изазове осећај да је његов рад запажен и да му се, због тога, придаје важност у којој је инсистирање на ситним формалностима непотребно. "Одморите се колега. Знам да сте имали посла", кажеш да запечатиш утисак. Седаш на столицу с друге стране стола. "Има ли позитивних у новој групи?" "Двојица. Један је рањен у подлактицу, доста тешко, можда ће морати и да се ампутира, а други има само лаке опекотине које су се инфицирале. Овај други би врло брзо могао да буде употребљен." "Направите нормалне анализе. За четрдесет дана морамо да пошаљемо следећу испоруку. Овај опечени би попунио број. "

"Разумем", каже први лекар и шврља нешто у свеску. Соба је мала, кревет, сто, орман за одећу, орман са папирима. Светло стоне лампе прави сенку у којој беоњаче лекара бљесну кад се нагне да запише нови ред. Просторија јесте мала али боља од неке рупе у песку. И статус је сигуран: вршилац дужности првог степена приоритета.

"Добро. Одморите се још мало а сутра ме обавестите о прегледу. Хоћу да присуствујем. Здраво." Остављаш врата отворена. Лекар их затвара. Враћаш се у собу. Гумени ђонови су неми. Напољу је ноћ.

У мраку, научен, проналазиш монитор и укључујеш га. Снег обасја собу. Трпаш преостале коверте у кутију, ставиш поклопац, и одлажеш је у орман. Прва група давалаца/субјеката/пацијената, одавно је већ послата. Можда су већ и оживели. На столу остаје овај пети пакет, нова доза давалаца. За њом ће доћи шеста, седма и још колико буде требало из овог расадника. Легнеш и затвориш очи.

Три сата касније будан си. Зној капље из углова очију. Устајеш. Не сећаш се снова. Сан је велика црна рупа пуна влаге.

Седаш за сто и убацујеш касету. Снег смењује плави зид. Затим стиже лице, маска без покрета. Ћути. Гркљан клизи испод коже али уста остају слепљена. Убрзаш слику а онда је искључиш. Да ли они знају да их неко снима? Понекад изгледа да је баш тако. Слажеш нагомилане папире. Извештаји. Зато сте и послати. За посматрање. Само посматрање. Прво припрема, онда дејство. Кад се запуца ситуација се радикално мења. Чак и код професионалаца наступа период загушења. Не панике или страха него препуњености утисцима, паузе. У сваком случају, истинско пуцање у месо, цепање челика, мирис дима, за тренутак паралишу борца. Код профија та парализа, период привикавања, траје кратко и они почињу да функционишу у складу са обуком, искуствима и личним склоностима. А брзина привикавања се, наравно, може усмеравати. И хемијом и добро распоређеним аниматорима, момцима чији је утицај на остатак групе незамењив. Ако су они весели и остали се осећају боље. Размештај таквих људи важан је. Њиховим претпостављенима је скренута пажња на њихов значај због кога им се мора прогледати кроз прсте, с времена на време, не пречесто да не би изгубили додир са групом и искварили се. Јер, наравно, аниматори не знају шта су и зашто им се дешава то што им се ради.

У ствари, главна цака свих планова је да они који су објекти, са којима се ради, немају појма о свој работи око њихових глава.

Око свих глава, уосталом.

Устајеш и шеташ, с рукама на леђима, између кревета и стола, од врата до прозора и назад, поред ормана, врата клозета и контролне собе. И ово је мала соба али већа од оних првог и другог лекара. Болничари су, сва тројица, у једној спаваони, како и спада.

Завесе почну да бледе, руке се опусте и једна отвори врата. Брава шкљоцне. Неми ђонови крену низ ходник до мензе. Унутра је сво особље. Седаш на своје место на челу стола, климнеш. Дежурни болничар скида поклопац са чиније и ти захватиш, прво мало грашка, комадић сланине и предајеш чинију даље. Сви седите за истим столом. Једете у тишини. За време јела никакав разговор није дозвољен. Испод ока гледаш особље. Други лекар је необријан. Дежурни, онај који је из логорске кухиње донео доручак и који данас пере судове, је засукао рукаве и беле длаке светлуцају на тамној кожи. Друга два болничара једу погнутих глава али црвенило чела их одаје. Опет су пили. Можда се и дрогирали. Одмахнеш главом. Толико посла. Толико незахвалности. Ако их прекомандујеш, ко зна какви ће бити они које би добио. Неке алкохоличаре или наркомане. Сад су сви такви. Али, ред је ред.

"Дежурни", кажеш, "обавестите господу болничаре да су кажњени због недоличног понашања." Главе криваца се не подижу. Знају да су криви. "Уради то после оброка. Казна је уобичајена." Казна је бесмислена. Новац нема никакву вредност за оне којима су и алкохол и наркотици на дохват руке. Права казна била би физичка, кад већ нема отпуштања. Једини кога си морао да прекомандујеш био је четврти болничар за кога се испоставило да је педер. То се није могло толерисати. Његова савршена непродуктивност узрокована сталном сексуалном раздраженошћу могла је да угрози пројекат. Битан елеменат сваке војне организације је и сексуална фрустрација, мања или већа али константна. Она производи вишак енергије, уводи сексуално пражњење као још један циљ извршења обавеза. А са педерима није тако; они су тај степеник прескочили.

Бришеш уста и устајеш. Сви устају. "Наставите", кажеш и кашике зазвече. "Дежурни, јеси однео храну сестри?" Болничар клима пуних уста. Изађеш и застанеш испред затворених врата. Слушаш. Разговора нема. Што тишина дуже траје то је ауторитет онога који је изашао већи.

Вратиш се у собу и убациш нову касету. Снег замени плави зид а онда блистава ћела главе сакривене у дланове. Рамена у белом мантилу дрхте. Пацијент подигне лице, камера хвата његове суве очи, и каже: "Уморан сам. То је оно. Хоћу да устанем али руке и ноге неће да се помере. Леже као мртве. Сав сам мртав, сем у глави. Ја нећу да сам такав. Не знам ни кад се упишам ни кад се усерем. Све то цури из мене а ја не знам... Пре је било боље. Кад сам оздравио био сам скоро ко пре. Једино сам морао да пазим на руке и ноге. Хтеле су да ударе у нешто, да се саплету. Али, није било страшно. Сад је страшно..." Глас, тих, каже: "Али боље ти је од како си овде." "Да. Боље ми је кад добијем ињекцију. Само докле... Имате ви доста тих ињекција?" "Да." "Добро. Али то није за увек. Шта ако више не будете имали... То је мени сад ко гориво мотору, ако га нема, машина стоји. "

Крај снимка не бележи твој одговор. Не волиш да разговараш са пацијентима. Боље је ако он сам прича. Онда скреће на оно што га мучи, онда има поверења. Овај га је имао. Напумпали сте га коктелима и пустили напоље. И за три-четири дана се сигурно укочио поново и дефинитивно. Не постоји могућност да било који пацијент/давалац остане овде дуже од потребног времена. Нико не може да заузме собу непродуктивно. Сав луксуз је за оне корисне -- док су корисни. Уосталом, да није био овде вероватно би пао негде и остао тамо небитан, неупотребљен. Сложиш касету у омот и гасиш монитор. Време је за провере. Одлазиш до ординације, оба лекара су ту, поздрављају и реферишу: "Пацијент са опекотинама је наш. Подаци са систематских прегледа кажу да његова обољења, а има их, од проблема са системом за варење до битнијих неуролошких оштећења, вероватно постојећих и раније а сада потпуно изражених, свакако обећавају. Треба додати и алкохолизам и наркоманију. И са свим тим он функционише сасвим добро, осим у периодима криза које су стабилизоване помоћу лекова. Пацијент је, пре овога, имао дете али немамо податке о томе. И супруга и дете воде се као нестали. Али, да закључим, мислим да има потенцијал и да га треба убацити у пројекат", каже први лекар а други све време клима. Капилари на носу су му испуцали. И он пије. Али, лекара је теже добити него болничаре. Најбоље би било да су ту она двојица колега са којима си стигао. Али и они воде своје пројекте. И сигурно имају своје проблеме. Још боље би било да нико сем тебе не зна ништа и да ништа не морају да мисле. Најбоље би било да их нема, никога. "Добро", кажеш. "А шта је са оним без подлактице?" "Рањен је у подлактицу", исправља први лекар. "Рекосте ми да је сигурно да ће остати без ње." "Да. Али, још је то дискутабилно. Можда се извуче..." "У сваком случају није употребљив. Бар не за сада. Вратите га на редовни третман па, ако устреба, опет ћемо га укључити." Што значи да ће му одсећи руку, па, ако преживи и опорави се, узећеш га. Пројекат мора да буде експедитиван. "Дајте, дакле, да видимо момка. "

Други лекар притисне дугме на столу. Седите око стола, ти у средини, они са стране, и ћутите. Врата се отворе и болничар уводи, води за руку, мршаво тело, босоного, обавијено креветским чаршафом, са завојима омотаном главом. Он тапка, ненавикнут на своју слепост. Први лекар помаже да га полегну и почну да одмотавају завој. Чаршаф спадне до пупка и откри гола рамена. Не изгледа баш импозантно. Али, сви они изгледају тако. И, такви какви су, издржали су удар биолошког оружја, то Пуштање Ветрова. И, такви какви су, намеравају да преживе све што им нова средина сервира. Намеравају да опстану.

Осећаш како ти пљувачка пуни уста.

Последњи слој завоја болничар стргне са лица и укаже се црвена лопта дрхтавог меса. Уста и нос само су мали набори на њој, а очи су потпуно отонуле у оток. Коса штрчи, рашчупана и масна.

Лекар климне, колега му приђе, загледају, завирују. Остајеш да седиш. Кажеш: "Боли? Лице ти се запалило. На опекотине је пала нека прљава прашина и сад изгледа доста гадно." Мало палиш момка. "Мораћеш да носиш завоје неко време. А направићемо и анализе. Добили смо твоје податке и знамо које лекове узимаш." Сад га смирујеш и кажеш му да је у сигурним рукама. "Добро. Сестро, превијте." Видиш како се трза. Изненађење!

Прстом показујеш на првог лекара и он навлачи рукавице, подиже момка и почне да га обрађује. Климнеш болничару и он излази, на прстима. Ни пет минута касније, враћа се са сестром. Покажеш јој на скоро завршен оклоп и климнеш. Она, утегнута и спремна, "јебозовна" како рече један болничар, искези зубе. Показујеш јој да после процедуре дође до тебе. Окреће ти леђа, мери пацијента, превијање је готово, хвата га за руку, он сигурно неће приметити да нема рукавице, и одводи га из собе. Гледаш како лекари и болничар блену у затегнуту сукњу па се накашљеш. Погледи се врате на тебе. Устанеш, они стану мирно, и изађеш. Кад би могао без свих, само ти. Ходник је празан.

У соби укључиш монитор и пушташ нову траку. Пацијент, тенкиста, говори о својим напредовањима, борби са бункерима и Ветровима: "Јавили су нам да је атомски и затворили смо све улазе. Нису нам могли ништа. Само, никако да стигнемо до чисте зоне. Возили смо у рикверц четири сата, преко три линије. Свуда су прашинари пиздели. Један нам се попео на нос, потпуно го, палица му се дигла, дерњао се нешто па почео да пузи по цеви топа. Спустили смо цев а он се обесио и неће да падне. Вођа посаде нареди да се крене, били смо стали кад се попео, и голаћ бупне у песак. Вођа је тражио инструкције али из радија је долазила само дрека. На крају смо стали. Унутра је још било воде и мало конзерви. Поделили смо то тако да траје бар три дана. Пишали смо и кењали у кесе. Добро, то смо и пре радили, док се пуцало. Месечари су умели да се привуку, кроз мине и жице и електронику, и смакну стражу па се људи досетили и, чим се смркне, правац испод челика. Па нек пузи. Може и бомбе да баци. Да. Сналазило се. А после друге ноћи почео је хаос. Возач је полудео. Бацао је пену на уста. Вођа и ја га некако савладамо. Звекнуо сам га шипком а вођа му дао ињекцију за смирење. И, таман да задремам, кад осетим како ме пеку очи. За час сам био готов. Ваљда су се филтери препунили. Био сам свестан али нисам видео ништа. Пробудио сам се у болници, тамо су ме излечили, вратили на стражу ал, сад сам опет ту. "И то је све. Скоро нико не говори о времену после удара. Само помену да су били ту и ту. Или прећуте. Као да сво то време не постоји. Рат је најважнији. Ово после нема никаквог смисла. То је само отаљавање времена. Рупа. На куцање искључујеш слику. "Да, слободно", викнеш. Сестра уђе, затвори врата и стане. Окренеш се у столици. Не вреди да је нудиш да седне. Неће. Као и сви, и она има своје идеје о послу који ради. Не мешаш се у то докле год ради. Наравно, забранио си особљу да јој било шта каже о пројекту. "Све у реду", питаш. Она климне. Њен је проблем што није добровољно овде па се дури. А, као додатак, окружена је мушкарцима који не смеју да реагују на њу. Због свега тога те мрзи. За њу си ти кривац. Ти не намераваш да то порекнеш. Не покушаваш ни да јој усадиш мало воље за сарадњу, суделовање у организацији. Остављаш да све лежи онако како је. "Је ли са месечницом све у реду?" Имала је неке проблеме. Она климне. Јесте да је покорна али се није предала. Не трпи ауторитет. Ни објашњења је, сигурно, не би задовољила. Сматрала би их лажима. Вероватно би било боље да си за њену улогу тражио неку од жена-официра, док нису враћене, после Ветрова, преко мора. Њима би лакше командовао. Дисциплина је учење покорности у којој се не мисли. Али, планови за остварење пројекта нису, уопште, предвиђали жене у првом делу. Централа је замислила да се узорци сакупљају и тачка. Како? На то нису одговорили. Морао си да се снађеш. Да ли да даваоце постројиш у врсту и командујеш? У почетку је план функционисао по принципу то је због прегледа, што је због психо-блокада често остајало без успеха. А и онај без проблема тешко је био вољан да даје десет узорака само тако, насуво. Појава Сор значила је потпуни успех. Толики да никоме ниси рекао, чак ни у извештајима, како успеваш. Нека се муче сами, кад су сви тако паметни, говорио си себи. Али, ни теби није лако. Она је дивља и опасна. Колико дуго ће моћи да послужи, отворено је питање. Једном ће се отргнути, сигурно. Никакве претње је неће зауставити.

"Са овим бар не мораш да се љубиш", кажеш. "Ми се никад не љубимо. То би требало да знаш. Или бар да видиш", одвраћа и тресне вратима за собом. Опасна. Не поштује ауторитет али је корисна, страшно корисна. Зато јој се мора попуштати. Као и аниматорима.

Устајеш и одлазиш у клозет. Док чучиш покушаваш, без неког разлога, да се сетиш када ти је годишњица дипломирања и, наравно, не вреди. Синдром брисања онога што је било пре рата, одбрамбени, делује, чува од лудила. Да није тако ви би, одавно, пуцали себи у главу. Зашто да се мучиш и даље ако је јасно да је све, цео свет, затрован, болестан, на умору, и да нико од оних које си оставио, тамо, нема велику шансу да преживи и да га, сигурно, и ако остане жив, нећеш никада видети јер сви остају где су, ма где да су. А кад је тако и телефонска веза постаје, пре или касније, исто што и лагано дављење. Али, неки урођени склопови у мозговима су шкљоцнули и људи гурају даље, болесни, килави, оборени, прљави, ружни. Чак је и број самоубистава смањен. Можда, ипак, све оне идеје о колективном несвесном и нису трућање.

И, у име преживљавања, устајеш и лежеш да одремаш мало. Завесе су већ упаљене. Напољу је Пакао у коме се, овога пута, кувају сви, и криви и прави. И цео свет је, можда, Пакао. Сетиш се, испод капака, свих оних војних свештеника. Одавно их више нема. Повукли су се у своје шаторе. Објашњења о Вишој вољи као да никога не дотичу. Људи су сишли једну степеницу ниже. Или се попели. Ко зна?

Падаш у сан, спаваш, у лепљивој црној рупи.

29 ДАНА КАСНИЈЕ

"А типа који је измислио оне заштитне комбинезоне треба утрпати у један и бацити на сунце. Да се скврчи. Кад су дали узбуну издржао сам четири сата. Онда ми се припишало. Али, како то да смувам? Нема шлица. Ако скинем пластику заразићу се. А гледао сам оне што нису ставили ни маску. Очи им се исколачиле, црева на уста и дупе излазе. И -- упишам се. Пустим низ ногу. После видим и други уфачловани су у фрци. Шта ћеш. Човек се одвикао да кења у гаће. А главоње нису мислиле да отрови могу да трају дуже од сат, два у врх главе. А ми стојимо. Неки се потрпали у џипове и беже. Други, од топлоте, падну у несвест. Трећи полуде. После чујем, кажу, филтери на маскама су били или неисправни или се напунили па су и ти удисали све што и они голи, само се нису чешали и добијали пликове и ране. Четврти покидају одела, падну, дерњају се, упишавају и укењавају. Кад све срачунам, ништа не могу да добијем. А пишаћка ми се потпарила у ногавицама и штипа и пече. И ја скинем комбинезон и маску и обавим нужду како ваља и таман помислим: Изгледа да је прошло, ништа ми није, да не урекнем, кад, паднем на нос. Ноге ми се одсекле и -- буп. А све видим и капирам ал немам снаге да устанем Ко да немам ни руке ни ноге. Само очи и мозак и... искључиш га. Сад нема више ништа. Мртав је. Остао је само његов узорак. А кад га одмрзну можда и буде нешто од њега.

Као и од момка са завојима. Погледаш на сат. Још мало и доћи ће му посета. Јуче се добро показао и сад следи награда. Да је лош, данас би већ био само војник, само име, без завоја, фаца је и онако зарасла још прошле недеље, са пушком у руци, на путу за нову стражу.

Искључујеш монитор, устајеш и истежеш руке. Сувише седиш. Али, толико посла има, све чека на тебе. Да те нема остали би одмах дигли руке. Откључаваш врата контролне собе и опет седаш и укључујеш монитор. Слика се појави, из мрака, а на њој десет кревета и, на трећем десно, давалац, го, откривен, са укрућеним органом, разбацаних ногу. Погледава негде испод камере. Чека сестру, да отвори врата и дође му. Бљеска му гола беоњача. Угојио се, ојачао. Сви они витамини и препарати лепо су га извукли. Тренутно је здрав и пун снаге. Спреман. Очито се осећа добро, самоуверено, моћно. Гомила комплекса је нахрањена. Пре неког времена је онанисао. Сам се себи потврдио. Сестра је реферисала да му се редовно диже у кади. Сад га лако милује. У црвеном полумраку. Унутра шибају бичеви.

Врата се отварају и, из дна слике, она улази. Он се ни не труди да се покрије. Тепа звери. Да може да говори режао би. Сви даваоци понашају се исто. Мужјачки. Физиолошки. Видео си то десецима пута.

Она застаје код узножја. Хвата покривач и стргне га. Крпа спада. Он још јаче рашири ноге и дигне задњицу. Гледа је. Орган дрхти.

Она полако откопчава блузу, окреће му леђа, лице камери, и скида је. Груди се лагано њишу. Онда га погледа преко рамена а прстима почне да кружи по брадавицама. Он не види ништа сем покрета рамена. Ти видиш све осим лица.

Она се игра.

Она окреће лице теби. Уста су отворена а језик лиже усне. Руке клизе низ стомак и откопчавају сукњу, ова падне и откри пупак, облину доњег стомака и сенку. Нема гаћице. Шака прекрива сенку а ноге искораче из круга крпе. Он, иза ње, дрхти. Кожа и сало трепере. Стиска песнице. Она му се окреће и гола леђа и гузови сину. Месо.

Она изађе из патика и приђе му. Месо се њише. Ставља руку на његов стомак, па је повуче надоле, до пупка, и горе, до груди. Окреће поглед према теби. Уста су отворена, па се нагне и ти гуташ, празно, и мислиш: Не, не, љуби га у пупак. Игра се.

Он подиже руку и у длан ставља њену дојку. Стиска је. Она се усправља па, из блузе, бачене на суседни кревет, вади гумицу. Зубима отвара омот. Левицом хвата орган, чврст, крене по њему, на главић намести гумицу и одмота је, до корена. Затим се попне на кревет, клекне, он хвата палицу и усправи је, она пронађе врх и полако седне на њу. Док клизи доле ваздух цури из твојих уста пуних пљувачке.

Она се диже и спушта, диже и спушта. Командује твојим дахом. Она се игра. Зна да је гледаш. Окреће ти лице, отворених уста. Језик палаца у њима. Гуташ слину.

Ускоро је све готово. Сви дахћете. Онда се упали лампа, она устаје, скида гумицу, везује јој уста, облачи се и излази, остављајући уморног мужјака.

Напољу ће гумицу да преда болничару. Овај је носи до лабораторије, отвара и цеди узорак, па га ставља у фрижидер и замрзава. Десет узорака овог даваоца и по десет од још девет давалаца шаље се, дубоко смрзнуто, заједно са папирима, преко мора, у Централу. Тамо их укључују у пројекат. Ако је, грешком оних који су процењивали могући исход рата, читава популација нападнута биолошким и хемијским и атомским оружјем и болесна и унакажена, то не значи да је крај. Ако су противници, не желећи да признају пропаст, испразнили све своје арсенале, уништивши и себе и сломивши вас, то не значи да је крај. Треба дићи нове људе, нову генерацију које ће моћи да живе овде и свуда и да се шири и ради, без обзира на болести, радијацију, отрове. Та нова генерација биће од оних који су преживели сав Пакао и остали способни да се размножавају.

И, у том пројекту, ти си један од оних који бирају, одлучују. Сада гледаш уморног даваоца који спава и осећаш се уморно. Поглед клизи низ бутине и стомак и исцеђено, мокро тело уда. Он ништа не зна. И не треба да зна. Свој статус је заслужио ничим другим до квалитетом свог меса.

Устајеш и отресаш невидљиву прашину са панталона. Руке ударају у место испод крпе. У хладно, празно месо.

Вратиш се у собу и седаш за монитор. Убациш нову касету. Овај давалац је нем и нема снимка. Али има других. И, иза плавог зида долази мрак. Само мрак. Чекаш. Онда из звучника стиже шапат: "Пази, сад ће. Полако." И мрак почиње да бледи. Сасвим лако па све јаче. И сенка се подели у два круга и још јача. И онда видиш да су то два ока без зеница. И очи блистају, обасјавају лице, главу своју и рамена и руке, груди, стомак, ноге. И видиш, опет, нема никаквог пола у том телу. И гледаш док очи сузе.

Онда долази мрак. Машина се искључи. Устајеш, пипаш, лежеш на кревет. Свуда је мрак. Затвараш очи и предајеш се влази. Спаваш. Сањаш очи. И смејеш се. И твоја улога је готова.

Одлазиш.

IV
МАМА

1. Напољу завијају сирене а унутра вришти ТВ: "Затворите врата и прозоре. Све отворе око њих обложите влажним крпама. Не излазите напоље јер су сва јавна склоништа попуњена. Спустите завесе и ролетне. Напуните судове водом. Све су ово мере предострожности. Не очекује се јачи напад. Сва даља упутства добићете путем програма државне телевизије. Понављамо: Узбуна! Очекује се лакши напад. Војска већ дејствује. У циљу максималне заштите цивилног становништва... "Видиш како, два спрата ниже, људи трче улицом. Колона аутомобила стоји. Између њих се провлаче пешаци. Возачи излазе из кола.
   Онда, негде иза куће, с друге стране улице, дође бљесак и потамни небо. Махинално, у страху, чучнеш. Стакла се затресу од грмљавине. "Мама", зацвилиш. Мама се није вратила са посла. Тата се није вратио са посла. Сама си. Стакла дрхте.
2. Струје је нестало око десет. Скупљена испод прозора ниси то ни видела. Зид ти хлади леђа и већ су потпуно утрнула. Свуда је мрак. Ни једно светло не гори у граду. Од лупања у глави ништа не чујеш.
3. Ветар се дигао пред зору. Спољно стакло прозора је пукло. Издигнеш се на колена и погледаш. Некаква прашина вијори напољу, заплиће се, шири. У њој видиш одсјај пламена. Не схваташ да је то пожар. Нови налет ветра отвара прозор. Грабиш крила и покушаваш да их затвориш. Прашина шамара по лицу, улази у уста и очи. Као да неко, напољу, гура главу унутра, хоће да уђе. Ипак, успеваш да затвориш браву. Спустиш и ролетну. У полумраку гледаш своју руку и видиш да си се посекла. Извадиш марамицу и превијеш длан. Стојиш и гледаш око себе. Не препознајеш ствари. Сто, столице, орман, тросед, ТВ. Све изгледа другачије. И зидови. Накривили су се и плафон је мали, једва да има места за лустер.
4. Ударци те буде. Устајеш са троседа, покривач се заплео у ноге, посрнеш и паднеш. Не осећаш никакав бол, само топлоту. Придигнеш се и кренеш према вратима. Соба је дуга, сваки корак је издужује. Пружаш руке према вратима. Удараш у њих а око пада на шпијунку. У овалу светла видиш мушкарца који клечи и лупа главом у врата на другом крају ходника. "Пусти ме напоље", виче и удара, па се, као да га је неко дозвао, окреће и ти видиш разбијено чело, смрскан нос, поломљене зубе, пену на уснама и бради, празне рупе наместо очију. Он ти се осмехне и ти падаш, немаш више ноге. Врелина јурне по кожи. За њом стигне хладноћа. Зуби цвокоћу. Руке, ноге, утроба, дрхте. Сувих уста пузиш назад. ТВ се пробудио и нешто прича: "... атомских и хемијских удара... хаотично..." Кезиш се униформисаном говорнику који обликује реч "жртве". У поглед улази прозор, разбијен и жуто небо иза њега. Руке грабе покривач, свлаче га, и ти се увијаш, грчиш. Испод капака блистају светлаци.
5. Отвараш очи и светло се усече у њих. "Отворила је очи", каже неко. Окрећеш главу према звуку. "Окреће главу", каже неко други. Видиш сенке крај тебе, пратиш их. "Прати нас", каже неко, и глас иде даље и залази у мрак који бледи и сад су ту сенке два човека, поцепана, прљава, који претурају по стварима, истресају фиоке, разбијају чаше, цепају јастучнице у облику срца. Застењеш. "Еј, ова ће још и да се поврати." "Нема шансе, видиш да је само кост и кожа. Ко зна колико је болесна." "Ал сад је живнула. "Лица ти прилазе. "Нема шансе, готова је." "Дај да је размотамо. Мора да је сакрила нешто испод чаршафа." Руке те грабе, вуку, ти не осећаш ништа. Само се видик помери кад те окрену на бок, поцепају крпе, и врате на леђа. "Нема ништа." "Можда има испод хаљине. Цепај." "Видиш да нема." "Има, има. Сигурно је у гаћицама. Јао што су жуте, мора да смо се упишкили..." "Дај, шта ти је? Гле каква је, дете, само што није готова. И сва је крастава и загнојена." "Па шта. Јел сам ја бољи? Јел си ти бољи? Ајде, ајде да мало раширимо ногице. Оће чика доктор да види шта имамо унутра." "Е јеси говно." "Завежи. Ако си толко фини немој да гледаш. Марш." Лице се нагиње на тебе. Уста се кезе, зуби су трули, смрде, из ноздрва цуре слине. Кап његовог зноја падне ти у око. Чујеш му дахтање и кркљање. Љуља се, задрхти па нестане остављајући само плафон у оку. "Си готов?" "Готов сам. Кој си се мој напалио? Ош и ти мало? Добра је. Новоотворена. Можеш да будеш први гост. Сад је, истина, мало склиско ал шта мари..." "Ајде." "Ако ти се не свиђа а ти марш." "Завежи." "Завежи ти." Друго лице изрони и гледа те. Онда нешто падне на твоја уста. Препознајеш воду. Клизи низ грло и као да буди све куда прође. "Пиј." Срчеш кроз зубе, загрцнеш се. "Ајде сад. Мани је да скапа. Само смо губили време, нема лове, нема клопе. Идемо." "Чекај мало. И ја сам тебе чеко." "Сад си нашо да се играш милостиве мајке. Пусти је. Полиција може да наиђе сваки час. Ајде. "Лице оде и остаје само плафон. И тишина. И, онда, негде, пукне вика и пуцњава. И надолазећи кораци. Гласови. Руке које те дижу. И плафон почне да се креће.
6. Дуго си лежала испод новог плафона. Кад си могла да питаш рекли су да су прошла два месеца од како су те донели. Теби се чинило да је било више. Разни људи су се нагињали над тебе. Сви у белом. Ниси превише марила. Спавала си. И кад су ти очи биле отворене спавала си. И увек сањала неку топлоту кроз коју падаш. Време се, ипак, скраћивало. Доктор ти је рекао да си се сјајно извукла. Склонили су параване постављене око твог кревета и могла си да видиш собу, кревете осталих болесника и небо у прозору.
7. "Слагали су нас, ето шта је. Прво су рекли да су све фабрике отрова забомбардовали и да нема опасности. Нико никад није поменуо интерконтиненталне ракете. Ја сам сваки дан слушао вести и јасно знам. И шта би после? Одједанпут, цап, они испаљују сву силу. И још они фанатици пилоти. Где год да падну, некога ће да заразе. А лепо смо знали да имају довољно отрова за цео свет. Зато је и требало да се то затрпа. А не да разнесу ветрови. Ко зна шта су наши пилоти гађали? То је све пијано и дрогирано... није ни чудо. А нас су слагали. Ваљда су мислили да они неће хтети и себе да затрују, ал су се зезнули. И нас су зезнули..." Господин Ког маше рукама. Кад нема нападе кашља стално држи говоре. Окупљени старци климају. Ти, на штакама, учиш да ходаш. Ноге су ти танке ко штапићи за сладолед.
8. Доктор слегне раменима: "Не знамо ништа о твојима. Дали смо обавештење али мораш бити стрпљива. Ти си већ велика. Шеснаест година. Ту су они негде, само су се мало загубили." Окренеш се и одшеташ низ ходник. Увек исти одговор. У грлу ти се стегне. "Слатка мала. Изгледа да је мало спора. Ваљда због болести", чујеш како каже једна докторка. Пљунеш на под. Из ината.
9. Пола године касније седиш испред стола на коме доктор нешто шкраба. Киша лије из облака набодених на крњке солитера. "Гуен, слушај ме", каже доктор и прекрсти руке на великом стомаку, "од сутра ћеш бити на другом месту. Сад си толико здрава да овде више не можеш да останеш. На твоје место ће да дође неко ко је јако болестан. Тамо где идеш имаћеш другарице, завршићеш школу и биће ти лепо. А ми ћемо да се видимо већ за месец дана јер ћеш доћи код нас на преглед. Сад иди да спремиш ствари. Сутра ће доћи кола по тебе. Идеш заједно са чика Когом. Не брини, све ће бити добро. "Устајеш и излазиш у ходник. Вучеш ноге по поду а оне те воде до собе. Седнеш на кревет. И онако немаш ништа своје. Само једну хаљину и пиџаму. На кревету с друге стране леже она два близанца. Само им главе вире. Махнеш им. Они ништа не виде, очи су им у завојима. Поред њих лежи младић, спава, а из ушију му се цеди гној. Скроз на другом крају собе је господин Ког. Устанеш и приђеш му, између поднадутих, пегавих, гнојних, ознојених тела, и кажеш: "Ја идем с вама." Он ти намигне. Вратиш се у кревет и прогуташ пилулу. Од ње нећеш да сањаш. Ни тату ни маму ни топлоту.
10. У логору за незбринуте су само старци и деца. Одрасли су смештени негде другде. Док сте путовали, од болнице до логора, вирила си. Улице су биле празне, само понеки војни ауто би прошао између кућа од којих су многе изгореле, зидови су им били црни. На једном месту много људи је чистило неку рушевину. Логор су сместили на неку пољану, иза рушевина, и оградили жицом. На капији је била војска. Добила си кревет у соби где су све девојчице биле старије. Или су изгледале старије. Све су стално цичале, стајале испред огледала и чешљале се. Све су мрзеле школу што ти се допадало. Ни ти ниси волела да учиш. Од кад можеш да се сетиш ниси волела да идеш у школу и радиш задатке. Увек се дешавало исто: увече све научиш и све знаш а ујутру, кад те наставници питају, не можеш да се сетиш. А знаш да си знала. Мама је увек говорила да није важно, важно је здравље а не школа. Никако ниси знала ко спава у креветима поред тебе. Свако јутро ту је била друга девојка, не она која је синоћ легла тамо. Схватила си да оне, ноћу, иду негде и да то крију, да је то забрањено али весело јер су се девојке, за време одмора, скупљале и смејале, гуркајући се. Хтела си да се и ти смејеш. Господина Кога ниси виђала. Ноћу, лети кад је прозор био отворен, будила те је пуцњава у граду.
11. "Још немамо вести о твојим родитељима", каже васпитачица. "По свему судећи, обоје су живи и раде на неким од великих градилишта. Али, градилишта има много и има много људи... Не брини. Наћи ћемо их. А ти ми реци да ли редовно пијеш лекове?" Климнеш.
12. Седите на часу математике и све је јако тихо јер наставница испитује за оцену. Гледаш у свеску и више ни један број не познајеш, кад, иза тебе, неко подригне. Окренеш се, насмејана, и видиш, у другој клупи даље, девојку како диже главу, отвара уста и из њих куља некаква крвава каша. Све, у глас, завриштите и устанете. Наставница дотрчи а за њом и послужитељ. Девојка која је повраћала вас гледа, сузе јој капљу, покушава да се одмакне, зуби су јој крвави, устаје и гледа у избљувано. Каша не цури, на гомили је. У њој мрдаји неки бели конци. Девојку одводе а час се прекида. Разилазите се тихо али се, већ, у ходнику чује смех.
13. "Још си мала да идеш са нама", кажу ти. Чучите испод отвореног прозора. Цигара иде од уста до уста. Дим у грлу те пече али знаш да не смеш да се закашљеш. "Ал је већ сврби", додаје нека. "Тамо напољу има мјуза и цуге и супер је али су тамо и дечаци, а они су страшни." "Јесте, оће да боду оне девојчице које нису добре." "И то тупим предметом." "Али ће зато да те изведу на фина места." Кикот. "А зашто дечаци не дођу код нас", питаш. Још кикота. "То би било јако лепо али не би се допало васпитачици." "Ако се и за њу не би нашао неки." "А не, она то не ради. "На крају не знаш да ли ће да те поведу или не.
14. Док се провлачите испод жице стражар дошета, с рукама у џеповима. "У живот", каже између два дима. "А имате и нову другарицу." "Да." "Запамтио сам је." "И треба. "Ваздух је као нов, сладак, с друге стране ограде. Шипчиш за девојкама. Оне знају пут кроз рушевине. Напред намигују светла. Спустите се са крша на асфалт улице. Прозори су празни. Овде нико не живи. Али, иза угла, шљаште излози. Људи шетају, разговарају гласно, довикују се. Умешате се у гужву. "Само пази, ако наиђе патрола, склањај се", каже ти неко у уво. Не окрећеш се. Гледаш шарена светла.
15. "А које је ово место? Како се зове", питаш. "Која је ова", пита упитани момак. "Из наше школе. Нова је", одговарају му девојке што га грле. "Први пут је напољу." "А јел... е па, ово је најбоље место у граду. Ту долазе најбољи комади." Светла трче по таваници и боје дим у шарено. Музика ти бије у стомаку. Мушкарци и жене се гурају, играју, пију. Сви су тако лепи. Тако лепи.
16. Не можеш да заспиш целу ноћ. У ушима шушти а срце дрхти. И једва чекаш да и сутра побегнете. И прекосутра. И опет.
17. "Куда смо пошли тако рано и тако сами", пита стражар. Изронио је из мрака као вампир. "Идем... идем да тражим маму и тату", кажеш. "Добро, добро, забележићемо. "Трчиш преко цигала и осећаш да те прати погледом. Како се само ту створио? Ипак, добро си се снашла. Да, баш добро. Сигурно да тамо где долазе сви најлепши мора да буду и мама и... У ствари, ти нећеш да знаш да лажеш. Иза полусрушеног зида стоји џип и три војника седе. Један иде према теби и откопчава шлица. Окренеш се и трчиш назад. Нико не виче за тобом. Можда те нису видели. Ако би те ухватили одмах би била избачена из школе у радни логор за чишћење рушевина. Без даха се провучеш испод жице, утрчиш у бараку, у клозет, у прву кабину и закључаш се и затвориш очи.
18. Господин Ког је умро. Васпитачица те води у део логора за старе, да присуствујеш кремацији. Господин Ког је тражио да га испратиш. Део за старце је ограђен жицом, нижом од оне у огради према напољу. На капији је звоно и, кад се притисне, из бараке долази болничар и отвара врата. Кад чује што сте дошле каже: "Без везе", али вас пушта унутра. Уђете у бараку, прођете кроз ходник, сва врата су затворена иако је пролеће увелико стигло, изађете па преко дворишта уђете у нову бараку. Ту више нема соба, цела барака је једна соба. Кревети су поред зидова и на њима леже тела, покривена преко главе. Око њих су старци у прљавим крпама, беле, згужване коже, са великим браон пегама. Стоје, седе на голом патосу, леже, пузе, миле. Руке им дрхте, усне висе, језик вири, пљувачка се цеди. Очи су влажне испод надутих капака. Некакав љути мирис штипа очи. Ходаш између њих, одмах за васпитачицом, и гледаш само у под. Улазите у канцеларију и поздрављате се са управником. Он каже да сте џабе долазиле. Ког је кремиран још синоћ. Не обраћају они пажњу на бубице матораца. Васпитачица се нагне преко стола и шапне нешто управнику. Не можеш да не чујеш да уговарају састанак.
19. Бежиш низ улицу и за угао, после кога су рушевине већ ту, још мало. Људи те гледају, њихове речи остају иза тебе. Не обазиреш се да ли су ту негде војници. Чак и ако налетиш на њих, и то је боље него... А тако је лепо почело. Сви сте били весели, и другарице и момци. Један је стално седео поред тебе и нуткао те сладоледом. Пустила си га да те загрли кад су и остали момци загрлили девојке. Мало сте играли. Било је топло и он је предложио да изађете мало на свеж ваздух. Окренула си се али све другарице су, као и увек, негде отишле, и пошла. Сели сте на клупу, он се нагнуо на тебе, пољубио те и кап његовог зноја је пала на тебе. Устала си и побегла. После десет корака стала си, збуњена. Он је викнуо да се вратиш, да се одма вратиш вамо. Био је бесан. Јако блесан. Устао је и пошао према теби. Потрчала си. Он за тобом. Срце се попело у грло и тукло али ниси стала. Сад дрхтиш, у сенци рушевина. Узалуд покушаваш да обришеш зној који цури са тебе.
20. Доктор се смешка. "Здраво. Лепо што си дошла. Како си? Сад ћемо да те прегледамо. Неће ништа болети." Климнеш и осмехнеш се. Он те држи за руку и води у лабораторију. Ту ће да ти ваде крв из вене и прста али се не бојиш. Овде је баш лепо. Међу тим добрим људима у белом. Кад би могла вратила би се овде.
21. Школа је готова и девојка се пакује. Све су већ добиле распоред где ће да раде. Мало су тужне због растанка и веселе због посла. Више неће морати да беже, да се скривају од васпитача, више нико неће да их пропитује. Сад су одрасле. Седиш на кревету и покушаваш да се осмехнеш. Оне пазе да вам се погледи не сусретну. Јер, ти ниси завршила разред и не идеш нигде. Остајеш. На крају не можеш да издржиш, одлазиш у клозет. Плачеш тако јако да се загрцнеш и повраћаш нешто зелено и горко.
22. Нове девојке неће да се друже с тобом. Шапућу једна другој а кад приђеш -- заћуте.
23. Стражар стоји код жице. Беоњаче светле у сумраку. Пустила си да девојке оду напред и излазиш сама. "Нешто смо добри у задње време", каже он. "Ретко излазимо. Не свиђа ти се напољу? Знаш, тамо су све сами килавци. Прави момци су у војсци. Нама ништа не могу никакве болести. А имамо и свакакве слаткише." Гледаш га. "Не вреди да се правиш. Дуг мора да платиш. Пре или касније. Све твоје другарице су платиле па је време да се и ти раздужиш." "Морам... да нађем маму... сад..." "Добро, нема фрке. Ја не журим. Ал ти кажем за твоје добро. Губиш време напољу кад овде имаш робу прва лига. "Провучеш се и одеш у мрак. И даље не идеш. Остајеш у сенци рушевина, између светла града и зидова барака. Седиш и ћутиш.
24. Школска година пролази у ћутању. Наставнице те не питају, васпитачица прелази погледом преко твог кревета док вас, ујутру, буди, девојчице нису постале другарице. Престала си да излазиш у мрак. Стражар ти и даље намигује, облизује се, нечујно изговара "О" и мљацка. Обараш поглед. Али, пошто те нико ништа не пита ништа и не мораш да одговориш. Једино је лепо кад идеш на прегледе. Сви су тако пажљиви. Добила си неке лекове и сад ти се менструација вратила и не боли. Раније је изостајала и по три месеца.
25. Две девојчице се пакују и одлазе у болницу. Шмрцају и грле се са другарицама. На систематском су им нешто пронашли. Тебе баш брига за њих и њихове сузе. Завидиш им што иду у болницу.
26. "Гуен, слушај ме. Анализе које смо направили кажу да је све у реду, али бисмо хтели да то проверимо па ћеш, кад се заврши школа, да дођеш код нас, на једно месец дана, да то проверимо", каже доктор. "Шта кажеш на то? Да ли би ти се то допало?" "Да," кажеш. "Како стојимо са лековима? Васпитачица каже да си јако педантна. Јел то тачно?" Климнеш, али си се, на помињање васпитачице, сетила школе и цике у соби и добро расположење те је прошло. "Шта си се умусила? Нешто није у реду? Школа?" Климнеш. "Нису добри према теби? Не волиш да идеш тамо?" Климнеш и климаш а сузе теку. "Добро, добро, није тако страшно", каже доктор, устане и загрли те. Сакријеш лице у бели мантил и шмрцаш. "Знаш шта? Иди ти сад назад у школу а ја ћу да средим да она испитивања почну сутра. Ти спреми ствари и чекај. Доћи ће по тебе увече. Ајде сад, обриши сузице и пођи. "Погледаш то добро, лепо лице, обришеш се и истрчиш у ходник, до капије и џипа који ће те вратити у школу. Срце лупа брже од мотора.
27. Лежиш у белом, испод белог покривача. На белом јастуку је твоја, тек опрана, коса. Пиџама је лепа и чиста. Дишеш дубоко и познати мирис болнице голица ти грло. А ти баш то волиш. Светло је угашено, са других кревета стиже тихо дисање. Болничарка те је лепо ушушкала и помиловала. Нећеш ни да се помериш. Затвараш очи.
28. У кревет до твог сместили су младу маму са бебом. Вратила си се са снимања срца и нашла их у центру пажње. Све жене из собе и болничарке окупиле су се и гледале и голицале и шалиле са бебом, а она је отварала и затварала своје велике окице и мала уста и мрдала малим прстићима. Ниси хтела да се мешаш, легла си и ногама гурала оне што су поседале на твој кревет. После, кад се гужва разишла и ти се, правећи се да спаваш, вирила и гледала како мама доји бебу, па, како је тера да подригне и успављује је. Онда је и мама заспала и ти си додирнула бебину меку кожицу.
29. Јако се лепо играте, ти и беба. Мама, Алта, често мора да иде на прегледе и оставља малу Тем да је чуваш јер ти имаш времена, пошто си завршила прегледе. Машеш шареном звечком а Тем диже рукице и смеје се. Заборавила си како је, мало пре, плакала.
30. Алта је морала да оде на нова испитивања па те је замолила да јој причуваш Тем. Није хтела да је мучи путовањем. Пристала си али си рекла да мораш да питаш доктора. Отишле сте до њега, све три. Он је прекрстио руке на стомаку и упитао да ли би волела да причуваш бебу. "Да, јако", рекла си. "Онда добро. Али мораш добро да је пазиш." Болничарка ти је помогла да окупате Тем, она је стално пљускала по сапуници, и да је повијеш. Јако се радовала флашици. А увече, кад сте легле да спавате, она се привила уз тебе и гурала лице у твоју дојку. Миловала си је по коси и тихо јој певала.
31. "Лепо се слажете вас две", каже Алта. "Да ли би хтела да и ти имаш једну бебу?" Гледаш је. "Ти знаш како се праве бебе?" Гледаш у Тем и обараш поглед. "Знаш. Видим да знаш. Није то тако страшно. Али, можеш да имаш бебу и ако не спаваш са мушкарцем. Само одеш код једног доктора и он те погледа и готово. И ја сам била код тог доктора. За који дан би требало да се вратим тамо. Тамо је још лепше него овде. Јел би волела да идеш?"
32. "Сигурна си?" "Желим", кажеш, "желим." Тем ти спава у аручју. Мршти свој мали нос. "Па, могу да ти кажем да то није страшно. Млада си и здрава а такве трудноће су лаке и лепе. Лепо је бити млада мама... ", доктор заћути. Погледаш га, нека реч ти прође кроз главу али онда се Тем промешкољи и ухвати својим ручицама твој прст. "Добро", доктор устане. Стомак му искочи. Као да је трудан, помислиш и осмехнеш се. Ал не може да роди бебу. И да му се хоће.
33. Болничарке вас испраћају. Алта и Тем седе напред, до возача, а ти назад, поред ствари. У руке ти стављају поклон који смеш да отвориш кад кренете, машу вам и смеју се, све веселе и лепе. На вратима се појави и доктор и ти му махнеш а он климне. Ауто, зелени са црним флекама, крене и изађете из дворишта. На улицама вам се сви склањају с пута јер, на крову, се окреће црвено светло. Кад сте прошли преко неког моста решиш да отвориш поклон. Унутра је слатка, мала, зеленкаста бенкица. Показујеш је Алти. Згодно је и за мале девојчице и за бате. Задовољна, завалиш се у седиште и затвориш очи. Спаваш.
34. Море ти голица прсте па се повуче и опет дође. Иза тебе, на крају плаже, међу боровима је болница. Јако лепа. Сви су били весели кад сте стигле. Поново су те прегледали и рекли да је све у реду. Сад баш чекаш да те позову код доктора на онај главни преглед. Окрећеш се и видиш болничарку како ти маше. Махнеш и ти њој и потрчиш.
35. Лежиш у соби са још три девојке. Једна од њих, Сал, има већ четворо деце и велики стомак. Каже да јој је овако најлакше. Не мора да ради а ускоро ће добити и пензију. Још није имала никаквих проблема са децом. "Каквих", питаш. "Па знаш, да не испадне добро. То се дешава, због свих тих болести. И наших и оних давалаца. Али, не брини. Ако виде да не иде како треба доктори то одмах среде. Пазе они. "Заборављаш да питаш колико често се то дешава. У мензи видиш да има и неколико црних девојака и оних са косим очима. Значи да оно што су пре причали, да црни и жути људи нису добри, није тачно. Овде су сви добри па, сигурно, не би примали лоше девојке.
36. На плажу излазе маме са бебама. Некима су већ и зубићи израсли. Косице су им и беле и црне. Неке имају јако белу кожу. Позивају вас на ручак. Храна је супер. Јако си гладна. Наравно, не примећујеш да су сва деца мала, да ниједно није довољно старо да би трчало по песку. Јер, свако дете одбијено од сисе, ако је сисало или ако није, старо десет месеци, смешта се у државотворне установе за одгајање нових генерација
37. Ујутру ти је мука и повраћаш. "Није то ништа", каже Сал и смеје се. Понекад те сви нервирају а понекад се смејеш са њима.
38. Мрзи те да идеш на прегледе али -- мора. Лежиш док ти ваде крв, пипкају те. То је због бебе.
39. Сал плаче. Милујеш је по коси. Беба јој је болесна. Све је било добро на порођају. Али шест сати после, беба се разболела. Исто вече болничари одводе Сал.
40. Лекар ти показује нешто на телевизору и пита: "Видиш? Ону малу тачку?" Не видиш ништа али се радујеш. "Све је добро. "
41. Будиш се. Ноћ је, доле шуми море, миришу борови. Сањала си бебе без руку и ногу, надутих стомака, без очију, врелих тела. Сањала си их како плачу, моле. Не сећаш се шта си сањала. Зној ти лије са чела. Осећаш како се нешто помера, дрхти у твом стомаку. Осећаш свој плод, онога кога ћеш родити. Осећаш мене. Живог.

КРАЈ

Вршац, 1993.

// Пројекат Растко / Књижевност / Српска фантастика //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]