Patrijarh Srpski Pavle

Bez osuda, otvoreno, očinski

[sećanja i razmišljanja]

Iz: Serbia i komentari (1993/1995), poseban otisak
Zadužbina Miloša Crnjanskog, Beograd, 1996.
Za uredništvo zbornika - Živorad Stojković
Za izdavača - Rade Đ. Mikijelj

Napomena izdavača:

Nj. Sv. Patrijarh Srpski Gospodin Pavle, zamonašio se "uoči Blagovesti 1946, u manastiru Blagoveštenje". Prvu verziju ovih svojih svedočenja, on je predao uredniku na Blagovesti 1996. Tog dana navršilo se i pola veka njegove monaške službe na svakoj dužnosti koju je vršio i sada vrši.

Posebne otiske priloga Nj. Sv. Patrijarha, u prvih 50 primeraka, uredništvo Serbie i komentara posvećuje godišnjici te njegove službe, jedinstvene u istoriji Srpske Crkve i našeg naroda.

Izdavači

Patrijarh Srpski Pavle

Bez osuda, otvoreno, očinski
[sećanja i razmišljanja]

Razni ljudi dobrih namera obraćaju mi se sa pitanjima, brigama pa i negodovanjima zašto se Srpska Pravoslavna Crkva, po njima, više bavi svojim unutrašnjim odnosima nego narodom za koji je Bogu odgovorna. Sveti Arhijerejski Sabor, čije redovno zasedanje uskoro započinje, jedini je koji punovažno odlučuje kada će se, i kako, naša Crkva obraćati javnosti, domaćoj i stranoj, a Srpska Crkva se kloni da to čini na uobičajen način, dnevnim povodima i pitanjima. Po sebi se razume da to ne može sprečiti, a i ne treba, da pojedini visoki predstavnici Crkve iznose svoja mišljenja u javnosti, naravno u svoje ime. Ako to sada ja činim, za mene važi isto što i za druge, bez obzira na dužnost koju vršim.

***

Zbornik Serbia i komentari posvetio je znatan prostor izvornim dokumentima, dokazima i svedočanstvima o stradanju Srpske Crkve za vreme Drugog svetskog rata. To je važan doprinos za razumevanje i potonje sudbine naše Crkve, može se reći do dana današnjeg. Jer, kraj tog rata nije doneo nikakve olakšice stradalnoj Crkvi, već mnoge nove nevolje. Izgnani episkopi se nisu mogli vratiti u svoje eparhije iz kojih su ih okupatori isterali, a šestoricu i pobili. Razoreni hramovi, manastiri, spomen-groblja i kosturnice, opljačkane riznice, oskrnavljene svetinje, stajali su u stanju u kakvom ih je za sobom ostavio okupator, a novu vlast kao da to nije mnogo ni doticalo. Još i sa oduzetim imanjima, Srpska Crkva bila je prepuštena da preživljava u sve težim okolnostima. Crkvena uprava ometana je u radu, a sveštenički poziv ponižavan ili prinuđivan da se odvaja od zakonite Crkve i organizuje svoja udruženja. Patrijarh Gavrilo Dožić, koga su Nemci prvog dana svoje okupacije uhapsili, zajedno je, sa episkopom Nikolajem Velimirovićem, kraj rata dočekao u zloglasnom logoru Dahau. Teško bolestan od dugotrajnog zatočeništva, tek se posle dve godine vratio u zemlju da preuzme svoju patrijarašku dužnost i 1946. zakaže zasedanje Svetog Arhijerejskog Sabora, prvo posle 27. marta 1941. Pored svega toga, Srpska Pravoslavna Crkva nijednim svojim postupkom nije se pokazala da je obezglavljena. Zahvaljujući odvažnom ali mudrom mitropolitu Josifu, izgnanom iz Skoplja, kao i preostalim članovima Svetog Sinoda, Srpska Crkva je i u najvećim iskušenjima uspela da sačuva prisebnost i patriotsku nepokolebivost. Sem pojedinaca koji su se opredeljivali ili povodili za događajima, niko u ime Crkve niti je bio okaljan saradnjom sa okupatorom, niti uvučen u službu domaćih, međusobno zaraćenih strana. Crkva je stajala uz svoj narod, a on je samo manjim svojim delom učestvovao u ideološkim deobama, dok je rat još trajao.

Predloženo mi je da, kao svedok i savremenik, kažem nešto iz ličnog iskustva o vremenu koje je nastupilo i traje, evo već pola veka. Iako nevoljno, a i nenavikao, pokušavam da udovoljim molbi koja mi je upućena, uveren u najbolje namere onih koji uređuju ovaj Zbornik.

***

Zahvaljujući diplomi tadašnjeg Teološkog fakulteta, uspeo sam da se, po dolasku ustaške vlasti u moju Slavoniju, vratim u razrušeni Beograd. Najpre sam, da bih se izdržavao, radio na građevinama, ali takve fizičke napore nisam mogao izdržati i razboleo sam se. Preporučen od svojih nastavnika, utočište sam nalazio u više manastira po Srbiji (Vujan kod Gornjeg Milanovca, Sveta Trojica kod Ovčar banje, Blagoveštenje u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri, najzad i Rača, pod Tarom). Otac Julijan poveo me je najpre u manastir Vujan, gde sam se, pošteđen težih poslušanja, najviše posvetio čitanju, jer je moj zaštitnik imao mnogo knjiga, znalački odabranih. Leta 1945. o. Julijan me zatim odveo u manastir Blagoveštenje, gde je bio premešten. Onde sam konačno doneo odluku da, oboleo na plućima, iako to kod mene nije bila "otvorena tuberkuloza", ne mogu biti sveštenik i posvetiti život tom uzvišenom pozivu, kome sam se od najranije mladosti zavetovao. Svestan, dakle, da taj poziv nije za mene i da, od malena bez roditelja, ne mogu imati svoju porodicu, zamonašio sam se, uoči Blagovesti, 1946.

Završetak rata nije doneo kraj iskušenjima ni narodu ni Crkvi. Sa odlaskom okupatora nije se povuklo i ono "zlo domaće", već je nastavilo da zavađa i zastrašuje ljude na razne načine, pod vidom borbe protiv narodnih neprijatelja. Lenjin je, kažu, posle preživljenog atentata na njega, nastavio da, u određene dane, prima ljude koji su dolazili da ga vide. Jednom se u redu posetilaca kod vođe Sovjeta našao i sveštenik iz mesta iz kojeg je Vladimir Uljanov poticao. Lenjin ga prepozna i podviknu mu: "Šta ti tražiš od mene? Da moliš za Crkvu, je li?! S Crkvom je svršeno!" - Prepadnuti sveštenik se pokloni i reče: "Došao sam da vam se zahvalim što ste rusku Crkvu oslobodili od ropstva." Još nezalečen, Lenjin se zanese i čuvari pritrčaše da ga pridrže. U tom metežu zahvalni crkovnik se izgubi, a Lenjin, kad je došao svesti, naredi da se taj i taj sveštenik nađe u Moskvi i odmah strelja.

Ne bih mogao da sada, naknadno, govorim jesam li i ja, na nova stradanja naroda, pod novom vladavinom koja se odmah čvrsto uspostavila, gledao kao na kakvu Božju kaznu što je narod okretao leđa Crkvi, još u međuratnom vremenu. Na to je sa gorčinom ukazivao Vladika Nikolaj, u svojim zapisima iz Dahaua. Nisam tada razmišljao ni o onoj, ne samo uprošćenoj već i iskrivljenoj poštapalici da je "svaka vlast od Boga". Dok sam bio u Rači, mi u manastiru nismo živeli izdvojeno od naroda, tako da smo saznavali šta se događa oko nas i u kakvom smo vremenu. Svoje teskobe i slutnje mi monasi uprezali smo u dnevne poslove koje nismo uvek stizali da posvršavamo do večeri. Nekad bismo uzimali samo po komad hleba i čitav dan radili u polju, nadgledali manastirsku stoku, dovlačili drva iz šume. Jedno vreme radio sam i u manastirskoj vodenici. Jedva smo čekali veče ne samo radi odmora, već da se u molitvi saberemo. Nema većeg blaženstva nego kad umoran čovek nekako samog sebe umanji dok se moli. Tada se sav svede samo na sušti čin molitve: da se izbavimo kao narod i ljudi. Treba služiti Bogu, mislili smo, ma ko da je došao, i to je za nas bio najdublji smisao monaškog života. A u časovima iskušenja, kad ne bih imao odgovora ni samom sebi zašto nas, posle velike nesreće od tuđinskih okupacija, sada sustiže neko nepojamno ukletstvo od nas samih, pomišljao sam na reči razljućenog Gospoda koji preti Jevrejima da će im za kaznu poslati Cara Vavilonskog Navuhodonosora. Ali sve vreme otada, ne prestajem da mislim na ono što sam doživeo i, za čitav život, poneo iz manastira Svete Trojice kod Ovčar banje.

***

U Sv. Trojicu doveo me je moj školski drug, jeromonah Jelisej Popović, negde s proleća 1942. Manastir je dobro vodio svoju ekonomiju, tako da su mogli da me prihrane, a davali bi mi lakše poslove. U konaku je bio još jedan tuberkulozni bolesnik, mladić, koji je došao sa ocem, izbeglicom iz istočne Bosne. Ne sećam se kako su odande dospeli do manastira, ali se otac nama činio ded, pa smo ga svi zvali Čičom. Umeo je da popravlja krovove, zamenjuje dotrajale grede, a naročito da pravi delove za kola, tako da je stalno bivao pozivan na rad po okolnim selima. Svu zaradu ostavljao je manastiru koji mu je primio sina. Donosio je sa posla i sve najbolje od hrane što bi mu davali iz kuća u kojima je radio. Mladić je, međutim, kopnio, a otac sve činio da ga spase. Čiči, Bosancu (zaboravio sam mu ime), ustaše su zaklale sve četvoro zatečenih u kući, kada su je opkolili: majku, ženu, ćerku i mlađeg sina. Posle svakog večernja, dugo bi on sam stajao kraj četiri upaljene sveće, a nama je ostavljao veliku, na pultu desne pevnice, da je zapalimo za zdravlje. Kad je mladić već sasvim zanemogao, Čiča je prestao da odlazi u sela i nije se odvajao od sina. Posle dve noći u groznici, mladić je izdahnuo. Čoveku, kome je sve pobijeno, Bog je uzeo i sina, jedino što je još imao. Mučio sam se, i još uvek se mučim, da razumem volju Božju. Osećao sam se gotovo krivim što Gospod nije uzeo mene, nego to bespomoćno stvorenje koje mu je, mora biti, bilo milije. Otac, skamenjen, samo se prekrstio, a kada su iguman i još dvojica starijih monaha, prišli upokojenom, Čiča se izmakao iz sobice i uputio crkvi. Otac kao da je bolje od mene razumeo Božju volju. Sa nekom posebnom pobožnošću učestvovao je u svemu oko sahrane i posle nje. Čiča je sam načinio sanduk i sam iskopao raku. Ostao je u manastiru i po čitav dan radio na poslovima koje je sam nalazio. Sa strahopoštovanjem gledao sam u tom čoveku jedan starozavetni lik, kao živu istinu o čoveku, sve življu što je nepojamnija. Smrt je kraj mukama, a stradanje opustelog čoveka najveće je iskušenje. Dečak se upokojio u Gospodu a otac, posmatrao sam ga, sa smirenošću mučenika žalost za sinom iskupljivao je trpljenjem. Što je ono teže, uteha kao da postaje veća.

Nastalo je vreme u kome kao da se nešto neprirodno, usiljeno radi i nekom rascepu vodi, ne samo među ljudima nego i u samom sebi. Teško mi je bilo tu novu sudaniju shvatiti kao Božju volju ili se, možda, nisam mirio sa tim. Činilo mi se da živimo u velikim iskušenjima kojima valja odoleti duhovnom snagom. Ničeg drugog nije bilo, niti je otada moglo biti, da bi nešto izmenilo u poretku koji je nadzirao čitav javni, a u mnogo čemu i lični život ljudi. Pod Tarom i niz Drinu narod je u tim prvim posleratnim godinama ostao veran Crkvi; u manastir je svet dolazio ne samo o praznicima i ne samo stariji nego, u mnogo većem broju, mlađi ljudi. Tako je bilo sve dok se nije počelo sa podizanjem fabrika, a mlađima postalo primamljivo da se domognu grada i ostave selo. Mislim da time počinje krupan preokret u životu, običajima, pa i duhovnim vrednostima našeg seoskog naroda.

***

Svojim dolaskom na Kosovo, za episkopa Raško-Prizrenskog (1957), video sam i drugu stranu iskušenja srpskog naroda. Pošto je od Stare Srbije načinjena autonomna oblast Kosova i Metohije, Srbi su odjednom u svojoj zemlji postali manjina, kao u tursko doba. Već u svojim prvim episkopskim izveštajima, ukazivao sam da, iako su Srbi na vlasti, Kosovo u stvari drže Šiptari. Za vreme Drugog svetskog rata njihov narod, najvećim delom, dočekuje talijansku okupaciju kao svoje oslobođenje, jer se po prvi put Šiptari iz Albanije ujedinjuju sa onima na Kosovu, u Metohiji, Zapadnoj Makedoniji. Stvorena je Velika Šipnija, ali bez obzira što je ona trajala koliko i okupacija, kao talijanski protektorat, ona je masama, opčinjenim od njihovih vođa, ostala kao jednom već zadobijeni nacionalni cilj, koji treba sačuvati. Uveravani da će se privremeno izmenjene prilike promeniti, oni su samo čekali, a umnogome i dočekali, da se izgubljeno vrati. Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom Sinodu, jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije daje Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski. Tako se ponašao običan svet, na razne načine, sem starijih koji su osuđivali nasilja i lakomosti da se dođe do komšijske kuće ili zemlje. Među tim svetom bilo je ljudi koji su znali za svoje srpsko poreklo i osećali da se sprema nešto što dobru ne vodi.

Poznato je da je u Dečane, ispod ćivota Svetoga Stefana Dečanskog, zarad svojih nevolja dolazilo mnogo Šiptara, ponekad čak i u većem broju nego Srba. Desio sam se jednom u porti manastira i čuo razgovor, kada je iz crkve izlazio Šiptar sa majkom, ženom i bolesnim detetom. Jedan mladić, doseljenik iz Crne Gore, koji se tu zatekao, upita nesrećnog oca: "Šta ti ovde tražiš od našeg sveca?" - "Ja nisam došao ni vašem ni našem svecu" - odgovori Šiptar - "već svecu Božjem. A kad je Božji, onda je on i vaš i naš. Jer, da svetac misli ono što mislimo ja i ti, ne bi mu dolazili ni ja, ali ni ti." Crnogorac ućuta, a Šiptar mi priđe da traži blagoslov za dete.

Na Kosovu se sve činilo da narodi žive zatvoreno, svako u sebe. Najviše smo mi obmanjivali sami sebe. Omraza kao da je bila jedina prava istina o Kosovu koju sam, nažalost, uvideo. Vekovima vaspitavan da živi plemenskim načinom života, u poslušnosti i predanosti onima koji ga vode, šiptarski narod je upućivan da mu neprijatelji budu svi oni koji govore, veruju i žive drugačije. Kao da je uticajnija na njihovo velikošiptarsko samouverenje bila ideologija, bliska vladajućoj Albaniji, nego islamska veroispovest, ma koliko se njihovi verski vođi priklanjali zahtevu za Kosovo-republiku. Sve ovo govorim o vremenu pre nego što će doći do otvorenih sukoba 1981. izazvanih pobunom, ne zato što su obespravljeni, već što im svi zahtevi nisu bili ispunjeni. Oni autonomiju nisu izborili, nego su je dobili, iako je Velika Šipnija izgubila rat. Njima je naruku išla politika federativne Jugoslavije i toga su bili svesni oni koji su pripremali nemire i nezadovoljstva kosovsko-metohijskih Šiptara. Ona iz 1981. bila je, koliko znam, prva pobuna do koje je došlo zato što se preko hleba autonomije tražila pogača republike za sebe.

Po sebi se razume da za takvo stanje na Kosovu krivicu ne snose samo Šiptari. Njih su podržavali i podbadali ne samo iz republika bivše zajedničke države, Jugoslavije, već i iz stranog sveta. Ali, mene se najviše dotiče saučesništvo političkih ljudi našeg naroda.

***

Ne znam kako se ponašala nova vlast kad je ugušivana balistička pobuna na Kosovu, koja je, pri samom kraju rata, uz pomoć Nemaca, htela da održi Veliku Šipniju. Sudeći po tome kako je domaća vlast postupala u širim delovima Srbije prema svojim protivnicima, nije moglo biti dobro. Više puta sam nailazio na podatak da je, samo po oslobođenju Beograda, oktobra 1944, više hiljada ljudi pobijeno, a da nisu ni suđeni. Ništa bolje nije bilo ni po pojedinim okruzima Šumadije ili zapadne Srbije, da bi se ona očistila od navodnih izdajnika, razne vrste. Da ne govorim i o nasiljima pod kojima se vršio zloglasni otkup žita i stoke od seljaka, a ljudi terani na prisilan rad. Kad je tako bilo u onoj Srbiji, u kojoj sam živeo desetak prvih, posleratnih godina, može se zamisliti kako je prošao šiptarski narod posle masovne pobune "balista", i kako je ona ugušena. Poznat je i otpor nasilnom mobilisanju Šiptara i slanju na Sremski front, ali je poznato da su za Sremski front mobilisani bivali i nepunoletni srpski mladići, bez jednog jedinog dana vojne obuke. Često su iz školskih klupa slati na front. Verujem da je surovosti i bezakonja bilo i u tako mnogo spominjanoj* akciji oduzimanja oružja šiptarskom stanovništvu na Kosovu. Svaka vlast je bezdušna kad sprovodi takve mere jer stradavaju i mnogi nevini. Pri tome su stradavali i Srbi, jer se "po ključu" radilo, da bi se zadovoljila "objektivnost", pa se oružje kupilo i od njih, iako ga oni, pod Šipnijom, nisu ni mogli imati. Za jednog sveštenika u Prizrenu, uhapšenog posle 1945, na nekoliko kucanih stranica napisana je bila optužnica protiv njega i njegovog rada. Kada mu je bila pročitana, on je samo začuđeno odgovorio da u vreme nedela, koja mu se stavljaju na teret, uopšte nije bio u Prizrenu, nego interniran u Albaniju. Pušten je, ali odmah uhvatiše drugog sveštenika da bi mu, na osnovu od reči do reči iste optužnice, sudili i naravno osudili ga. Takvih postupaka, ruku na srce, moralo je biti i prema Šiptarima. Ne mogu da opravdavam bilo čije nasilje, pogotovu što ga je vršila vlast, vojna ili policijska, koja nikako nije bila samo srpska, ali su se kaznene mere pripisivale samo Srbima. Umesto na otpor i odbojnost prema okrutnoj vlasti, Šiptari Kosova i Metohije podstrekivani su na mržnju prema Srbima.

Stalno je isticano bratstvo i jedinstvo a u praksi je izazivano podozrenje među narodima koji žive u zajedničkoj državi. Kao tamošnjeg episkopa mene je stalno brinuo doprinos srpske strane u stvaranju međunacionalnih razdora, posebno na Kosovu i Metohiji. Podsetio bih, na primer, da spomen-hram u Đakovici (1950) nisu srušili Šiptari, već politički aktivisti među Srbima, skupljajući potpise građana čak i među pojedinim sveštenicima. Gračanica nije dirana za vreme italijanske okupacije, ali je taj manastir, jedna od najvećih svetinja ne samo Kosova, jedno vreme bio i istražni zatvor nove vlasti posle Drugog svetskog rata. Hapšenike su držali čak i u priprati hladne crkve, a ne verujem da bi se iko drugi usudio da je tako skrnavi kao siroti Srbin, razmetljiv u ulozi islednika. Ideologija koja je vladala zemljama Istočne Evrope, pa i našom, bila je ideologija mržnje, između ostalog. Govorilo se: kad nije uspela da podsticanjem klasne mržnje izazove svetsku revoluciju, pribegla je izazivanju međunacionalnih mržnji, i odista je u tome najviše uspela na ovim našim prostorima. Vekovnom nasleđu sukoba i nasilja na Kosovu i Metohiji ideologija federativne Jugoslavije dodala je nove razdore, na nesreću i šiptarskog i srpskog naroda.

Moramo istinama pogledati pravo u oči. Šiptarske vođe iskoristile su prilike u komunističkoj Jugoslaviji da svoje neprijateljstvo prema Srbima oglase kao ugroženost od njih, a pripreme za svršeni čin otcepljenja da predstave kao nužnost nasilne zaštite od "nasilja". To je za mene jedno od suštinskih pitanja Kosova.

***

Na sva hapšenja, naročito mladog sveta posle demonstracija 1981, i kasnije, gledao sam kao na razlog više da se zlo uveća. U zatvorima su ležali zavedeni ljudi, a političari ili profesori, koji su ih podjarivali da traže Kosovo-republiku, pošteđivani su. Oštre, odoka izricane presude delovale su razorno, i nikakvog smirivanja nisu donele, sem što su buntovi i borbe za nacionalne ciljeve Šiptara prelazili u tajna zaverenička okupljanja.

Ljudska prava najteže su bila kršena u vreme šiptarske vladavine Kosovom. Lična karta koju i sada imam (jer sam još uvek kosovski penzioner), izdata mi je 1979, u Prizrenu. Na njoj je sve ispisano prvo na šiptarskom, pa na srpskom. Čak i na koricama legitimacije stoji najpre šiptarski naziv za ličnu kartu, krupnim slovima, a ispod toga na srpskom. Tako u vreme SFR Jugoslavije, za kojom se uzdisanja smatraju naprednim, najzvaničniji lični podaci o episkopu jedne od najstarijih srpskih eparhija, izdati su najpre na tuđem jeziku. Eto malog primera kakva su bila, i ostala, ljudska prava na šiptarski način.

Kosovo je danas postalo međunarodno pitanje zbog, kako se stalno poteže, "kršenja ljudskih prava nad Šiptarima na Kosovu", a nije uspelo da se postavi, tada, ni kao međujugoslovensko, kada su stradavali Srbi na Kosovu za čitavo vreme moje dugogodišnje vladičanske službe onde. Crkva je protiv nepoštovanja ljudskih prava svuda u svetu, a pogotovu kod nas, ali valjalo bi se zapitati i o kršenju ljudskih dužnosti. Jedno je otpor prema vlasti koja ljudska prava zakida i samim Srbima u Srbiji - od dečije zaštite, zdravstvenog osiguranja, penzija, staranja o golom životu besprizornih i bespomoćnih, do lične bezbednosti, zapošljavanja, organizovanih postavljanja na odgovorne dužnosti ideološki pogodnih, a ne stručno sposobnih i moralno uglednih ljudi. Drugo je, međutim, kad Srbiju ne kao režim, već kao državu, takvu kakva nam je danas, ne priznaje velika većina Šiptara, iako su oni još uvek državljani te postojeće zemlje. Vlastima je, međutim, dužnost da im bude teško na poslu koji obavljaju i da na izazove građanskog bojkota postupaju krajnje obazrivo. Veća je šteta i najmanja brutalnost od uzdržavanja u primeni sile. Makedonski Šiptari su u istom položaju, možda i u većoj demografskoj prednosti, u odnosu na celinu tamošnje republike, ali oni Makedoniju priznaju za svoju državu. Isto to čine i Mađari u severnoj Bačkoj, ali su jedino Šiptari Kosova i Metohije uzeli pravo da budu izuzetak, da svoje zahteve postave kao međunarodno pitanje i da u sve većoj meri rastroje Srbiju.

***

Preostali Srbi na Kosovu deluju razbijeno, žive u neizvesnosti i beznađu. Teško im je da razumeju svoje stanje, kao da žive u tuđoj zemlji. Podiže se nova crkva u Prištini, na primer, iako se samo nekoliko kilometara od grada nalazi veličanstvena Gračanica, uglavnom prazna, sem o praznicima. Previđa se, pri tom, da je tako reći preko puta manastira, u istoimenom srpskom selu Gračanici, jedna kuća prodata i postala šiptarska. Razumem pobude da se ponovo podignu Sveti Arhanđeli na ruševinama zadužbine cara Dušana, ali se pitam kakva bi to bila obnova bez istog kamena i mermera, od kojih je carski manastir građen. Obnoviti ga u pravom smislu značilo bi razrušiti Sinan-pašinu džamiju u Prizrenu, a to sami prizrenski Srbi, starosedeoci, nisu dozvolili 1912. godine, kada je srpska vojska oslobodila Prizren od petovekovnog turskog ropstva. Sve ovo govorim zato što smatram potrebnim da se svestrano sagleda stanje na Kosovu. Pravedno rešenje za oba naroda koji žive na njemu mora se tražiti strpljivo, bez ucena i pretnji bilo koje strane, ali i bez kratkoročnih nagodbi. Kosovsko pitanje je u toj meri sudbinsko da ne može biti samo političko. Svi odgovorni za Kosovo i Metohiju moraju biti pitani, a ne pred svršen čin dovedeni. Srpska Crkva, blizu osamsto godina istorijski i ljudski odgovornija za Staru Srbiju od sadašnje države, najmanje se pita za tu postojbinu svetinja koje su nam zavetovane.

***

Rekao bih nešto i o problemu koji se najčešće poteže, pod vidom ljudskih prava. Veliki je greh sprečavati začeće i izvršiti čedomorstvo, o tome upozorava ljude ne samo naša hrišćanska Crkva. Ali nije mnogo manji greh služiti se rasplođavanjem kao sredstvom određene ideologije, da bi se populacijom vršila osvajanja ili prisvajanja određenih geografskih i istorijskih prostora. Veštačko podsticanje nataliteta gubi svaki smisao čovečnog održavanja ljudske vrste. Koliko dece u svetu umire od gladi, golotinje, ili bez krova nad glavom, zato što se onima koji ih rađaju ne pružaju najneophodniji uslovi za novorođenčad, tako da deca postaju živi kosturi od malih nogu. Ima raznih vrsta nasilja. Programirano razmnožavanje sve više postaje novo sredstvo takvog nasilja. Kad šiptarski vođi, u poslednje vreme, sve češće ponavljaju "čije ovce, njegova i planina", oni samo pokazuju da je nomadski put majorizacije na Kosovu jedina osnova njihovih razloga i prava na drugu albansku državu u našem susedstvu.

Na drugoj strani problema Kosova stoje naše svetinje. Njih ne uzima u obzir ni sadašnja državna vlast u Srbiji, zaokupljena ustavnim položajem republike, administrativnim, privrednim i drugim pitanjima u kojima druga strana ima ne samo prednost većine stanovništva, već i vodeću ulogu u privredi čitave pokrajine. Kad su 1913. velike sile vršile razgraničenja između tadašnjih kraljevina Srbije i Crne Gore, s jedne strane, i upravo uspostavljene države Albanije, uz sve pritiske austro-ugarske strane da i Dečani budu u sastavu Albanije, Jovan Cvijić, naš glavni ekspert na konferenciji u Londonu, pokazao je pregovaračima snimke carske lavre, sa čitavom naučnom dokumentacijom tada čuvenog francuskog vizantologa Gabrijela Mijea, i Visoki Dečani ostali su Srbiji, odnosno Crnoj Gori. Iako, u svemu, inače, antisrpska, i Austro-Ugarska je prihvatila da Dečani imaju prednost nad demografijom.

Sadašnja vlast u Srbiji očito ne zna za taj vrlo važan međunarodni primer. A kako bi i znala kada ni na Vidovdan 1989. predsednik Srbije nije samo nekoliko kilometara pošao od Gazimestana da vidi Gračanicu, "najlepši primer crkvene arhitekture u Evropi XIV veka", kako je napisao i drugi svetski vizantolog, Englez Stiv Ransiman. A u Gračanici su se tada nalazile i mošti Sv. Kneza Lazara, koji nije bio samo crkveni svetitelj već i vladar, vrhovni komandant čitave srpske vojske koju je poveo da bi zaustavio osmanlijsku najezdu, i koji je u borbi poginuo. Takvom Knezu pripadale su i najviše državne počasti, ali predsednik Srbije, kako je sleteo, da bi samo održao svoj govor "u srcu Srbije", odmah se, istim helikopterom, udaljio od nje, kao i od miliona okupljenih ljudi. Pitam se: kako će o sudbini Kosova pregovarati i presuđivati ljudi koji ne znaju šta zapravo srpski narod ima na Kosovu, i da li im je najpreča obaveza sačuvati upravo ono do čega im nije mnogo stalo, na svu našu nesreću.

***

Tzv. "internacionalizovanje Kosova" postaje ne samo srpsko, šiptarsko ili balkansko pitanje, već i znatno šire; ono otvara mnoge druge i dublje probleme od geopolitičkih. Verujem da je te okolnosti morala uzeti u obzir i čuvena međunarodna izdavačka kuća "Jaka Buk", sa sedištem u Milanu, koja je u nekim svojim izdanjima, o našoj zemlji, spomenicima Kosova i Metohije davala veoma istaknuto mesto. Čitav jedan broj svog časopisa, važnog za otkrivanje pojedinih svetskih kultura, milanski izdavač je posvetio Srbiji, a na više stranih jezika objavio i značajno delo Sime Ćirkovića Srbi u Srednjem veku. Ovih dana, direktor kuće, g. Sante Banjoli, sa znalačkim osećanjem za pravu temu, u pravo vreme, zajedno sa svojim saradnikom, g. Aleksandrom Stefanovićem, obavestio me je o svojoj odluci da objavi posebnu knjigu o crkvenim spomenicima na Kosovu. Bilo bi to reprezentativno umetničko izdanje, na četiri strana jezika. Takvom knjigom o Kosovu kuća "Jaka Buk" učiniće više nego iko drugi za pravo razumevanje pitanja koje zadire i u osnove evropske civilizacije, kao i samog Kosova koje je vekovni deo njene umetničke i duhovne celine.

Knjiga o Kosovu, na glavnim svetskim jezicima, morala je uveliko do sada biti objavljena već i iz državnih razloga, o državnom trošku. Monografija Zadužbine Kosova, štampana još pre desetak godina, obavila je glavni posao i samo ga je sažeto trebalo prilagoditi za inostrano izdanje. Sredstava za to, međutim, nije bilo, kao što ih nema ni sada, ali će Crkva nastojati da, sa svoje strane, ipak nešto doprinese što skorijem objavljivanju milanskog izdanja. Ono zahteva znatna materijalna ulaganja, a Crkva bi mogla učestvovati u raznim poslovima oko novih snimanja spomenika, prikupljanja i prevoda tekstova, kao i u mnogim drugim tehničkim uslugama. Ali, Crkva se neće državi Srbiji obraćati ni za kakvu pomoć, niti primati priloge od moćnih banaka koje su umnožile svoja poslovanja sa stranim zemljama, i stekle nepojamna bogatstva u zemlji najveće bede srpskog naroda, posebno ovog izbegličkog, još uvek nezbrinutog. A velikih bogatstava, pogotovu naglo stečenih, valja se čuvati. Tako smo morali odbiti i ponudu prebogatih dobrotvora da oni sami, o svom trošku, završe čitav Svetosavski hram. Taj hram je počeo da se gradi, pa neka se i završi, kada dođu bolja vremena, svenarodnim prilozima.

***

Srpski narod na Kosovu ima znatno veće, skuplje blago od svake imovine po planinama i ravnicama. Samo iza prokletija neznanja šta blago naših svetinja znači, nalaze se ključi za razumna rešenja more koja truje oba naroda, a preti i svima susedima. Jer, Kosovo nije zemlja samo preostalih Srba na njemu, niti je samo Srbija, ali Kosovo danas nije i samo srpsko! Pogledati takvoj istini u oči nije lako kao što ništa lakše nije imati hrabrosti i da svesno žrtvujemo sve, sem onoga bez čega ne možemo i ne smemo, da bismo opstali kao hrišćanski narod. Ako se obe strane pošteno suoče i počnu govoriti kao ljudi, dobra volja neće biti shvaćena kao slabost, već kao jedini pravi put da se izađe iz pakla za nedužni narod, i njihov i naš. U svakom slučaju, bolje bi nas razumeo svet koji nam još uvek okreće leđa, svakako i našom krivicom, ali i njihovim neznanjem, kobnim za politiku svemoći.

Sa svoje strane, budimo ono što u svojoj osnovi i jesmo: narod Jevrosime majke, čojstva i junaštva, "jetrvice adamskog kolena" - narod sevapa, pravičnosti, istinoljublja, a ne narod inata, ljutih kavgadžija i hajdučija. Borben, ali nikad ratoboran, da brani svoje a ne da osvaja i osvete čini. Malo koji narod u svom jeziku ima reč zadužbina, koja znači i rad, život, zavetovanje, a ne samo prilog za dušu. Svetinje su naše svetlost u kojoj vidimo Vaskrslog Spasitelja svog, ali i Sin Božji gleda nas. Mnogi danas hoće da budu Evropa i dobro je što to hoće. Kao svetosavski narod mi smo u Evropi već vekovima, i to u onoj uzvišene duhovnosti koja je od Istoka išla ka Zapadu. Mi smo u njoj ne samo sa sazvežđima svojih svetinja, već i sa jednim od prvih evropskih zakonika, Dušanovim, kao i sa čitavim našim umotvorom, od najstarijih do najnovijih vremena. U njemu je i zakonik narodne mudrosti, jezika, sveg našeg istorijskog i duhovnog postojanja. Držalo nas je to kroz dugovekovno življenje na svojim zemljama i svojim ognjištima, danas razorenim upravo onde gde je bilo najviše ljudske snage i čestitosti.

***

Vladika Petar II, izabran da nasledi svog strica, Svetog Petra Cetinjskog, i u svojoj sedamnaestoj godini postane gospodar Crne Gore i Brda, u prvom svom službenom pismu on gotovo zaplašeno priznaje da ga je to breme našlo "nevična i nespremna". Kad je izbor za Srpskog Patrijarha (1990) pao na mene, u svojoj sedamdeset šestoj godini osećao sam se slično. Pribrao sam se kad sam shvatio da primiti najviši čin znači prednjačiti u službi i staranju, a ne u starešinstvu. Smatrao sam da i prava koja bi mogao imati Predsednik Svetog Arhijerejskog Sabora i Sinoda ne treba da koristi nego da, koliko može, utiče na odluke najviših crkvenih tela, ili na postupke predstavnika Crkve. Da li moj način rada odgovara potrebama Crkve danas, i da li se zato javljaju neke samovolje, čak i samovlašća u Crkvi, kako me ponekad prekorevaju - nije moje da govorim. Svestan sam, međutim, da Sabornost Crkve nije isto što i svetovna demokratija. Sve sam uvereniji da se o pojedinim važnim predlozima ne može odlučivati prostim većinskim glasanjem nego, kad postoje razlike, a uz većinu nije i patrijarh, onda da se odluka ne donosi, već da se novim predlozima dolazi do dogovora o zajedničkom rešenju. Ali, svetovni običaji prodiru i u Crkvu, a ja spadam u one koji nemaju ni volje ni snage da se bore za svoj autoritet. U Pravoslavnoj Crkvi niko ne treba da bude autoritaran, već samo evanđeoskim i kanonskim pristupom valja privoleti drugog na opšte dobro Crkve.

Često mi zameraju što dopuštam da budem zloupotrebljavan, kako kažu, ali ja radije mislim na narodno iskustvo: "Ko se vrabaca boji, taj proso ne sije." Moram reći da svu pažnju poklanjam mišljenjima sabraće arhijereja, jer je njihovo i pravo i dužnost da budu otvoreni. Svako od njih ima neku svoju muku, svoju odgovornost, i to se uvek mora uvažavati. Smatraju me, verujem, za neodlučnog. Samo, ja tu slabost vidim i kao obavezu da shvatim svaku od strana koje različito vide tako zamršene pojave i događaje u našem vremenu. Kad treba da se donese kakva krupna odluka, priklanjam se uglavnom onoj koja i meni pada najteže. Ali nezahvalne dužnosti su valjda i jedine prave dužnosti kojih se valja prihvatati. U čiji drugi sud da se uzdam ako ne Onoga kome se stalno molim da me nauči kako je najbolje da činim za dobro Crkve i naroda.

Dolaze do mene i negodovanja, sa raznih strana, što primam ili na razgovore odlazim ljudima od kojih mnogi zaziru. Sem službenih obaveza da primam - a i one mi, priznajem, teško padaju - najviše zazirem od onih nezvaničnih poseta koje se najavljuju kao "samo u četiri oka" i prosto mi, uz određena posredovanja, bivaju i iznuđene, a ispostavi se da im je stalo samo do novinske vesti o prijemu u Patrijaršiji. Toliki su vođi političkih stranaka opozicije dolazili kod mene, neki su me zvali i da ih posetim u zatvorskim bolnicama. Protestuju potom što primam njihove protivnike. A niko ne govori šta je kome rečeno u tim susretima; najvažnije im je da su bili u Patrijaršiji. Biti izvan politike, za mene znači ne praviti razlike među strankama. Crkva ne odbija ni one koji misle da su nevernici, pogotovu kad i oni traže načina da dođu u Patrijaršiju, svejedno iz kakvih namera. Uostalom, ja sam svešteno lice, a sveta tajna sveštenstva ne pravi odbir koga ćete primiti i saslušati, ako ga neka muka vodi do vas. A i grešnici su uglavnom veoma nesrećni ljudi, naročito kad su prepuni sebe. Uostalom, sve to spada u nezahvalna posla o kojima sam govorio. Samo je Spasitelj mogao biti taj koji je jurio trgovce iz hrama.

Manje se, međutim, zna da sam, tokom prošle i pretprošle godine, u više navrata pozivao na savetovanja ugledne ličnosti među naučnicima, književnicima i drugim kulturnim poslenicima. Bili su to ljudi van političkih stranaka, različitih shvatanja i iskustava, koji su svoja mišljenja iznosili otvoreno, ponekad, rekao bih, kao da se ispovedaju. Iako van javnosti, kako bi i trebalo da bude kad se ozbiljne stvari razmatraju, to nisu bili nikakvi tajni razgovori, već u svemu samo savetovanja, u atmosferi poverenja i međusobnog uvažavanja. Ljudi bi se u tim susretima otvarali i ponekad iskazivali takva upozorenja da ih je teško bilo slušati, a pokazalo se da su se neka od njih, kasnije, nažalost i obistinila. Razgovorima bi prisustvovali i poneki od arhijereja, koji bi se tada zatekli u Patrijaršiji, tako da je povremeno dolazilo i do dijaloga. Sa najvećom pažnjom pratio sam razmišljanja umnih, razložnih ljudi koji savesno znaju šta govore i čija bi kritička mišljenja znala biti nekad i oštra, iz osećanja odgovornosti i najčistijih pobuda. Trebalo je da sastajanja budu redovnija, da se sastav pozvanih proširi, a glavnim pitanjima oko Bosne, Hercegovine, Krajina, Kosova, Makedonije, posveti po čitavo jedno veče. Međutim, došlo je do zastoja i, posle više meseci, kad se naziralo pogoršavanje stanja koje se okrenulo protiv nas, osetio sam potrebu da mi iz Crkve čujemo umne ljude dobre volje i pozvao sam na savetovanje desetak takvih koji ranije nisu dolazili. I oni su sa najvećom pažnjom iznosili svoja odmerena ali otvorena upozorenja. Bio sam, moram reći, dirnut što imamo tako razborite, dostojanstveno zabrinute savremenike, a njihov broj mora da je mnogo veći, jer prave, čestite ličnosti obično su povučeni ljudi. Velika je šteta i nesreća što tamo gde se odlučuje o sudbini svekolikog našeg naroda nije dolazilo do sličnih, samo još širih okupljanja na kojima bi se od savetovanja prešlo na prave dogovore kako da se izbavimo iz najgoreg koje nam se spremalo i možda sprema.

Ostao sam, zato, zahvalan svim učesnicima na razumevanju namera Patrijaršije. Nije to bio pokušaj da se na mala vrata otvara pitanje ponovnog uspostavljanja Crkveno-narodnih Sabora, već traženje načina da se, u ovo presudno vreme, saslušaju mišljenja i saveti ljudi najboljih namera. A takvih ljudi nema samo u naučnim i javnim ustanovama; ima ih u svakoj službi, na svakom radnom mestu, gde se sposobnostima i čestitošću stiče i veći ugled od kakvog zvanja ili položaja u društvu.

Prestanak oružanih sukoba još nije kraj rata. Pravi mir počinje tek sa prestajanjem mržnje, kad i oni koji sebe smatraju pobednicima, i oni koji se osećaju pobeđenima uvide da su na gubitku svi, svejedno ko manje ko više. Jer, poražen je čovek bilo na kojoj strani da se nalazio. Taj poraz neka nas vodi pokajanju pred Bogom, a ne pogruženosti i otuđenju što nismo zaslužili Njegovu milost. Na svakoj od sukobljenih strana preteških će žrtava biti od posledica rata. Dugo će još biti neprežaljenih, nezalečenih, nezbrinutih, ponižavanih u neizvesnostima za svoje životne sudbine, a pustoš će ostati u njihovim i našim dušama. Mnoge će generacije nositi ožiljke strahota kroz koje smo prošli i zato svako od nas mora biti odgovoran i obavezan za brigu o deci i mladima, ali i o nemoćnima, kojima odlazak sa ovoga sveta treba ublažiti pažnjom i pomoći. Iako mirnodopsko, ovo stanje u našoj zemlji još uvek je vanredno i tako mora ostati u svakodnevnoj borbi da živimo što dostojnije ljudi i što podobniji Bogu.

Ratna iskušenja nisu mimoišla ni našu Crkvu čije je snage podrilo poluvekovno bezbožništvo koje je vladalo ljudima i motrilo na svako krštenje i venčanje u crkvi, na svaku slavsku sveću u domu, na svaki krst nad grobom. Mnogo i mnogo napora treba da se Crkva i duhovno i materijalno oporavi, ratna stradanja zahtevala su vanredne mere i snage da Crkva pritekne u pomoć svome narodu i bude sa njim kad mu je najteže. Služba Bogu i služba narodu spojile se u jednu, i svako je tu službu vršio prema svom osećanju dužnosti i odgovornosti. Jedini je Bog koji će suditi svačijem delu. Međutim, Crkvi mora sada da je najpreče duhovno staranje za ljude, a ona to najneposrednije može činiti preko svojih sveštenika. Mnogi prigovori na njihov rad nažalost nisu bez osnova i Crkva, preko svojih arhijereja, mora im pomoći da vernicima budu primer požrtvovanja, čestitosti i porodičnog života. Porodicu smatram osnovom ljudske zajednice i nezamenljivom za duhovni razvoj čoveka. U porodici se čuva vera predaka, drži se do osnovnih duhovnih vrednosti, koje nas vode kroz život; porodica je izvor ljubavi, u njoj se učimo dužnosti, žrtvovanju, zajedničkom podnošenju nevolja, kao i podeli radosti. Porodica nam stvara osećanje da smo zajedno u svemu i kad odemo iz svojih kuća, kuda nas život vodi. Porodica je "mala Crkva". Njenih svetinja i običaja ko se drži, taj ne može zalutati u ovom otuđenom, ispražnjenom, posuvraćenom svetu.

Upravo zato što brine za celokupni život svoga naroda, i onaj materijalni, koji mu je danas toliko težak, i onaj duhovni koji ugrožava sve glasnije gaženje ljudskih vrednosti - Srpska Crkva se, ispovedajući veru Spasitelja našega, ne može svesti samo na pouke i obrede. Ona mora nastaviti da se otvoreno suočava sa svim okolnostima od kojih zavisi sudbina svih ljudi u ovoj zemlji. Crkva je, i do sada, u više navrata podsećala, a u svojim proglasima i upozoravala, da je srpskom narodu potreban moralni i društveni preobražaj čitavog poretka pod kojim živimo, a ne samo promene političkih odnosa i snaga u sadašnjem stanju. Sa nasleđem poluvekovne vladavine, čija je ideologija fizički i duhovno zatirala sve zemlje u kojima se bila zacarila - srpski narod je i kraj sadašnjeg, nametnutog rata dočekao moralno raspolućen. Umesto da se sve snage priberu i da se velike nesreće rasporede na sve građane, u srpskim zemljama haraju podzemlja i sve organizovaniji kriminal. Caruje korupcija, ratni profiteri nezajažljivo se bogate na najcrnjoj socijalnoj i zdravstvenoj bedi stanovništva, izloženog i biološkom propadanju naraštaja koji dolaze. Čovek je opustošen; stručni, sposobni ljudi, u najboljoj snazi, ne vide svoju budućnost, a postupak sa prognanim narodom tako je bezdušan da predstavlja najteži poraz savesti i za svakoga od nas. Prevladava opšte osećanje neizvesnosti, straha, besmisla, a oni koji bi morali da snose najveće odgovornosti za to, svoje trajanje na vlasti produžavaju na beznađu naroda, pretvorenog u besprizorne, unižene podanike. Dno, do kojeg smo došli, pokazuje koliko je važnog vremena izgubljeno u oglušivanju o apele za spas Srba i njihovih zemalja. Iskustvo pokazuje da se zaslužnost za otadžbinu meri samo time šta je ko učinio i žrtvovao za svoj narod. Koliko je vrednosti sticao služenjem tom narodu u svakoj dužnosti i na svakom mestu u političkoj vlasti. Držati sve samo u svojim rukama znači biti osamljen, otuđen od pravih ljudi, sa kojima bi se i prave odgovornosti mogle podeliti. Ne govorim sve ovo da bih osuđivao, ili na obračune podsticao zbunjene i unesrećene naše ljude. Smatram se samo obaveznim da svoju zabrinutost iskažem do kraja otvoreno i, ako smem reći, očinski.

Niko neće izbeći odgovornost za svoj udeo u onome što je sve srpski narod zadesilo. Ali nikome neće izmaći ni zasluga ako makar ovoga puta pokaže istinsku spremnost na samopregor za opšte dobro. Rat je završen i sada je najzad prilika da se na razuman, patriotski način, odlučno krene ka stvaranju uslova koji će izmeniti dosadašnji neživot obespravljenih ljudi i vratiti dostojanstvo upropašćenoj zemlji. "Nove nužde rađ'u nove sile", i zato u svim sredinama srpskog naroda, a pogotovu Srbiji, matičnoj njegovoj zemlji, najpreče je sada okupiti ljude od razuma, iskustva, sposobnosti, a pre svega moralnog ugleda. Pomenuo sam susrete sa takvim savremenicima, a njih ima daleko više no što se o njima zna. Sve sam, zato, uvereniji da poverenje treba ukazati novim ljudima, ličnostima čistih ruku i časnog držanja. Takvi ljudi, najvišeg osećanja odgovornosti, strpljivi, spremni da razumeju, sposobni da razuvere predubeđenja, mogli bi da pokrenu rešavanje i najtežih pitanja koja nam tek predstoje na svim stranama, spolja i iznutra. Sve što je urađeno, privremeno je i prinudno skrpljeno, da bi se postigao mir, i biće zato potrebni najveći napori da bi se izborili bolji uslovi za opstanak i za budućnost naroda kome pripadamo.

Ali, sem u svoje ruke, srpski narod mora da se uzda i u Boga. Molimo se Gospodu da urazumi sve one koji nesreću nose ili seju među narodima, ali da urazumi i nas same, kako bismo se klonili svega što je neljudsko i nedolično. Kao oni Sveti ratnici, na našim freskama, budimo najodlučniji pobornici dobra u ovom današnjem svetu zla oko nas i u nama. Jer, i zlo, kao svaka sila, za vremena je. Zaslužimo da Bog bude u nama, pa će nam Bog i pomoći da se oslobodimo strahova, da se otvorimo svemu što vodi napretku i nadi.

***

Pred kraj dana, pre nego što ga završimo redovnim našim molitvama mi, pravoslavni monasi, za te molitve duhovno se pripremamo ćutanjem. U njemu sabiramo šta smo tog dana učinili, kako postupili, šta kome rekli. I evo, sada, pri kraju ovih stranica, sa naporom beleženih, ali bez dovoljno vremena da budu bolje povezane i premerene - lakše bi mi bilo da grešno ispadne sve što sam loše pomislio ili rekao, bilo o čemu i bilo o kome. Do istina, koje su jedina prava svetlost u pomračenju ljudskih savesti i svesti, dolazi se raznim putevima. Nečastivo se goji u pritvornom, lagodnom obilaženju da mu otkrijemo pravo lice i na njega ukažemo. Nismo sveznajući i zato biva da se ogrešimo. Ali mi znamo za svetu tajnu pokajanja. Oni koji ne znaju za nju, misle da im je sve dopušteno, i zato verujemo da bi veća krivica bila prećutati njihova nedela nego u prekorevanju katkad preći meru.

***

Završio bih pomislima pred svoju večerašnju molitvu.

Da li sam, u ovom ipak podužem kazivanju, zaboravio da spomenem nešto važnije od rečenoga?

Da li sam imao dovoljno snage i umenja da pravu reč kažem o tragediji prognanog, razapetog naroda, o opustošenoj zemlji koja mu je bila otadžbina, a ne samo domovina? Nije li ovo što Crkva čini, pored svih nastojanja, ipak više zapomaganje nego prava pomoć? Koliko je nas, ljudi Crkve, i koliko puta, zalazilo u prihvatilišta, domove, bolnice, da bi svakodnevno pokazivali svoje staranje o njima? Koliko sveštenika utiče da skromnije budu svadbe, slave, razna osvećenja, pa i same sahrane i parastosi, u vreme najveće bede najvećeg broja stanovnika ove zemlje? Sve to, rekao bih, prosto raspusno obilje jestiva i pića, ne usmerava se na pomoć gladnima kojih ima i među ranjenicima, invalidima, a ne samo među decom i ostarelima! Pasivnim, čak poslovnim odnosom sveštenstva prema pastvi, ne odbijamo li od sebe narod koji sve vidi, umesto da ga okupljamo? Ima mnogo plemenitih, požrtvovanih vernika koji bi pomagali parosima i podsticali ih da odistinski saosećaju sa nevoljnima, i sve što sakupe odvajaju za njih. Da mogu stići, Vaskrsli Bog mi je svedok, pred crkvama, bolnicama, pa i pred luksuznim dvoranama za bankete i modne raskoši, stajao bih i lično prosio za stradalnu našu braću, sestre i decu. Svako od nas trebalo bi, na jedan aktivan način, da posrami sve one bahate lakomosti koje žive na tolikim javnim mestima, a ne da se samo zgražamo i očajavamo što je mračna, opaka bestidnost zavladala svuda oko nas.

***

Najzad, kao u svakoj prilici, i u ovoj bih morao da ponovim jedno te isto: budimo čovečni i prema onima koje ne prestaju učiti da smo im neprijatelji; ne žurimo sa zagrljajima, ali pružajmo ruku svakome ko uviđa da moramo živeti kao ljudi, kad nismo mogli kao braća. Negujmo što bolje odnose sa našim susedima koji, i pod najvećim pritiscima, ipak nisu zaboravili da smo upućeni jedni na druge. Ne prizivajmo Božju pravdu i milost, ako ljudima svih naroda, vera i nevolja ne poželimo ono isto što se i za sebe molimo.

Ako nas porazi i poniženja ne ozlojede, ako u trpljenju sabiramo snage da se ne poništimo, naša velika patnja može nam biti veliko čistilište za preporod, bez koga nam nema ni podmirenja nasušnih potreba ni pravog duhovnog života. Beznađe nije samo poraz, već porok obezdušenog čoveka kome je lakše prepustiti se nemoći nego uporno, istrajno boriti se i moliti, svakog dana, da se sačuva i spase velikomučenički narod naš. Nijedna služba njemu ne može biti samo povremena ili usputna, već zavetovanje da ona mora biti neprestana, predana, Bogu pristupačna.

// Projekat Rastko / Istorija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]