РАДОВАН ЛАЗИЋ

КЊИЖЕВНИ ФОНД ТРГОВЦА ИЗ ВАЉЕВА

Мира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.

Српски народ је имао добротворе који су својим великим завештањима потпомагали просвету и културу утичући на тај начин не само на бржи развој свога народа него несумњиво и на његов опстанак. Ти добротвори су од своје имовине завештавали знатан део, а често и целу своју имовину, за општи препород, најчешће за просветне и културне потребе свога народа. Иако на овај начин чинимо неправду многобројним српским добротворима помињући само неке од њих, не можемо када је реч о добротворима српске просвете и књижевности а да не поменемо имена Луке Ћеловића - Требињца, Илије Милосављевића Коларца, Николе Чупића, капетан Мише Анастасијевића, ... који су се у памћењу свога народа овековечили завештањима чија је сврха била школовање сиромашних ђака, развој науке и књижевности. Иако са знатно скромнијим завештањем, међу добротворе српске књижевности уписано је и име Радована Лазића, трговца из Ваљева.

Сума од 10.000 динара у сребру, којом је 1883. године Радован Лазић, полуписмени гвожђарски трговац из Ваљева, основао свој "Књижевни фонд", није могла богзна колико да потпомогне развој српске књижевности али ипак заслужује пажњу и неизмерно дивљење.

Радован Лазић је тим својим завештањем могао да подигне себи много "значајнији и трајнији" споменик да потомство на овим нашим просторима није често у таквим случајевима заборавно и до лењости незахвално.

Радован Лазић је рођен 22. фебруара 1834. у Ваљеву од оца Лазара Тодоровића досељеника из Мостара, који је пре доласка у Ваљево дуго живео у Сарајеву па су га стога и звали Лаза Сарајлија. Мајка Јока му је била родом из Ваљева. Отац Лаза се бавио ћурчијским занатом, уз то је трговао и ракијом. Све то није могло да донесе довољно зараде па је Лаза након своје преране смрти оставио Јоки и Радовану само једну кућицу плетару покривену даскама, поред саме Колубаре, плац од "дана орања" поред реке Љубостиње у Ваљеву и 60 дуката.

Јока се после Лазине смрти преудала за Гаврила Стевановића из Ваљева који је био веома добар и поштен човек али сиромашан. Са 60 дуката које је оставио Радованов отац и оном кућицом плетаром били су у могућности да купе другу кућу преко пута првобитне у којој је Радован рођен. У нову кућу се уселила цела породица. Радованов очух и мајка су наставили да живе оскудним животом надничара. Очух је Радована веома волео и према њему се односио као и према својој рођеној деци.

Радован је као дете био стидљив и слабуњав. Сиромашни родитељи нису могли да му обезбеде више од два разреда основне школе. Школу је напустио већ 1847. године. Те године после великог Михољског вашара у Ваљеву Радован је пошао са неким терзијом за Београд да га овај научи терзијском занату.

Доцније је Радован причао да се при доласку у Београд заклео да "мора или научити занат и њиме се користити или се жив не враћа у Ваљево".

После три године савесног учења и рада Радован се "ослободио", постао је калфа. Остао је да ради код истог мајстора, чије нам име, на жалост, није сачувано, за надницу од 100 гроша годишње. Већ те прве године успео је да уштеди 40 гроша. Радећи и следеће године у Београду као калфа, Радован је увидео да већа зарада није могућа те реши да пређе у Ваљево где је могао више да заради а и да помогне родитељима који су се и даље мучили као надничари. После непуне три године, 1854, ступи у ортаклук са једним имућним трговцем из Ваљева. У тај ортаклук унесе својих 50 дуката те добивши још 150 дуката у терзијском и ситничарском еспапу од свог ортака, отпоче рад. После три године напорног рада Радованов део је износио 9.000 гроша па је са зајмом од 12.000 гроша, добијеним од Управе фондова, почео да води самосталну трговину. Те исте 1857. године оженио се Данојлом, ћерком Глише Дабића, трговца из Ваљева.

У то време сваки трговац трговао је свим и свачим. Радован је врло рано схватио да то није никако добро и да народ не каже узалуд "сто заната, хиљаду белаја". Зато се определио само за трговину гвожђаријом.

Радећи напорно и поштено, убрзо се прочуо као ваљан трговац те га терзијски еснаф изабра за свог старешину, а већ 1859. биран је за старешину Ваљевске цркве.

У време када је Радован био старешина терзијског еснафа, министар финансија Србије поставио је питање свим еснафима: "Шта је узрок те занати у земљи опадају уместо да напредују?" Радован је сaм саставио одговор наводећи поред осталог да је главни узрок што занати не напредују: невешт рад занатлија и што сваки занатлија ради по неколико заната. На састанку еснафа доказивао је "да би корисно било кад би се занати поделили и да би боље напредовали кад би сваки занатлија радио само онај занат за који је спреман и за који се добро извештио".

Али чланови његовог еснафа нису прихватили овај одговор министру финансија сматрајући да је боље да остане све као што је и било. Плашили су се промена па ма ове и набоље биле.

Да би што боље снабдео своју радњу еспапом и по што повољнијим ценама, често је путовао изван Србије и то не само у Панчево и Земун већ и у Пешту и Беч, као и у многа друга места. Његова честа путовања као и напредовање његове трговине створиле су му многобројне непријатеље. Многи ваљевски трговци који се нису потрудили да за еспап оду ни до Београда покушали су да омаловаже све Радованове успехе причајући "како он путује не ради трговине већ да се тамо састаје са Карађорђевићем и да од њега прима знатне суме како би овде у Србији порадио на преврату". Али касније се непобитно утврдило да је Радован за тридесет година мукотрпног рада успео да стекне приличан капитал не упуштајући се ни у какве политичке и финансијске шпекулације.

Ваљевци му указују поверење бирајући га 1865. за одборника Ваљевске општине, а за председника биран је два пута и то 1867. и 1868. године. Када је јуна 1868. држана Велика народна скупштина у Топчидеру, био је на њој посланик из Ваљева.

Већ као одборник Ваљевске општине, Радован је поднео више писмених предлога за уређење општинског земљишта од којих су нам многи остали сачувани, као нпр. онај да се земљиште "Боричевац" загради, "а где на њему нема шуме да се пошуми а стара да се покреше и очисти као и да се забрани пуштање стоке у њега". На том месту је некада била лепа шума али је ту 1862. године боравио добровољачки кор и по његовом одласку шума је остала запуштена и затрвена све до корена. Општина је предлог прихватила али само је оградила и очистила земљиште, док за нове саднице није хтела или није могла да издвоји новац. Још значајнији Радованов предлог био је онај да се набави први шмрк за гашење пожара, што је и учињено.

Када је изабран за председника Ваљевске општине, препуштао је углавном члановима Општине да суде парнице о дуговима а он је само настојао да се свака таква пресуда што пре и изврши. Овим је многе грађане одбио од суђења и парничења јер су се бојали скорог извршења.

Док је био председник Ваљевске општине ниједан њен грађанин није смео да беспосличи, пијанчи и бекрија по кафанама у радне дане. Уколико би се такав нашао, Радован би га позвао у суд па ако би то био грађанин који на време испуњава све своје обавезе, захтевао је од њега уз грдње и претње да се "клони ћорава посла" и да то више не чини како се други не би на њега угледали. Ако би то, пак, био неко сиромашнији који ни свој порез не може да плаћа већ други морају да сносе и његов терет, таквог би Радован, поред грдње, упућивао на општинске послове. Од те зараде би му се давала једна трећина док би остатак ишао за измирење пореза. Као председник Ваљевске општине водио је рачуна и о томе да ђаци, шегрти и омладина не беспосличе и не досађују грађанима било лармом и нередом на улици, било да им наносе какву штету на имању или у радњама. Одређивао је грађане који су били дужни да воде рачуна о свему овоме и да га преко општинских послужитеља обавештавају.

Да би граду Ваљеву прочистио ваздух и улепшао га, по улицама је, где год је то било могуће, засадио младице калемљених округлих багремова и каталпи које је набављао из расадника у Топчидеру. Дуж Црквене улице почев од старих циглана па све до Брђана засадио је црни и бели дуд који је, такође, набавио из Топчидера.

Када је Радован по други пут изабран за председника општине, 1868. године, донета је одлука да се о трошку општине подигне школа. У тој згради је по одобрењу министра просвете отворена нижа гимназија.

Најзначајније што је Радован учинио за Ваљево свакако је оснивање Ваљевске штедионице. Године 1868. први пут се у Панчеву сусрео са институцијом штедионице. Чим се вратио у Ваљево, сазвао је збор на коме је обавестио грађане о идеји о оснивању штедионице. Збор тај предлог прихвати и одмах би изабран Одбор чија је дужност била да састави правила за рад штедионице. Тим одбором председавао је Радован Лазић а чланови су били: Живко Тадић, трговац из Ваљева, Анта Пеливановић, писар ваљевског окружног суда, Ђура Козарац, професор, Коста Укрепина, официр. До пред Ускрс 1870. године била су припремљена правила за рад Штедионице која су предвиђала да основни капитал буде 5.000 дуката и да се тај новац уложи из еснафских каса. Међутим, већина чланова еснафа није пристала да се њихов новац уложи у Штедионицу.

По истеку мандата председника општине Радован затражи од Панчевачке штедионице да му се пошаљу њена правила те са истим одбором припреми нова правила у којима је основни капитал био 1.000 дуката који би се сакупили од продаје акција и удеоница. Како су у то време многе београдске штедионице веома лоше стајале, са продајом ових удеоница ишло је доста споро те су Правила штедионице могла бити потврђена тек након четири године, тј. тек кад се скупила сума од 1.000 дуката, а то је било 1875. године.

Радован Лазић је био председник Ваљевске штедионице од њеног оснивања па све до своје смрти 1884. године.

Радован је 1880. на збору поднео предлог о почетку изградње фабрика у Ваљеву и његовој околини и градње железнице. Међутим, већина одборника била је за то да се изгради само железница од Ваљева до Забрежја и ништа друго, те тако овај користан предлог не би реализован.

На збору грађана који је одржан 30. децембра 1882. прочитао је свој предлог о оснивању "Сиротињског фонда" вароши Ваљева. Уз тај предлог поднео је и правила, што значи да је уз подршку грађана Фонд могао одмах да заживи. Фонд је био замишљен за школовање сирочади а састојао би се од добровољних удеоница грађана. Фондом би управљала петорица изабраних грађана који би се звали "сиротињски оци". Овај Радованов предлог примљен је у начелу. Изабран је и одбор од 25 чланова који је добио задатак да ова правила и предлог разради и постара се о њиховој примени. Међутим, како се Радован ускоро разболе и умре, на томе није ништа рађено.

Још 1862. Радован је био уписан у народну војску и то у коњицу. Прве године био је редов, друге десетар а доцније заставник све до 1871. године, када бива произведен за водника занатлијске коморе. На тој дужности остаје до 1878. године. Године 1875. ишао је са војском на Дрину, у Бадовинце стражарећи. Радован је за време Првог рата Србије са Турцима 1876. био четовођа коморе коњичког пука па је са војском био на Дрини у Бујуклића Ади, Петловачи и Прњавору. За време Другог рата био је постављен за команданта коњичког пука и то у Љешници и у Шапцу док није јако оболео и био отпуштен кући ради лечења. Прве срчане сметње осетио је 1875. у Ђеновцу код Ваљева за време логоровања са војском.

Радован је по нарави био благ, миран и предусретљив али је умео да буде љут и строг према онима који су радили противзаконито и непоштено. Најчешће је био ћутљив, озбиљан и замишљен. Мрзео је велике параде, нарочито оне које су приређиване за свадбе и сахране. Посебно је замерао сиротињи која се у томе равна са имућнима, чије "улудо" разбацивање такође није одобравао.

После девет година боловања, иако је лека тражио код свих познатих лекара у Београду и по разним бањама, Радован се представио 22. јануара 1884. године.

Увидевши да многи његови корисни предлози не могу да се остваре због већ пословичне неслоге српских газда и домаћина, Радован Лазић је одлучио да сaм оснује свој "Књижевни фонд".

Из Тестамента Радована Лазића наводимо само оно што се односи на "Књижевни фонд Радована Лазића, трговца из Ваљева":

Жеља је пак моја да оставим спомен после себе и да учиним задужбину, од које ће се моћи користити сваки Србин, своди се на следеће одредбе:

Прво: да се ова установа зове КЊИЖЕВНИ ФОНД РАДОВАНА ЛАЗИЋА, трговца из Ваљева,

Друго: да се овом Фонду да десет хиљада динара,

Треће: да о том Фонду води старање професорски Савет Ваљевске гимназије,

Четврто: новци тога Фонда има стајати под интересом у Штедионици ваљевској, а у стечају ове у Управи фондова,

Пето: главница тога Фонда не сме се никако крњити,

Шесто: сав интерес од реченог Фонда употребиће се само на награде књижевних сачињења,

Седмо: свака грана популарне књижевности, која има шири круг читалаца приступна је награди из овог Фонда,

Осмо: професорски Савет Ваљевске гимназије прегледа поднешене рукописе, оцењује их, и издаје награде од триста динара,

Девето: дела само на српском језику и са српским писменима писана могу се награђивати,

Десето: свако награђено дело треба да је целокупно. Једно дело које би на више свезака подељено било, не може свака свеска посебно бити награђена,

Једанајесто: преводи и прештампавање не могу бити награђени из овог Фонда,

Дванајесто: кад списатељ коме је награда досуђена достави професорском Савету један штампани егземплар од награђеног дела, онда професорски Савет изузеће од фондовог интереса суму, колика је награда и предаће списатељу,

Тринајесто: на насловној страни сваке књиге нека стоји наштампано,

"Ова је књига награђена из Књижевног фонда Радована Лазића, трговца из Ваљева",

Четрнајесто: избор дела и одређење награде препоручујем савести, образованости и родољубљу професорског Савета Ваљевске гимназије,

Петнајесто: одређујући да се сав интерес тога Фонда само на више речене књижевне награде издаје молим господу који по закону чине професорски Савет Ваљевске гимназије да се из љубави према књижевности без икакве награде приме дужности које сам горе поменуо и да годишње извештаје штампају у Српским новинама,

Шеснајесто: ако би било каквих по законима земаљских одређених издатака око овог Фонда нека се од интереса исплате; они незнатни трошкови као поштарина, хартија итд. нека се одбију од награде дотичног дела,

Седамнајесто: молим Министарство просвете и црквених дела да бди над овим Фондом и над овим мојим наређењима.

1 маја 1883 године
у Ваљеву

Радован Лазић

После Радованове смрти, од његово шесторо деце само је најстарија кћи била већ "збринута", тј. удата, остала су била још малолетна. У свом Тестаменту за главне стараоце "масе" одредио је своју жену Данојлу Лазић, Манојла Пањевића и Маријана Бирчанина, с тим: њи троје нека се старају о тачном извршењу свију предозначених мојих наредаба како за најбоље нађу, каже на крају.

На извршење предозначених "наредаба" из Тестамента најдуже је чекао "Књижевни фонд". У њега браћа Лазић 1907. године улажу још 1.200 динара и тако са већ уплаћених 8.800 допуњују легат до 10.000 динара у сребру.

Већ 1908. награђене су са по 300 динара књиге: Живот и рад пок. Радована Лазића од Милана П. Зарића, професора и Почеци словенске историје од М. Томановића, професора. По један примерак ових књига, према тадашњим правилима Фонда, послат је Министарству просвете.

Следеће сазнање о Књижевном Фонду Радована Лазића налазимо тек 1924. године у облику писма којим поглавар среза Ваљевског извештава Министарство просвете - Задужбинско одељење, на његов захтев, да у Ваљевској гимназији "постоји Књижевни фонд Радована Лазића, трговца из Ваљева са циљем помагања издавања популарних списа за народ. Књижевни фонд располаже имовином од 26.953 динара. Та се сума налази на приплоду код Ваљевске штедионице. Фондом рукује директор Ваљевске гимназије са професорским Саветом. Других фондова у Ваљеву нема".

У Архиву Србије у Београду чува се документ из 1924. године, следеће садржине:

ПРВА РЕАЛНА ГИМНАЗИЈА У ВАЉЕВУ

1. Оснивач фонда Радован Лазић, бив. трговац из Ваљева

2. Фонд је основан писменим завештањем, тестаментом који је за време I светског рата изгубљен, и чији је препис вредан оригиналу

3. По изјави сина пок. Радована Лазића тестамент је датиран фебруара 1884. године

4. Тестамент је, по изјави сина, покојник сaм писао и потписао и оснажен је био од стране Ваљевског Првостепеног суда, али број и датум није познат пошто су архиве из тих година уништене

Директор
Ваљевске гимназије
Риста М. Цветковић

Априла 1931. године браћа Лазић, као једини наследници пок. Радована Лазића, трговца из Ваљева, обавештавају Наставнички савет Ваљевске гимназије да је:

"1. пок. Радован Лазић имајући у виду у оно доба нашу ранију отаџбину Србију то је у свом Тестаменту и ставио да се имају награђивати само Срби. Како је се наша отаџбина проширила у велику Југославију и промена самог имена Краљевина Србија у Краљевину Југославију ми као наследници и извршиоци Тестамента пристајемо да се реч "Србин" измени и замени са реченицом "Поданик Краљевине Југославије православне вере словенске народности".

2. награда од 300 динара (тристотинединара) што је у оно време важило као 300 златних динара, то ми као наследници пок. Радована Лазића тумачимо и пристајемо да се награда исплаћује Дин. 300 (тристотине) у злату или по курсу Швајцарског франка који данас вреди око 11 динара (1. шв. франак дин 11)."

На овај начин измењеним правилима Књижевни фонд Радована Лазића, трговца из Ваљева, могао је да награђује и потпомаже издавање књига на целој територији Краљевине Југославије.

Још једном се сусрећемо са "Књижевним фондом" овог добротвора српске књиге из Ваљева:

Директор Прве реалне гимназије у Ваљеву Илија С. Мајсторовић, по захтеву Министарства просвете - Задужбински одсек, обавештава 7. јула 1941. године "да од 1923. године па и надаље није додељивана награда што се види из уложне књижице Фонда која се налази код благајника Фонда г. Василија Аљиова, професора те гимназије, а на дан 31. децембра 1940. године износио је 75.696,50 динара уложених на штедну књижицу код Ваљевске штедионице број 332". Даље у овом тексту директор Илија С. Мајсторовић обавештава Министарство просвете "да није подношен извештај јер није постојало никакво наређење, нити је ко то тражио".