ВЕЛИМИР МИХАИЛО ТЕОДОРОВИЋ

ВЕЛИМИРИЈАНУМ

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

Трагајући за познатим и мање познатим великим српским добротворима, наишла сам и на име Велимира Михаила Теодоровића, уз које нераздвојно стоји појам "Велимиријанум".

Прва сазнања о неком добротвору који нам није савременик, а чије дело на неки начин допире и до наших дана, могуће је понекад остварити преко записа на кућама, помена на књигама чије штампање је добротвор потпомогао, као и преко значајне културне, здравствене или привредне установе коју је оставио своме народу.

Потврду о идентитету и значају неког добротвора налазим у енциклопедијама и свезнањима. О Велимиру Михаилу Теодоровићу нигде ни помена. Од Мале енциклопедије Просвета из 1978. године, разумљиво је, не може се много ни очекивати, али да Народна енциклопедија Станоја Станојевића из 1929. уз име Велимира Михаила Теодоровића не стави ни једну једину одредницу, заиста растужује. Кад неко поклони свом народу огромну кућу, на којој то још и напише, онда то знају многи, али кад неко попут Велимира Михаила Теодоровића том истом народу поклони огромну суму новца у злату за развој књижевности, просвете и улепшавање Београда, срамотно је да о томе појма имају само ретки зналци.

Кнез Михаило Обреновић је био "отмен човек, тип каваљера, џентлмена, галантома и дендија", како нам га лепо на једном месту описује Ђалски. За време једног од својих боравака у Рогашкој Слатини Кнез је упознао шеснаестогодишњу кћер тамошњег марвеног лекара, Марију Бергхауз. Познанство прераста у интимну везу из које Марија 8. маја 1849. године рађа дечака који је крштен у католичкој вери своје мајке. Дете је на крштењу добило име Виљем.

Кнез је девојци купио кућу и дао мираз који јој је после четири године омогућио удају за извесног доктора Шустера. За дете је преко свог бечког банкара Тиркеа плаћао издржавање. Међутим, муж Марије Бергхауз је гледао у дечаку непресушан извор прихода те је своју супругу стално подстицао да од Кнеза тражи све више и више новаца. У једном тренутку је и кућу, коју је Кнез купио, у тој мери задужио да је стављена на продају ради измирења дугова. Банкар Тирке је откупио кућу али овога пута на дечаково име. Незадовољан таквим односом према детету, а још више његовим васпитањем, кнез Михаило га 1857. године пресељава у Београд код управника својих добара Анте Радивојевића. Наравно, појава детета, које говори само немачки, изазвала је знатижељу Београђана који су у почетку помишљали да је Виљем ванбрачни син Анте Радивојевића, чија се жена Софија трудила да малишану замени мајку, а његов син Живко му је био као брат. Ускоро је примећено да је Виљем у изузетним односима са Кнезом, али веровали су ипак да је само Кнежев питомац.

Виљем Бергхауз је уписан у основну школу код Саборне цркве, где је, с обзиром на то да још није знао добро српски језик, учио сасвим солидно. Године 1861, по савету личног лекара и повереника кнеза Михаила др Пацека, дечак прелази на даље васпитање код академског сликара Стеве Тодоровића, који, уз Кнежеву дозволу, у своју кућу ради школовања доводи и свога сестрића Јована Стојшића као и већ поменутог Живка и сву тројицу уписује у гимназију. У то време Велимир је имао свог личног собара, Теодора Петковића, који уз њега остаје доживотно. Теодор Петковић је уједно био и Кнежев повереник у односу на Виљема, што указује на то да је Кнез имао намеру, бар у том моменту, пошто у браку са књегињом Јулијом није имао деце, да овог свог сина озакони а можда и именује својим наследником, како се тада већ по Београду почело да говорка. Виљем је био изузетно питомо и мило дете. Школски другови га зову Веља и срдачно прихватају иако тада он још не зна добро српски и припада католичкој вероисповести. Постепено постаје свестан свога порекла. Причало се да се једном по повратку из школе жалио укућанима да га деца задиркују и да му говоре да његов отац није шустер већ кнез. На предлог Илије Гарашанина, Виљем прелази на даље школовање у кућу познатог професора Милутина Стојановића. У новој средини још више развија своју љубав према позоришту, књижевности и уметности. Да дечак не би био усамљен и овде се формира група ђака у којој је био и Живко Радивојевић. Професор Милутин Станојевић током летњих распуста води децу у Италију, Швајцарску или Француску како би упознала пределе и људе о којима су учила преко године.

Виљем се развио у лепог младића склоног поезији и сањарењу али и доброг јахача и мачеваоца. Што је време више протицало, дете је све више личило на оца и то не само стасом и ликом већ и бојом гласа, покретима и по нарави.

Осим другова који су га волели и ценили, Виљема је као изузетно драгу особу прихватила и књегиња Јулија и примала чак чешће од самог Кнеза. Кнез Михаило је, међутим, ово своје дете, о коме се веома старао, виђао ретко. Обично, како нам је остало забележено, примао га је увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Давао би му по који савет у вези са учењем или одевањем. Затим би му поклањао дукат и пружао руку да је пољуби. На крају би га пољубио у чело и тиме би аудијенција била завршена. Ова Кнежева суздржаност ни у ком случају није била знак небриге или недостатка осећања. Кнез се плашио да га претераном пажњом не размази. Уосталом, у то време се деца и нису много мазила, првенствено не дечаци.

Када је Виљем напунио седамнаест година, кнез Михаило је наредио да младић пређе у православну веру. Кум му је био митрополит београдски Михаило. На крштењу му је дато име Велимир. У књизи присаједињених Београдског духовног суда за 1866. годину налазимо документ о том крштењу. Име оца, Михаило М. Теодоровић, уписано је митрополитовом руком. Велимиру је дато старо презиме породице Обреновић, Теодоровић, пошто се отац кнеза Милоша звао Теодор. Од тада се увек потписивао Велимир Михаило Теодоровић.

Велимир је 1867. године послат у Швајцарску на даље школовање. Пошто је у Србији завршио шест разреда гимназије, уписао се у приватну гимназију професора Оливијера у близини Женеве. Већ тада му је унеколико признат принчевски ранг јер га на школовање поред собара Теодора Петковића прати и ађутант Александар Протић.

С кнезом Михаилом последњи пут се сусрео 1867. у Женеви, где је овај свратио при повратку са Светске изложбе у Паризу. Том приликом од Кнеза добија брилијантски прстен изузетне вредности и лепоте. Кнез је тада коначно одустао од намере да Велимира званично призна за сина јер је био пред женидбом са Катарином Константиновић те се у новом браку надао законитом наследнику.

Након убиства кнеза Михаила у Кошутњаку 1868. године Велимир се нашао у веома незавидном положају. Кнез није оставио тестамент а родбина је, како то често бива, навалила да разграби наследство. Само захваљујући намесницима и митрополиту београдском Михаилу, који су Велимира одмах довели у Београд и обезбедили му имање "Негоја" у Румунији као и румунске руралне обвезнице у вредности од 30.000 дуката, њему је будућност била обезбеђена. Пошто су му осигурали наследство, намесници су га одмах одвели из Београда у Румунију на његово имање. Оно се налазило у округу Долже, срез Пласа Балта, удаљено 30 км од румунског града Калфат. Са јужне стране се граничило Дунавом, са правом изградње сопственог пристаништа. Целокупно имање је износило око 4.000 хектара површине.

По жељи намесника, Велимир из Румуније одлази у Минхен где најпре студира агрономију а затим прелази на камералне науке за које има више склоности.

Тадашње аристократско друштво Европе прихвата га усрдно не само због његовог порекла већ и због личног шарма и широког образовања. Родбина је, међутим, остала нетрпељива према овом "питомом и привлачном младићу", како су га описивали савременици.

У Минхену Велимир доживљава још једно велико разочарање. Заљубљује се у кћерку руског посланика која га охоло одбија. Преосетљиви Велимир се тада повлачи из друштва и живи усамљено на свом имању на Тегернском језеру. Окреће се позоришту, уметности, књигама и успоменама. Често посећује књегињу Јулију те заједно оплакују - он оца, а она мужа - коме је за живота приређивала нечувене скандале.

Своје имање "Негоја" у Румунији посетио је још само једном, након стицања пунолетства. Управу над имањем поверио је свом другу из детињства Живку Радивојевићу с тим "да имањем он управља и да од прихода живе обојица", како наводи на више места. Међутим, Живко је то поверење безочно изиграо. Опљачкао је Велимирово имање тако да му је због дугова запретила "продаја на добош". Да би спасао "Негоју", Велимир је морао да се одрекне не само имања на Тегернском језеру већ и да прода прстен који му је кнез Михаило подарио приликом последњег сусрета.

Од тада Велимир живи стално у Минхену са својим верним собаром Теодором, окружен српским студентима који су му једино друштво. Српске студенте и омладину несебично помаже пошто му имање "Негоја" под новим управником доноси опет знатна средства. У Србију се више никада није вратио. Породица Обреновић брутално одбија сваки његов покушај да се врати у Србију иако Велимир никада и ничим није показао жељу за престолом. Краљ Милан је увек био подозрив према овом свом рођаку. Прогањао је људе који су били блиски са њим. Забрањивао је српским студентима да га посећују али је зато за свог личног секретара узео Живка Радивојевића. О Велимиру је увек говорио као о "изјаловљеном претенденту". Од Велимира је зазирао као Луј Филип од грофа од Шамбура. Међутим, сва ова одбијања нису умањила Велимирову приврженост Србији коју је сматрао за своју једину отаџбину. Српске власти су га одбиле када је хтео да узме учешће као добровољац у српско-турским ратовима 1876, али он ипак у више махова шаље српској војсци новчану помоћ. Своје родољубље је исказао и 1885. године када је Србија заратила против Бугарске. Послао је српској војсци на поклон 700 угојених свиња са свог имања "Негоја".

За живота помаже великим поклоном у злату и Народно позориште у Београду када је ово осамдесетих година било у кризи.

Дана 31. јануара 1898. у Минхену у педесетој години живота напрасно умире Велимир Михаило Теодоровић. На сахрану се нико од родбине није потрудио да дође. Сахранио га је верни собар са српским студентима у Минхену.

Сву своју покретну и непокретну имовину Велимир Михаило Теодоровић завештао је према тестаменту од 3. фебруара 1889. године Српској држави. У том тестаменту поред осталог каже:

"Моје цело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме без ограничења да располажем.

I

Ако бих ја не оставивши потомака из законитога брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест:

Краљевини Србији као мојем једином и искључивом наследнику.

Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име:

В Е Л И М И Р И Ј А Н У М

Тач. 1. Циљ Задужбинског фонда је да унапређује науку, уметност, трговину, индустрију и занатство у Србији. Фонд ће се користити за следеће циљеве:

а) за образовање младића у свим горе означеним областима;

б) за установљавање или унапређење школа и завода за поменуте циљеве;

в) за образовање наставника и наставница, као и за давање путних стипендија;

г) за потпомагање људи заслужних за науку, уметност, трговину, индустрију и занате и за потпомагање њихових породица;

д) ради помагања циљева Задужбине могу се вршити издавања из фонда и у иностранству.

Тач. 2. Само СРПСКИ ДРЖАВЉАНИ имају права на дохотке из ове задужбине и на потпору из фонда.

Тач. 3. Задужбински фонд мора неокрњен остати и само се дохотци и камате могу употребити за циљеве Задужбине.

Тач. 4. За првих 10 година постојања Фонда, може се од његових прихода само једна трећина, а за других 10 година могу се од тога само две трећине, употребити за задужбинске циљеве.

Остали делови - једна трећина односно две трећине - уносиће се у Задужбински фонд и на тај ће се начин повећавати.

Тек по истеку 20 година, моћи ће се сви дохотци задужбинског фонда издавати и употребљавати.

У трећој деценији Управа Задужбине ће одвајати 10% од задужбинских прихода и предавати вароши Београдској у циљу њеног улепшавања и у интересу улепшавања Београдске општине. Овом сумом управљаће даље Београдска општинска управа.

Тач. 5. За управљање Задужбином одређујем Краљевско-Српски Државни Савет, који је једино и искључиво овлашћен да управља и да користи Задужбински фонд".

Додатком Тестамента од 15. јуна 1893. године оставио је легат г-ђици Терези Шустер, својој полусестри, с тим да се овој доживотно исплаћује одређена сума у маркама. Ово завештање остваривано је све до 1944. године.

Тек десет година после смрти оставиоца могли су остаци имовине да се користе у смислу Тестамента. Све то време протекло је у расправама око наследства које је српска држава морала да води пред румунским судовима. Као могући наследници појављивали су се ближи и даљи потомци породице Обреновић. Најупорнији су били потомци Петрије Бајић од Варадије, сестре кнеза Михаила, која је имање "Негоја" поклонила Велимиру. Поред њих, дуг спор је вођен и са краљицом Наталијом за суму од 30.000 дуката са 6% интереса, која се појавила као наследник убијеног краља Александра. Сви ови потенцијални наследници оспоравали су оснивање Задужбине. Српска држава је успела да постигне поравнање са свим заинтересованим наследницима уз велике трошкове који су пали на терет Задужбине.

Након коначне пресуде румунске власти не дозвољавају српској држави да постане корисник имања "Негоја" већ је приморавају да га прода. Државни савет то и чини и прима суму од 1.160.971,95 динара у злату. Од те суме оснива "Велимиријанум" задужбину Велимира Михаила Теодоровића, која са још неким заосталим примањима из Румуније достиже укупну суму од око 1.700.000 ондашњих динара у злату.

То је, уосталом, било све што је од огромног имања владајуће породице Обреновић остало сачувано и поклоњено српској држави.

Оставилац је омогућио Државном савету да одреди начин руковања Фондом што је и учињено посебним Законом о раду Задужбине "Велимиријанум", од 5. фебруара 1905, који је потписао краљ Петар I Карађорђевић.

Први председник Државног савета који је управљао имовином "Велимиријанум" био је Никола Пашић. Један од првих подухвата који је по завршетку Првог светског рата остварен из средстава ове Задужбине био је пренос у Отаџбину посмртних остатака Велимира Михаила Теодоровића и његова сахрана на Новом гробљу у Београду.

Почетком сваке године Државни савет је у Службеном листу Краљевине Србије објављивао извештај о стању Задужбине, као и о приходима и расходима у протеклој години. Из тих извештаја набројаћемо само неке податке.

У годишњим извештајима о раду Задужбине од 1935. до 1940. године појављује се известан број хуманитарних и добротворних установа које из фонда "Велимиријанум" редовно примају средства за своје активности. Навешћемо само неке:

Дечја обданишта у најсиромашнијим радничким четвртима Београда: "Престолонаследник Петар", "Краљевић Томислав", "Св. Андреја", "Св. Тројице" и "Дунавско дечје обданиште" (свако обданиште је примало по 500 динара годишње), Трговинска комора, Радничка комора, Занатска комора, Фонд сиромашних студената, Универзитетски одбор за доделу награде за Светосавски темат, Певачко друштво "Обилић", "Насушни хлеб", "Коло српских сестара", Српска књижевна задруга (за делимичан откуп издања), Друштво "Привредник". Сва ова друштва су примала годишњу помоћ у износу од 2.000 до 5.000 ондашњих динара сразмерно свом значају и потребама.

Исту толику помоћ добијали су годишње и Српска академија наука и Београдски универзитет.

За добијање потпоре и коришћење средстава фонда "Велимиријанум" Државни Савет је сваке године у име Задужбине "Велимиријанум" расписивао конкурс у дневним листовима "Политика", "Време" и "Правда", као и у "Службеним новинама".

Многе установе су на тај начин добијале помоћ, као: "Цвијета Зузорић" за ширење уметности, Музичка школа "Станковић" за неговање националне песме и музике, Народни универзитет у Шапцу, Историјско-етнографски музеј у Нишу, Друштво "Књегиња Зорка", Друштво "Књегиња Љубица", "Материнско удружење", Друштво "Српска мајка", Друштво "Вукова Задужбина" и друге.

Само у 1940. години, поред осталих, помоћ је добило 36 хуманитарних друштава у износу од око 37.000 динара.

Задужбина "Велимиријанум" је сваке године откупљивала књиге и часописе од следећих издавача:

Српске књижевне задруге, "Српског књижевног гласника", "Југословенског расвита", "Нашег језика", "Хемијског друштва" и других.

За штампање књига потпомогнут је Марко Цар за дело Моје симпатије, Добросав Миленковић за дело Шумадијска Дивизија I позива, Милан Ђ. Недић за дело Српска војска на Албанској Голготи. Од Грујице Ацемовића откупљено је 100 примерака едиције "Златна књига". Етнографском музеју у Београду помагано је за штампање његових публикација, а Одбору за прославу Филипа Вишњића за одржавање прославе и штампање књиге Песме Филипа Вишњића. Ружи удови песника Милорада Петровића - Сељанчице додељена је 1935. помоћ од 500 динара. Исте године Љубица Јанковић, оболела књижевница из Београда, добија као помоћ 1.000 динара.

Откупљене књиге и часописе Задужбина је слала на поклон гимназијама, учитељским школама, сеоским школама, министарствима и разним установама. Од откупљених књига и часописа остављана су по два примерка за Задужбинску библиотеку.

Да бих указала на тематску разноликост откупљених књига, навешћу неколико наслова:

Душан Узелац: О емисионим банкама, др Марија Илић - Агапов: Јавне библиотеке, др Риста Гостушки: Лечење лековитим биљем, Станоје Станојевић: Свети Сава, Војислав Илић - Млађи: Свети Сава у нашем уметничком песништву и Песме (целокупно издање), Лука Лукај: Албанско-српски речник, Михајло Вељић: Приповетке с југа, А. Станојевић: Из наше емиграције, Слободан Барац: Кратке поуке из шумарства, др Милутин Борисављевић: Шематски преглед српско-хрватске граматике, Драг. Димић: Познавање наоружања Краљевине Југославије и њених суседа, др Душан Поповић: О Цинцарима, књиге покојног књижевника Момчила Настасијевића и многе друге.

Поред великих издатака, стање задужбинске имовине на дан 31. јануара 1939. године износило је 2.893.035,75 ондашњих динара.

Задужбина "Велимиријанум" из Другог светског рата излази тешко оштећена као и све остале задужбине. Након укидања Државног савета, на дан 27. августа 1945, Задужбина добија допис Министарства просвете Србије где стоји да је у смислу телефонског наређења Председништва Владе ДФЈ одлучено да се Задужбина "Велимиријанум" комисијски преузме.

Међутим, за право чудо то неће бити и наш опроштај са Задужбином "Велимиријанум" и именом Велимира Михаила Теодоровића. У Архиву Србије проналазим два решења.

Дана 3. децембра 1957. године Савет за школство НР Србије обавештава се од стране Секретаријата за просвету - Задужбинског одсека да је поштанском уплатницом достављен износ од 10.000 динара Осмогодишњој школи у Горњем Милановцу као помоћ редакцији "Дечје новине" при истој школи. Ова помоћ је исплаћена из прихода Задужбине "Велимиријанум".

На основу члана 6. Закона о републичким органима управе и организацијама које врше послове од интереса за Републику донето је 2. јула 1971. године Решење којим се Србољубу Митићу, песнику сељаку из села Црљенца код Пожаревца, исплаћује износ од 3.000 динара. Исплату ће извршити Задужбински одсек Републичког секретаријата за образовање, науку и културу и то, поред осталих и из Задужбине Велимира Михаила Теодоровића 500 динара.