Марина Ј. Јањић

Погледи људи врањскога краја на здравље и болести (према народним пословицама и изрекама)

Мр сци. мед. др Марина Ј. Јањић
гинеколог–акушер
Гинеколошко–акушерско одељење ЗЦ Врање


САЖЕТАК

Болести и њихове последице су увек потресно деловале на човека и његову околину. О њима су људи Врањскога краја проговорили у разним облицима народног усменог стваралаштва, посебно у пословицама, у којима је дата, иначе, сва мудрост и „философија“ живота Врањанаца.

Ми смо у овом раду анализовали врањске пословице само с аспекта историје здравствене заштите и бриге о здрављу, уочавајући у њима погледе људи овог поднебља на физичке и душевне болести, на њихово спречавање и лечење. Та анализа показује да је очување здравља одувек била велика брига Врањанаца, који су своја схватања о здрављу као највећој људској вредности и богатству, своја сазнања и искуства о тој проблематици, формулисали на свом дијалекту, у многобројним пословицама и другим облицима усмене традиције.

Истакли смо да су многе од ових пословица још и данас живе, код људи Врањскога краја, за које важи да су склони мудровању, и употреби пословица; да за њих важи оно што је још давно речено да је говор без пословица као јело без соли.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Врањанци, пословица, здравље, физичке и душевне болести.

I

Болести и њихове последице су увек потресно деловале на човека и његову околину. О њима су људи Врањскога краја проговарали у разним облицима народног усменог стваралаштва, нарочито у лирским песмама, а своја схватања о узроцима болести, своје погледе на здравље и болест(1), на потребу здравог живота, једном речи, своју „философију“ и здравља и болести изразили су и у пословицама (2) и другим сличним умотворинама.

У овом раду имамо у виду пословице у којима су људи Врањског краја исказали своје искуство из области, рекли бисмо данас, здравствене културе, стицаног у време пре него је успостављена организована заштита здравља(3), посебно из дугог периода ропства под Турцима (које је за Врањски крај трајало до краја XIX века), када је наш човек у својој непросвећености, незнању и немаштини био окренут сујеверју и надрилекарству. Под појмом врањске пословице подразумевамо, поред пословица које су настале у Врањском крају, и све друге које су Врањанци користили у прошлости.

Све оне показују да је Врањанац, како су етнолози запазили: „Живећи вековима у политичкој и друштвено–економској потчињености и несигурности, без основних потреба за живот и основних знања о биолошком и друштвеном развитку, о узрочности друштвених и биолошких поремећаја, као и сви неписмени људи, све појаве биолошког живота схватао као мистичну, несхватљиву силу. Тако је схватао и болест“ (4).

И пословице потврђују, да су се неки традиционални начини лечења болести, неки облици народне медицине, у Врањском крају, који се иначе у етнографским карактеристикама донекле издваја од осталих крајева Србије, задржали и до наших дана. Овде посебно мислимо на басме и бајања као начине лечења и видове народне медицине (5).

Пословице врло често, преносећи новим генерацијама вековима наталожено народно искуство о чувању здравља, о лечењу од појединих болести, о потреби да се буде умерен у јелу и пићу, у раду и уопште у свим животним манифестацијама, имају и функцију поука и савета, упутстава за здрав и срећан живот.

Важи то за пословице уопште. Али, за врањске важи нарочито, јер су Врањанци, како су запазили они који су се занимали за овај облик народних умотворина, „склони мудровању“, како пише у Предговору збирке Хаџи Тодора Димитријевића Врањске пословице (6).

Ова збирка је настала тридесетогодишњим вредним радом њеног аутора, познатог Врањанца Хаџи Тодора Димитријевића, који је у околини Врања бележио овај вид народног усменог стваралаштва. Ми смо се у овом раду углавном служили примерима пословица из овог зборника које одишу старином, јер су записиване у првим деценијама после ослобођења Врањског краја од турског ропства. А Врањанац је, како је опет констатовано, „пун животне мудрости и искуства“, јер је „код њега је реч скупа, у њој је штедљив и умерен, као уосталом и у свим својим животним потребама“ (7). Зато је пословичко изражавање битна, типична карактеристика његовог говора. И сам је Врањанац ову одлику свога изражавања исказао и поставио као правило, дајући га у свом, дијалекатском руху: „Кој помлого збори, малко казује“.

Народне пословице, или како се овде каже прикажње, зато најбоље изражавају њихове специфичне етнолошке и етнопсихичке одлике. (8).

И сами учени Врањанци уочили су ову одлику говора људи свога краја, њихову склоност ка употреби кондензованог, пословичког израза.

Тако, један од њих, др Јован Хаџивасиљевић, истиче да врањске пословице имају међу народним умотворинама „угледно место“и да се зна „мера њихова упутства за живот и рад и њихов значај за стварни живот појединаца и друштва“. Оне се, по њему, „још и данашњи дан, доста употребљавају“ због чега су се „и поред свега утицаја нове душевне хране у разним облицима, и одржале у оноликом броју“ (9).

О својој мотивацији да записује народне пословице сам Хаџи Тодор Димитријевић је у Уводној речи збирке написао „пре него што сам знао да је српско име постало славно у свету помоћу народних умотворина, нарочито пословица, због којих су највећи умови света почели да изучавају наш језик, ја сам, као ђак више гимназије, вративши се из Београда у Врање, за време распуста, уочио велику мудрост у говору обичног света, кад употреби коју пословицу“.

За њега су пословице „ненаписани народни законик“, „израз осећаја и морала“. Позивајући се на Шибенчанина Томазеа, он тврди да би „после Светог писма, књига са највише мудрости била — збирка пословица“. О значају, пак, пословица у говору људи закључује: „Говор без пословица је као јело без соли.“

Отуда је оволики број пословица и њихова учесталост у говору Врањанаца.

Зато и издвајамо пословице из целине народних умотворина, зато им поклањамо посебну пажњу, и на њих ослањамо када желимо да сагледамо проблематику болести и здравља људи Врањскога краја у прошлости.

II

Врањанац je под утицајем источњачких фаталистичких идеја, живот, болест и смрт схватаo фаталистички. То је онај познати став који Бора Станковић дочарава у Коштани. Подсећамо: Тамо Митке, сав потресен и узбуђен, у завршној сцени драме, певачици и играчици Коштани, коју удају противно њеној вољи, за Циганина Асана у Врањској Бањи, упућује при растанку речи утехе: „То је Коштан! Писано! Суђенице ти досудиле!“

О таквом животном ставу (Такој му је писано!), о таквом схватању болести и живота човека уопште, говоре и следеће врањске пословице:

Не се мреје од легање, него од д'н.

(Овде, у говору Врањанаца, израз легање значи болест. За болест се користе и изрази: лошетиња, болештина, бољка, а за човека који се разболео каже се заневаљао, поболео се, слошало му се.)

Не умире се од болести, већ зато што је човеку тако „писано“, што му је још при рођењу одређен животни пут.

Што му суђеница судила, тој ће му бидне.

Такој му на трећи вечер писано.

Бог му је оделија, к'д се родија.

Кој има век, има лек.

Болест није, дакле, по овом схватању, узрок смрти. У питању је судбина, како је „писано“. Зато Врањанци, који су дуго трпели утицај оријенталне, турске културе фаталистички гледају на живот и смрт. А у пословицама то и показују.

* * *

Искуство генерација Врањанаца показује да се људи брзо и лако разболе, али да се тешко и дуго лече. Са болешћу се и дуго живи, али дуготрајна болест је, закључују они, равна смрти.

Човек се л'ко поболи, а тешко оздрави.

Болес' дооди на коња, а иде пешки.

Длуг болес(т), готов смрт.

Међутим, искуство говори да у животу бива и другојачије:

Болест душу не вади; болан станује, а здрав га мреје.

Кој длуго кашљи, длуго живи.

Узрок болести је често нека виша, магијска сила. Таква сила одлучује и о здрављу и о лечењу од болести. Исти узрочник, по том схватању, утиче и на болест и на оздрављење. Болест може да дође и од урока („од лоше очи“), али тако може и да се излечи (што чине бајалице, врачаре, такође, посебном моћи, магијом). Зато Врањанац закључује:

Клин се клином истерује.

Од што болес(т), од тој и здравље.

Од што болес(т), од тој лек.

Али, он верује да може и лично да утиче на своје здравље и живот.

Према болесном има посебан однос, однос разумевања и саосећања:

Болан се кани, а здравому се дава.

Болному се обрича, здравому се дава.

Болес иде по људи, а не по гору.

Болес не бира.

Болес не краси.

Не ми је што болује, него што се уалује (постаје размажен).

* * *

Пословице показују да је и за Врањанца здравље највећа вредност у животу, услов доброг расположења, добре мисли:

Кад си здраво, све ти право.

Кад си здрав, све ти је слатко.

На здравога човека и сув леб му је слатак.

На здравога човека само сол и леб, па му је слатко.

Док је човек здрав и вода му је слатка.

Од здравље ништо послатко нема.

У многима је сажето искуство да је здравље услов срећног живота, извор радости, доброг расположења, душевног мира; да је највећа вредност, највећи капитал који човек може да пожели. Зато Врањанац посебно цени здравље. И за њега је здравље богатство које се не може ни купити ни платити. Његов однос према здрављу и богатству близак је овој мисли Достојевског: „Кад је богатство изгубљено, ништа није изгубљено; кад је здравље изгубљено, скоро све је изгубљено.“

Слична искуство, исти такви погледи и Врањанаца налазе се у пословицама:

Здравље и добра мисла вреди више него паре и богатство.

Здравље се с паре не купује.

Човек је најбогат кад је здрав.

Боље је здрав ратар него болан цар.

Сирома(х)у је здравље сермија (капитал).

Здравље није на пару.

Ако имаш здравље и срећу, паре ће си имаш

Здрав човек гладан не мреје.

Али искуство, такође, упућује и на другојачије закључке:

Здравље без паре готов болес(т).

(Или у варијанти: Голо здравље, готов болес(т).)

Здравље никој неће да ти купи.

* * *

Врањанци су знали да и здрав човек може да буде болестан, или како су говорили — болан. Митке из Коштане, у чувеном монологу, јадикује: „Земља ме пије... Ноћ ме пије... Месечина ме пије... Ништа ми није, здрав сам, а — болан“ (10)!

Реч је ту често о посебним узбуђењима, о јаким емоцијама које обузимају човека, о афективним стањима, али некад и о тежим психичким, душевним обољењима и поремећајима, које психијатрија именује као душевне болести (11). Овакви поремећаји угрожавају здравље човека, јер је оно, према дефиницији Светске здравствене организације, забележене на првој страни њеног Устава, „стање потпуног физичког, психичког и социјалног благостања.“

У многим врањским пословицама може се видети како су Врањанци у прошлости гледали на оваква необична душевна стања и болести, на узроке њиховог настанка и на њихов утицај на потпуно здравље човека.

Сматрало се да и ове болести имају натприродне узроке, да су последица деловања натприродних бића, злих духова, и да се могу лечити одређеним мистичним поступцима и мистичним речима (бајањем).

Али Врањанци су, такође, као узроке душевних болести и поремећаја те врсте налазили и рационалне разлоге, као што су пијанство, претерана употреба дувана и сличног што и данас видимо у савременој психијатрији, према којој „постоје и нека рационална тумачења у вези с етиологијом душевних болести: људи вјерују да јаки афекти, као туга, бриге, страх, итд. могу такође дјеловати на психу и изазвати патолошка душевна стања, а било је познато и да неке опојне дроге могу изазвати психичке поремећаје. Сва су се та схватања сачувала до данас у народној медицини готово свих народа“ (12).

Налазимо их и у многобројним врањским пословицама. Оне сведоче о томе шта је људе овога поднебља у прошлости изводило из психичке равнотеже, шта их је доводило до душевних поремећаја, напетости и стресова, до стања за које Врањанац каже „Не ме више води мозак“. Узроци томе су различити, као што врањске пословице сликовито показују:

Влага руши дувар (зид), а човека брига.

С кротко (мирно, које се не узбуђује) срце повише ће живиш.

Увек по једна бургија има да врти.

(Човеку увек нешто мора да ствара непријатности, увек мора да има неку бригу.)

Љут човек сам себе једе.

У свакога има љутина, ама блазе тому кој гу заузда.

Блазе на душу која може да трпи.

Ако имаш у главу, имаш све.

Блазе си му (срећан је) кој си разум има.

Држи на срце. (Осетљив)

Л'к на памет. (Непромишљено, на брзину поступа.)

Литнаја му памет. (Брзо заборавља.)

Луд човек готова робија.

Неје унесен у сваки ћош. (Није чисте, здраве памети.)

Сирома сас мозак.

* * *

И научна медицина тврди да алкохолна пића, ако је прекомерна њихова употреба, могу да доведу до психичких поремећаја.

Познато је да се у Врањском крају нарочито пило вино и ракија. Ова пића су се „много трошила у самом граду и околним селима. Пили су подједнако и чорбаџије, и занатлије, и чивчије“(13). Етнолози су, иначе, утврдили да је Врањско Поморавље као област „карактеристично и по томе што њени становници радо и много пију. Пиће се немилице троши о свим светковинама и празницима, када пију сви, и мушкарци, и жене, и деца. Честа су опијања мушкараца и радним данима, не само о празницима“(14).

Врањанци осуђују прекомерну употребу алкохола, пијанство и пијанце. За пијанце (мушкарце и жене) имају и посебне, описне, погрдне изразе:

Прејеја без ложицу.

Скршија главу о гиџу.

Уапала га (ујела га) пчела за језик.

У пословицама се указује на најразличитије лоше последице овог порока:

Благословено пијење, проклето пијанство.

Пијанство од чуму полошо.

Изеде га ракија.

Кој често наздравује, често поболује.

Кој много пије, мозак попије.

(Његову моралну вредност, осећање мере и дужности према себи и друштву.)

Од пијаног и луд бежи.

Сељак те (х)рани, пијење ће те са(х)рани.

Пословице показују да су Врањанци на пиће гледали као на тежак порок. У њему су видели узрок многих човекових невоља, па и душевних болести:

Ракија лудија

Човек од пиће мисли да је везир, а он испадне резил.

Кој почиње као пијан, каје се како трезан.

Ако је пијан, памет неје попија.

Чашу на уста, а памет из главу.

(Чим човек почне пити, њега разум почне напуштати.)

Кој преко меру пије, памет попије.

Од вино и паметан побрљави.

Вино је мирно у буре, а не у човека.

Вода руши мос(т), а вино главу и пос(т).

Кој чаше празни, главу си празни.

Кој чаше испразнује, главу клембесује, а ноге подсецује.

На пијанога и луд му пушта пут.

Померија се од памет.

По малко да ти је слатко.

Гуша дно нема.

Сркни из чашу, па ћеш и из флашу.

После свеца полудев и работни дни.

(Људи се забораве у пићу, па су и после свеца још суманути, не могу да раде и да нормално расуђују.)

Врањанац сматра да је вода пиће које је бог оставија и благосовија а алкохол које је ђавол направија.

Бистра водица, мирна главица.

Од воду нема поарно пиће.

Да је потребно да се буде обазрив, да се не претерује у пићу, говоре и ове пословице:

Вино носи, воду пи!

Чашка по чашку, напрчи опашку (реп).

Пијаница је с једну ногу у гроб.

Овакви савети и упозорења важе и када је у питању храна:

Легни с кокошке, устани с петлови.

Кратка вечера, дуг живот.

На пун стомак се не лега.

И пас легне да се јело слегне.

Претоварен трбу', болес готов.

* * *

И употреба дувана за Врањанце је порок који руши здравље. Пушење се јавило у Врањском крају тек у новије време. Етнолози су утврдили да су: „По народној традицији, преци данашњег врањског становништва почели пушити дуван касно, тек негде почетком прошлог (19.) века. Дотле се дуван у области доста ретко садио и пушио. Пушили су га најпре Турци, а затим становници хришћани, Срби, из вароши “ (15).

О штетности дувана по здравље и живот уопште људи Врањскога краја овако су, пословички, формулисали своја искуства:

Кој пуши здравље руши.

Само од два зла треба човек да се чува:

да се не жени и дуван да не пуши.

Дуван — ђаволски тамњан.

Лула — ђаволска кадилница.

Дуван ситос(т) не држи.

У неким пословицама савети за очување здравља толико су наглашени да делују као заповести:

Чувај здравље докле га има.

Чувај памет да те не гађав деца с камења.

Фрљи бригу на весеље.

Једи, па и за јутре остави.

Добро једи и добро работи.

Чистоћа је пола здравља.

* * *

У новије време, по ослобођењу од турског ропства, у врањски крај долазе први лекари, организује се здравствена служба. Људи почињу да стичу поверење у њих, у њихову моћ да излече од болести. Зато на могућност излечења почињу оптимистички да гледају:

Од сваку болест лек има.

Доктор душу не мож ти задржи,
ама у болест може да ти помогне.

Рана што се крије, тешко се лекује.

Смисао за хумор шалу Врањанац испољава и кад су у питању болест и лечење:

Вржи здрав прс на руку, па пођи по свет,
свак ће другојаче лек да ти каже.

На свет је највише доктори.

(Каже се у шали пошто ти може сваки човек казати какав лек од какве било болести.)

Врачар и доктор викав: „Па дођи!“

* * *

На смрт Врањанац гледа као на неминовност, на реалност. Она је неизбежна. Али и ту, често се у пословицама види, његово фаталистичко схватање — она ће доћи онако и онда како му је „писано“, како су суђенице „досудиле“:

У воловски рог да се скријеш, смрт ће те нађе.

(Смрт Врањанац замишља као натприродно биће од кога се човек не може сакрити ни побећи.)

К'д се човек роди, и гроб му се отвори.

Једно мрење човек га има.

К'д дође позив, мора да се иде.

Не се мреје од тешко легање (болест), него од д'н.

(Смрт је унапред одређена, још у тренутку рођења: одредиле су је „суђенице“, али може и да изненади.)

И без д'н се мреје.

Жути жутејев, црвени мрејев.

(Болест није, верују Врањанци, узрок смрти. Она бива јер је „тако писано“, „судбина“ је тако одредила.)

На суво дрво калем се не фаћа.

На осечену главу лек нема.

Смрт је крај свега људског, материјалног, зато Врањанац и закључује:

Докле кашљеш до т'г ће ти је добро.

* * *

Врањанац храну схвата трезвено „не као циљ, смисао живота, него као средство помоћу којег ће његово физичко биће истрајати у испуњавању основног животног задатка– да радом стекне, да испуни дужности и обавезе“ пре свега према фамилији, према „селу и сељанима“, и најзад „спрам себе“ (16).

У пословицама је таква своја схватања и искуства Врањанац сажео овако:

Прво сит па богат.

Леб и сол — Божји благослов

На место леб — ништа не може.

Глад снагу једе.

Без квас'ц леб не нараснује.

Зоб коња тера а не камџија.

Храна држи човеков живот.

На једење покладе нема.

Два ручка се не карав, тики два зли.

(Каже се ономе, кога нуде да руча, а он се изговара да је ручао.)

Мука за једење, мука од једење.

На једење нема срам.

На једење не терај инат.

Нема горе болести од глади.

На потребу људи да буду умерени, и штедљиви у свему, па и у храни указује, на први поглед парадоксално, ова пословица:

Кој помало једе, млого једе.

(Сматра се да тај дуго живи и да ће много појести.)

Искуство показује да је умереност потребна и кад је храна у питању, јер прекомерно јело шкоди здрављу као и глад:

Повише људи мрејев од преједување,
помалко од гладување.

Од млого мед срце боли.

У пословицама се види да људи Врањскога крајаосуђују и исмевају похлепне, облапорне, прождрљивце као и лењивце:

Дрчан покладе нема.

Седи лебу да те једем.

Једе, пије — легне, спије.

Муфте и оц'д послађи од мед.

Нагливаја се (најео се) као ћорав штрк (рода).

Једе како к'д је из апсу искочија.

Човечја мешина, циганска торба.

Када је реч о исхрани, Врањанац има посебан однос према болеснику — њему се допушта и оно што здравима није дозвољено.)

На војника, путника и болесника Бог ће опрости (к'д блажи).

* * *

За Врањанца је рад услов живота и опстанка, услов доброга здравља и расположења:

У јело и работу срам нема;
куде видиш да се једе, једи,
куде видиш да се работи, работи!

Што ти се заповеда, работи,
што ти се принесе, једи!

Кој без меру работи, брго ће се умори.

(Умереност и у раду.)

Работа — красота.

Работа неје срамота.

Добро једи и добро работи.

Не лепота него работа краси човека.

Паметан ужива у работу, будала у седење.

* * *

Да су чистоћа и уредност важни за заштиту од болести, за очување здравља, Врањанци су показали у многим пословицама. Они зато посебно цене оне који су чисти, па кад неког желе да истакну и похвале да је чист, онда наводе пословичка поређења:

Чис' као планински снег.

Чис(т) како молитва.

Чис(т) како рибље око.

А кад желе, на пример, да похвале женску особу због уредности и чистоће, кажу:

Ноге да ву мијеш, воду да ву пијеш

* * *

Врањанци су своје погледе на здравље и болести, посебно жеље у вези с тим, исказивали и у приликама када су се поздрављали, када су држали здравице, благосиљали, заклињали се или клели, као и у часовима када су, забављајући се, загонетали.

Ево примера тако уобличених њихових жеља и погледа на здравље и живот, таквих облика казивања:

Поздрављање (при сусрету)

Здраво — живо! (Жеља за добро здравље.)

Благослови

Најчешћа жеља која се исказује и у врањским здравицама и благословима тиче се доброг здравља, дугог и срећног живота:

Дабогда вам здравље и весеље красило кућу!

Да будеш здрава као дрен, румена као црвена јабука, слатка ко мед и да си вредна као пчела!

Здрав и жив ми био!

Ја здрав, а ти никад болан!

Здравице

Да смо сви живи и здрави, да смо весели и прави, кој што нема да си набави.

Клетве

Убија га свети Илија и Огњена Марија!

Бољка те утепала, дабогда!

Бољка те изела, дабогда!

Чума нека га удари!

Заклетве

Дабогда ми Бог узеја памет ако л'жем!

Да немам здравље!

Здравље ми, не сам видела!

Жив ти здравље?

Загонетке

По веровању сујевернијих Врањанца, болест је табу тема, не ваља спомињати по имену — треба увек наћи неки други, блажи назив који ће заменити прави, да се тако зло ублажи. Као у загонеци:

Долети врана из луга,
задави брата и друга
(Куга) (17),

Болест куга (чума), зло које је сатирало у прошлости читаве породице, пореди са птицом враном.

III

Врањанци су у пословицама изразили, у виду закључака, своје погледе на друштво, живот и човекову судбину до којих су дошли на основу свога искуства и искустава и мудрости које баштине од својих предака. Ти погледи су, дакле, условљени историјским и економским приликама под којима се живело на просторима Врања и његове околине.

Нагласићемо, иначе, познате чињенице, да је Врањски крај у географском смислу у средишту Балканског полуострва, да се ту укрштају важни путеви, да су због тога ту често вођени ратови, да је он био под дугом окупацијом турских и других завојевача, да су због тога ту остали трагови култура и других народа, да се услед свега тога тешко живело, у немаштини, непросвећености и свакој другој заосталости.

То је све налазило израза и у пословицама као облицима усмене народне традиције.

Ми смо овде претресли врањске пословице само са аспекта историје здравствене заштите и бриге о здрављу, уочавајући у њима погледе људи овог поднебља на физичке и душевне болести, и на њихово спречавање и лечење. Наша анализа показује да је очување здравља одувек била велика брига Врањанаца, који су своја схватања о здрављу као највећој људској вредности и богатству, своја сазнања и искуства о тој проблематици, исказивали у свом дијалекту.

Многе од ових пословица и данас живе

SUMMARY

Diseases and their consequences are still operating in a smashing man and his environment, causing pain and suffering. About these people in Vranje Municipality most moving spoken in various forms of national creative and artistic interpretation, especially in proverbs. The proverbs are given, otherwise, all the wisdom, all the "philosophy" of life in Vranje.

We in this paper searched Vranje proverbs only in terms of the history of health care and health care, recognizing in them the views of the people of this region to the physical and mental illness, their prevention and treatment. Our analysis has shown that health care has always been a major concern in Vranje, that their understanding of health as the greatest human values ​​and wealth, their knowledge and experience on this issue, framed in their own language–dialect, in many proverbs and other forms of oral tradition.

We pointed out that many of these proverbs and now live and up to more people in expressing the Vranje Municipality, which applies to tend sophistry, use, and saying, okay just formulated their long experience that the speech without saying is a dish without salt.

KEY WORDS: Vranje, proverbs, health, physical and mental illness.

Литература и фусноте

1. „Болест (лат.morbus), у општем смислу свако одступање од нормалног стања здравља. Ако се здравље означи као нормално стање у којем сви делови организма функционишу хармонично и обезбеђују одржавање и прилагођавање организма у променљивим животним условима, онда се болест може дефинисати као поремећај нормалних функција организма проузрокован различитим узроцима; према томе, болест је ненормалан процес (или скуп ненормалних процеса) у којем је оштећен ток животних функција целог организма или појединих органа...“ Мала енциклопедија Просвета, 1, Просвета, Београд, 1959, 161.

2. Пословица се дефинише као „Сажета, завештајна формулација искуства, језгровито изречено опажање прихваћено у традицији“. (Речник књижевних термина, Нолит, Београд, 1985, 584) Она настаје као закључак одређеног животног искуства који је прихваћен у традицији.

3. Овде истичемо чињеницу да се у овом крају, у познатој светињи — манастиру Свети Прохор Пчињски, још у доба Немањића, развијала и медицина. Долазили су људи који су поред душевних лечили и телесне болести. Монаштво се бавило и здравственом делатношћу, доносили су лековите траве и лекове са ових простора, али највише из Грчке.“ Турска окупација је овакав развој медицине у овом крају прекинула. (Политика —Магазин, Београд, 1. септембар 2013, 28.)

4. Видосава Николић–Стојанчевић, Врањско Поморавље — етнолошка испитивања, Српска академија наука и уметности, Београд, 1974, 30.

5. Мр сци мед. др Марина Ј. Јањић, Басме и бајање — вид народне медицине (на примерима из врањског и лесковачког краја). Available from: http://www.rastko.rs/istorija/medicina/delo/14677

6.Хаџи Тодор Димитријевић, Врањске пословице, I део (из збирке коју је откупила Српска краљевска академија наука), Београд, 1935, 7.

7. Видосава Николић–Стојанчевић, Врањско Поморавље — етнолошка испитивања, Српска академија наука и уметности, Београд, 1974, 523.

8. Исто, 491.

9. Предговор у:Хаџи Тодор Димитријевић, Врањске пословице, I део (из збирке коју је откупила Српска краљевска академија наука), Београд, 1935, 7 и 8.

10. Борисав Станковић, Сабрана дела, II, Просвета, Београд, 1956, 205.

11. „Душевна болест, заједнички назив за обољења која се одликују поремећајем психичких функција мозга, Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, 1, Издавачко предузеће Просвета, Београд, 1959, 409.

12. Медицинска енциклопедија, 5, Загреб, 1970, 471.

13. Као под 4, 196

14. Исто, 193.

15. Исто, 197.

16. Исто, 201.

17. Прегршт оваквих казивања нашли смо у збиркама пословица и загонетки етнолога Татомира Вукановића, који је једно време живео и радио у Врању. (Види, на пример, Српске народне пословице, Врање, 1974 и др.)

На Растку објављено: 2013-09-22
Датум последње измене: 2013-09-22 18:08:34
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине