Љубиша Спасојевић

Поглед унутра (разговор)

Разговор водила Тамара Лујак


Како сам приповеда, Љубишу Спасојевића радозналост је натерала да пожури, па је два месеца пре оквирног датума, односно јуна 1953. у садашњем Београду и Србији, будућој чланици ЕУ, а бившој ФНРЈ, почео да истражује себе, свет, васиону и најважнији део универзума – Европу. Он је растао, мењао се, држава у којој је растао смањивала се, мењала, али није престао да истражује, чуди се, смеје и исмева…

Да ли је и у којој мери језик огледало друштва?

Језик тачно одражава стање друштва, као што огледало одражава лик. Наше друштво употребом језика све више постаје туђе друштво, јер је и српски језик све више пун туђица. Навешћу само неке најчешће употребљаване: О кеј (на ово сам посебно алергичан), бенефит, спочитавати, геј, транспарентно итд.

Колико се, у протеклих, рецимо, двадесет година, променио српски језик? Да ли се та промена одвијала на боље или на горе?

На жалост, у последњих двадесет година пропадањем друштва пропадао је и језик. Српски језик се све више служи енглеским језиком, тако да српски језик пропада.

Које су све последице промене језика?

Последице промене језика је - толико помињана промена свести, односно промена свести у - несвест. Сетимо се само аманета Стефана Немање који нас је заветовао да чувамо језик, јер када се покори језик, тада се покори и народ.

Писали сте за „Глас јавности“, „Правду“, „Видовдан“, „НСПМ“... Можете ли нам нешто рећи о својим искуствима?

Почео сам да пишем за „Глас јавности.“ Искрено, нисам очекивао да ће то што пишем бити објављено. Постао сам стални сарадник рубрике „Глас читалаца“. То је била квалитетна дневна новина, патриотски орјентисана. Угашена је због малог тиража. После тога ми је био изазов да пишем за најчитаније портале.

По препоруци Александра Павића послао сам моју прву песму из ДОСовског циклуса „Почетак буне против дахија“ сајту „Видован“. Објавили су је, као и све што сам им посало после тога - све до једног одређеног тренутка, када сам написао један одређени чланак, против једне одређене личности. Ко посети данас тај сајт, врло лако ће закључити која личност се тамо не критикује.

Мало касније, почео сам да пишем за НСПМ, потом за „Нови стандард“. Једна врата су ми отварала друга. Веома сам се изненадио када сам сазнао да то што пишем доста људи чита. Лично сам упознао Бранка Радуна, Драгомира Анђелковића, Ђорђа Вукадиновића, Жељка Цвијановића, новинаре „Печата“. До њих ме је довело моје писање. Ђорђе Вукадиновић је због мојих сатиричних текстова отворио посебну рубрику на сајту НСПМ – „Само смех Србина спасава.“ Сва та познанства су ме обогатила свакојаким - углавном позитивним искуствима. Ипак, за убацивање у то коло највише заслуга има Александар Павић.

Кад пишете: ноћу, јутром…

Најчешће пишем јутром, чим се пробудим. Дешава ми се, кад ме нека тема прогања, да се будим у сред ноћи, па онда, онако бунован, прибележим основне идеје, па их ујутро уобличим. Имам обичај да јутром истрчим десетак километара, и за то време ми падају најбоље идеје, онда их издикирам у мобилни. Такође инспиративно место ми је купатило у било које доба дана, као и трпезарија док једем. Ипак јутро ми је најплодоносније, а од места – купатило.

Када градите реченицу, афоризам чему поклањате највећу пажњу?

Приликом писања реченице – афоризма највише пажње поклањам контрасту, јер тако мисао најбоље долази до изражаја. Мој најпознатији афоризам – судећи по броју оних који су га представили као сопствени: „Пре двеста година Србија је трговала свињама. Сада свиње тргују Србијом“, најбоља је илустрација тог принципа.

Шта Вас је окренуло сатири?

Сатири ме је окренуо мој карактер. Волим да се шалим, смисао за хумор је за мене једна од најдрагоценијих особина. Пишем и озбиљне чланке, али ретко, јер је потребно да се много изнервирам да бих озбиљно писао, а то желим да избегнем.

Шта је за Вас сатира и како на њу данас гледате?

Сатира је за мене начин борбе против оних који нам кроје судбину. Сатира је камичак који ће им отупити кројачке маказе, или их жуљати.

Ко су, по Вама, наши највећи сатиричари?

Наши највећи сатиричари су Нушић, Домановић – „Вођа“ је данас и те као савремен, а најбољи тест квалитетета је време - потом Брана Црнчевић. По мом скромном мишљењу наш најпознатији анонимни сатиричар је Љубиша Спасојевић, алијас Љубиша С. од раније познат полицији J

Сатира је данас доста присутна на књижевној сцени, углавном захваљујући Београдском афористичарском кругу, али и многим издавачким кућама, попут „Алме“ и „Биндера“. Која је ваша најомиљенија књига, аутор, афоризам?

Најомиљеније су ми две књиге руских писаца Иљифа и Петрова – „Златно теле“ и „Дванаест столица.“ Од њих сам учио како се пише сатира. Обе сам прочитао бар по десет пута. Када је Ноле први пут победио Федерера написао сам: „Када Србин навија швајцарски сат, Федерер пукне.“ То је један од мојих најомиљенијих афоризама. Што се тиче оних који нису моји, најчешће цитирам: „Енглези се уче на Оксфорду, а Срби на грешкама.“

Како има поклоника сатире, тако има и оних који су против ње. Противника ће, на жалост, увек бити. Како се борити против њих?

Против противника сатире се бори сатиром.

Савет младима?

Савет за младе је да буду што дуже млади. Што дуже - то боље. Младост је пре свега стање сопственог духа.


Разговор водила Тамара Лујак
http://afirmator.org/ljubisa-spasojevic-pogled-unutra/, 16.3.2015.


На Растку објављено: 2019-04-15
Датум последње измене: 2019-04-15 12:33:43
 

Пројекат Растко / Књижевност / Библиотека афоризама