МИЛАН КУЈУНЏИЋ

АБЕРДАР

Милан Кујунџић - Абердар, песник, филозоф, професор, министар просвете Србије, председник Народне скупштине Србије, дипломата, академик, задужбинар...

Абердарова улица у Београду.

Мала кривудава уличица, пре сокачић, води од Улице Георги Димитрова, нови назив Улице Илије Гарашанина, па све до... заправо, та уличица и не води нигде као што би се очекивало од сваке улице. Она има само једну кућу која носи прави кућни број, број 22а, неколико грађевинских контејнера, једну већ годинама недовршену грађевину. Затим степениште, па Мало позориште и даље Ташмајдански парк. То је Београд доделио Абердару. А Абердар Београду?

Милан Кујунчић - Абердар се родио у Београду 16. фебруара 1842. године. Потиче из бројне, имућне, образоване грађанске породице. Отац Јован Кујунчић се женио четири пута. Поред Милана имао је две кћери: Јелену, на неки начин такође списатељицу, која је била удата за Стојана Новаковића и Неранџу, удату за генерала Владимира Угричића. Ова Кујунчићева кћи није нагињала перу као његова остала деца али је спадала у ред тада најлепших жена Београда. Њена лепота и раскошни кринолини ушли су чак и у песму где је Београд тога времена помињао као госпа Нера с дванаест карнера.

Најмлађи син старог Кујунчића био је чувени београдски лекар др Воја Кујунчић, који је објавио многе медицинске радове и први код нас пропагирао и увео кремацију као облик сахране. Др Воја Кујунчић је дете из четвртог брака свога оца те је стога био млађи од поједине деце својих сестара.

У породичном поседу је било више станова за издавање са локалима као и имање на углу данашњих улица Иве Лоле Рибара и Хилендарске. На њему се дуго времена налазила кафана "Код два бела голуба", па се стога и читав сквер тако звао.

Породица Кујунчић је при продаји тог плаца у уговор о купопродаји са Занатском комором инсистирала на клаузули да се на Занатски дом, ради чије је изградње и купљен плац, постави фигура два бела голуба. Занатски дом је завршен између два светска рата а уговор о купопродаји је испоштован у целости. Вајар Лукачек је у свој рад "Ковач" поред наковња ставио и два бела голуба која се и данас налазе на згради Радио Београда.

Милана Кујунчића после завршене основне школе, коју је похађао код Саборне цркве, уписују у немачку гимназију у Панчеву. У тој гимназији није дуго остао. Преосетљиви дечак, емотивно везан за кућу и породицу у Београду, патио је толико, "кукао и плакао за кућом", како је касније сам причао, да је почео да побољева те га отац Јован враћа у Београд где завршава седам разреда гимназије, колико је тада у Србији она и трајала. Уписује се 1859. године на "правни одсек београдског Лицеја".

Мирне студије и њему као и другим београдским ђацима прекида турско бомбардовање Београда 1862. године. Те године Милан Кујунчић - Абердар прекида студије и постаје коњички десетар у српској војсци. У жељи да помогне младима и сачува своју интелигенцију, српска влада додељује више стипендија омладини за студије на страни. Међу тим студентима владиним питомцима био је и Милан Кујунчић - Абердар. Прву годину филозофских наука завршио је у Бечу, другу у Минхену, трећу у Паризу а дипломирао је на Оксфордском универзитету. У Србију се враћа 1865. са дипломом и знањем неколико светских језика. Одмах добија државну службу у рангу канцеларисте у Министарству просвете. Већ следеће године 1866. преузима катедру филозофије на Великој школи. Поред професорског позива активно се укључио и у политику што никада не може да прође незапажено и без "последица". Тако на основу параграфа 76 бива убрзо "одлучен од Школе" зато што је на изборима 1867. гласао за кандидата за кога полиција није дозвољавала да се гласа.

У то време је Милан Кујунчић - Абердар читалачкој јавности био најпознатији као песник. Написао је неколико збирки лирских песама и то: Абердар, Први Јек (1868), Други Јек (1870), један спев у шест певања Српски Патријар или С Дежеве на Дунаву (1866) и баладу "Невеста хајдукова". Изузев неколико љубавних и винских песама, сва му је поезија родољубива. То су све поклици омладини да се дигне на оружје против народних угњетача и оствари уједињење. Поезија му је романтичарски бучна и неодмерена, како су га критичари окарактерисали. Поједини стихови су му, захваљујући мелодијама Даворина Јенка и Роберта Толингера, остали и до данас живи, као карактеристични сведоци Омладинског покрета. Написао је и неколико приповедака које је објавио у "Даници" а то су: "Ноћ на Дорћолу", "Београдски змај" и "Бачка Лала".

Милан Кујунчић - Абердар је благовремено увидео сву штурост и једностраност своје поезије те се убрзо окреће раду у настави, науци и политици. Спадао је у ред бољих говорника код Срба.

У тзв. Омладинском покрету Абердар је играо једну од најзначајнијих улога. Још 1866. био је један од петорице одборника Уједињене омладине српске. Током рада у Омладинском покрету, у јавном али и у тајном, Абердар се све више посвећује филозофији.

Године 1868. Намесништво га поставља за секретара Министарства унутрашњих дела. Изгледа да је канцеларијски посао најмање одговарао Абердаровом духу јер убрзо даје оставку на државну службу и преузима уредништво омладинског листа "Млада Србадија".

Своје омладинске идеале тешко је напуштао па стога годинама остаје један од рецензената у "Вили", "Младој Србадији", "Годишњици" и "Гласнику Српског ученог друштва".

Што се тиче политичких начела, Абердар је почео као "радикални либералац" а у прво време припадао је левици у омладини. У периоду од 1864. до 1865. сарађивао је у женевској "Слободи" Владимира Јовановића и у Каљевићевој "Србији". Са овима је касније дошао у сукоб. По оснивању Народњачке странке постаје њен члан. Касније на месту министра просвете био је врло активан. Увео је предшколски рад са децом, основао девојачке школе и девојачке радне школе, подигао је ранг гимназије на осам разреда, а Богословију на ранг више школе и учествовао у доношењу Закона о Српској краљевској академији.

На Велику школу се враћа тек 1873, наравно опет на катедру за филозофију, а већ следеће године постаје и први секретар Народне скупштине Србије. Ратне 1876-77. године проводи активно у војсци као командант батерије.

За члана Српског ученог друштва Милан Кујунчић - Абердар био је изабран још 17. октобра 1866. године.

У Управи Српског ученог друштва име Милана Кујунчића - Абердара сусрећемо од 1873. године и то на месту секретара и благајника где је заменио Стојана Новаковића.

У Српској краљевској академији је од њеног спајања са Српским ученим друштвом. У Управу Српске краљевске академије улази 1878, а њен редовни члан постаје 1886. године.

Како у научном тако и у политичком животу био је веома активан. У сазиву 1881-1882. био је потпредседник Народне скупштине. За посланика Краљевине Србије у Риму именован је 1882, председник Народне скупштине био је у периоду од 1882. до 1885, док је место министра просвете заузимао од 1886. до 1887. године.

Милан Кујунчић - Абердар је стекао име у својој средини најпре као песник и омладински активиста. Затим као професор филозофије и филозофски писац и најзад као политичар и дипломата. Иако истакнута личност у свим областима, Абердар ни у једној није заблистао. За њега Бранислав Петронијевић каже да је био "човек великог образовања и несумњивог талента иако није ни издалека дао оно што је могао дати".

Јован Скерлић 1906. године о Милану Кујунчићу - Абердару поред осталог каже "био је један од ретких људи у Србији који су показивали филозофског духа".

Због болести је рано пензионисан. Умире већ 14. новембра 1893. године. Осећајући незадрживо напредовање болести, Абердар пише свој тестамент 16. фебруара 1891. који је због своје поетичности двоструко занимљив за читаоца:

МОЈ ЗАВЕШТАЈ

Сунце мога века већ се клони западу. И стање моје већ и државом је оглашено као стање мира.

Ја могу дакле мирном савешћу да већ закључим свој рачун о судбини стварне тековине своје.

То не смета мојој неодољивој жељи и намери да рачуне моралне тековине своје закључујем док сам жив.

Милујући живот, мило ми је да наредим, како ће и онда, кад вечно заспим, да се чини са оним што се у друштву мисли зове да је моје.

Ја имам само један прави аманет, једну малу жељу, која и мојим драгим пријатељима у срцу је, а то је: да у човечанству напредује мој српски народ кога сам јако волео. Једина би моја молба била да ми се опрости, ако нисам учинио онолико колико сам желео.

О ономе, које не долази у јавно, ни у законски оквир, ја желим да обележим облике и границе својим законитим завештањем.

Прво, желим да рукописе и књиге моје прими први пријатељ мој од детињства Стојан Новаковић, или његов драги син Милета. И овлашћујем да из рукописа научних може и да се објави, ако би се нашло штогод ново или добро.

Друго, молим да моје песничке белешке и све оно што се дотиче осећајне стране живота мога, прими мој најбољи друг, присан ми по осећању, Чедомиљ Мијатовић, те да у овоме прочита мој живот.

Треће, молим своју премилу Српску краљевску академију да прими као својину, по старом обичају мудраца, мој летњиковац Звезду на Брду Топчидерском.

Пето, наређујем да се Српској краљевској академији одвоји од мог имања 1.500 дуката, на одржавање летњиковца и оправке потребне.

Десето, молим да старатеље о свему овоме именује Српска краљевска академија и овлашћујем је да у име моје умоли удесне пријатеље за ову услугу пријатељску.

У Београду

16. фебруара 1891 год.

Милан Кујунчић - Абердар умире у Београду 14. новембра 1893. године. Сада, по нашем "добром" обичају, настаје дуги спор између даљих сродника који су полагали право на наследство и Српске краљевске академије. Тај спор је Академија у своју корист окончала тек 1907. године. На жалост, за то време летњиковац "Звезда", који је тек сада прешао у власништво Српске краљевске академије, услед небриге и елементарних непогода сасвим је порушен. Председник Српске краљевске академије Стојан Новаковић, 26. новембра 1910. године, упућује молбу Министарству просвете и црквених дела да јој од министра народне привреде издејствује дозволу за продају летњиковца "Звезда", "који је у дуготрајном расправљању масе пок. Милана Кујунчића елементарним непогодама сасвим порушен". Тек 3. маја 1913. Државни савет Краљевине Србије доноси одлуку да Академија може да прода летњиковац "Звезду" и добивени новац унесе у Фонд Милана Кујунчића - Абердара:

"На основу члана 193. Устава земаљског одобрава се Српској краљевској академији да може продати летњиковац Звезду који јој је пок. Милан Кујунчић завештао и од продаје добивени новац унети у фонд образован од завештаних јој од пок. Милана Кујунчић а 18.000 динара, те из обе суме образовати фонд Задужбине Милана Кујунчић а Абердара којему ће правила прописати Српска краљевска академија".

У Архиву Србије наилазимо на документ из 1929. године:

СРПСКА КРАЉЕВСКА АКАДЕМИЈА

Београд

1. ЗАДУЖБИНА Милана Кујунчића

2. ОСНИВАЧ Милан Кујунчић

3. ДАТУМ И АКТ ОСНИВАЊА 16. фебруар 1891. године

4. ИМОВИНА ЗАДУЖБИНЕ:

а) Виноград на Топчидерском брду (празан плац) у вредности од 500.000 дин.

б) 290 ком обв. 7% зајма 29.000 дин.

в) у готову 19.603,29 дин. по уложној књижици Државне Хипотекарне Банке Парт. 646/3584 књ. 9/8 лист 310/160

г) укупна имовина на дан 31. дец. 1928. године 548.603,29 дин.

5. ЦИЉ ЗАДУЖБИНЕ за награђивање радова у Академијиним издањима

6. ГОДИШЊИ ПРИХОД 3.000 динара

7. КАДА ЈЕ ОТПОЧЕЛА РАД још није отпочела рад

Задужбина Милана Кујунчића - Абердара отпочела је рад тек 1931. године пошто су и њени фондови који су до Првог светског рата обрачунавани у златним динарима преведени у сребрне.

Уз помоћ Задужбине издате су следеће књиге:

1931. Шимун Дундурило, дубровачка комедија XVII века др Винко Радатовић

1933. Изговор српскохрватских гласова др Бранко Милетић

1934. Развиће дечије интелигенције и београдска ревизија Бине Симонове скале др Борислав П. Стевановић

1935. Биографска дела Игњата Ђурђевића. Увод написао Павле Поповић. Др Петар Колендић

1936. Српскохрватска народна песма у пољској књижевности др Крешимир Георгијевић

1937. Етика и политика у Есхиловој трагедији др Милош Ђурић

1938. О почецима вере и о другим етнолошким проблемима др Јов. Ердељановић

Два Дубровачка језичка споменика из XVI века др Милан Решетар и Ћ. Ђанели

Те 1938. године из средстава Задужбине Милана Кујунчића Абердара откупљене су збирке Миленка Филиповића и Новице Шаилића.

1939. Старо рударско право и техника у Србији и Босни Владислав Скорић

Такође је из средстава Задужбине помагано при издавању 117 књига библиотеке Посебна издања.

1940. Српски државни сабори у средњем веку Ник. Радојчић

Са почетком Другог светског рата на тлу Краљевине Југославије престале су све активности Српске краљевске академије. Тек 6. маја 1942. Академија је од фелдкомандатуре добила акт с поруком да Академији "bis auf weiters die Betatigung nicht gestattet ist", и тако остаје све до јесени 1944. године.

Листајући Годишњаке Српске академије наука, не наилазимо више на помен Задужбине Милана Кујунчића - Абердара. Материјална вредност Задужбине била је 1931. године, када је отпочела рад, 779.000 динара у сребру са годишњим приходом од 45.000 динара, такође у сребру. Та Задужбина је 1948. године након извршене конверзије сведена на вредност од 1.963 ондашњих динара.