Маја Савић Секулић

Од учене госпођице до одслуженог војника — Делфа Иванић

Универзитет у Новом Саду
Медицински факултет
Дипломске академске студије здравствене неге - мастер

Институт за радиологију КЦВ
Аутор: Маја Савић Секулић
Ментор: Проф. др Мира Говорчин

Нови Сад, фебруар 2012. године

Сажетак

Делфа Иванић рођена је 1881. године у Подгорици, 06. марта, као кћи војводе Ивана Мусића, а по Делфином казивању, директних потомака четири и по века старе лозе Мусића, познатој по косовском јунаку и његовој сестри Јелици – овековеченој на слици Уроша Предића „Косовка девојка“.

Рано је остала без оба родитеља, те је старање о њој преузео Михајло Богићевић, дугогодишњи председник београдске општине.

Основну и Вишу женску школу завршила је у Београду, а потом отишла на студије у Женеви 1899. године. Вратила се у земљу следеће године и одмах добила намештење у Скопљу, као учитељица. Ту је упознала Ивана Иванића, за кога се и удала 1901. године. Њен боравак са Иваном у Скопљу довео ју је до спознаје о страдању српског живља у поробљеним крајевима Старе Србије и Маћедоније, те се идеја о оснивању Кола родила из њене насушне потребе да помогне свом поробљеном народу.

Године 1903. августа 15. (по старом календару), на иницијативу две жене - ентузијаста, Делфе Иванић и Надежде Петровић, у Београду је основано још једно хуманитарно друштво, чије ће постојање и рад обележити бурну епоху која је уследила. Основано је Коло српских сестара. У оквиру активности Кола организују се и болнички курсеви за добровољне болничарке. Делфа је била међу првима у свим активностима Кола: прикупљању прилога и дељењу помоћи, држала је предавања, писала чланке за новоосновани годишњи календар друштва, под именом "Вардар".
Године 1920. постала је прва жена у Краљевини Југославији која је добила високо међународно признање "Медаљу за милосрђе Флоренс Најтингејл".
По завршетку Другог светског рата, Делфа се писмом обратила новим властима, с молбом о помиловању генерала Драже Михајловића. Одмах је ухапшена, а Дом Кола одузет и додељен друштву "Иво Лола Рибар".

После изласка из затвора, Делфа Иванић се повлачи из јавног живота.

Кључне речи: Делфа Иванић, Коло српских сестара, болничарка, рат.

Apstract

Delfa Ivanić, born on the March 6th 1881. in Podgorica as a daughter of Ivan Musić, who is in her words the descendant of the four and a half centuries old line of Musić family. The family is famous because of the hero of Kosovo and his sister Jelica, who is the subject of Uroš Predić's picture "Kosovka Devojka".

Mihajlo Bogićević, the long term president of Belgrade municipality took care of her after her parents' early deaths. She finished her Elementary school and high-school for women in Belgrade, and then she went to study in Geneva in 1899. The next year she returned to the country and she gained the position of a teacher in Skoplje. There she met Ivan Ivanić whom she married in 1901. Her stay in Skoplje has brought her to the realization of the Serbian population's suffering in the enslaved parts of Old Serbia and Macedonia. The idea of Kolo (Circle of Serbian Sisters) was born from her basic need to help the enslaved people.

On the August 15th 1903. (old calendar), on the initiative of two women enthusiasts, Delfa Ivanić and Nadežda Petrović, another humanitarian association was founded, and it's existence and work marked a turbulent era that followed. The founded association was the Circle of Serbian Sisters. Within the activities of Kolo hospital courses for volunteer nurses were organized. Delfa was the first in all the Kolo activities: collecting contributions and helping others, she gave lectures, wrote articles for newly formed annual society journal called "Vardar".

In 1920. she became the first woman in Yugoslavian monarchy who received a high international recognition "Florence Nightingale Medal of Mercy".

After the ending of world War II, Delfa addressed a letter to the new authority asking for pardon for the General Draža Mihajlović. She was arrested immediately, and the home of the Circle was given to "Ivo Lola Ribar" organization.

After leaving prison, Delfa withdrew from public life.

Key words: Delfa Ivanić, The Circle of Serbian Sisters, nurse, war.

Делфа – необична жена, као и њено име. Рођена је у Подгорици 6. марта 1881. године у војводском дому Мусића, као кћи Стевана Мусића и мајке Павије Мусић, рођене Вукасовић. Порекло лозе Мусића, четири и по века старо, потиче још од времена Косовског боја, од јунака Стевана и Лазара Мусића, а сестрића кнеза Лазара. О свом пореклу Делфа није много знала, али је једном новинару 1968. године у Београду испричала како је на путовању кроз Јужну Србију видела споменик на коме пише да ту почивају Мусе, сестрићи цара Лазара.

Недуго по Делфином рођењу, породица Мусић прелази из Херцеговине у Србију и помогнута од стране оца, касније и од генерала Милана Недића, настањује се у Аранђеловцу. Пријатељство са породицом Недић потиче још из тог времена, а Делфа је наставила као блиска пријатељица полусестре Милана Недића, Касијом Недић Милетић (такође оснивачицом Кола и добровољном болничарком), све до њене преране смрти 1915. године. После селидбе за Београд, Делфи убрзо умире мајка 1886.године, а две године касније и отац. Старање о Делфи преузео је Михајло Богићевић, угледни Београђанин, дугогодишњи председник београдске Општине, једно време и министар грађевина у Влади Србије (1).

Породица Богићевић била је у блиским родбинским везама са династијом Обреновић, а Делфа, миљеница краља Милана, никада није заборавила свог драгог краља и династију Обреновић. Касније, са доласком нове династије, остала је и даље на двору као супруга шефа краљевог прес бироа. Те је и разумљиво њено подозрење према новој краљевској породици Карађорђевића: "Чудне ли су крви ови наши краљеви! Нит плаве племићке, а нит румене као у обичног народа. Дођу на власт и прво што ураде, ударе на најближег" (1,2).

У породици Богићевић Делфа је добила много љубави и пажње и одлично образовање. Основну и Вишу женску школу завршила је у Београду (1887 – 1897.). Студије хемије у Женеви прекинула је после једне године због смрти свога „оцике“, како је звала поочима Михајла Богићевића: “Он је учинио цело моје детињство срећним и радосним,.... Мој највећи бол у животу и највећа несрећа била је његова изненадна смрт...“ (1). Тај догађај покренуо је Делфин живот у једном новом смеру: поучена примером свог „оцике“, који је био „редак човек сав саздан од доброте“ , кренула је племенитим путем доброчинства и милосрђа – као велики борац за права, еманципацију и образовање жена, хуманитарни радник, добровољна болничарка, одана супруга и сапутник – увек у служби и за добро свог народа.

Од Министарства просвете добила је наставничко постављење у Скопљу 1900. године. Ту је упознала др Ивана Иванића, шефа Прес-бироа, српског вицеконзула у Скопљу и удала се за њега 1901. године. Напустила је наставнички позив и придружила свом мужу помажући му у његовом новинарском и дипломатском раду (1,3). Тако је стекла увид у страшно страдање српског народа на простору Старе Србије и „Маћедоније“, који је упркос вишевековном ропству, сачувао српски национални идентитет и православну вероисповест. Извештаји које су слали у Београд, изазивали су у српској јавности бес и очај, јер није било могућности да се помогне незаштићеном народу: “Али није епско племе у Старој Србији и Маћедонији имало да трпи само од Турака и Арнаута; њему су исто тако нахудила и браћа-небраћа Бугари... а многи је србин отишао у грозне турске апсане, из којих се ретко излази, усљед бугарског потказивања“ (4,5).
Отварањем српских конзулата у Солуну 1887. године, Битољу 1888. године и Приштини 1889. године, Србија је добила могућност да, културно и просветно, помаже свој народ у Отоманској империји. Међутим, није могло много да се учини, а помоћ је била преко потребна. Једини вид конкретне помоћи био је у иницијативи грађана да преко хуманитарних друштава пруже материјалну и моралну помоћ поробљеном становништву. Са таквим је сазнањима Делфа Иванић са Иваном, 1903. године, дошла у Београд.

Пуна утисака, говорила је Надежди Петровић, својој пријатељици, да треба нешто учинити за тај свет који у име српства, и за српство толико страда. Дошле су на идеју да се оснује једно женско друштво за помоћ српском живљу у Старој Србији. Називу друштва Коло српских сестара кумовали су Бранислав Нушић и Иван Иванић. Тако је 15. августа 1903. године у Коларчевој задужбини званично основано Коло српских сестара, а за прву председницу добило је госпођу Савку Суботић. Током година Коло српских сестара је у првом периоду свог постојања (од 1903. године до 1942. године), који је започео са Делфом и завршио 1942. године са Делфом као последњом председницом, прошло је дуг пут у хуманитарној делатности у најтежим данима за српски народ, да би у каснијим годинама, после Првог светског рата, проширило своје деловање, територијално, отварањем месних одбора широм Краљевине СХС - Југославије. Програм деловања посвећен је више проблемима еманципације жена, почев од школовања женске деце из руралних средина, предавањима о хигијени, учешћу жена у јавном животу. У свим тим активностима Делфа Иванић активно је узимала учешће, како радом на терену, који се састојао од многобројних путовања и предавања о женском питању, тако и извештајима, штампаним у „Вардару“, који је Коло покренуло 1906. године, као годишњи календар са националним и родољубивим садржајем. Поред објављивања радова у „Вардару“, објављивала је у листу „Застава“, у Новосадском „Женском свету“, „Домаћици“, а као потпредседница Српског народног женског савеза, учествовала је као предавач 1910. године у Прагу на Конгресу словенских жена. Тада је председница Женског савеза била Катарина Миловук, која је наследила Савку Суботић (6,1). Делфа Иванић и Катарина Миловук, уз помоћ супруге руског амбасадора у Србији – госпође Хартвиг, 1912. године, отварају „Дечије чувалиште“. Делфа је била и члан Друштва за заштиту животиња, где је председница друштва била леди Лејла Пеџет, супруга сер Ралфа Пеџета, бившег британског посланика у Београду, касније комесара британских мисија у Србији. Блискост ових двеју жена, дама из високог друштва и вршњакиња, није произилазила само из ових заједничких одредница. Иако им је њихов друштвени статус омогућавао безбрижан живот, без потребе за радом, и било каквим напором њихова савест, национална свест, здрав осећај за правду, тј. за неправду, повезивало је њихове животе, укрштајући њихове животне путеве у тешким данима за Србију,који су тек наилазили. У лето 1912. године, Делфа је покренула иницијативу за оснивање болнице Кола српских сестара, али је наишла и на неразумевање тадашње председнице Љубице Луковић – жене генерала Луковића. Али Делфа није одустала, писала је писма по целој Европи, посланствима, супругама наших посланика, нашим конзулима на страни, листовима, као и пријатељима српског народа. Међу тим пријатељима нашла се и Леди Пеџет која је свесрдно обећала помоћ, што је и испунила. Тако је, заслугом Делфе Иванић, основана IV резервна болница у Београду, са око 140 кревета. Тих дана радила је неуморно и на изради рубља за војнике за Црвени крст и Министарство војно. По избијању Првог балканског рата (или српско – турског ) 1912. године, Делфа је одновала у болници коју је и основала пред сам рат, као добровољна болничарка, до децембра 1912. године, за коју је др Милош Петровић написао да је једна од најбољих (1). Како је болница радила, говори и податак да је „За нешто више од десет месеци постојања, од 13. октобра 1912. до 26. августа 1913. године, у болници је укупно лечено 964 рањеника..., а умрла тројица рањеника“ (7).

По завршетку ратних операција у Македонији, српска војска је кренула у „Албанску операцију“, са циљем изласка на Јадранско море и заузима луке у Медови и Драчу, операција је почела 25.октобра 1912. године - по старом календару. Кренуло се са резервом суве хране за пет дана. Недостајали су потребни лекови, а санитет је кренуо без своје транспортне јединице, без санитетске колоне, због непроходности праваца којима је требало да се крећу трупе. Овај борбени марш завршен је за 9 дана, уз доста оболелих војника. Лоше одевени и обучени, гладни и промрзли..., масовно су се разболевали. После заузимања Љеша, образована је војна болница... Боловања је било доста, највише од маларије, трбушног тифуса и дизентерије, па је и умирање било велико, понекад и до 15 војника дневно. До краја јануара, само у Љешу је умрло 378 српских војника, док је у болницама лечено близу 1600 људи (8,9).

После успостављања спрске власти у Приморју, Иван Иванић је добио налог да у Драчу преузме дужност окружног начелника. Иван је наговорио Делфу да напусти своју IV болницу и обоје су грчким бродом за снабдевање из Ријеке отишли за Љеш. Своје запрепашћење затеченим стањем, Делфа је описала: “Затекли смо најгоре стање које се може замислити. Рањеници и болесници лежали су на голом камењу у једној џамији. Није било ни сена ни сламе. О лековима ни речи, и свако јутро кад бих дошла у болницу, застанем пред капијом да се мало охрабрим, па је онда отворим и ту наиђем на 25 – 30 мртвих како леже наслоњени на џамијски зид. Сви су сахрањивани без сандука, без опела, без ичега што се мртвима чини“ (1). О стању санитета у Драчу, др Сима Петровић каже: “Када су се сви наши лекари у Драчу разболели (тифус и пегави тифус), враћен (сам) у Драч, где остао скоро сам и све: вршилац дужности референта Албанског одреда, управник и лекар свих 12 драчких болница, са преко хиљаду оболелих и рањених, лечећи оболеле колеге... док нисам и сам тешко оболео од пегавог тифуса“ (8). „У Албанском приморју, где је била највећа невоља ...од огромне помоћи ми је била истинска милосрдна сестра Делфа“ (10,11). Доктори Радаковић Душан, Стајић Јордан су похвалили Делфин рад, а доктор Јовановић Андра из Шапца истиче Делфин рад , да се у најтежим тренуцима нашла у Љешу; „Госпођа се најенергичније заузимала и личним иницијативом и допринела да је се могло ма колико изаћи у сусрет оним бедницима што су тамо боловали и помрли“ (12).

У тако тешким условима за рад и Делфа је оболела од пегавог тифуса, па је пребачена на Крф, а после 20 дана лечења у аустријској бањи, Иван Иванић добио је депешу о почетку српско-бугарског, односно, Другог балканског рата. Истога дана кренули су за Србију; Иван је продужио за Скопље, а Делфа је остала у Београду, где је сада леди Пеџет од ње тражила узвратну помоћ: “Ја сам Вама помогла за вашу болницу Кола српских сестара, а сада помогните Ви овде мени у Савамалској болници“. Ту је рад био веома тежак, јер кад возови стигну ноћу, све болеснике и рањенике ту евакуишу (1).

По завршетку Другог балканског рата, исцрпљена и болесна, Делфа са Иваном одлази на лечење у Бад Хал у Горњој Аустрији. Одмор је кратко трајао. С неверицом су гледали узнемирујуће призоре аустријске мобилизације. Одмах по објављивању рата Србији, од стране Аустро-Угарске, Иванићи су, преко Италије, Грчке и Солуна, стигли у Скопље, одакле ће поново кренути заједно са својим народом, кроз све несреће које предстоје.

Србији тада „Недостајало је лекара и медицинских радника, хране, одеће, обуће, санитетског материјала, лекова, болничке опреме“ (1). После првих победа српске војске на Церу и Колубари (1914. године), пада Београда (децембра 1914.године), реке избеглица слиле су се у централну и јужну Србију и данашњу Македонију. Земља је била разорена, на десетине хиљада рањеника, а касније и оболелих од пегавог тифуса вапило је помоћ. Критични моменат наступио је када се деведесет одсто санитетског особља поразбољевало од пегавца (13).

Скопска војна болница, смештена на периферији града, на десној обали Вардара, била је препуна рањеника. Средином новембра 1914. године у Скопљу је, на Делфину иницијативу код генерала Дамњана Поповића, команданта Скопља, организован свечани дочек енглеске војне мисије са „20 вагона ствари, 54 члана мисије, од којих 5 лекара и један професор Морисон“; Џ.Т.Џ. Морисон, професор судске медицине на универзитету у Бирмингему, са својим колегама хирурзима, обавили су од децембра до фебруара (1914 – 1915.година), 400 хируршких интервенција (1,11). Међу члановима мисије била је и леди Пеџет. Годину дана касније, када буду сви напустили Скопље, војска, избеглице, рањени, болнице, када је кроз Скопље протутњао читав државни апарат Краљевине Србије, леди Пеџет је остала са најтежим рањеницима и болесницима, остављеним на милост и немилост окупатору. „У два и по сата поподне деветога октобра 1915. године, већ није било ниједног српског војника у Скопљу... Праћен једним господином, кроз пусте улице промиче на маломе коњићу чудан један јахач. То је бледа, мршава дама, дубоких и паметних очију, то је племенита енглескиња леди Пеџет, која се решила да остане у Скопљу, те прибирала све заостале рањенике у своју болницу...“ (14).
Али годину дана раније, у моменту пристизања леди Пеџет и енглеске војне мисије у Скопље, нико није знао да оно црно стање може бити још црње, да тешко може бити теже, да пакао на Земљи нема дно. Још увек је Коло српских сестара радило вредно и марљиво, а Делфа са њима организовала израду чарапа и рубља за војску, па је због тог посла одлазила често у Призрен и Приштину. Рад је организовало и Друштво за заштиту напуштене деце (14,1). Пристигла је тих дана и тужна вест о смрти председнице Кола, Љубице Луковић, тачније, умрла је 15. фебруара 1915. године у Нишкој болници, где је однела помоћ рањенима и болеснима. Делфу је тешко погодила та вест јер, како је касније рекла, имале су однос мајке и ћерке (1).

А и живот Иванове ћерке Иванке сада је зависио од њиховог залагања за избављење из затвора у Загребу, али су ипак успели преко веза и пријатеља да Иванка буде пуштена, а на Делфино инсистирање, септембра и Иванка им се придружује. По нападу Бугара на Србију, 1. октобра 1915. године, из Скопља је настала евакуација свог нашег света.

На железничкој станици, „на истим шинама, била су једновремено два воза и оба тако натоварена... поћи ће разним правцима, један доле Солуну, а други горе, Приштини... Док ће се они први грејати на сунцу, на топлим морским обалама, ови ће умирати од глади и студи на снежним планинама, гоњени, убивани, без крова и без хлеба, без заштите и без потпоре (14).

Гоњена судбином, ваљда, да увек иде тежим путем, Делфа је инсистирала да иду возом за Приштину, и поред тога што је Иван обезбедио документа за пут у Солун. У Приштини су срели доста пријатеља из Београда: породице Јаше Продановића, Стевана Мокрањца, две сестре и брата Надежде Петровић. Отада је почела њихова Голгота која је трајала 32 дана, углавном идући пешице, половином децембра стигли су у Медову, на Јадранско море. Делфа је касније записала, очито са жељом да се више ничега не присећа: “Овај наш пут представља посебно поглавље и заслужује да се опише сасвим физичким и душевним надчовечанским напорима, патњама и мучењима. Но за то ја сада немам више снаге!“ (1).
Бродом енглеске војне мисије, коју је водио сер Ралф Пеџет, муж Леди Пеџет која је остала у Скопљу, Иванићи су отишли за Бари, а затим у Рим. У пролеће 1916. године у Лондону се поново срела са Леди Пеџет. На основу забележака Леди Пеџет, саставиле су и послале извештај нашој Влади на Крфу. Извештај је био „Детаљан материјал о судбини и стању свих оних наших породица које су остале у Скопљу после нашег повлачења на Јадранско море, исто тако и о судбини и стању свих наших војника и официра, који су по нашем повлачењу остали у скопским болницама“ (1).

За време боравка у Лондону, Делфа је остварила значајне контакте са утицајним људима: Ситон Ватсоном- професором Универзитета, др. Метленом – шефом мисије Леди Пеџет, као и са утицајним Србима који су се тамо нашли. Упознајући енглеску јавност са Србијом и Србима, организовала је прикупљање помоћи за избеглице који су живели у великој беди.

У јесен 1916. године, у Ници, Делфа је активна у новооснованом добротворном друштву „Le Comite de dame Serbe“ – за помоћ и збрињавање сиромашних избеглица. Како би дошле до новца, чланице друштва су се бавиле израдом и продајом сувенира (1). Затечена страшним вестима које су пристизале, о стању наших заробљеника у аустријским логорима, у којима су наши људи гладовали, а на хиљаде умирали од глади и болести, Делфа о томе пише Црвеном крсту у Женеви и моли за помоћ, а и сама учествује у оснивању Комитета жена у Паризу, са циљем прикупљања помоћи у новцу и храни и слање пакета логорашима. „А највећа пажња била је усмерена према српској избегличкој деци, најчешће без родитеља, која су евакуисана из Србије, пре доласка непријатељске војске“ (14).

Од 1917. године Делфа Иванић борави у Риму, где је већ био основан Комитет српских жена, а председница је била Полексија Тодоровић.

Крајем 1919. године Делфа и Иван Иванић вратили су се у Београд. Делфа је се одмах прихватила рада у Колу српских сестара. Исте године Коло је отворило Дом инвалида у Београду, у коме је за три и по године његовог постојања прибежиште и дом нашло преко 4000 онеспособљених ратника (15).

Програм Кола у новој држави изложила је Делфа Иванић на скупу одржаном 24. септембра 1919. у Београду. Тај говор, под насловом „Реч југословенским сестрама“, објављен је у „Вардару“ 1921. године; Лист није излазио од 1914. до 1921.године.
Године 1920. Делфа Иванић је постала прва жена у Краљевини Југославији која је за свој рад добила високо међународно признање “Медаљу за милосрђе Флоренс Најтингејл“. Ово признање поклонила је 1962. године Српском лекарском друштву, где се и данас чува. Као реакцију на ово високо признање Делфи Иванић, тадашњи часопис „Жена и свет“ је објавио: “Због таквог става и избора начињених у животу, за неуморни рад на помоћи и еманципацији жена, због пожртвованости и храбрости испољене у Голготи, због избора да део младости проведе поред рањеника и тифусара, због топлог срца које је било толико топло да је било у стању да загреје прво један цео народ, а кроз њега и народе цивилизованог света“ (11).

Наредних година, кроз рад у Колу, Делфа се ангажовала на обезбеђењу материјалне помоћи, а помоћ је у то време многима била неопходна, посебно је радила на збрињавању ратне сирочади. Тако је од 1921-1922. године 7005 деце, ратне сирочади, примало сталну месечну помоћ (15).

На иницијативу Кола српских сестара основани су одбори у свим деловима Краљевине, у Словенији је основано 37 одбора Кола југословенских сестра (1). Током целе 1922. године, па до октобра 1923., трајао је Делфин рад на прикупљању средстава и изградња Дома Кола српских сестара, у тадашњој Франкопановој улици број 11. Званично отварање Дома Кола било је 15. октобра 1922. године. Исте године Делфа је изабрана за председницу Кола, на чијем је челу остала до 1942. године, када су Немци забранили рад и распустили удружење.
На међународном Конгресу жена, одржаном у Хагу 1922. године Делфа Иванић имала је врло запажено иступање о начелима рада Међународног друштва жена, а врло су интересантна , и за данашње време, њена излагања о улози жене у породици и друштву: “Изгледа ми, да је најприродније, кад се жене састану да о жени и говоре... Видимо жене које су се толико забиле у кућу и кућне послове, да често заборављају да су и оне кћери једног народа, који има своју историју, пуну великих и лепих дела, који има садашњост нимало срећну, који има пред собом пуно узвишених идеала и националних задатака, на остварењу којих треба сви да радимо подједнако, обе половине нашег народа, и жене и људи“ (6).

После доласка у Србију 1941. године, Немци су забранили рад свих добротворних друштава, а Делфа Иванић бива ухапшена јер није прихватила понуду немачких власти да ради „под новим условима, у новој идеологији и новим осећањима.“ Њен одговор је гласио: “Ми желимо да радимо, остајући увек верни својим идеалима, својој прошлости, остајући вазда на својој старој бразди“ (1).

„После доласка нових власти у Србију , крајем 1944. године, поново је забрањен рад предратних женских друштава. Нове власти су поновиле забрану из 1942. године и одузеле Колу сву имовину. Делфа Иванић је ухапшена. Захваљујући Јаши Продановићу, пребачена је из затвора, тешко болесна, у болницу“ (15). Дом Кола у Франкопановој, данашњој Ресавској, се одузима и додељује Културно-уметничком друштву „Иво Лола Рибар“ које и данас користи те просторије.

Њено последње јавно, а за ондашње услове, пре свега, политичко иступање, било је обраћање Президијуму Народне скупштине ФНР Југославије 1946. године, писмом у коме моли за ослобађање генерала Драже Михајловића, нудећи своју главу у замену. „Већи је победник, свакако, онај који зна да прашта, баш онда када је у снази и моћи,... Благодарство и доброта су закони које нам је даривао Бог и они су, несумњиво, непогрешни“ (16). И јесу „непогрешни“, и непогрешиво су Делфин живот усмерили онако како јој је њен „оцика“ Михајло Богићевић говорио и „желео да својим животом несебично служи српском народу и да му буде корисна, као што је и он целог живота то био“ (1). Делфа је после овог писма поново ухапшена. По изласку из затвора повлачи се из јавног живота.

Закључак

О Делфи, и званично, мало се зна. Истражујући о овој теми, наишла сам на врло мало података – шкртих и у фрагментима. Велику захвалност јој дугујемо што се мемоари у рукопису чувају у Архиву Србије, који ма колико субјективни и лични, обелодањују не само њен живот, већ и историјске прилике и неке личности из тог времена. У њима се може наћи много чињеница о њеном раду и путовањима са Иваном Иванићем, али је све дато кроз пројекцију историјских прилика тог времена, са врло мало приватности у њима. Као да је сва била саздана од енергије и покрета, како у духовном,тако и у физичком смислу, о чему нам сведочи један тако буран и динамичан живот Делфе Иванић. И кад је остала сасвим сама, заборављена, на маргинама послератне социјалистичке заједнице, у рукопису, који је тада завршила, нема речи оптужби и осуда, малодушности, самосажаљења или неразумевања, само тиха туга говори: “Осетила сам да је, с обзиром на моје године, мени остало још врло мало времена да радим и будем и даље корисна. Очигледно је било да су године рата и страдања моје здравље пореметиле и ја сам се осетила старом и малаксалом. Решила сам да се као стари и одслужени војник, који је свом народу дао све што је могао и што је најбоље у својој души имао, повучем у заслужени мир. То сам и учинила лојално и поштено посматрајући сваки напор нових генерација за напредак и срећу драге ми домовине“ (1). Умрла је 14. августа 1972. године у Београду, где је и сахрањена.

Литература

1. Архив Србије. Мемоари Делфе Иванић. Вариа, 3494. с:6,7,24,123,

2. Поповски М. Карађорђевићи против Карађорђевића. Београд: Просвета; 1988. с. 1,2,35.

3. Живојиновић Д. Краљ Петар I Карађорђевић. с.166.

4. Коло српских сестара. Вардар. Београд:И/1906.

5. Симијановић Ј. Један осврт на историјски значај оснивања Кола српских сестара. Баштина. 2010; (29):81-91.

6. Српске књижевнице. Српкиња, њезин живот и рад, њезин културни развитак и њезина народна умјетност до данас. Сарајево: Пијуковић и друг, 1913.

7. Симијановић Ј. Неки примери хуманитарне делатности друштва 'Коло српских сестра' у току Првог балканског рата. Баштина. 2009; (26):211-223.

8. Недок АС. Војни санитет током операција српске војске у северној Албанији 1912-1913. године. Војносанитетски преглед. 2010; 67(12):1033-1037.

9. Ратковић Б, Ђуришић М, Скоко С. Србија и Црна Гора у Балканским ратовима 1912 – 1913. Београд: БИГЗ;1972.;с.136.

10. Димитријевић Б. Анка Ђуровићка. Књижевни лист. Београд. 2006.5(43):18. Доступно на: htpp://www.rastko.net/medicina

11. Савић М, Говорчин М. Српске добровољне болничарке – следбенице Флоренс Најтингејл. Доступно на: htpp://www.rastko.rs/rastko/delo/14149

12. Суботић В. Црвени крст. Српски лекари и српске добровољне болничарке у ратовима с Турцима и Бугарима 1912. и 1913. године. Београд: Свети Сава,1919.

13. Антић В, Недок А, Поповић Б. Стране војне и добротворне медицинске мисије у Србији 1914 - 1915. године.

Доступно на: http://www.rastko.rs/cms/files/books/4d504637684ab

14. Нушић Б. Сабрана дела Бранислава Нушића. 10, Девет-сто петнаеста : трагедија једног народа. Књ.1. Београд : Г. Кон,1931, с.82,114-5,131-6.

15. Милојевић-Шуловић Љ, Павловић Б. Коло српских сестара и Краљица Марија. Београд : Слободан Јовић,2000.

16. Динчић А. Делфа Иванић. Републичка асоцијација за неговање Равногорског покрета. 2010. Доступно на: htpp://www.ravna-gora.org/