LUKA ĆELOVIĆ - TREBINJAC

NAJVEĆI DOBROTVOR BEOGRADSKOG UNIVERZITETA

Mira Sofronijević: Darivali su svome otečestvu, Beograd, 1995.

U Beogradu je 15. avgusta 1929. godine u svojoj kući u Ul. Kraljevića Marka br. 1 umro Luka Ćelović - Trebinjac, veliki dobrotvor Beogradskog univerziteta. Sahranu je na najsvečaniji način organizovao Beogradski univerzitet, prema testamentu, jedini pokojnikov naslednik.

Na sahrani je pored mnogobrojnih govornika, opraštajući se u ime Beogradske opštine, potpredsednik Vojislav Zađina između ostalog rekao:

"Za Luku Ćelovića se govorilo da nije bio mnogo pobožan jer je retko viđan u crkvi. Ali, Luka Ćelović se može uporediti sa jevanđelskim bogatašem. Luka Ćelović je bio bogataš, ali je razlika između njega i jevanđelskog bogataša u tome što je jevanđelski bogataš koristio bogatstvo za svoje lične potrebe a Luka Ćelović je pomagao svojim bogatstvom druge."

Na dan Svetog Luke, 31. oktobra 1854. godine, u selu Pridvorici kod Trebinja rodio se Luka Ćelović.

O porodici Ćelović nema mnogo podataka. Porodica potiče verovatno iz Risna i okoline, na šta ukazuju pisani dokumenti iz 1689. godine. U njima se pominju pet sinova kapetana Luke Ćelovića i njihovo učešće u "morejskom ratu" na strani Mletačke republike. Nesumnjivo je da su trebinjski Ćelovići bočna strana risanskih.

O prvim godinama života u Pridvorici Luka nikada nije pričao a ne postoje ni pisana dokumenta iz tog perioda. Luka je bio izuzetno ćutljiv i usamljen čovek koji je više voleo da sluša kako drugi pričaju no sam da priča, te tako o njegovoj porodici nema nikakvih podataka.

Roditelji ga vrlo rano šalju u Bosnu da služi u trgovini. Bosna je tada bila prva stanica za sve one Hercegovce koji su se otiskivali u svet a nisu hteli da krenu prema Primorju.

Luka će u Banjoj Luci ostati kao šegrt u trgovačkoj radnji Jovana Pištalića sve do 1871. godine. Posle prelazi u Brčko kod strica Jovana Ćelovića gde radi, takođe, kao šegrt u njegovoj trgovačkoj magazi. Nije poznato da li je i kada učio školu. Ako je i učio, to je mogla da bude samo osnovna škola i to najviše jedan do dva razreda. Tako se u Brčkom završilo svo učenje i eventualno školovanje Luke Ćelovića.

Luka u Beograd dolazi 1872, kao osamnaestogodišnjak, i to bez igde ičega. Za pomoć se obraća arhimandritu Nićiforu Dučiću, rodom iz Hercegovine, koji je izvesno vreme proveo u manastiru Duže kod Trebinja. Nićifor Dučić je Luku smestio kao šegrta u galanterijsku radnju Petra Radosavljevića i Mite Ignjatovića.

Iako je još kao dete otišao od kuće, Luka nikada nije prekidao veze s rodnim krajem. Budno je pratio sva tamošnja događanja, pa kad je u leto 1875. izbio Bosansko-hercegovački ustanak, i to najpre u Hercegovini, poznatijim pod imenom "Nevesinjska puška", Luka napušta trgovinu i na prve pucnje odlazi u svoju Hercegovinu kao dobrovoljac.

Prema sopstvenom kazivanju, uključio se u odred pukovnika Đoke Vlajkovića. Učestvovao je u borbama kod Ljubinja i Stoca, a i kod Utve gde je Turcima - Trebinjcima dolazila pomoć iz Carigrada kao "indat-pomoć", i to šlepovima koji su se iskrcavali u luci Klek. Ustanici su na sve moguće načine sprečavali da ova pomoć stigne onima kojima je namenjena. Nanosili su Turcima velike gubitke ali su i sami u tim borbama mnogo stradali. U jednoj od tih danonoćnih nepoštednih borbi i Luka je lakše ranjen u nogu. Ta rana, međutim, nije mogla da ga odvoji od čete i dalje borbe.

Čim je Srbija 1876. objavila rat Turskoj, srpski dobrovoljci se iz Hercegovine odmah preko Siska vraćaju za Beograd. Sa njima dolazi i Luka da bi kao dobrovoljac učestvovao u oba srpsko-turska rata.

Kad se rat završio, Luka kao već zreo čovek započinje u jesen 1878. u Beogradu samostalno da se bavi trgovinom. U prvim poduhvatima nesebično mu pomoć pružaju zemljaci, čuveni beogradski trgovci, Paranos i Krsmanović. Trguje žitom, šljivama i svom vrstom hrane.

Bez iskustva i bez najosnovnijeg obrazovanja, Luka svojom prirodnom bistrinom i upornošću postiže vrlo brzo prve uspehe. Uskoro napušta svoju prvu magazu na Savi i bavi se liferacijom ovsa za vojsku i hleba za opštinske stražare.

U godini 1882. Luka već kao ugledan trgovac učestvuje u osnivanju Beogradske zadruge. Ondašnje teške ekonomske i političke prilike u Srbiji nisu pokolebale grupu odvažnih dobronamernih građana da osnuju Zadrugu sa malim kapitalom i bez ikakvog prethodnog iskustva u toj vrsti posla.

Nekako pred samo osnivanje Beogradske zadruge propale su Prva srpska banka, Beogradska zajednica i Beogradska potrošačka zadruga koje su bile osnovane da jevtinim kreditima pomažu naročito srednji trgovački i zanatlijski stalež i da se na taj način izbegnu zamke mnogobrojnih zelenaša.

Beogradska zadruga je osnovana za međusobno pomaganje i štednju. Luka Ćelović je bio među prvim ulagačima a od 1883. biran je za člana Upravnog odbora. Od 1887. godine pa sve do smrti bio je predsednik Zadruge.

Beogradska zadruga je osnovana kao "Zavod za udeonice". Počela je veoma skromno. Bila je namenjena malim, srednjim trgovcima, zanatlijama i činovnicima. Svaki udeoničar je ulagao nedeljno svega jedan dinar za pet godina, s tim što je kamatu dobijao tek kada uloži 10 dinara. Osnivačka pravila Beogradske zadruge potpisivali su, pored Luke Ćelovića, i: Tasa Banković, trgovački zastupnik, Jovan Bošković, sin profesora Velike škole Stojana, dr Laza Lazarević, lekar i pripovedač, za koga se govorilo da je "majka trgovačke omladine", Đura J. Đorđević i Đoka S. Nešić, kolonijalni trgovci sa Save, Svetozar Nikolić, štamparski radnik i rukovodilac Zadruge štamparskih radnika i Kornelije Jovanović, knjigovođa.

Ministar finansija Kraljevine Srbije Čeda Mijatović potvrdio je Pravila o radu Beogradske zadruge 1. juna 1882. godine pa je ova na osnovu te "potvrde" mogla da otpočne rad.

Nedaće nisu obeshrabrile osnivače i članove Beogradske zadruge da opstanu u svom odlučnom i istrajnom radu. Rezultati nisu izostali. Tokom 1884. godine samo za deset dana Beogradska zadruga upisuje novih 4.000 udeonica što je predstavljalo znatno povećanje ne samo u novcu već i u broju članova. Pored davanja povoljnih kredita, Beogradska zadruga osniva Odeljenje za osiguranje, pomaže osnivanje Srpskog brodarskog društva i Klanice, a daje više puta zajam Beogradskoj opštini kao i Državi.

Kada je materijalno ojačala, posle Prvog svetskog rata, Beogradska zadruga otvara svoje filijale u Skoplju i u Zadru.

Kao predsednik Beogradske zadruge, Luka Ćelović nije primao svoj honorar već je ovaj ulagao na knjižicu kod Državne hipotekarne banke. U početku je davao usmene naloge na šta će se ta sredstva trošiti. Početkom 1929. ta su sredstva, po njegovoj želji, korišćena kao pomoć za Domove slepih u Zemunu i Inđiji i to samo jedna polovina, dok je drugu polovinu novca ustupio Odboru gospođa za zaštitu slepih devojaka u Beogradu. Za ovim primerom Luke Ćelovića poveli su se i ostali članovi Upravnog odbora Beogradske zadruge ustupajući svoje dnevnice u humanitarne svrhe.

Ukazom Nj. V. Kralja Petra I Luka Ćelović je postavljen, 7. februara 1912. godine, za člana Zadužbinskog saveta pri Ministarstvu prosvete. Član tog saveta ostaje sve do smrti.

Luka Ćelović je svoj život sasvim posvetio Beogradskoj zadruzi. Savremenici su pričali da je, zalazeći u beogradske kafane, posmatrao one što se kockaju pa bi onima što igraju u veliki novac već sutradan u Beogradskoj zadruzi bio otkazan kredit i vraćene udeonice.

Luka Ćelović je shvatio veliki značaj banaka za privredni razvoj zemlje te je za člana Upravnog odbora Narodne banke Srbije izabran februara 1912. godine.

U teškim ratnim uslovima Narodna banka Srbije se evakuiše za Kruševac. Luka Ćelović prelazi, takođe, u Kruševac kao dežurni član Upravnog odbora, zatim tokom dalje evakuacije 1915. godine u Solun a potom morem u Marsej. Na celom tom putu pratio je trezor Narodne banke sa Đorđem Vajfertom i Markom Stojanovićem, koji su i sami bili dobrotvori Beogradskog univerziteta, kao i sa drugim članovima Upravnog odbora. U Marseju su sve vrednosti i dragocenosti Narodne banke Srbije smeštene u trezor Francuske banke u koji Luka Ćelović smešta i imovinu Beogradske zadruge koju je takođe nosio sa sobom i na taj način sačuvao. U Marseju ostaje do kraja rata. U tim teškim vremenima čuva interes Narodne banke Srbije i pomaže veliki broj naših izbeglica. Trezor Narodne banke Srbije i imovina Beogradske zadruge vraća se u Beograd, u pratnji Luke Ćelovića i drugih članova Upravnog odbora, februara 1919. godine.

Pored mnogih društvenih, humanih, trgovačkih i patriotskih aktivnosti Luke Ćelovića, moramo da pomenemo i njegov doprinos estetskom uređenju Beograda. Njegova je nesumnjiva zasluga što je deo nekadašnje Savamale od Javorske ulice do Železničke stanice uređena po uzoru na velike evropske gradove. Tu je nekada bio prljav, neuređen Mali Pijac za koga jedna stara pesma kaže:

"Beogradski Mali Pijac
Poplavila Sava..."

U toj zapuštenoj, "poplavljenoj" Savamali Luka Ćelović podiže prvo svoju porodičnu kuću u Ul. Kraljevića Marka br. 1. Ta kuća je sazidana 1903. godine a gradio je inž. Miloš Savčić u saradnji sa nepoznatim arhitektom koji je bio zaposlen u Savčićevoj inženjersko-tehničkoj kancelariji. Dalje Luka Ćelović učestvuje u izgradnji palate Beogradske zadruge i velelepnog zdanja "Bristola", kao i Berze.

Uz veliki lični trud dobio je od Beogradske opštine dozvolu da na svom imanju podigne veliki, lep, pravi evropski park. Taj park je podignut u Karađorđevoj ulici prema Železničkoj stanici. Još uvek u Beogradu živi sećanje njegovih stanovnika, koji su rođeni u Savamali između 1910. i 1920. godine, na usamljenog starog gospodina koji svakog jutra obilazi park nadgledajući svog baštovana kako neguje i kreše ukrasno rastinje i prelepe ruže donete iz ko zna koje zemlje, a koje su se tim dečacima činile visoke kao drveće. Očevi su tim dečacima govorili da je to Luka Ćelović, da ga pozdrave i priđu mu ruci, što je usamljenog starca uvek radovalo. Luka Ćelović je mogao da na tom imanju podigne lokale i kuće koji bi svojom rentom stostruko vratili uloženi novac. On je ipak odlučio da Beogradu pokloni prelep evropski park. Današnji žitelji Beograda ne samo što na tom mestu nigde nisu sačuvali ime i uspomenu na Luku Ćelovića već njegov park nazivaju pogrdnim imenom punim poruge i poniženja za sve njih.

Početkom ovog veka prilike u Južnoj Srbiji su bile izuzetno teške. Bugarske komite upadaju u srpska sela i vrše teror nad srpskim stanovništvom terajući ga da prihvati Bugarsku kao svoju novu otadžbinu a bugarski komitski pokret kao svoje oslobodioce. Pošto su srpska vlada i političari bili neodlučni, spontanom privatnom inicijativom dolazi do pokretanja četničkih akcija. Beogradski opštinski lekar dr Milorad Gođevac najzaslužniji je za organizovanje i pokretanje ovih četničkih akcija u Južnoj Srbiji i Makedoniji. Dr Milorad Gođevac je za ovaj "rad" uspeo da zainteresuje svog intimnog prijatelja Luku Ćelovića. Prema priznanju dr Gođevca, bez Luke Ćelovića ceo poduhvat se ne bi ostvario. Iako čuvaran i škrt za sebe lično, Ćelović nije razmišljao o novcu kada je opšta stvar u pitanju. On je sam davao po 40.000 do 50.000 dinara godišnje za opremanje četa.

Godine 1902. osnovan je Glavni odbor četničke organizacije. U tom prvom odboru bili su dr Milorad Gođevac, Luka Ćelović, Vasa Jovanović, Žika Rafailović, Nikola Spasić i Ljuba Kovačević. Time je započet mukotrpan rad na oslobođenju Južne Srbije i Makedonije. Svi članovi Odbora su iz svojih ličnih sredstava učestvovali u opremanju četa. Odbor se po potrebi sastajao u kući Luke Ćelovića. Tu se prikupljao novac za opremanje četa, a prota Novica Lazarević je tu u prisustvu svih članova Odbora i zaklinjao čete pred polazak na teren. Kuća Luke Ćelovića bila je najpogodnija za ove pripreme i skupove pošto je on kao neženja živeo sam u svojoj velikoj kući u kojoj nije bilo ni rodbine ni posluge koja bi pričala šta se događa u kući. Vlada i srpski konzuli iz konzulata sa juga bili su protiv četničkih akcija. Kada je maja 1904. prva četa sa vojvodom Aleksom Aleksićem pretrpela poraz i junački sva izginula na Četircima u sukobu sa Turcima, nezadovoljstvo javnog mnjenja u Beogradu dostiglo je vrhunac. Beogradska štampa najoštrije je napadala dr Gođevca i Glavni odbor što šalje ljude na "kasapnicu". Ali već krajem te godine četnički pokret uzima toliko maha da ga prihvataju sa oduševljenjem ne samo u Beogradu već i u celoj zemlji. Međutim, ni bugarske komite nisu mirovale. Pošto im "rad" Odbora nikako nije odgovarao, osudili su Luku Ćelovića i dr Milorada Gođevca na smrt. Poslati atentatori srećom nisu uspeli da se probiju do Beograda i izvrše presudu.

Iako neškolovan i jedva pismen, Luka Ćelović nepogrešivo shvata da se na obalama Vardara ne rešava samo sudbina Južne Srbije i Makedonije, već i sudbina njegove Hercegovine pa i svog Srpstva.

Srpska velikoškolska omladina u to vreme bila je ne samo "uzdanica naroda" nego i vrlo uticajan i nezaobilazan faktor koji učestvuje u političkom i nacionalnom životu. U Četničkom pokretu Luka Ćelović dolazi u još tešnji kontakt sa velikoškolcima, a od 1905. godine i sa studentima Beogradskog univerziteta. Jasno uviđa koliko mlada Srbija luta uz nepotrebne potrese samo zato što je siromašna, ostavljena sama sebi bez mogućnosti da ima dovoljno inteligencije.

I sam je najbolje osećao koliko mu nedostaje jedno solidno i potpuno obrazovanje. Čvrsto je verovao da je nauka osnova našeg budućeg života. Od najranije mladosti do kraja svog burnog života Luka Ćelović je morao da se odriče učešća u mnogim kulturnim, javnim i političkim zbivanjima osećajući nepremostive praznine svoga obrazovanja. Stoga su ga često preticali mlađi ali školovaniji i obrazovaniji sugrađani. Zato već 1911. u svom prvom testamentu ostavlja svu svoju imovinu Beogradskom univerzitetu. Ovo zaveštanje je tada iznosilo preko 50 miliona dinara.

Odmah posle Prvog svetskog rata Svetosavska proslava se obeležavala i nagradama koje se daju u ime Luke Ćelovića za najbolje temate i to prvih godina samo iz tehničkih nauka a kasnije i iz svih drugih oblasti koje se proučavaju na Univerzitetu.

O Svetom Savi 1927. godine Luka Ćelović osniva "Fond Luke Ćelovića - Trebinjca" u korist Akademskog pevačkog društva "Obilić".

Pevačko društvo "Obilić" osnovano je u Beogradu 1884. godine. Kako se sastojalo od beogradske intelektualne omladine, Luka Ćelović mu već od samog početka pomaže, naravno uvek srazmerno svojim mogućnostima. Kasnijih godina njegovog života bilo je pravo zadovoljstvo videti ga u krugu mladih poletnih pevača koji su dolazili da mu čestitaju krsnu slavu. Obično su stizali po podne i, umesto "čestitke", zaorila bi se Lukina omiljena pesma "Hej trubaču". Zatim bi se ređale pesme jedna za drugom. A posle kratkotrajnog prekida za večeru pesma je odjekivala do duboko u noć. U pevanju je učestvovao i Luka, i sam dobar pevač. Tako da se to jedino slavlje u kući Luke Ćelovića pretvaralo u svojevrsno natpevavanje. Možda je to bio jedini trenutak veselja i radosti koji je sebi dopuštao.

Luka Ćelović je ostao doživotno skroman, bez velikih ličnih prohteva. Napornim radom stekao je ogromno bogatstvo. I kao izuzetno bogat svoje navike i način života nije menjao što je u Beogradu u to vreme često bilo predmet šala i zajedljivih duhovitosti. Ali šalu i duhovitosti je veoma voleo i uzvraćao istom merom bez ljutnje.

Potvrdu njegove izuzetne skromnosti nalazimo i u popisu njegovog pokućanstva, odnosno pokretne imovine, izvršene nakon smrti. Kuće iole imućnih trgovaca u to vreme bile su opremljene stilskim nameštajem, persijskim tepisima i mnogim ukrasnim predmetima, često velike umetničke vrednosti. U zaostavštini Luke Ćelovića nije nađen nijedan zlatan sat, lanac ili prsten što se tada smatralo najosnovnijim esnafskim obeležjem. Od pokretne imovine, pored ostalih skromnih stvari, popisana su 3 otomana, 1 čipkana i 1 par svilenih zavesa, 2 žanilska tepiha, 1 sto trpezarijski na rasklapanje i 6 stolica, 2 kredenca veliki i mali, 2 kreveta - mesingani i gvozdeni sa slamnjačama, 1 vuneno ćebe obično, 1 drveni kofer i 1 mali pisaći sto.

Iz Trebinja su poreklom dva znamenita ali toliko različita Beograđanina, Luka Ćelović i Jovan Dučić. Obojici su se često obraćali mladići iz rodnog kraja koji su tek prispeli u Beograd. Obojica su ih primali ali svaki na svoj način. Dučić ih je primao vrlo ljubazno, ali im je odmah uručivao povratnu kartu za Hercegovinu, jer je bio svestan da je u ta krizna vremena romantika moguća još samo u poeziji. Luka Ćelović, međutim, koji u svom životu možda nikada i nije razmišljao o romantici, prihvatao je te mladiće i nalazio im posao u beogradskim trgovinama isto onako kao što su i njemu pomogli zemljaci pri prvom susretu sa Beogradom.

Luka Ćelović je najveći dobrotvor Beogradskog univerziteta. Posle njegove smrti, 15. avgusta 1929. pronađen je Testament iz 1911. kao i Osnovno pismo o osnivanju Zadužbine Luke Ćelovića - Trebinjca od 23. decembra 1925. godine. U Osnovnom pismu Luka Ćelović zahvaljuje "Bogu i svim dobrim prijateljima koji mu pomogoše da stekne svoje imanje u Srbiji koja ga je primila za svog građanina, uveren da nauka i privredni rad uz negovanje mladog naraštaja najbolje obezbeđuju kulturnu i političku budućnost naroda". Prema želji ostavioca, ovom zadužbinom će rukovati Odbor sastavljen od rektora, koji je ujedno i predsednik Odbora, prorektora, dekana i prodekana svih fakulteta Beogradskog univerziteta. Zadužbini odmah predaje svoje imanje u Javorskoj ulici br. 7 i 9, po tapiji br. 19431, a ostalo imanje će se priključiti fondu Zadužbine posle ostaviočeve smrti.

Samo čist prihod Zadužbine može da se koristi, troši i upotrebljava za naučne potrebe i ciljeve Univerziteta, a osnovni kapital ne sme ni u kom slučaju da se smanji.

Pravila o rukovanju Zadužbinom i o raspoređivanju čistog prihoda izradio je Univerzitetski savet Beogradskog univerziteta. Ta se pravila mogu menjati samo svake desete godine. Na sve zadužbinske zgrade, na svu opremu, kao i na naučna dostignuća štampana iz ovih fondova treba da se stavi vidna oznaka "Zadužbina Luke Ćelovića - Trebinjca".

Zadužbinu Luke Ćelovića - Trebinjca činili su:

1. jedan plac sa kućom u ul. Javorskoj br. 7 i 9.

2. dvospratna kuća u ul. Kraljevića Marka br. 1 koja ima 4 stana i 4 dućana u parteru.

3. palata na uglu ul. Karađorđeve br. 65 i Zagrebačke br. 1 u kojoj su 24 stana sa 3 lifta i 6 dućana sa 3 teretna lifta.

4. palata duž cele Zagrebačke ulice u koju ulaze brojevi 3, 5, 7 i 9 i Bosanske (danas Gavrila Principa) ul. br. 16. Ova zgrada ima 31 stan i 7 dućana sa 4 teretna lifta.

Ove palate su postale vlasništvo Zadužbine početkom 1930. godine kada je Zadužbina raspolagala velikom sumom novca.

Sav prihod od ovih imanja upravnik Zadužbine je svakog meseca predavao upravi Beogradskog univerziteta. Taj prihod je 1930. mesečno iznosio prosečno oko 260.000 ondašnjih dinara, što je u vreme teške ekonomske krize bila i te kako značajna svota za Univerzitet, ukoliko se ima u vidu da je tada plata redovnog profesora, ministra ili generala iznosila oko 5.000 dinara.

O radu ove ogromne univerzitetske zadužbine podnošen je svake godine izveštaj koji je bio dostupan javnosti. Iz izveštaja koji su sačuvani vidi se da su potporom "Zadužbine Luke Ćelovića - Trebinjca" štampane mnoge naučne studije najeminentnijih naučnika. Nastavni kadar Beogradskog univerziteta koristio je stipendije Zadužbine za mnogobrojne međunarodne susrete, simpozijume i kongrese, kao i za višemesečni rad u arhivama i bibliotekama najpoznatijih univerzitetskih centara.

U izveštaju za 1931. godinu naglašava se da je Odbor održao deset sednica, kao i da su zasedali pododbori koji su povremeno vodili razne poslove Zadužbine. Tako je na sednici od 26. decembra 1931. obavešten Odbor da je završen i primljen rad Bete Vukanović, portret Luke Ćelovića u prirodnoj veličini, i da će biti postavljen u svečanoj sali Univerziteta. Portret je urađen prema slici Riste Vukanovića koja je u ratu oštećena a kasnije nestručno restaurirana.

Tokom 1931. godine obeležene su sve kuće koje su ušle u sastav Zadužbine, te je tada obeležena i kuća u Dobrinjskoj ul. br. 2 (danas Andrićev venac). Te je godine doneta i odluka da se isplate legati prema Testamentu, i to za fondove srpskih osnovnih škola u Trebinju, Banjoj Luci i u manastiru Duži. Ovi legati su, prema Testamentu, ukupno iznosili 180.000 dinara pa je odlučeno da se isplata izvrši uvećana za osam puta.

Prema izveštaju za 1934. godinu izdato je:

1) novčana pomoć za sređivanje i proučavanje velike zbirke mezomojskih korala iz Istočne Srbije u Geološkom institutu Univerziteta,

2) iz prihoda Zadužbine određeno je da se nagradi, sem redovne Svetosavske nagrade, sa po 1.000 dinara po jedan student svakog fakulteta koji je od jedne do druge proslave najuspešnije položio diplomski ispit,

3) Mineraloško metrografskom zavodu suma od 10.000 dinara za nabavku specijalnog mikroskopa za rad u laboratoriji,

4) Zootehničkom institutu Poljoprivredno-šumarskog fakulteta 4.000 dinara za nabavku fotokamere za fotomikroskopska snimanja,

5) Skopskom fakultetu 10.000 dinara za štampanje fakultetskog godišnjaka,

6) 40.000 dinara kao pomoć Univerzitetskoj biblioteci za pretplatu na listove i časopise,

7) 20.000 dinara za nabavku instrumenata Biološkoj stanici Vardarske banovine u Ohridu, s tim da instrumenti ostanu svojina Zadužbine i da se na njima stave vidne oznake "Zadužbine Luke Ćelovića Trebinjca", kao i da su nabavljene iz tih sredstava.

U 1934. godini date su i mnoge druge potpore i pomoći, samo za izdavačku delatnost izdvojena su sredstva u iznosu od 268.050 dinara.

Ovo predstavlja grub izvod iz jedino pristupačnih dokumenata o postojanju i radu "Zadužbine Luke Ćelovića - Trebinjca". Taj rad se do izbijanja Drugog svetskog rata odvijao u smislu Osnovnog pisma kojim je i osnovana Zadužbina. Kroz sve te godine imovina Zadužbine se uvećala tako da još neke zgrade u centru Beograda nose zadužbinske oznake.

Nakon završetka rata zgrada u Zagrebačkoj ulici pretvorena je u studentski dom "Milovan Đilas", koji kasnije dobija naziv "14. decembar".

O postojanju ove Zadužbine čulo se nešto još jednom, ali ne kroz izveštaje o radu i naučnim dostignućima već posredstvom beogradske štampe. Tokom 1969. počeli su pregovori sa preduzećem "Metalservis" da kupi obe palate, vlasništvo Beogradskog univerziteta, pod motivacijom da su nepodesne za studentski dom. I pored opšteg protivljenja tadašnjeg javnog mnjenja, Beogradski univerzitet je zamenio ove nepokretnosti za nekoliko useljivih stanova 1970. ili 1971, nimalo ne hajući za volju ostaviočevu kao ni za pomoć koju su od njih nesumnjivo dobijale nauka i kultura.

Na ovaj događaj nastavnici beogradskog fakulteta nisu sačuvali sećanje iako se manje bitni događaji vezani za Beogradski univerzitet dobro pamte.

Na sva uopštena pitanja o ovom postupku dobija se kakav-takav odgovor ali na konkretna pitanja odgovor se svodi na neodređena mucanja.

I tako ime Luke Ćelovića - Trebinjca, njegov doprinos razvoju naše univerzitetske nauke, kao i sve odredbe njegovog testamenta polako padaju u zaborav.