Јово Николић

Срећу чине мале ствари (разговор)

Разговор водила Тамара Лујак

Интервју је разговор, надоградња (оба учесника), прилика да завирите у свет онога коме се дивите, кога цените, читате, слушате... прилика да откријете оно чувено „између редова“. Приступајући сваком интервјуу очекујете далеко више од пупких одговора на питања, али никад неће престати да ме изненађује лепота стварања, чин давања и предавања који се дешава у тих неколико страница питања и одговора. Управо том чаролијом афористичар Јово Николић учинио је овај разговор правом малом ризницом блага.

Шта је по Вама сатира?

ЈН: Сатира је смисао сваког бесмисла. Она можде да буде и ово и оно. Када је ово, непријатно је нама, а када је оно, непријатно је и нама и њима. Када се моћник препозна у сатири, писцу је потребна идентификација. Сатиричар гризе носеће уже моста од немила до недрага. Онај који гризе добија по зубима, а недостатак зуба је доказ да смо их показивали и кад треба и кад не треба.

Колику слободу даје сатира?

ЈН: Сатира даје онолику слободу колику и има. Боље речено, она је слободна као и народ: не држе је ни за шта. Узалуд прелиставам часописе и новине тражећи сатиру. Нема је чак ни у рубрици „посљедњи поздрав“. То је доказ да и сатиричари и уредници настоје да буду слободни. Први да пишу без предрасуда, а други да не објављују написано. Некад је сатира боцкала, а данас њу боду дајући јој инфузију. Писци покушавају да је оздраве, настојећи да сачувају своје здравље.

Да ли је сатира увек и нужно политичка?

ЈН: Сатира није увјек нужно политичка, али је политика нужно сатирична. У њој су нужде и гдје треба и гдје не треба. Што је политика чистија, то је прљавије оно што треба чистити. Сатиричари реагују спонтано, они су увијек на терену гдје су најпотребнији.

Да ли се слажете са мишљењем Ериха Коша да је „сатира оружје бораца, али не и победника“?

ЈН: Сатиричар мора да буде оригиналан. Зато се често не слаже ни са сопственим мишљењем, а камоли са туђим. Он никога не тапше по рамену: јуриша на вјетрењаче у борби против вјетропира. То је борац кога мобилише савјест оних који је немају. Побједници не пишу сатиру, већ оно што је предмет сатире.

Треба ли сатиричар да се шали и на сопствени рачун?

ЈН: Сатиричар је хумориста који се уозбиљио да би био на нивоу ситуације, односно, свједок који је видио да је враг однио шалу. Он прави рачун без крчмара, а кад дотични дође – шали се на тај рачун. Кад му понестане снаге да иде далеко, сатиричар се окрене самом себи. Зато се често шали на сопствени рачун, једино се, у подсвијести, не слаже са онима који мисле исто као он.

Како се мењају прилике око нас тако се мења објект и циљ сатире. Сматрате ли то добрим?

ЈН: Прилике се мијењају, само су шансе за бољитак непромијењене. Сатира користи прилике захваљујући неприликама. Објекти сатире су субјекти који нису објективни. Многе од њих ћемо памтити по добрима која су нам нанијели. То је добро за сатиру, а зло за опште добро.

Шта је за књижевност важније: позитиван или негативан писац, или позитиван или негативан јунак?

ЈН: За књижевност су подједнако важни и један и други. Да ли је писац позитиван или негативан, зависи колико је био присутан или одсутан. Читаоци су они који биљеже плусеве или минусе и сваки писац има своју читалачку публику. Некима су читаоци њихови јунаци, тј. они који успију разумјети оно што је написано. Многи читају само сопствене књиге и диве се аутору, јер неко мора и то. И дефинитивно, има и оних који дају важан допринос књижевности апстинирајући од конкретних одговора на постављена питања.

Шта је за Вас афоризам?

ЈН: Афоризам је краткоћа свега што нам се одужило, изнесено мишљење оног који се не бави уносним послом. Ко нишани афоризмом, гађа с неба па у ребра. Шта је добар афоризам, видјећете чим га будем написао.

Шта Вас инспирише на писање афоризама?

ЈН: Стварност која је нестварна, средина на периферији, систем који је запао у лоше друштво, окружење у окружењу, мостови који спајају оне што се бацају са њих, они који се праве паметни да би дошли на власт како би могли, касније, да се праве луди, опозиција која не може да има ни власт над собом, а камоли над народом, сиромашни духом - обогаћени материјом, држава у држави у којој нема државе, они који нису јако слаби него су слабо јаки, органи реда и хаоса, незаборавне побједе које би најбоље било заборавити…

На шта највише обраћате пажњу кад пишете афоризам?

ЈН: Највише пазим да не нагазим оне који су ми за петама, јер то не мирише на добро. Мисли које су ме снашле настојим да бацим на папир који гужвам док не постигну компактност. Након тога их бацам даље. Ако вам се одговор чини несувислим, то је зато што је и он згужван и што оно главно у њему не можете да видите.

Да ли сте имали неприлика због тога што пишете афоризме?

ЈН: Са вођама, политичарима, полицајцима, локалним моћницима, медиокритетима, појединцима који су сујетни, неодговорни, неаргументовани, нецивилизовани и изопачени у сваком погледу – увијек сам имао неприлика кад пишем афоризме. Да их сами не стварају, не би ни били предмет сатире. Моје главне неприлике су како да афоризми буду прилични, квалитетни, садржајни, језгровити, мисаоно широки, да не иду у баналност, неукус, тривијалност, а да се ликови из њих препознају. Нисам позиван ни на какаве информативне разговоре, јер су примијетили да причам сам са собом, а то је за све душебрижнике најјачи аргумент и информација.

Објавили сте неколико збирки афоризама, увршћени сте у преко двадесет антологија и зборника, освојили сте многобројне награде… Како гледате на свој успех?

ЈН: Кад се све добро организује успјеси дођу спонтано. На њих се никад не осврћем да се не бих сударио са онима који ми раде иза леђа и онима који ми излазе у сусрет. Ни невиђени успјеси не би били оно што јесу када бисмо их боље погледали. Међутим, ако гледаш широм отворених очију, могу да ти их затворе за трен ока. Лично искуство ми говори: велики успјеси су доказ да срећу чине мале ствари.

Приредили сте антологију афоризама Босне и Херцеговине „Протести мождане масе“. Колико је то био захтеван посао? Какво задовољство доносио улога приређивача, а какво улога писца?

ЈН: То је био исцрпан и комплексан посао. На почетку антологије пише да су у њој сви заступљени: једни у редовима, други између њих, а на крају да она нема свршетак, јер приређивач са толиким писцима није могао да изађе на крај. Улога приређивача дала ми је могућност да приредим изненађење себи и читаоцима толиким бројем добрих аутора, а улога писца да напишем оно што се приређивачу допада.

Члан сте Београдског афористичарског круга, као и уметничког савета Сатира Фест. Колико су Вам те позиције помогле у стваралачком раду?

ЈН: Стваралачки рад ми је помогао да формирам респектабилан опус и да се нађем у таквом друштву. Члан Београдског афористичарског круга се постаје по заслузи, на основу квалитета рада у сатиричној књижевности. Захвалан сам онима који су то примијетили и дали ми могућност и обавезу да се још више исказујем и радим на популаризацији кратке сатиричне форме. За ову форму сам се опредијелио из практичних разлога. Пошто нас скраћују свугдје и на сваком мјесту, мисија афористичара је да продужава скраћено.

Када сте и из ког разлога покренули интернет страницу „На првом сте мјесту“?

ЈН: Интернет страница покренута је прије три године, као један од начина да се популарише афоризам као књижевна врста. Многи посјетиоци сајта дали су позитивно мишљење о садржајима презентираним на његовим страницама. У суштини, то је ауторски сајт, али и други имају прилику да објаве оно што је квалитетно, интересантно и пријемчиво за шири круг читалаца, што се може видјети и по броју посјета из свих земаља свијета.

Имате ли у плану нову збирку афоризама?

ЈН: Нова збирка афоризама је у прелому и појавиће се ускоро. Њен назив је „Дух материје“, издавач је Агора из Зрењанина. Књига је настала у периоду од 2007-2011. године.

Када би Вам млади аутори тражили савет, који би то савет био?

ЈН: Тражите савјет од оних које цијените. И они то исто чине, само са више искуства.

Разговор водила Тамара Лујак
http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/121-130/123ns3.html, 23.6.2012.