Афоризми

Авион

Ис­тро­ше­ни и ста­ри ави­о­ни не­ма­ју шта да тра­же на на­шим аеро­дро­ми­ма. Они са њих мо­ра­ју да ле­те. (Ни­нус НЕ­СТО­РО­ВИЋ)

Ни­је циљ у бра­ку има­ти же­ну као ави­он. Већ му­шкост. (Ра­де ЈО­ВА­НО­ВИЋ)

Пи­лот: до­ру­чак у Лон­до­ну, ло­ша про­ба­ва већ у Њу­јор­ку. (АНО­НИМ)

Да је Го­спод же­лео да чо­век ле­ти, он би нам дао кар­те за ави­он. (АНО­НИМ)

Мо­ли­мо пут­ни­ке да поч­ну да се љу­бе и по­здра­вља­ју ка­ко би ави­он по­ле­тео на вре­ме. (АНО­НИМ)

Што ави­о­ни бр­же ле­те, то је ду­жи пут до аеро­дро­ма. (АНО­НИМ)

За­хва­љу­ју­ћи на­шој од­бра­ни, и не­ви­дљи­ви ави­о­ни су ви­де­ли сво­га бо­га. (Жив­ко КУ­ЛИЋ)

Из­ви­ни­те, ни­смо зна­ли да је не­ви­дљив. (АНО­НИМ)

Клин­тон опет из­гу­био ави­он, оца му бле­са­вог. (АНО­НИМ)

Наш ави­он је чу­до тех­ни­ке. Он ле­ти! (Зо­ран Т. ПО­ПО­ВИЋ)

Ал га опра­ви – сва­ка му част – оста­ла са­мо крил­ца. (АНО­НИМ)

Пр­во су из ави­о­на ба­ца­ли па­ке­те са хра­ном, а он­да бом­бе. Ов­де ни­ко не мо­же ре­ћи да је умро од гла­ди. (Ми­лан ТО­ДО­РОВ)

Обо­ре­но је не­ко­ли­ко из­ви­ђач­ких ави­о­на. Би­ла је то ве­ли­ка свад­ба. (Мом­чи­ло МИ­ХАЈ­ЛО­ВИЋ)

Кад по­ра­стем, би­ћу пи­лот. Ићи ћу на по­сао ави­о­ном. (Зо­ран Т. ПО­ПО­ВИЋ)

Пут­ни­ке је за­хва­ти­ла па­ни­ка на вест да ће ави­он би­ти диг­нут у ва­здух. Оду­ше­ви­ли су се ка­да су чу­ли да ће га диг­ну­ти пи­лот. (Са­во МАР­ТИ­НО­ВИЋ)

На не­бу је ве­ли­ка гу­жва. Су­да­ра­ју се све­ци и ави­о­ни. (Ми­ћа М. ТУ­МА­РИЋ)

Ка­да уђе стју­ар­де­са, не ди­же се са­мо ави­он. (Ра­де ЈО­ВА­НО­ВИЋ)

Ави­он је по­стао ве­ли­ка ениг­ма: ни по­са­да ви­ше не зна ко ће га ди­ћи у ва­здух, а ко сру­ши­ти на зе­мљу. (Жив­ко КУ­ЛИЋ)

Од­лу­чио је да се из­диг­не из­над си­ту­а­ци­је. Сео је у ави­он и оти­шао. (Иван БУ­ЗУ­РО­ВИЋ)

Во­зи­те се ави­о­ни­ма! До­ру­чак у Лон­до­ну! Ру­чак у Њу­јор­ку! Пр­тљаг у Син­га­пу­ру. (АНО­НИМ)

За­што са­мо у ави­о­ни­ма има­ју ке­се за по­вра­ћа­ње кад гра­ђан­ство те по­тре­бе има и на мно­гим дру­гим ме­сти­ма? (Зо­ран СТА­НО­ЈЕ­ВИЋ)