Горан Кљајић

Налажење истине (разговор)

Разговор водила Тамара Лујак


Свако има неки свој угао из којег посматра свет. Свако кроз себе филтрира дневне догађаје како најбоље зна и уме: неко стихом, неко прозом, други четкицом, трећи камером… Како то раде сатиричари? Јесу ли успешнији, бољи од других - рећи ће нам наш саговорник Горан Кљајић:

ТЛ: Шта је за Вас сатира?

ГК: Налажење истине у неистини.

ТЛ: Да ли је тешко писати сатиру?

ГК: Вероватно, јер би иначе било много значајних сатиричара, а нема их.

ТЛ: Колико је важно за једног писца да се бави сатиром?

ГК: Потпуно је неважно, пошто надаренима, њихов карактер, намеће теме, форме и начине изражавања. Односно, врло је важно, уколико је баш то начин да испољите своје мисли.

ТЛ: Даје ли сатира већу слободу у односу на друге књижевне облике?

ГК: То не треба упоређивати. Односно, не на такав начин. Упоређује се само уметничка снага дотичног дела, наспрам других. И сатира може да служи неслободи, односно лажи, као што имамо пример са Бранком Ћопићем, који је замало изгубио главу, због „Јеретичке приче“, а данас га ни не стављају у сатиру, а гурају оне који су имали све привилегије у оном систему, никакве проблеме, и слабу писменост у односу на Ћопића. Па су ту још и они који су задњих тридесет година могли и тоалет папир да објављују, и којима су само пристизале паре, а није им фалила ни длака с главе. Напротив. Добили су националне пензије. Тако, сатира не даје слободу, њу осваја, или одбацује, стваралац.

ТЛ: Откуд толико интересовање за сатиру међу писцима, публиком?

ГК: Откуд вама да постоји „толико интересовање“?! Нисам истраживао, нити читао неко истраживање на ту тему, али мислим да се за књижевност занима око двадесет процената становништва, ако и толико. И највећи дио тих је орјентисан на много рекламирана издања, тзв. бестселере, а најпробранији читаоци су окренути доказаним класичним вредностима. Углавном, у оба та усмерења, нема сатире, у смислу, великих сатиричара. Ипак, ваш став могу да схватим као релативно велику заинтересованост за афоризам, и то онај објављен у тиражним новинама, дакле цензурисани, а та заинтересованост долази од темпа живота, неимаштине и површности времена. Прочитати „роман на длану“!

ТЛ: Да ли је за сатиру важно само оно што се у њу уноси или је подједнако важно и оно што се у њој тражи и налази?

ГК: Могу да сведочим само о себи, и да кажем да уласком у сатиру, уносите себе, а да у њој налазите одговор, на основу почетног покрета. Дакле, једнако је важно обоје, јер то даје створено. Сем ако у сатиру не улазите са Прокрустовом постељом, па онда монтирате нађено, што је случај са сатиром инструментализованом нпр. од политике, религије, идеологије...

ТЛ: Зашто је сатира толико важна?

ГК: Није сатира важна, важна су велика дела. Као што није важна филозофија, него велика филозофска дела. Али, да би дошли до великих, потребни су просечни да је преносе у трајању, е да би стално постојала могућност да се појави „светло на крају тунела“. Сатира је важна да се разрачунава са идеологијама, или са мрачним идеологијама, пошто људи не могу без идеологије, али нису све баш, толико, штетне.

ТЛ: Објавили сте преко 30 књига разних жанрова (међу којима су најзапаженије Најбољи смо, Друже мој, Цинична логика, Опажања), основали сте Међународни часопис за сатиру, хумор и карикатуру Носорог (1999. године, електронско издање појавило се 2001. године). Колико Вас троши, а колико испуњава рад на књизи, а колико на часопису?

ГК: Објављивао сам на разне начине, и у разним условима. Мој најплоднији период, поклопио се са мојим најгорим животним периодом. До сада сам објавио 32 књиге, разних жанрова и тема. Имам још барем десет рукописа, али да ли ће шта од њих стићи до библиотека, и по којег читаоца, тек ће се видети. Стварно сам задовољан књигама које сте именовали, али мислим да и у другим жанровима имам тако добрих књига, а што се тиче сатире, додао бих објављена дела „Повијест“ и „Разумевање речи“. Обе ове књиге су, с моје тачке гледишта, у деловима („Повијест“) или целини („Разумевање...“), онај домет употребе језика, комбинованог са исказаном истином, коју сматрам својим врхунцем. Бар досадашњим. Истина, у „Повијести“ су неки текстови поново објављени, из претходних књига, али то сам учинио да бих направио једну целину, из које је могуће добити увид у моју „сатиричну полемику“. Часопис „Носорог“, штампано издање, физички се појавио, као пилот издање, 1999, а као месечник 2000.

Обе делатности, око књига и часописа, веома ме испуњавају, али ми је рад са часописом утолико лакши, што је са њим лакше затворити и финансијску подлошку ове културне појаве, док ми је за књиге то било знатно теже, а у последње две године немогуће. Ова финансијска цензура, која сад почиње да притиска и часопис и обични дио мог живота, прилично је оштра, и врло немилосрдна. Гајим наду, али немам никакве потврде њене извесности. Осим тога, замислио сам, бар два, велика књижевна пројекта, а то тражи доста времена, а да бисте њега имали, не би требало да имате финансијску цензуру. А баш је она на делу.

ТЛ: Носорог објављује домаће и стране писце. Како до њих долазите или како они проналазе Вас?

ГК: „Носорог“ иде ка писцима тиме што поштује њихов рад, а они долазе њему, зато што су њихове књижевне творевине поштоване и вредноване једино према квалитету.

ТЛ: У часопису се, поред карикатура и афоризама, могу наћи и приче, песме, епиграми... Шта је то што захтевате од једног писца, аутора?

ГК: Не захтевам ништа. Аутор се препоручује квалитетом, а форму проналази сам.

ТЛ: До сада је изашло 119 бројева. Ко стоји иза тако обимног посла? Имате ли сарадника?

ГК: Изашло је 119 онлајн бројева „Носорога“, а пре, и за време тога, објављена су и 142 броја штампаног издања овог часописа. Иза овог посла стојим сам, а сараднике имам, али за нешто друго.

ТЛ: Сарађујете са многим листовима и часописима, нашли сте се у многим зборницима и прегледима афоризама. Шта Вам је од та два драже? На шта сте посебно поносни?

ГК: У стварности, у таквој форми (личног слања мојих радова), не сарађујем ни са ким, али се десило да, ма колико желе да ме игноришу, прећуте, обезвреде, или ме само не схватају, - ако желе нешто да објаве, неки зборник, антологију и слично, ако ме прескоче, губе они, јер ће се увек наћи неко да упита: по ком је ово критеријуму, кад нема...?

ТЛ: Приредили сте књигу афоризама Кратко – бритко (2007). Колико је то био тежак и озбиљан посао?

ГК: Приредио сам „Кратко – бритко“, и још бољу „Невини се највише плаше“ (назив по другом делу афоризма Р. Закића). Лако је, јер уживате у квалитету који представљате. Ако тога нема, врло је тешко. Но, са књигом „Невини...“ десило се нешто изузетно ружно, што не желим да прескочим. Наиме, двојици врло познатих београдских сатиричара, које сам сматрао чак и за колегијалне пријатеље, а поготово сам мислио да им је књижевни живот вођен радошћу (а не пуким самопромовисањем), послао сам 80 примерака (30 + 50), са жељом да они то бесплатно поделе београдским и сатиричарима из Србије, који су били заступљени у зборнику. Нити су та двојица рекла „Хвала!“ (примили јесу), нити је ико, икад, посведочио да је примио неки од тих примерака, нити се икад чуло нешто о тој књизи, тако да оправдано сматрам да су ти примерци завршили на смећу! Сматрам ову сцену, описом владајућег београдског сатиричног клана.

ТЛ: Шта је по Вама афоризам?

ГК: Свако кратко, а смислено писање.

ТЛ: Да ли Вас је писање афоризама кадгод довело у неприлику?

ГК: Мене је моје писање доводило и довело у велике неприлике, али више у облику приче, а кад су њих запазили, можда и моје кратке форме. Тако је, нпр. средином деведесетих година, један од заменика уредника у „Ошишаном Јежу“, један коме је „недостајало 100 км асфалта“, у поводу једне моје приче (објављене у „Јежу“) желио физички да ме нападне (у редакцији), што је спречио уредник карикатуре. Но, то и није било толико опасно (гадно јесте, односно: гадљиво), јер је тај, одлазећи из „Јежа“ (на боље плаћени посао, а и у „Јеж“ је дошао на „штелу“), рекао познатом јежевом уреднику (не Бојичићу): „Да имам пиштољ, сад бих те убио!“ Мада тај уредник каже да нема представе зашто је он то рекао. А ја знам да сам био нападнут због снаге приче, као што се то дешавало и пре, и после, и као што се дешава и сада, кад сам једини који се декларише као дисидент, у односу на ово, тј. и на националисте и на космополите. Ипак, да не испадне да претерујем (око дисидентства), речено важи само у оном малом кругу, који сазна, читањем, оно што сам написао.

ТЛ: Које Вас теме окупирају?

ГК: Имам разних тема, али бих могао сажети, за ову прилику, на тему: наласка ослонца.

ТЛ: Бојан Богдановић назива Вас „егзистенционалним мислиоцем са задатком“. Који је Ваш задатак?

ГК: Лоше је да је Бојан Богдановић у средини од које је већи, а да су мањи од ББ, у већим срединама. То умањује могућности ББ-а, а увећава значај мањима од њега. Но ствар је таква, па јој Богдановић може бити и захвалан, јер би у већој средини био потпуно онемогућен од тих мањих. Ако све троје у његовој дефиницији дајемо исти садржај наведеним речима, онда би се дефинисање „задатка“ налазило у претходном одговору.

ТЛ: Колико је тешко писати афоризам?

ГК: Исто колико и сваку другу форму. Наиме, ако вам то не иде, не идите ни ви тим путем. Нити ћете моћи.

ТЛ: О чему највише водите рачуна док пишете?

ГК: Да ме писање води, а не ја њега.

ТЛ: Какав је данашњи положај афоризма на домаћој сцени?

ГК: Херметичан. Добри и јаки афоризми остају у уском кругу, а лошији и лоши се објављују по високотиражним новинама, месечницима, укрштеницама, скандинавкама, издањима спортских кладионица...

ТЛ: Сматрате ли да ће једног дана домаћи афористичари успети да, бар на нашим просторима, достигну Лецову славу или рецимо, славу Марије фон Ебнер-Ешенбах?

ГК: Видите, с моје тачке, ту су неке ствари дискутабилне. Прво, не познајем књижевни рад фон Ебнер-Ешенбах, а кад сам пробао да је нађем на интернету, нисам успио, сем неколико изрека. Слично стоји и са Лецом. Уопште немам представу колико је тај писац важан у пољској књижевности, а судећи према незаступљености афоризма у Пољској, уопште није утицајан, бар не у том домену.

Лецова слава, и на овим просторима, је дискутабилна. Несумњиво је да он има квалитет, да је посећивао Београд шездесетих година, и да су те његове посете подстакле писање афоризама. И ту ситуацију користи једна сатирична групација, односно два клана и неколико појединаца, који им гравитирају, да Леца прогласе за свог родоначелника. Што, наравно, није истина! Није истина, из два разлога: прво, што они желе да њихов афоризам задобије унутрашњу интелектуалност, као Лецов, а они то немају. Друго, што су ти који то пласирају, углавном необразовани (а при том и лажу), па не увиђају да смо ми неупоредиво ближе, и географски и историјски, извору афоризма, него један Пољак.

Наиме, у европској култури, афоризам се појављује са десет грчких мудраца (број мудраца варира од седам па даље, те сам узео овај „округли“), а свој врхунац, до дан-данас, доживљава у делу Хераклита Мрачног! Тако да између једног доброг пољског писца, и једног (од два) најоригиналнија филозофа свих времена, постоји непремостиви јаз, али они који нису чули за Хераклита, нису ни могли да имају своју ренесансу, у облику утемељења у старогрчкој цивилизацији. Осим грчких, писаних форми, и до нас је остало „лаконско изражавање“, а потом су ту изузетно значајне „латинске сентенце“. Наравно, значајне су за онога ко је за њих чуо.

Ствар је много простија, јер је у овом народу био веома развијен облик народне књижевности, у форми доскочица, поскочица, пословица. Бар би ови што поцепаше груди кунући се у оног скупљача тих умотворина, и склепатора овог језика, требали знати, и сигурно знају. А први, јавно и медијски изузетно гласно (било је и пре писаца ових форми, но тад није било медија, али сад се упињу да их направе претечама), који је доскочицу превео из народне књижевности, у индивидуалну литературу, тиме што се знало ко је аутор, био је поп Владо Зечевић, који је рекао: „Крст носим, звездом се поносим!“

Е, од њега, београдски афористичари, искључиво тенденциозни антикомунисти, беже к’о ђаво од крста! Ал’ се судбини не може побећи.

Разговор водила Тамара Лујак

http://www.hellycherry.com/search/label/Intervju, 21.3.2012.
http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/121-130/121n10.html, maj 2012.

На Растку објављено: 2019-04-15
Датум последње измене: 2019-04-15 12:31:41
 

Пројекат Растко / Књижевност / Библиотека афоризама