Мира Софронијевић

Анастасија Нака Спасић

(31. 12. 1864. – 13. 10. 1953.)

Део текста из необјављене књиге
"И жене су даривале своме отечеству"
Београд 2003.

Анастасија Нака Спасић, 1926. година

Навршило се педесет година од када се Анастасија Нака Спасић преселила у сећања и успомене. Њено име немогуће је наћи у некој од наших енциклопедија. Код Станоја Станојевића, било је рано, у Просветиној енциклопедији, пак, остала је без одреднице јер је била и сувише грађански васпитана и национално оријентисана.

Анастасија Нака Спасић спада у ред наших највећи хуманиста, добротвора, националних радника. Рођена је у другој половини 19. века а проживела је и целу прву половину 20. века.

Није основала задужбину, фонд или легат већ је за живота разделила невољницима оно чиме је располагала а располагала је знатним средствима.

За Наку Спасић добро је да није стварала фондове који ће трајати за сва времена, како се обично наводило у тестаментима добротвора "док је српства и док је Србије", јер би са своје дуговечности можда доживела и њихову национализацију, "У име народа", од народа коме их је даривала.

Анастасија је рођена у Оршави 31. децембра 1864. године. Оршава се тада налазила под влашћу Аустрије. Рођена је као најстарије дете од оца Стевана Лујановића, трговца, директора штедионице и почасног конзула Краљевине Србије и мајке Јелисавете Вете Лазаревић, како Феликс Каниц у свом обимном делу "Србија" каже "из праве патрицијске куће Лазаревића из Неготина." (Феликс Каниц ''Србија'' књ .2, стр. 437)

Мајка Вета рођена је у Неготину али је као девојчица прешла у Оршаву код своје тетке Анастасије Теодор, удате за Грка Ђорђа Теодора трговца, пошто ови нису имали женску децу већ само дечаке. Вероватно су родитељи желели да лепу девојчицу на тај начин и уклоне из краја којим су још вршљали Турци.

Анастасија, већ у најранијим данима прозвана Нака, детињство је провела у родној Оршави, градићу на обали Дунава, на самом излазу из Ђердапске клисуре. Тај градић био је уређен са пуно укуса, по узору на сличне аустријске градове тога времена, са подзиданом дунавском обалом коју су красили дрвореди дивљих кестенова. У брда су се склониле виле окружене парковима и баштама. Треба имати на уму да је седиште Ђердапске администрације било у Оршави у грађевини, велелепној за тај крај и за оно доба, што је и допринело будућем развоју и уређењу градића. Та велика зграда била је на самом главном шеталишту – на обали, док се кућа Лујановића налазила, гледано са обале, са десне стране, одвојена од Администрације улицом која се благо пела у брдо.

Кућа породице Лујановић у Оршави седамдесетих година 19. века, Нака са другарицама друга с десна

Тај лепи градић потопљен је приликом изградње хидроцентрале Ђердап II, а сачуван је само на ретким фотографијама и у понеком сећању.

Поплава у Оршави средином априла 1895.

Како је кућа Лујановића била на самој обали отац Стеван изградио је два затворена базена за пливање на самој реци – на Дунаву. Један за синове а други за кћери, како би сва деца, уз помоћ специјално за њих доведених учитеља, научила да пливају. Отац је сматрао да је живети уз реку без познавања пливачке вештине исто што и бити неписмен човек у богатој библиотеци, само много опасније.

Нака је основно образовање стекла у родитељском дому, пошто је одбила да похађа мађарску основну школу, што је у њеном детињству била обавеза на тој територији. Родитељи су јој обезбедили све потребне учитеље јер су у потпуности подржавали њену жељу да прва слова научи на свом матерњем, српском језику. То је и разумљиво за породицу која је из Вршца 1849. године пребегла у Оршаву, бежећи испред распомамљених мађарских комшија, који су претили да ће на сва четири угла Лујановићеве куће обесити по један черек Накиног деде Косте Лујановића, угледног, имућног вршачког трговца.

Породица је бежала коњском запрегом а из кола су вириле само дечије главице. Жене нису ни плакале нити кукале јер то Лујановићкама није приличило, а и да се не би одали.

Још увек није могуће открити где су живели, пре Вршца, Накини преци. По свему судећи у те крајеве дошли су у великој сеоби под Арсенијем Чарнојевићем.

Поред широког образовања које је стекла у родитељском дому, а које је током живота стално надграђивала, Нака је течно говорила румунски, немачки, француски и енглески језик.

Из најранијег детињства остала је запамћена епизода која се може сматрати Накиним првим хуманим гестом :

Када је добила нове ципелице, оне претходне понела је трчећи кроз башту ка улици. Упитана: "Куда ће? " Уследио је одговор: "Носим детету које је босо."

Не сме се изгубити из вида да је Оршава поред дивних вила тада имала и неку врсту Јатаган или Циган мале, уз речицу која је кроз њу протицала. Нака је већ као дете схватила да сви људи, као и сва деца, нису материјално исто обезбеђена.

Долазе Српско – турски ратови и помоћ која се из " прека" шаље у Србију. У припреми дела те помоћи учествовала су и деца рашчешљавајући "тифтик" (турско танко платно). На тај начин се правила вата за превијање рана. Нака је такође, уз сву децу из породице, под упутствима баке Жојице и мајке Вете предано радила. Тиме су помогле војницима на ратишту и вероватно спасле и многе животе.

Нака се и поред противљења родитеља, а нарочито баке Жојице, 1884. године удаје за капетана дунавске пловидбе Бечлију Адолфа Хартмана. Живе преко лета у Турн Северину, прелепој бањи на Дунаву, низводно од Оршаве, где је било и велико пристаниште, док зиме проводе у Бечу када се на Дунаву обуставља пловидба због леда.

У браку су провели десет година без деце. Супруг Хартман умро је од запаљења плућа.

Нака је извесно време боравила у Америци у Чикагу код свог ујака Михаила Лазаревића, трговца и банкара. У Америци се тада налазио и њен најмлађи брат Милан, кога је ујак желео да усини пошто није имао деце. Милан је неколико година провео у Чикагу где се одлично снашао у трговачким пословима пошто је завршио одговарајуће аустријске школе. Проблем је био у носталгији за породицом, мајком, Европом. После бројних очајничких писама послата је Нака да извиди ситуацију. Схватила је да је њен брат пре свега Европљанин и да не може да се навикне на Америку те су се негде око 1900. године вратили. Милан је постао веома успешан човек, бавио се шпедицијом, имао своје фирме и био заступник Лајпцишког сајма за Балкан све до своје природне смрти децембра 1944. године.

Вративши се у Оршаву Нака живи код родитеља. Случајно се у бањи Мехадији, где је допратила оца Стевана и мајку Јелисавету –Вету, упознала са Николом Спасићем, чувеним београдским трговцем, који је тада већ неколико година био удовац.

Током времена проведеног у бањи Мехадији Никола Спасић је боље упознао породицу Лујановић. Једнога дана од оца Стевана запросио је знатно млађу Наку, или како ју је касније увек звао Настасију.

О тој просидби отац је њу и мајку Вету обавестио током вечере, тражећи Накино мишљење – сагласност.

Много деценија касније Нака је на молбу млађих потомака причала да је те вечери, када је чула шта јој отац говори испустила есцајг који је држала у рукама.

Уместо одговора обе су бризнуле у плач. Знале су да морају да се растану.

Нака је после удаје прешла у Београд у Србију а родитељи су остали у Оршави у Румунији.

Брак је склопљен у Београду, Пошто су обоје претходно изгубили брачне сапутнике, венчање је обављено пре јутрења у Саборној цркви. Касније је Нака причала да је улазећи у свој нови дом у Кнез Михаиловој улици подигла поглед. Број 33 изнад улазних врата чине две исте цифре. То доноси срећу и стварно је тако и било.

Никола Спасић у време женидбе са Наком 1907. године

У Србији, чији је поданик постала удајом, Нака је као и њен супруг Никола могла у потпуности да развије свој смисао за естетику коју је допуњавала изузетним даром за негу биља, не само оног познатог и одгајаног код нас већ и егзотичног.

Надалеко је била позната њена зимска башта у породичној кући у Кнез Михаиловој 33 где је успела да поред лимуновог дрвета однегује и мандарине као и ретке трске и палме. У тој башти којом се Никола Спасић посебно поносио слободно су летели штиглици и канаринци. Такође је на Топчидерском брду (данас резиденцијалном делу Дедиња) подигла око летњиковца парк с ретким растињем, чији део и данас постоји, као и добар, велики виноград са воћњаком.

Осим тога, уз супруга, већ осведоченог добротвора, а и под утицајем др Драге Љочић, која је са својом породицом у време Накине удаје живела у левом крилу куће док су Спасићи користили десну страну Кнез Михаилове 33, развила је свој хуманитарни рад.

Никола Спасић је у време женидбе са Наком такође био удовац без деце и већ осведочени хуманиста. Изградио је и издржавао Ђачко склониште, неку врсту продуженог боравка при Палилулској основној школи, за ученике чији су родитељи по цео дан били на послу, да би деца овде бича збринута и да не лутају улицама. Та зграда је и данас у саставу основне школе "Вук Караџић". Са Ђорђем Вајфертом, гувернером Народне Банке, индустријалцем, хуманистом основао је и био највећи добротвор Друштва "Краљ Дечански" које је издржавало и оспособљавало за живот глувонему и слепу децу.

Долазе толико очекивани Балкански ратови за ослобођење поробљених Срба од Турака.

Никола Спасић по наговору своје супруге Наке закупљује зграду Управе монопола, ту се данас налази Филолошки факултет, у Кнез Михаиловој улици и у њој опрема комплетну болницу. Како је све обезбедио властитим средствима, ангажовао је и познатог лекара др Каценеленбогена из Немачке, а такође је у болници радила и др Драга Љочић док је његова супруга Нака била главна болничарка. У болници су јој поред осталог особља помагали сестрићи Матија Мата Поповић и Никола Терзић.

Храна за рањенике и болеснике припремала се у кухињи Наке Спасић. Болница је имала капацитет од 50 кревета. За тај рад српска влада одликовала је Наку Спасић Крстом милосрђа.

Када је у Србији за кратко завладао мир, после 1913. године, на Накин предлог сав болнички материјал, опрема и лекови поклоњени су Црвеном крсту.

На жалост Србија није дуго уживала у благодетима мира. Увучена је у вртлог Првог светског рата. Опет Накина неуморна брига за друге, за невољнике долази до изражаја. Био је потребан само један подстрек, само једна реченица: "Спасићу", тако га је увек ословљавала, "немаш у војсци ни сина ни брата, добро би било да некако помогнеш толиким унесрећеним војницима". И он 24. августа 1915. пише министру просвете и црквених послова где поред осталог каже:

" На овом што још увек живим и што моје имање опет гледам захвалан сам прво Богу па иза Бога одмах српској војсци. Зато хоћу српској војсци да се захвалим, на нашем спасењу и на нашој слави коју нам је донела, на тај начин што одмах предајем своје имање у Београду на углу ул. Кнез Михаилове бр. 37 и Вука Караџића као своју Задужбину, као свој прилог Српском народном инвалидском фонду 'Свети Ђорђе'."

Крај Првог светског рата затекао је Наку Спасић као удовицу. Вративши се у Београд из избеглиштва из Француске саопштен јој је тестамент Николе Спасића. Тада су јој бројни пријатељи и адвокати предлагали да на суду изјави само једну реченицу: "Ја тражим своје законско право". Другим речима предлагали су да обори тестамент. Њен једино могући одговор био је: "Зар је за целу Србију жеља Николе Спасића закон а да за његову удовицу то не буде". Тиме је одбила сваку помисао или покушај да се било шта измени у том тестаменту.

Међутим Никола Спасић своју супругу није оставио необезбеђену, у свом Тестаменту наводи поред осталог:

"Данас при чистој свести и по мојој слободној вољи чиним на случај моје смрти следећи распоред са својим покретним и непокретним имањем:

1. Мојој жени Настасији Наки остављам моје пољско имање на Топчидерском брду, са свим зградама које постоје, но под условом да је дужна издвојити од истог имања које је као ливада на ћошку, водећи Топчидеру, шест хиљада метара квадратних, и предати моме синовцу Николи С. Спасићу у његову својину.

2. Све моје покућанство, као и кола и коње остављам мојој жени у својину.

3. Остављам мојој жени на уживање до њене смрти или преудаје бесплатан стан у коме сада живи.

4. На име удовичког уживања остављам мојој жене 24 хиљаља динара, свако тромесечје има јој се издати по шест хиљада динара, а подразумева се да овде улази и оних 10.000 динара које има права по брачном уговору.

9. фебруара 1912. године, Београд

Никола Спасић, с.р."

У Нишу 4. фебруара 1915. године Никола Спасић пише Додатак Тестаменту, који се тиче искључиво његове супруге Настасије, којим јој поред онога што јој је Тестаментом оставио, на уживање још оставља:

"Стан у Јакшићевој улици до самог стана" (у коме су тада живели; касније ће у том стану Нака живети за време и по завршетку Другог светског рата), "два стана на спрату више – изнад мог стана т.ј. та три стана који се служе мојим степеништем". Овде још додаје да у располагању и начину вршења овог права нико не сме да јој се меша.

Наравно сва ова документа била су на чувању код Народне банке.

Године 1923. Нака са братом Миланом Лујановићем са Крфа преноси посмртне остатке Николе Спасића и сахрањује их у његовој цркви на Топчидерском гробљу. Никола Спасић је преминуо 28. новембра 1916. године на Крфу.

Сада за Наку Спасић настаје период њене велике хуманитарне активности. Била је члан скоро свих наших хуманитарних организација. Породица памти да је у преко 24 друштва била чланица, чланица управе, потпредседница или председница.

У истраживању, у архивској грађи која се чува у архивама Београда, утврдила сам да је, у једном периоду, била истовремено председница Друштва "Кнегиња Љубица", Дома ученица средњих школа, Дома инвалида "Свети Ђорђе", посебне Задужбине Николе Спасића, Друштва насушни хлеб, а чланица управе Црвеног крста, Кола српских сестара, Друштва "Краљ Дечански" и других. Много материјала о раду хуманитарних друштава није сачувано пошто она нису била у обавези да своју документацију предају архивама а услед ратних дејстава и прогона које је чланство доживело у Првом светском рату бројна драгоцена документа су спаљена да би се заштитиле чланице јер су их непријатељи увек прогонили као националне раднике и патриоте.

Нака Спасић је бројна друштва помагала не само својим радом већ и личним средствима. Помагала је и Српску православну цркву, опет из личних средстава. Набављала је звона, која је Никола Спасић даривао, а која су у рату уништена, затим одежде и све ствари које су цркви биле неопходне, нарочито у периоду одмах после Првог светског рата, па и касније. Помагала је нарочито цркве у Јужној Србији и на Косову и Метохији где је то за живота чинио и њен супруг Никола Спасић.

Из поштовања и захвалности за све што је чинила за добробит свога српског народа патријарх Варнава je увек лично долазио да јој честита крсну славу Св. Трифуна.

У Архиву Србије наишла сам на летак дељен после великих демонстрација. Те демонстрације су одржане после бруталног растурања литије која је ишла улицама Београда уз молебан за оздрављење патријарха Варнаве. Била сам збуњена потписима Наке Спасић на њему, знајући да се никада није мешала у политичка догађања, тада још нисам знала за велико поштовање и пријатељство које је међу њима засновано још при њеном раду на Косову и Метохији.

Нака Спасић са женама са Косова и Метохије у свом летњиковцу на Топчидерском брду, стоји у другом реду пета с леве стране

Женидба краља Александра Карађорђевића румунском принцезом Маријом поред почасти донела је и малу неугодност Наки Спасић. Тражене су дворске госпође, тј. дворске даме, па је међу првима и њој упућен позив да се прихвати те дужности. Почаст је енергично и веома учтиво одбила указујући на то да је већ у годинама те да сматра да није одговарајуће друштво за младу принцезу, а да супруга Николе Спасића не седи ни пред чијим вратима па ни пред вратима своје краљице.

Касније, кад год се за то указала могућност, а нарочито на друштвеним скуповима или баловима, краљица Марија позивала је Наку Спасић интересујући се о новостима како је говорила "из наше отаџбине", разговор је наравно вођен на румунском језику.

Но вратимо се Накиној главној преокупацији – хуманитарном раду. Из истраживања и породичних сећања видимо да је на њену молбу Ђорђе Вајферт, који је био пријатељ куће Спасићевих још од 1876. године када је са Николом служио у Београдском коњичком ескадрону, поклонио Друштву београдских жена лекара плац где су оне уз помоћ жена лекара из Шкотске сазидале болницу за лечење жена и деце. За све време изградње болнице Вајферт је Друштву ставио на располагање свој конто код Народне банке. И данас на згради која је у саставу Клиничког центра "др Драгиша Мишовић" стоји табла са именима највећих дародаваца а међу њима као задужбинар добротвор уписано је име Анастасија Ник. Спасића.

Рад у Друштву "Кнегиња Љубица", чија је председница била и за које је изузетно била везана, одузимао јој је можда и највише времена пошто је био скопчан са честим путовањима у Штимље где је Друштво имало свој Дом милосрђа и у њему је издржавало и школовало ратну сирочад и децу без родитеља са Космета а касније и из целе Краљевине.

На једном од тих путовања, 1940. године, тешко је повређена у Урошевцу од неке колске запреге. Овај инцидент је у породици, а и у друштву, заташкаван. О њему се није причало нити се вршила ма каква истрага.

Том приликом задобила је напрснуће кука. Пренета је у Београд у санаторијум "Врачар". Ту је у гипсу лежала око месец дана и једном приликом својим сестричинама, које су јој биле као кћери, рекла: "Децо, ја сам решила да оздравим". Ове су се само тужно погледале, али на срећу челично здравље и воља Накина учинили су своје. Проходала је. Од тада се кретала уз помоћ једног лаког штапа. Наравно да јој је остало круто колено као спомен на арнаутску "захвалност".

Године 1927. године у Београду је основано друштво које је носило име "Насушни хлеб". То друштво је у време тешке економске кризе, и касније до 1941. године, обезбеђивало најсиромашнијим породицама по једну векну хлеба дневно. Нака је најактивније учествовала у раду тог друштва и материјално га знатно помагала.

Друштво је почело са деобом хлеба од 500 векни дневно да би при крају свога рада делило и до 1000, 1500 векни дневно становништву коме је то била једина храна.

Ни у страшним временима Другог светског рата, како током окупације тако и после ње, храбра и изузетна, Анастасија Нака Спасић није поклекла, нити се уморила.

Поново доживљава тешке дане рата и окупације. Генерал Милан Недић нуди јој и захтева од ње да прихвати дужност председнице обједињених женских хуманитарних друштава које је хтео да оснује. Ову понуду јој је учинио дошавши лично, без најаве, у њен виноград на Топчидерском брду где је тада живела. Било је то велико имање на коме се у то време налазило неколико различитих кућа, разноврсне намене, а ту је била и скоро сва њена породица.

Имање је било добро ограђено. Поред куће била је алеја кестенова која је водила од Булевара кнеза Александра Карађорђевића до Румунске улице где су на обе стране биле моћне металне капије, у то време увек добро закључаване. Тог јесењег дана негде око 11 сати одједном се пред кућом зауставио конвој аутомобила. Један жандарм продрмусавши капију, вешто је прескочио и отворио, не сачекавши да то учини неко од послуге или домаћина. Сви су слеђено стајали на својим местима. Жандарми су направили шпалир кроз који је ушао генерал Недић. Уз љубазан поздрав, колико му је то било могуће у таквој ситуацији, обратио се госпођи Спасић и замолио је за разговор насамо.

Наравно да је породица одахнула, склоњена су радознала деца а и одрасли мушкарци који су више волели да не буду у видокругу власти.

Разговор је трајао релативно кратко. Генерал Недић је понудио Наки Спасић да се прими председништва свих обједињених женских друштава које је желео да оснује. Понуду је одбила рекавши: "Ја сам већ стара жене, ви ме, мој генерале, можете и стрељати, али ја се тог положаја нећу примити, наравно не у овом моменту у коме нам се земља налази".

Ускоро долази у ситуацију да она мора тог истог генерала да моли за милост. И зато дуго, дуго чека пред његовим вратима, дуже но што је то потребно. Моли га да из логора на Бањици пусти песника Душана Матића, супруга Леле Матић њене младе пријатељице и сараднице у бројним хуманитарним акцијама. Генералу Недићу у замену нуди свој живот. Наравно, њена молба је без накнаде услишена јер је она тако ретко нешто молила и никада за себе. Ову епизоду из живота Наке Спасић сазнала сам много година касније од саме Леле Матић.

Нака Спасић доживела је током Другог светског рата велику трагедију, највећу у свом дугом животу. Под савезничким бомбама, 16. априла 1944. године, на први дан Ускрса, смрт је у један мах задесила велики број чланова њене породице. Погинула јој је, у својој кући у Француској улици бр. 11, сестричина Деса Јанковић са четворо већ одрасле деце. А сестрић Мата Поповић, из те исте породичне гране, нестао је приликом ослобођења Београда. Никада није сазнала његову судбину. Као што се не зна ни судбина хиљада Београђана за које се тада говорено да су "одведени у Сибир на рад", а жене и породице тако настрадалих касније су их доживотно очекивали и надали се њиховом повратку.

Ни страшна породична трагедија, ни поодмакле године нису могле да зауставе њен даљи хуманитарни рад.

Али било је суђено да Нака Спасић доживи још један велики ударац – велико разочарење. На предлог Кристе Ђорђевић, до рата често виђане особе у Накином салону, Дом инвалида "Св. Ђорђе", посебна задужбина Николе Спасића, преузет је од Министарства социјалне заштите. Овде треба напоменути да су те 1946. године поједина хуманитарна друштва и задужбине још увек радиле у смислу првобитних намена и правила.

По завршеној Версајској мировној конференцији, 1919. године, основано је Друштво народа, а међу 32 земље оснивача налазила се и Краљевина СХС. У оквиру Друштва народа деловала је Међународна унија за заштиту деце. Та Унија иницирала је оснивање сличних унија у свим земљама чланицама те је Краљевина Југославија основала 1933. Југословенску унију за заштиту деце. У првој управи Уније Нака Спасић изабрана је за прву потпредседницу, а од 1937. изабрана је за председницу. Током окупације Србије Унија је настојала да, колико је то било могуће, заштити децу на ратним подручјима.

После 1944. године Нака Спасић именована је за председницу Уније за заштиту деце Србије. Овако формирана Унија радила је, колико је било могуће, уз незнатну помоћ Међународне уније, која се састојала у мањим количинама платна и нешто дечијих ципела. Савезно министарство социјалне политике Демократске Федеративне Југославије 1946. године именовало је посебан орган Главног одбора Друштва за заштиту Југословенске деце Министарства спољних послова ДФЈ и Југословенског црвеног крста, са задатком да преузме реорганизацију Југословенске Уније да би 1947, и овом друштву као и свим хуманитарним друштвима, био забрањен даљи рад, с тим да имовину предају Министарству унутрашњих послова ФНРЈ.

Али учињено добро се ипак не заборавља и понекад враћа. На вратима, дела стана кога чине помоћне просторије у Кнез Михаиловој бр. 33, у којима је после рата живела Нака Николе Спасића, стајала је картонска табла са пуно печата. На тој табли писало је да је стан под заштитом Президијума ДФЈ, да нико нема право да претреса и да врши реквирирање стамбеног простора. У потпису те објаве била су имена Митре Митровић Ђилас и Милована Ђиласа.

Касније сам сазнала да је Митра Митровић Ђилас, иако велики противник грађанске класе и свега што је тада било грађанско, убрзо по ослобођењу посетила Наку Спасић и издала налог за постављање те спасоносне табле. Запањеној и свакако преплашеној Накиној родбини свој поступак објаснила је тиме што је "госпођа Нака Спасић била једина чланица Управе Дома ученица средњих школа, чија је и Митра била питомица, која им је упућивала поздрав и по коју љубазну реч долазећи у Дом и тако решавала и по неки мањи проблем без великих формалности. Међутим, друге чланице Управе пролазиле су поред девојчица као да не постоје и општиле су само са васпитачицама". И тако је Нака Спасић остала у просторијама које су гледале на Јакшићеву улицу док се у луксузни стан изузетне уметничко – грађевинске вредности уселила фирма "Југоелектро" која и данас користи тај репрезентативни простор, чак и издајући га у закуп, као да је наследник Задужбине Николе Спасића.

Доследна себи, свом васпитању и животним начелима, којих се целог живота придржавала, остала је и поред свих трагедија, ломова и промена у друштву увек сталожена, ведра, спремна да помогне тамо где је најпотребније.

Нико је никада није чуо да се пожалила било на прилике у којима је живела, било на ма какве здравствене проблеме или тегобе. Челично здравље, самодисциплина и жеља да помогне где год је то могуће осмислили су и улепшали један изузетно испуњен и богат живот. Анастасија Нака Спасић умрла је у Београду 13. октобра 1953. године, сахрањена је на Топчидерском гробљу у цркви чији је ктитор био њен супруг Никола Спасић.

Једна улица и данас, на њеном Топчидерском брду, сада Дедињу, носи име Наке Спасић.