|
|
|
 |
МИХАИЛО ИДВОРСКИПУПИНМира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995. Наводећи само неке од њих, ублажавамо неправду коју су небрига и заборав нанели овој Пупиновој делатности. Дана 4. јуна 1914. године Основним писмом Михаило Пупин ствара фонд који ће се звати "Фонд Пијаде Алексић-Пупин". Овим Фондом је желео да изрази "благодарност матери која га је под теретом тешких жртава упутила из сеоске школе у вишу варошку школу, мада сама у свом детињству није видела ни сеоску школу, нити је икад имала прилике да изучи вештину писања и књиге. Ја сам уверен да данас има велики број таквих српских матера у новоослобођеним крајевима, па зато радо откидам од мојих уста да њима мало олакшам терет школовања њихових синова". Новчана средства овог фонда коришћена су на тај начин што је од прихода Фонда сваке године установљено по дванаест награда од по 100 динара и дванаест награда од по 50 динара за ученике у Скопљу, Штипу, Битољу, Охриду, Прилепу, Приштини, Призрену, Тетову, Новом Пазару, Пећи и Дебру. Награде се додељују за темате из књижевности и историје а такође и за надметање гуслара, тј. за такмичаре који уз гусле певају ма коју песму из збирке Вука Стефановића Караџића. Такмичења су се одржавала у време када то одлуче школске власти у договору са Српском краљевском академијом а награде предавале на Светосавским прославама. Овај Фонд као и сви фондови САНУ, пошто је био основан при Академији, до 1944. године коришћен је према жељи оставиоца. Само до 1936. из прихода Фонда издато је: - за Светосавске награде 27.717. дин. - за помоћ ученицима (благодејање) 285.513. дин. - Соколској жупи - Охрид (помоћ) 5.000. дин. - Соколској жупи - Владичин Хан (прилог) 250. дин. - Удружењу четника - Нови Сад 300. дин. укупно: 318.380. дин. Треба имати на уму да су све задужбине и фондови током Првог светског рата претрпели велике штете и поново отпочели рад, након његовог завршетка, тек двадесетих година овог века. Писмом од 13. августа 1928. Михаило Пупин оснива задужбину под именом "Фонд Михаила Пупина". Ово писмо је упутио министру пољопривреде и вода Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. За управника ове своје задужбине Пупин је одредио Српско привредно друштво "Привредник" из Београда које ће имовином руковати у смислу Закона о задужбинама и према Правилима прописаним истим писмом. Годишњи приход ове имовине делио се на десет једнаких делова. "Привредник" је за своје потребе користио једну десетину. Друга десетина се предавала крајем сваке године Српској црквено-школској општини у Идвору за црквено-школске потребе. Под тим је Пупин подразумевао оправку цркве и школе као и додељивање годишњих награда ђацима за "напредак у науци и за узорно понашање". Преосталих осам делова наменио је својој родбини, али с тим да им се новац исплаћује само две године по његовој смрти. По истеку те две године "Привредник" ће тих осам десетина од прихода Фонда употребити за стипендирање ђака из Војводине који се школују у пољопривредној струци. Такође је одредио да део од ових осам делова прихода може да се употреби и за награде за ванредне успехе у пољопривреди у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, с тим да се те награде зову "Пупинове награде". Даље Пупин у истом писму наводи да "у случају ако умрем пре но што се ова задужбина одобри", онда се овај писмени акт о оснивању задужбине има сматрати као његов тестамент. На срећу, све формалности око формирања Задужбине обављене су за живота њеног оснивача о чему нам сведочи документ сачуван у Архиву Србије а који гласи: МИ АЛЕКСАНДАР I По милости Божијој и вољи народној Краљ Срба, Хрвата и Словенаца
Почетком 1932. године министар просвете Краљевине Југославије прима писмо следеће садржине:
Тако је свој живот отпочела још једна задужбина Михаила Пупина. Већ 1934. године на основу Одлуке министра просвете др И. Шуменковића измењен је статут "Задужбине Михаила Пупина при Народном историјско-уметничком музеју у Београду", с тим што ће од тада Задужбином руковати Српска краљевска академија наука у Београду. Главницу ове задужбине сачињавао је фонд од 1.350.000 динара у готовини и у хартијама од вредности. Задужбински приход састојао се од годишњих прихода на уложени новац и од продаје публикација Задужбине. О употреби тих прихода одлучује Председништво Академије. Из средстава задужбина које је основао Михаило Пупин а која су се водила при Српској краљевској академији наука финансирана су следећа дела и пројекти: 1. Владимир Р. Петковић: Манастир Раваница, Београд 1922. 2. Владимир Р. Петковић: Манастир Студеница, Београд 1923. 3. Лазар Мирковић и Жарко Татић: Марков манастир, Нови Сад 1925. 4. Владимир Р. Петковић и Жарко Татић: Манастир Каленић, Вршац 1926. 5. Станоје Станојевић, Лазар Мирковић и Ђорђе Бошковић: Манастир Манасија, Београд 1928. 6. Владимир Р. Петковић: Le peinture serbe du Moyene-Age. Ieme partie, Београд 1936. 7. За изучавање фресака у Манастиру Дечани издато је 10.000.- динара 1935. 8. Владимир Р. Петковић: Le peinture serbe du Moyene Age IIieme partie, Београд 1936. 9. За археолошка изучавања издато је у 1936. години 15.000. дин. 10. У 1937. години средства задужбинска се користе за издавање дела из археологије и старе уметности, а за испитивање старина у нашој земљи издато је 37.000. дин. 11. У 1939. години помагано је издавање 117-те књиге Посебних издања, - почело је издавање Монографије о манастиру Дечани, - додељена је помоћ за археолошка испитивања. 12. У 1940. години - додељена је помоћ за археолошка испитивања, - настављено је издавање Монографије о манастиру Дечани. Ову сталну бригу Михаила Пупина за стари крај и народ из кога је потекао боље ћемо разумети уколико се подсетимо његове биографије. Михаило Пупин је рођен у Идвору 4. октобра 1858. године. Како је сaм говорио, Идвор је у то доба био мало село које се није могло наћи ни на једној географској карти. Данас је Идвор познат као место рођења Михаила Пупина. У време његовог рођења Идвор се налазио у Аустријској царевини ван главних путева и спадао је у такозвану Војну границу. Становништво су сачињавали искључиво Срби који су се бавили земљорадњом. Култ народног песништва и предања био је међу Идворцима веома развијен. Кроз та предања, нарочито она о јуначким подвизима Идвораца током ратовања на војној граници, српски народ тога краја је посматрао и схватао свој положај у свету и у Аустрији. У време Михаиловог детињства у Идвору су се у дугим зимским вечерима одржавала традиционална сеоска посела. На њима се поред казивања песама причало и о српској историји. Приповедало се не само о Карађорђу, Хајдук Вељку и другим јунацима из српских устанака, већ и о борбама у аустријској војсци против Наполеона или оним против Мађара 1848. године. Та посела су за Михаила представљала значајне часове историје. Михаилова мајка је од све своје деце баш њега увек водила са собом на те седељке. Ту се причало и о ратовима који су вођени у Италији а у којима су учествовали и Срби са Војне границе; ови су и поред великих победа које је Аустрија остварила веома ценили Гарибалдија и називали га "талијанским Карађорђем". Тако да је у родној кући Михаила Пупина, у соби за примање, поред иконе и Карађорђеве слике била и Гарибалдијева слика и то у боји. Све то није могло а да не побуди машту овог изузетног дечака. Сaм је касније признавао да код њега учитељ у сеоској школи никада није изазвао тако јака осећања као што су га изазивали ти неписмени сељаци и њихова приповедања. Такође велики утицај на њега имала је његова мајка Олимпијада-Пијада која му је говорила да "ако жели да пође у свет мора потражити још један пар очију, очи за читање и писање". Мајка Михаилова Пијада била је неписмена али изузетно разборита и паметна жена. Знала је напамет Стари и Нови завет и увек их радо цитирала. Познавала је и приче из живота светаца а посебно омиљен био јој је Свети Сава. Њене приче о Светом Сави увек су наглашавале да је он био "светац који је нарочито истицао вредност књиге и вештину писања". Како се већ при завршетку основне школе видело да је Михаило много бољи ђак од свих својих идворских вршњака, мајка Пијада је, уз помоћ учитеља као и месног пароха, успела да убеди Михаиловог оца Константина-Косту да дечака пошаљу на даље школовање у Панчево. У панчевачкој школи се први пут сусреће са природним наукама које су оставиле велики утисак на њега, а нарочито Франклиново изучавање грмљавине и експеримент са змајем. У тој школи су "на правој машини" приказивали ђацима како се трењем производи електрицитет. За време летњег распуста испричао је оцу и његовим пријатељима, који су се свако вече окупљали пред кућом, много тога непознатог о електрицитету и Франклину. Реакције су биле различите. Отац и његови пријатељи били су згранути на "јерес" коју им је Михаило приповедао. "Вековима се већ зна да грмљавина долази од треска кола која по небу вози Свети Илија. А ето сад тај Франклин нема паметнија посла него пушта змајеве и замајава народ". Мајка Пијада је, пак, рекла "да у Светом писму нигде није нашла потврду о причи о Светом Илији и његовим колима па је могуће да је тај Американац у праву, а да прича о Св. Илији и није тачна". На овај начин је мајка, неписмена сељанка из Идвора, дала безграничну подршку свом сину и његовим будућим истраживањима. Учитељи у Панчеву могли су само донекле да одговоре на питања која су већ мучила Михаила а у томе му је много помогао учитељ Кос, Словенац пореклом, који је имао разумевања за све његове дечачке недоумице и немире. Учитељ Кос му је први причао о Франклину и његовом змају. За време божићног распуста Михаило је родитељима пренео предлог панчевачких наставника да даље школовање настави у Прагу јер школа у Панчеву не може да буде довољна за овако даровитог ђака. Отац се није сложио да му син иде тако далеко од куће док је мајка у свему подржала синовљево образовање. Тада је један случај одредио судбину Михаила Пупина. У пролеће 1872. Светозар Милетић, вођа Срба у Аустро-Угарској, посетио је Панчево. Том приликом приређена је манифестација која је изражавала протест не само Панчеваца већ и целог Баната против царских одлука из 1869. године. На тој је манифестацији Михаило јавно изговорио речи "Никада ми нећемо служити у војсци Фрање Јосифа", што су прихватили окупљени учесници скандирајући "Живео Кнез Србије". Ово није могло да прође незапажено па су мађарски чиновници захтевали да се Михаило због таквог понашања врати у Идвор. Учитељ Кос и прота Живковић помогоше му да ипак настави школовање. Међутим, на прослави 1. маја те исте године дошло је до новог инцидента. Српски дечаци су на прослави носили српску заставу а Мађари, Немци и Румуни жуто-црну аустроугарску заставу. Сада му је само још остало избацивање из школе што би се и догодило да му у помоћ опет не притече прота Живковић те му би дозвољено да у школи остане до краја године, с тим што је Михаило дао обећања да се више неће мешати у националистичке и револуционарне покрете. Међутим, прота Живковић увидевши да је ту Пупину постало претесно, позове к себи оца и мајку Михаилову и са њима се договори да Михаило пође у Праг на даље школовање. Прота чак обећа да ће црквена општина помоћи око трошкова ако они буду превелики за Михаилове родитеље, те тако они прихватише да настави школовање у Прагу. До Прага се тада путовало два дана, бродом до Будимпеште, па још цео дан железницом до Прага. На броду Михаило упозна групу старијих ученика, били су то богослови из Карловца. Њима је поверио да иде на школовање у Праг, да до тада није путовао даље од Панчева, да никада није видео тако велики брод, да није видео железницу, да не зна мађарски а ни немачки не говори богзна колико добро и да га све то брине. То су били први његови разговори са старијим и образованијим ђацима. У возу на путу за Праг сусрео је прве Американце. Замолио их је да му причају о Франклину и његовом змају као и о Линколну јер је то било све што је тада знао о Америци. Михаило није имао "среће" ни са школовањем у Прагу. Ту је затекао велико револуционарно врење, нарочито међу омладином. Све израженији национализам био је проузрокован отпором према пангерманству. Скоро да није било дана у школи да није долазило до сукоба између чешких и немачких ђака. Зло због кога је Михаило морао да напусти Панчево, у Прагу га је дочекало још у горем облику. Као снажан и вешт дечак није могао да остане по страни поготово што му није био проблем да истуче било ког немачког дечака из школе, а све је то могао захваљујући чобанској обуци стеченој на пашњацима родног Идвора. Михаило је полазећи на школовање у Праг, од својих учитеља у Панчеву и проте Живковића добио писмене препоруке за познате интелектуалце и политичаре Ригера и Палацког. Иако их је често виђао на великим народним зборовима, читао о њима у новинама где су се налазиле и њихове слике, било му је потребно неколико месеци да се реши да им уручи донете препоруке. Ригер му је посаветовао да се више посвети књизи и школи а мање својим пријатељима којима је национализам био на првом месту. Насупрот њему, Палацки је још више подгревао његове већ разбуктале националне страсти. На сву срећу, Михаило убрзо увиђа да су школе за њега у Прагу неодговарајуће и одлучио је да пређе, како је навео у писму мајци, "у земљу Франклина и Линколна где људи знају много више него што је знао и сaм Св. Сава". Једног хладног мартовског дана 1874. године Михаило је бродом "Вестфалија" у потпалубљу, трећом класом, из Хановерске луке, запловио пут Америке. На себи је имао само танко одело и у џепу 5 центи. Сва преостала имовина му је отишла на куповину бродске карте. У Новом свету није имао рођака, ни познаника, ни пријатеља, као ни речи препоруке за било кога, али с чврстом вером да ће успети и да баш он својим доласком Америци доноси много. После четрнаест дана пловидбе, рано изјутра, на хоризонту се указала обећана земља, ниска обала Лонг Ајланда. Михаило тврди да сигурно на целом броду није било срећнијег путника од њега. Даље прича да је имао много среће при искрцавању, јер да су имиграционе власти и закони били строги као што су постали касније, никада не би могао да настави школовање у Америци. Када је дошао ред на њега да обави разговор са америчким чиновницима, ови су били по обичају веома сумњичави. Није тешко претпоставити њихову запањеност када су на питања добили одговоре да поседује само 5 центи, да од рођака нема никога и да у Америци зна само за Франклина, Линколна и Харијет Бичер Стоу чију је Чича Томину колибу прочитао у преводу. Овакви одговори су одушевили једног од чиновника, за кога се касније испоставило да је из Швајцарске, који му уз смех потврди "да има добар укус кад је баш њих, те познанике изабрао у Америци". Својом ватреном, уверљивом причом Михаило је убедио чиновнике те га пустише да уђе у Америку. Уз саопштење да су према њему учинили изузетак и да од сада пази шта ради. Било је то 26. марта 1874. године. Првих дана у Њујорку буквално је гладовао све док није нашао посао на једној фарми у близини Њујорка, где је учио енглески и уштедео неколико долара. Ту је провео зиму радећи најгрубље фармерске послове. Следеће године прелази у Њу Ингланд у фабрику бисквита где убрзо од обичног радника, који је често помагао и у ложионици, бива унапређен у чиновника са редовном месечном платом. Сада је могао да похађа вечерње курсеве да би 1879. положио испит и био примљен на Колумбија колеџ. На том колеџу је провео четири године издржавајући се од часова које је давао слабијим ученицима јер се већ у првој години истакао својим способностима. Школовање на Колумбија колеџу Михаило Пупин је успешно окончао 1883. године. Професорски савет колеџа одобрио му је стипендију за даље студије математике и физике на европским универзитетима, с тим да по њиховом завршетку буде професор на Колумбија колеџу. Михаило је по доласку у Европу, после девет година боравка у Америци, посетио Идвор. У Идвору је све остало исто само му је мајка била много остарела. Сусрет са њом описао је Михаило у својој аутобиографији на изузетно лирски начин. Када је усред идиличног сеоског живота за тренутак помислио да ли је уопште имало смисла путовати тако далеко и стицати толико образовање, мајка га је подсетила на један давни догађај из детињства: "Свакако се сећаш сјајне звезде која је била постављена на крову Буковаловог млина, иако си био мали сетићеш се те сјајне звезде од лима коју су ставили на сам врх. Идворска деца су мислила да је то права звезда са неба, тако се сијала кад би је обасјали сунчеви зраци. Стари Љубомир, који те је толико волео и са уживањем кројио ти и шио кожухе, био је уверен да си је баш ти скинуо, па је препоручивао да се читају молитве и да се благодари Богу што си се тако срећно спасао да не сломијеш врат. А стари Љубомир, као што знаш, био је у праву, па сам увек веровала да те је Бог спасао тада да у животу обавиш један задатак много већи него онај који имају млади у Идвору, чијој срећи, како ми се чини, ти сада завидиш. Благословена Америка научила те је да се попнеш на много стрмији кров него што је био кров на Буковаловом млину. А на врху тог крова и све до њега срешћеш ти многу звезду, праву небеску звезду. Од тога врха данас ниси далеко, нити сада можеш стати, нити се вратити натраг. Чаробна идворска фрула и њене нежне севдалинке, песме уздисаја, скренуле су ти мисли на ствари које су сада свакоме у глави: на свадбе, на кола и остале разоноде... Оне праве велике ствари чекају тебе у Кембриџу." Према обећању које је дао мајци, за време летњег распуста 1884. године, долази поново у Идвор. Мештани су приметили да сада са њима много ређе разговара него што је то раније чинио. За то су налазили оправдање у његовој задубљености у чудне књиге које су се онима који су их загледали чиниле као црквене. Тако је то лето Михаило провео у "друштву" Ла Гранжа и Максвела. Мајци је објаснио да су то два велика свеца у свету науке, те је она то читање схватила као читање житија светаца, и била веома срећна због тога. За остале Идворце те књиге су остале загонетне. Њихово резоновање било је да је толико читање само за попове и владике, пребацивали су му да не поклања довољно пажње гајдашу и колу и осталим световним забавама као сав млад свет а почели су чак и да шапућу како се Миша спрема да се закалуђери. "Каква штета", говорили су "ићи чак у Америку, накупити толико знања, па све то сахранити међу мрачне манастирске зидине." Мајка се наравно није освртала на та шапутања већ је с највећом пажњом слушала приче о Кембриџу и његовим многобројним традицијама. Када је сазнала да се тамо не учи само од живих професора већ и од оних великана који су давно преминули, рекла му је: "Дете моје, ја не идем у цркву тако много због тога што очекујем да ће ми поп открити неку нову свету истину, већ због тога што волим да гледам у оне светитељске иконе. Оне ме подсећају на њихова света дела, ја се разговарам с Богом. Кембриџ је велики храм посвећен великој истини; испуњен иконама великих светитеља у науци. Размишљање о делима тих светитеља оспособиће те да разговараш са духом "вечите истине"." После распуста у Идвору, те године Михаило одлази на даље студије у Берлин. Тамо је код Хермана фон Хелмхолца наставио изучавање Максвелове електромагнетске теорије светлости. Четири године касније одбранио је 1889. године докторску тезу "Осмотички притисак и његов однос према слободној енергији". Исте године се у Лондону венчао са сестром познатог оријенталисте Вилијама Џексона. Након завршених студија у Берлину, односно у Европи, Михаило Пупин се враћа у Америку на Колумбија колеџ где преузима катедру за математику. У Америци је преко 40 година био професор теоријске и експерименталне физике истовремено се бавећи и значајним научно-истраживачким радом у области физике, електротехнике, физичке хемије а нарочито телекомуникације. Школовао се на два континента, познавао класичну и савремену историју и књижевност, скоро до обожавања волео поезију, говорио српски, енглески, немачки, француски, грчки и латински, а учио је можда и још неке друге језике. Регистровао је 24 своја патента али је имао и нерегистрованих дела, можда важнијих од оних које је формално уписао као своја и заштитио. Најплоднији период рада му је био између 1890. и 1905. године. У три области Пупин је проналазач светског значаја, а то су телекомуникације, радио-техника и радиологија. Михаило Пупин скоро никада није био "усамљени јахач" на свом стваралачком путу. Увек је радио са другима, уз друге и за друге. Није умео да буде ускогруд и себичан, посебно према млађим сарадницима. Поред проналазачког и педагошког рада био је члан и председник Академије наука Њујорка, један од угледних чланова Националне академије САД, члан и председник многих стручних и научних установа и удружења САД, као и члан Државног савета за научна истраживања при Председнику САД, и то у раздобљу најзначајнијих ратних и послератних догађања од 1916. до 1920. године. Из тог периода нам је сачувано и писмо које је Пупин примио од председника Хардинга а које у преводу гласи:
Пупину се у почетку Првог светског рата често претило кривичним гоњењем због сталних оптужби да крши неутралност Америке својом активношћу у организовању добровољаца и вођењу агитације за помоћ народу Србије и Црне Горе. Све се то догађало док још САД нису ушле у рат. Његовом заслугом укупна помоћ сакупљена преко америчког Црвеног крста износила је 140 милиона тадашњих долара. Михаило Пупин је био заложио целокупну своју имовину да би гарантовао за оружје, муницију и опрему америчких и других фирми српској војсци и југословенским добровољцима на Солунском фронту, како би ови били што боље оспособљени за коначан јуриш за ослобођење своје земље. Мање је познато да је Пупин ове добровољце такође дочекао при њиховом повратку и да им је још на броду делио по 7 долара за пут до места боравка а такође им је и пружао помоћ при запошљавању. Све ово је осећао као своју дужност према њима. Немогуће је у овако штуром прегледу богатог живота Михаила Пупина не поменути и његово учешће на Лондонској мировној конференцији где је несебично помагао српску делегацију и да је, само захваљујући његовим личним везама са америчким председником, Југославији припао део северног Баната иако је тај део већ био намењен Румунији. Још увек је недовољно испитано његово учешће на Мировној конференцији у Паризу 1919. године по завршетку Првог светског рата, и његов допринос у успостављању граница нове државе Југославије. Током свог четрдесетогодишњег рада на Универзитету Колумбија у Њујорку, Пупин је у Европи боравио више пута. Први пут је посетио 1902. због продаје својих патената европским великим фирмама, 1919. године да би суделовао као саветник наше делегације на Мировној конференцији у Паризу и 1921, када је обишао тек створену Југославију и последњи пут свој родни Идвор.
|
Трагајући
за именима задужбинара-добротвора у српском народу, поред готово непознатих
имена трговаца, лекара, занатлија, рентијера..., сусрела сам се и са именом
Михаила Идворског Пупина, једног од великана светске науке, који је задужио
човечанство многим значајним научним открићима а своме народу поклонио
и већи број задужбина и фондова.
