|
|
|
 |
ИЛИЈА МИЛОСАВЉЕВИЋ КОЛАРАЦДОБРОТВОР СРПСКЕ ПРОСВЕТЕМира Софронијевић: Даривали су своме отечеству, Београд, 1995.
У то време главни друм од Београда за Цариград није водио ка Смедереву већ се од Гроцке повијао на десно према селу Колари па даље преко Паланке, Баточине, Багрдана и већ даље ка Јагодини. У свим овим насељима поред Срба у то време живели су и Турци. Из путописа које су нам оставили странци, који су туда пролазили, сазнајемо да су Срби, а нарочито они у Коларима, "трпели велика зла". Илијин отац беше абаџија те су га звали Аба-Милосав. У јуришу на Београд 1806. године био је тешко рањен у чело што је једва преживео али му доживотно остаде велики ожиљак. Ти ожиљци су тада и били једино српско ордење које је ратнике красило после Првог и Другог устанка. Мајка Илијина, Јованка, као и већина жена тога времена, била је за своју децу у тешким тренуцима борбе против Турака главни а често и једини ауторитет и ослонац пошто су очеви више од десет година провели ратујући. Када су Срби први пут освојили Београд од Турака, Илији се, иако не зна колико му је тада било тачно година, урезала у памћење слика сељака који су, враћајући се из боја, доносили у Коларе доламе, ћуркове, силаве и друге ствари које су запленили од београдских Турака. Илија је основну школу по свему судећи учио у свом родном месту и то му је било једино редовно школовање. Ко му је био учитељ и у ком периоду, није записано, тек поуздано се зна да је био онолико писмен колико му је за то време било потребно. Илијино памћење је ускоро било "обогаћено" новим сликама. Године 1813. Турци са свих страна незадрживо надиру у Србију. Српској раји једини спас се чинио у преласку преко Саве и Дунава, јер до шума и збегова се и није више могло. На тај пут спасења крећу и Илијини родитељи са свом својом децом. Негде изнад Смедерева скела је без престанка превозила избеглице на другу обалу. Илија је касније причао да је том приликом његов отац Аба-Милосав хтео да на обали остави ждребе, које су такође повели са собом, јер није могао да га укрца на ионако препуну скелу. Илија је тада толико плакао и кукао због ждребета да му га је отац најзад привезао за скелу. Тако се и то ждребе пливајући за скелом спасло од Турака. Ова група избеглица настанила се у Црепаји и дуж Дунава не желећи да иде дубље у Аустрију. Илија је потом с тим ждребетом и некаквим таљигицама разносио рибу, коју је куповао од рибара, и продавао пребеглим Србима. Ускоро Турци објавише амнестију те се многе избеглице вратише на своја огњишта. Тако се и Илија убрзо врати у Коларе где се не задржа дуго. Немирна духа, он се отиснуо за Београд који је пружао знатно веће могућности. Сaм Илија је о томе свом првом доласку у Београд причао:
У Београду се тада кратко задржао. Прелази у Панчево код рођака Ђорђа Јовановића - Сервијанца који га шаље у Вршац у трговину. Ту је научио све што трговачки момци уче и могу да науче у то време. Причало се да је тај рођак послао Илију у Вршац, јер је запазио младићеву жустру, незгодну и пргаву нарав, те га је радије дао у другу радњу но да га задржи код себе. Негде већ око 1817. Илија је опет у Београду где је служио у више трговачких радњи а најдуже код Милутина Радовановића, највиђенијег београдског трговца у оно доба. Илија се и оженио кћерком овог свог газде, Синђелијом. Ускоро по женидби отвара самостално дућан, тзв. "болту", како се онда говорило, у властитој кући на Зереку. Синђелија је била изузетна жена за своје доба. Равноправно и готово самостално, колико је то тада за српску жену било могуће, водила је њихову болту. Што би се рекло "к'о апотеку". Илија је изузетно ценио и поштовао своју жену. Увек и свугде је и њено име уписивао као и своје. Када је поручивао и куповао књиге Матице српске, редовно је куповао и за њу. Такав однос према жени у Србији је био изузетак. Док се у то време са женама поступало неравноправно и строго, Илија је према Синђелији био изузетно благ и пажљив. Када се педесетих година прошлог века тешко разболела, доводио је лекаре и из "великог" света па како јој нису могли помоћи, одвео је у Пешту на лечење где и умире. Њено тело није хтео да остави у туђини већ га преноси и сахрањује на београдском гробљу. За њега је то био ненадокнадиви губитак. Како нису имали деце, осећао је и говорио пријатељима да је за њега све завршено и да нема више разлога да живи. Никад се није поново оженио. Када је постао свој газда, довео је у Београд и своју браћу, Тасу, Миту и Ранка који, такође, узеше презиме Коларац. Сву тројицу упућује на занат или у какве друге послове, али их не задржава код себе у радњи. Маја 1828. Илија М. Коларац поново прелази у Панчево. За то је од београдског везира добио тескеру - неку врсту потврде у којој је писало да је Илија београдски грађанин, да му је 28 година, да је ожењен, да је средњег раста, косе, обрва и очију црних, лица дугуљаста, да се носи сервијански, да је занимањем трговац и да је, према свом казивању, пренео из Београда у Панчево 12.000 форинти у сребру. Три су верзије његовог одласка у Панчево. Према једнима, кнез Милош је наредио кажњавање свих младих људи који су носили капе са златним ширитима. Кажњавао их је са по 25 батина те је Илија побегао из страха од казне. По другима, Илија је купио некакву кућу која се допала кнезу Милошу те му је овај узео. То је Илију толико наљутило да је онако преке нарави, какве је био, одмах напустио Београд. У Панчеву се причало да је дошао само зато да би развио своју трговину. У Панчеву је трговао храном и свињама. Та трговина се одвијала преко Сиска, Ђера и Пеште све до Беча. Најпре је трговачке послове водио са рођаком Ђорђем Јовановићем - Сервијанцем а касније и са Ђорђем Вајфертом, дедом чувеног београдског пивара. Илија М. Коларац постаје познат у многим трговачким центрима Аустрије. Због своје преке нарави, које је био свестан, често је имао неприлика. Задеси се једном на панчевачкој улици која је била веома блатњава. На сокаку су направљене некакве ћуприје да се људи не би каљали. На такву једну ћуприју наиђе Коларац баш кад и један аустријски генерал на коњу. Коларац штапом заустави коња рекавши:
Та га је дрскост после стајала много мука и новца док се избавио из невоље, али против своје нарави није могао. Коларац је 1842. затражио аустријско поданство. Том приликом је у извештају панчевачке полиције стајало да је из Београда донео 12.000 форинти у сребру и да је својим радом ту суму утростручио. Ту је такође стајало да је купио кућу број 11 на Житној пијаци за 10.500 форинти. Царски и краљевски дворски ратни савет својим Рескриптом од 27. септембра 1842. године допустио је да се Илија Милосављевић Коларац може примити у аустријско поданство. Коларац је 1847. постављен за вањског саветника, неку врсту одборника панчевачког Магистрата. У Београд се враћа после женине смрти 1856. године. Тргује сољу. Набавља за државу шалитру. Интересује се и финансира геолошка истраживања, нарочито у ваљевском крају. Као добар познавалац живота у Београду, куповао је непокретна имања на прометним местима у граду, као што су она у околини Варош-капије и Стамбол-капије. Близина Турака му није сметала, као другим Србима који су од њих још увек зазирали. Коларац је био свестан да турско време пролази и одлази у неповрат. У периоду од турског бомбардовања Београда 1862. па до 1872, када га Турци и напуштају, сва њихова некретнина прелази у државне руке. Коларац је откупљивао и насипао шанац који је опасивао град и на том месту сазидао кућу, подигао башту, апотеку и дућан. Што је више залазио у године, Коларац је све више смањивао своје трговачке послове, тако да је при крају живота живео углавном од ренте. Тада се свакодневно могао видети испред своје куће како с бројаницама у руци отпоздравља многобројним пролазницима. Предвече би одлазио у кафану "Српски краљ" на партију преферанса. Те партије су биле чувене у Београду. Око Коларчевог стола окупљали су се најугледнији људи тадашње Србије. Карте је играо увек са истим партнерима. И приликом картања до изражаја је долазила Коларчева пргава нарав. Љутио би се и због ситнице "која не вреди ни гроша". Плануо би и на најбоље пријатеље, не бирајући при том речи, што је за оно време била реткост међу старим угледним Београђанима. Једини човек у том друштву коме ни у игри, ни иначе у каквој расправи, никада није упутио ниједну ружнију реч био је др Коста Цукић. Чак и онда када би се Цукић у каквој расправи определио за Коларчеве противнике, он не би праскао већ само кратко прокоментарисао:
На овог благог, одмереног, паметног човека који је докторирао филозофију у Хајделбергу, био професор на Великој школи, потом министар финансија у влади Илије Гарашанина, једноставно није могао да подигне глас. Живећи годинама "преко", како се тада говорило за Аустрију, Коларац је волео и радо набављао разне занимљивости. Тако једнога дана на веранди његове куће у Београду освану чудна шарена птица. Папагај. Поносни Коларац истрајно је покушавао да је научи бар понеку реч. Сатима јој је понављао Коларац, Коларац, Коларац... Птица је упорно ћутала, гледајући га својим црним оком. "Час" се обично завршавао љутитим Коларчевим узвиком "магарац". Кроз неких месец дана враћајући се кући једног поподнева, Коларац запази да му се пред кућом окупила весела гомила света чији је смех надјачавао крештави глас папагаја "Коларац-магарац, Коларац-магарац..." На велику жалост Београђана, Коларчева птица после тог "инцидента" није дуго живела. Илија М. Коларац наставља да зачуђује и забавља своје суграђане. Тако је било и приликом лова који је организовао кнез Михаило 18. јануара 1865. године у Топчидеру. Према Милану Ђ. Милићевићу, поред многобројних званица један од најугледнијих био је Илија М. Коларац. Са њим је био и Коста Цукић (с наочарима), како исти аутор бележи. На закусци, после веома успешног лова, италијански конзул Сковасо наздрави и то на српском језику:
После овакве здравице наста опште одушевљење, покличи одобравања а Илија М. Коларац у општем одушевљењу опали пушку, а за њим се осу преко 300 пушака, у то име. Почетком 1878. био је оптужен за велеиздају, затворен и спроведен у Аранђеловац пред војни суд. Ту се судило официрима умешаним у Тополску побуну која се догодила крајем 1877. године. Мада ни Илија М. Коларац ни Аћим Чумић, угледан правник и члан Касационог суда, нису припадали официрском кору, нити су на било који начин учествовали у тим догађајима, суђено им је пред војним судом. Коларац, пак, иако у дубокој старости, уважен и поштован од стране свих грађана, без доказане кривице, окривљен је за велеиздају и осуђен на пет година робије. У Пожаревац је спроведен као осуђеник. Аћим Чумић је том приликом осуђен на смрт, али је помилован на 10 година робије. Из затвора је изашао 1880, када су напредњаци дошли на власт, али се више није бавио политиком. Много је учинио за уређење Коларчеве задужбине. Умро је 1901. године. Ако се има на уму њихова осведочена приврженост династији Карађорђевића, онда се и ово хапшење донекле може разјаснити. Из тог периода остао нам је оригинални извештај који је за кнеза Милана сачинио члан београдског кварта који је извршио хапшење. Поред осталог у том извештају се наводи да је Аћим Чумић био миран приликом хапшења, да није давао отпор, да је своју жену тешио, да не брине, да ће се ускоро вратити, јер до њега нема кривице. Насупрот Чумићу, Коларац је жандаре дочекао горопадно, мада ни он није пружао отпор при хапшењу, али их је грдио и ружио таквим речима које из пристојности нису могле да уђу у извештај. После изрицања пресуде Илија М. Коларац је изјавио:
Пријатељима је још пре суђења говорио да је невин али да се ипак плаши "каквог белаја". У затвору је провео само неколико месеци. На дан 10. августа 1878. године проглашена је независност Србије те га је владар заједно са многим осуђеницима помиловао. У затвор је Коларац отишао здрав и крепак а вратио се болан и скрхан. Томе се не треба чудити јер је тада имао скоро 80 година и тешко је поднео оно кроза шта је све морао да прође. На дан када је одведен у Аранђеловац, 26. јануара 1878. године, предат је суду Коларчев тестамент. Дана 6. октобра 1878. по подне у 15,30 умире у својој кући на Стамбол-капији Илија Милосављевић Коларац. Ни на самртној постељи Коларца није напуштао здрав дух и реалистичан начин размишљања. Једном приликом кад су му дали најбоље вино из његова подрума, надајући се да га бар оно мало ојача, он им је, сркнувши га, одмах пребацио да ето и они, његови пријатељи, хоће да га упропасте кад точе најбоље вино а није празник. Али, и поред шала које је тако збијао, пријатељима је саветовао да, кад он умре, његово тело одмах пренесу у собу коју је за ту прилику одредио и најхитније запечате све његове касе, па тек онда да се брину око њега. Чим је прочитан тестамент, родбина Илије М. Коларца покреће низ спорова код свих надлежних судова да би се тестамент оборио а Коларчеви фондови међу њима разделили. Судски спорови су трајали пуне три године. Тек кад је Касациони суд новембра 1881. донео коначну пресуду под бројем 4149, тестамент је постао правоснажан и Одбор, који је сам Коларац одредио, преузео је фондове на даљу управу. Према тестаменту, Коларчеву задужбину чине два основна фонда: Књижевни фонд Илије М. Коларца, и Фонд за подизање српског универзитета. Први добротворни фонд И. М. Коларац основао је још за живота 1857, заједно са војводом Томом Вучићем-Перишићем. Те године су њих двојица суму од 250 дуката предали митрополиту Петру с циљем да се образује "Фонд за помињање оних који су изгинули за отаџбину". Идеју за оснивање тог фонда Коларац је добио после парастоса једном познатом српском устанику одржаном на београдском гробљу које се у то време налазило поред цркве Св. Марка. Пролазећи поред узвишења са којег је народу тумачен Хатишериф 1830. године, схватио је да полако падају у заборав они који су своје животе дали за отаџбину а којима више нема ко ни свећу да запали. Новац из тог фонда одмах је дат под интерес са каматом од 8%. Ускоро су израђена и правила Фонда И. М. Коларца и Томе Вучића-Перишића која су гласила:
Први такав парастос одржан је изузетно 22. фебруара 1857. године на Задушнице. Државне власти касније преносе одржавање тог парастоса на прву суботу после 22. фебруара којег је дана 1890. одређена светковина "проглас Краљевине". Управа Фонда то одлучно одбија јер је у супротности са жељама оснивача Фонда. О овом прота београдски Новица Лазаревић, 1. маја 1890, извештава Конзисторију и моли за упутство о будућем датуму одржавања парастоса. Покушано је да се тај парастос премести и на Видовдан, али је коначно, 1909. године, одлучено да се парастос одржава онда и онако како су то завештали Илија М. Коларац и Тома Вучић-Перишић. Та Задужбина је добила и свој назив Фонд за помен погинулим Србима у бојевима за ослобођење Србије од 1804. до 1815. године. Министарство просвете Срба, Хрвата и Словенаца доноси још и званично решење 10. октобра 1928. године, да се сваке године, прве суботе по Св. Андреји, у 10 часова држи овај помен. Према извештају Управе Фонда, у јулу 1895. године сума је износила 7.122,78 динара, а 1946. Задужбина Фонда И. М. Коларца и Т. Вучића-Перишића пријавила је III рејону у Београду ратну штету на основу изгубљене добити у износу од 5.464 динара. За живота И. М. Коларац учествује у оснивању још једне задужбине у оквиру Матице српске, чије седиште је до 1864. било у Пешти. Године 1861. у Новом Саду славила се стогодишњица Саве Текелије, бившег доживотног председника Матице српске. Том приликом је Светозар Милетић позвао присутне да помогну оснивање Правне Академије у Новом Саду. Коларац се одмах одазвао том позиву прилажући 400 дуката за ту намену. Новцем за тај фонд руковала је Управа Матице српске, али, поред свег труда и напора, до оснивања толико жељене Правне Академије није могло да дође. Предложено је да се тај фонд уступи Српској Великој Гимназији у Новом Саду која би евентуално могла да прерасте у Правну Академију. Да ли је Коларац одговорио на овај захтев Матице српске није познато, тек средства су остала у поседу Матице српске. На дан 25. фебруара 1877. године Илија Милосављевић Коларац је потписао свој тестамент. Из тог тестамента издвајамо:
Задужбина И. М. Коларца призната је Решењем Касационог суда бр. 4149 од 16. октобра 1881. године где стоји: Задужбина је намењена искључиво просветним циљевима и не дели добит међу својим члановима управе. Задужбина Илије М. Коларца радила је у смислу воље свога оснивача, а 1895, према записима М. Ђ. Милићевића, Фонд задужбински је износио: 9. октобра 1878. године 724.508,60 динара у злату 1. октобра 1895. године 1.294.220,09 динара у злату. За тих 17 година постојања Задужбине имовина је увећана за 569.711,49 динара у злату. Из Уредбе Одбора Коларчеве Задужбине, која је донета на предлог члана Одбора Стојана Новаковића, а потврђена 7. новембра 1881. године од стране Министарства просвете, проистичу сва права Одбора предвиђена Тестаментом. У Уредби Коларчеве задужбине у члану 12. стоји:
Главна контрола је имала обавезу да проверава: 1. Да ли се новци који су намењени Универзитетском фонду придају главници, 2. Да ли се Књижевни фонд умножава по Тестаменту. Како по Тестаменту остављени новац није био одмах довољан за остварење циљева Универзитетског и Књижевног фонда, то је предвиђено "да се путем камата умножава па макар то трајало и 30 година". Књижевни фонд је већ негде 1900. године достигао суму од 20.000 дуката цесарских, а Универзитетски је тек 1927. могао да почне да остварује одлуке Тестамента. Задужбински одбор је у међувремену о свом раду редовно преко новина извештавао јавност. Сaм Коларац је за живота, на седницама Одбора којима је председавао у свом стану, додељивао из Књижевног фонда награде и то не само за појединачна дела већ и за укупан допринос српској књижевности појединих књижевника. Награда је додељивана или у готовом новцу или су њом исплаћивани трошкови за штампање списа. Новчана награда је износила највише 100 а најмање 8 дуката. Коларац је, међутим, и директно помагао не само књижевнике него и друга за културу заслужна лица. У последњим годинама свога живота Коларац је говорио да су у његовом тефтеру забележене тачне цифре које показују колико је и кад разним писцима дао "на потпору српске књижевности". Сачуван је податак о томе да су у Коларчевој заоставштини пронађена писма у којима му се многи Срби, и не само Срби, обраћају за новчану помоћ или му се захваљују за већ указано добро. Из Књижевног фонда Коларчеве задужбине издато је до 1914. године око 120 књига. Након завршетка Првог светског рата Коларчева задужбина обнавља свој рад. Конституише се задужбински Одбор у саставу: председник Чеда Мијатовић, потпредседник Слободан Јовановић и чланови Ср. Стојковић, Богдан Поповић, Драг. Прендић, Тих. Ђорђевић и А. Белић. Одбор Коларчеве задужбине својим актом бр. 15 од 26. јуна 1927. године доноси Одлуку о подизању Коларчевог универзитета у Београду. Према овој Одлуци, Коларчев универзитет би имао да се схвати "као установа која би држала средину између Државних и Народних Универзитета. Са првима би имао сличности уређења, систематска предавања, нарочите курсеве за вежбања, полагање испита и издавање диплома и уверења, а са оним другима што би му предавања и курсеви били подешени за ширу публику". Књижевни фонд је књиге издавао у више библиотека, у којима су наши најеминентнији књижевници и научници штампали своја дела. Између два светска рата поред осталих издања овог фонда ваља поменути:
Наравно да ово нису сви наслови нити их је могуће на овом месту све набројати. Најпопуларније библиотеке Књижевног фонда биле су "Редовно издање", "Мала библиотека" и "Поучна библиотека". Задужбина Илије М. Коларца добила је током Другог светског рата Комесарску управу. Из извештаја о раду Књижевног фонда за 1943. годину види се да фонд није уопште коришћен пошто су му приходи услед ратних прилика били сведени на минимум. Главни део фонда састојао се од хартија од вредности (1.379.382,50 динара), које у току рата нису доносиле камату а готовина у износу од 609.773 динара предратних није била довољна за додељивање награда. Сви приходи који су се тада стицали потицали су од дворана Коларчеве задужбине. После завршетка Другог светског рата поднет је Извештај о пословању Задужбине Илије М. Коларца у 1945. години који је потписао председник Коларчеве задужбине проф. др Александар Белић. Из тог Извештаја произилази да је, "захваљујући својој добро фундираној имовини и финансијској ситуацији", Задужбина Илије М. Коларца до Другог светског рата са много успеха обављала своју културно-просветну мисију, а да се после рата Задужбина нашла у таквом стању да је већ у 1945. години њен даљи опстанак доведен у питање. Пред рат су главни финансијски извори Задужбине били: 1. непокретно имање код Кнежевог споменика, 2. непокретно имање на Краљевом тргу, 3. пољопривредно имање у општини супској и ћупријској, као и пољопривредно имање у Железнику, срез Врачарски, 4. приходи од интереса на улоге код банака, 5. приходи од хартија од вредности појединих фондова и 6. приходи од разних приредаба и предавања на Коларчевом народном универзитету. Услед разарања која је проузроковао окупатор, насталих политичких и друштвених промена после ослобођења, доношења нових закона о аграрној реформи и о валоризацији инвестиција, наступиле су велике промене у структури имовине Задужбине. Потпуно су уништене зграде на плацу код Кнежевог споменика (Трг Републике), а плац је експроприсан од стране општине. По новом закону о аграрној реформи, експроприсана су, такође, имања у општинама Супска и Ћуприја као и имање у општини Железник, срез Врачарски. Према овом Извештају, Задужбини су остале само незнатне вредности, као нпр. у евиденцији публикација Коларчевог народног универзитета те 1945. године налазило се још 46 наслова књига из библиотеке "Редовно издање" са 29.463 свеске, 10 наслова "Мале библиотеке" са 9.050 свески и два наслова "Поучне библиотеке" са 95 свески. Сачинитељу ових редова, у септембру 1989. године, на жалост, у тадашњој управи Коларчевог универзитета нису били доступни никакви подаци о послератном постојању и функционисању фонда Задужбине нити било какав траг Тестамента. Али, зато су се у изузетно луксузној управниковој канцеларији уз слике И. М. Коларца, Вука Караџића и Његоша у дивном полупразном библиотечком орману шепурила дела Јосипа Броза, Кардеља и Лењина. Ту се не може видети ни једна једина књига издата потпором Књижевног фонда, из ма ког периода његовог постојања, а њима је, руку на срце, и намењен тај орман. Напокон, Задужбина Илије М. Коларца дочекала је боље дане. На дан 1. априла 1992. године враћен јој је статус задужбине а што се тиче њене непокретне имовине, поступак за враћање је у току.
|
У
селу Колари родио се око 1800. године Илија Милосављевић, познатији по
надимку Коларац који је добио према имену свога родног села.
