Маја Савић

Српске добровољне болничарке — следбенице Флоренс Најтингејл

* Студент

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ
СТУДИЈЕ ЗДРАВСТВЕНЕ НЕГЕ
КАТЕДРА  ЗА РАДИОЛОГИЈУ
ИНСТИТУТ ЗА РАДИОЛОГИЈУ КЦВ

Ментор: Проф. др Мира Говорчин

(Изложено у Матици Српској у Новом Саду 28. маја 2011 на скупу на коме су млади аутори својим радовима из историје медицине, представљени члановима Секције за историју медицине Српског лекарског друштва.)

Сажетак

На овим просторима, док су трајали ратови (српско-турски рат, балкански ратови, Први светски рат), није постојало професионално сестринство какво ми данас познајемо. Међутим, постојале су жене које су савесно неговале рањенике, жртвујући себе до краја и по томе представљају узор данашњој професији.

Кроз овај рад упознаћемо боље неке од њих: Надежда Петровић — сликарка и болничарка; Делфа Иванић — једна од виђенијих жена оног времена, поборник еманципације жена; Анка Ђуровић — у миру и у рату добровољна болничарка; Нети Мунк — прва српска добровољна болничарка; Мага Магазиновић — прва жена новинар; Љубица Луковић — хуманитарни радник и добровољна болничарка; Боса Ранковић — цели свој животни пут посветила je рањенима и болеснима. Касија Недић Милетић — пример добровољне болничарке у жртвовању до смрти.

Заједничко за све њих је да су биле чланице Кола српских сестара, а неке понеле су најпрестижније одличје сестринске професије — „Медаља за милосрђе Флоренс Најтингејл“.

Кључне речи: добровољне болничарке, Србија, Балкански рат, Први светски рат.

Abstract

In this region, while the war lasted (Serbo-Turkish War, Balcan wars, World War I), there was no professional nursing as we know it today. However, there are women who are conscientiously nursed the wounded, sacrificing himself to the end and in that role models are today's profession.

Through this work we introduce some more of them: Nadezda Petrovic — a painter and a nurse; Delpha Ivanic — one of the prominent women of that time, a supporter of the emancipation of women; Anka Djurovic — in peace and in war volunteer nurse; Neti Munk — the first Serbian voluntary nurse; Maga Magazinovic — the first woman journalist, Ljubica Lukovic — a voluntary aid worker and a nurse; Bosa Rankovic — their entire life is devoted to the wounded and sick. Cassius Nedic Miletic — such as volunteer nurses in the sacrifice of death.

Common to all these is that they were members of Circle of Serbian Sisters and some  have brought the most prestigious medal profession — "Medal of Mercy Florence Nightingale."

Key words: nurses, Serbia, the Balkan War, First World War.

Увод

На иницијативу угледног трговца и хуманисте, Анри Динана, долази 1863. године до оснивања Међународног Црвеног  крста, са седиштем у Женеви. А као узор пожртвованости, храбрости и несебичног пружања помоћи рањенима и болеснима, послужио је пример Флоренс Најтингејл, свестрано образоване жене, по којој је касније добила име награда „Медаља за милосрђе Флоренс Најтингејл“. Установио ју је Међународни Црвени крст у Женеви 1912. године, а додељивана је на предлог националних друштава Црвеног крста. По угледу на Међународну организацију Црвеног крста, основане у Женеви 1863. године, на иницијативу првог српског школованог хирурга, др Владана Ђорђевића, почетком 1876. године, основано је Српско друштво Црвеног крста, главно српско друштво за приватну помоћ рањеницима и болесницима у време рата. 

Знамените болничарке

Поучени примерима и искуствима из претходног периода и српско-турских ратова, где је до изражаја била малобројност медицинског кадра, неопремљеност српског санитета који је „пошао у овај рат као у сватове“ (оцена историчара медицине Владимира Станојевића), изостанак организовања народа, стихија и хаос,  група ентузијаста и виђених људи Београда, 28. 08. 1903. године, у згради Коларчеве задужбине, оснива удружење жена под називом Коло српских сестара. Име удружењу дао је писац Бранислав Нушић, а први статут написао Иван Иванић, новинар и публициста, муж Делфе Иванић, прве потпредседнице друштва. За прву председницу изабрана је Савка Суботић.

Коло српских сестара је организовано као женско патриотско, хуманитарно, културно и просветно друштво, које је за циљ имало формирање одбора у већим местима Краљевине Србије са задатком да пруже што већу помоћ пострадалом српском живљу у Старој Србији и Маћедонији. Године 1906. Коло је издало своје гласило под називом „Вардар“. Последњи број је изашао 1941. године у тиражу од 12.000 примерака, (1).  После Другог светског рата престаје рад Кола из политичких разлога, тако да скоро пола века тихује, да би свој рад обновило 90-их година прошлог века. Подстакнути потребама друштва у Србији, тачније у Београду, 1921. године отворена је прва школа за нудиље, а 1924. године завршила је школовање прва генерација. Године 1930. одржан је Први конгрес дипломираних сестара Краљевине Југославије (годину дана по оснивању Савеза југословенских дипломираних нудиља), (2). Конгрес је отворила Никица — Нина Боволини, прва дворска дама. 

Надежда Петровић

Једна од највећих и најистакнутијих личности у историји Кола, широј јавности свакако најпознатија, призната и позната у уметности, је Надежда Петровић. Рођена је 11. октобра 1873. године у Чачку. Вишу женску школу завршила је у Београду 1891. године, а наредне године положила је испит за наставницу цртања. Учење је наставила код познатог учитеља цртања Ђорђа Крстића и Кирила Кутлика. Године 1898. наставља своје школовање сликарства у Минхену, одакле се враћа 1903. године, (3). Из света сликарства Надежда се укључује у буран политички живот Београда. Једна је од покретача и оснивача рада Кола српских сестара, чији је први секретар била. До почетка балканских ослободилачких ратова бавила се уметничким радом, организовала изложбе у земљи и иностранству, а 1912. године у Београду је основала прву сликарску школу.  Једна од полазница курса је и  Ана Маринковић (1882-1973), болничарка у Првом светском рату.

Када  је 1912. године почео Први балкански рат, Надежда Петровић је кренула с војском као добровољна болничарка. Уз све страхоте рата и лична преживљавања ова храбра и неустрашива жена, као што је већ носила своју дубоку емотивност, умела је све то снажно да пренесе и на платно. А на својим дописницама пренела и овековечила страдања и борбу једног народа: “Ми овде живимо у непрекидном јауку рањеника, превијању рана, покличу наше јуначке војске, маршевима њиховим, дочеку и испраћању њиховом на бојно поље, да их отуда рањене примамо и негујемо. Па ипак, све оде са одушевљењем, а Турци губе битке и наша победа је на помолу. Наши војници ми изгледају као браћа и њихови узвици „Сестро, сестро!“ — истински су и чине ме поноситом што сам им у помоћи...“, (3).

За време Првог светског рата Надежда Петровић је била добровољна болничарка Дунавске дивизије, са којом учествује у борби на Мачковом камену. Надежда је свеколиким својим радом, како као болничарка, тако и својим писмима овековечила  то страдање: “... Господе, зар не видите, изгинусте сви! Боже, што казни овако нашу нацију!... Ниједан рат прошли не пружаше нам толико јада и страхоте...“  Она не говори о томе да је њој тешко, да је уморна да једва може да издржи. Из њених писама извиру најузвишенија осећања према својој отаџбини, оданост борби, саосећања у патњама свих. Она је несебичним давањем себе у тим страшним данима учинила све да умањи бол и патњу оних којима је било најтеже. 

У затишју, по завршетку Церске и Колубарске битке, Надежда одлази у Скопље са својом породицом. И, уместо да прихвати понуду за одлазак на конференцију у Рим, или да ради у државној болници у Београду,  она са одважношћу храбре жене, одлази у болницу у Ваљеву. „Тада је Ваљево било једна велика кужница, у којој се једва зна ко је жив, ко је мртав...“ У тој болници препуној рањеника, Надежда је радила на инфективном одељењу. 

У пролеће 1915. године, после Сувоборске битке, ваљевском болницом харао је пегави тифус, односећи многе људске животе. Међу зараженима  нашла се и Надежда Петровић. Боловала је седам дана. Умрла је 03. априла 1915. године, (5). 

Њено херојство и несебично жртвовање у пружању помоћи овековечено је у српској литератури (Време смрти, Верник, Отпадник — романи Добрице Ћосића).

У њену част, а у знак сећања на једну хероину једног херојског доба, сваке друге године се у Чачку, њеном родном граду, одржава Меморијал Надежде Петровић. Надежду Петровић поколења препознају по њеним сликама, књижевним критикама, а најпознатија је као ратна болничарка. Она је оличење српске духовне елите тога времена. Служења је српском народу жртвујући се до смрти! (3) 

Делфа Иванић

Личност Делфе Иванић, једне од оснивача Кола српских сестара, и прве потпредседнице Кола, врло је посебна а мало обрађена у нашој публицистици и историографији. 

Делфа Иванић рођена је 6. марта 1881. године у Подгорици — као кћер војводе Ивана Мусића. Рано је остала без родитеља, па ју је усвојио Михаило Богићевић, председник Београдске општине. Основну и Вишу женску школу завршила је у Београду (1887. до 1897.). Студирала је хемију у Женеви, али се убрзо вратила у Београд. Године 1900. постављена је за наставницу у Скопљу, где се 1901. године удала за Ивана Иванића (српског вицеконзула у Скопљу), (4). Потом је напустила наставнички позив и цео свој будући живот посветила хуманитарном раду. Била је једна од иницијатора и оснивача Кола српских сестара и на оснивању Кола изабрана за прву потпредседницу. Као врло образована жена бавила се преводилачким радом (са француског), а служила се и немачким, објављивала своје радове у домаћим часописима  Вардар, Домаћица, Зора, Женски свет, Жена.  Била је члан редакције листа Женски покрет,  а у рукопису је оставила своју Аутобиографију. Широм Европе држала је предавања о раду женских хуманитарних друштава (у Прагу, Лондону, Ници, Паризу, Риму), (5).

У време Првог балканског рата, 1912. године, заједно са Леди Пеџет, основала је IV резервну болницу за рањенике у Београду. Следеће године (1913) у Драчу, основала је болницу за војнике, где је као болничарка прележала пегавац. „У албанском приморју где је била највећа невоља... од огромне помоћи  ми је била истинска милосрдна сестра Делфа ..“, изјавио је у анкети др Сима Петровић, датој др Субботићу, (4, 5).

Јаша Продановић (српски политичар, публициста, књижевник) рекао је за Делфу Иванић: “из далека лепа жена, изблиза — установа“. Ово је најприближнија карактеристика ове чувене жене, која је на питање из којих разлога жена најлакше приноси на жртву себе саму одговорила: „Жртве, оне истинске и невидљиве у највише случајева, не чине се ни због новца, ни због стида, ни услед урођене бојажљивости, ни због хипокризије.... Само љубав и херојство умеју да принесу себе и у сваком оном, ко се свесно или несвесно даје, ма како био велики страдалник и ма како његов положај, спољашност, интелект и друге особине изгледали безначајни и скромни, живи истински херој. ... Да ли после учињене жртве осећа радост, задовољство и смиреност, или је растрзана очајањем и жаљењем, то су питања тек другостепеног значаја“, (5). Ово су речи жене која је дубоко мисаоно и свесно свој живот подредила заједничком, хуманом  раду, на добробит свога народа.

Због таквог става и избора начињених у животу, за неуморни рад на помоћи и еманципацији жена, због пожртвованости и храбрости испољене током Голготе, због избора да део младости проведе поред рањеника и тифусара, због топлог срца  које је „било толико топло да је било у стању да загреје прво један цео народ, а кроз њега и народе цивилизованог света“ (објавио часопис „Жена и свет“, поводом доделе „Медаље Флоренс Најтингејл“), Делфа Иванић је1920. године постала прва жена у Краљевини Југославији која је добила ово високо међународно признање, „Медаљу за милосрђе Флоренс Најтингејл“.  Ово признање Делфа Иванић је поклонила Српском лекарском друштву 1962. године, где се и данас чува.

Године 1922. Делфа Иванић је изабрана за председницу Кола српских сестара, на чијем челу је остала до окупације 1942. године, када су Немци распустили удружење и одузевши му сву имовину, (5).  

Анка Ђуровић

Анка „Ђуровићка“, како су је звали, рођена је 1850 године, била  удата за Михајла Ђуровића, директора крушевачке гимназије, у младости је остала удовица са три сина. Живела је тешко и у немаштини. Умрла је 1925. године у Београду.

Већ по избијању српско-турског рата, 1876. године, Анка се ангажује као добровољна болничарка у војној болници у Крушевцу. Болница је била смештена у згради гимназије, слабо опремљена и материјалом и медицинским кадром. У болници је радио само један лекар  и разнолико помоћно санитетско особље. Завоји, тзв. „туфтици“, прављени су од кучине обавијене платном, и углавном су их правиле вредне руке жена у кућној радиности.

Када су Турци заузели Крушевац, Анка Ђуровић одлази за Београд, где наставља да ради као болничарка у болници кнегиње Шаховске, (5, 6).

У годинама великих преврата, како у самој српској држави (смена династија на власти) , тако и у окружењу (анексија БиХ од стране Аустро-Угарске), поучени негативним искуствима лошег организовања војног санитета у претходним ратовима, Црвени крст организује курсеве за добровољне болничарке. Као чланица Кола српских сестара, међу првим полазницама јавила се Анка Ђуровић. По завршеном курсу Анка прелази на Хируршко одељење београдске болнице код др Војислава Субботића (1859-1923, син Савке Субботић, прве председнице Кола, и др Јована Субботића), (6, 7).

По избијању српско-турског рата 1912. године, и ослобођењу Скопља и Призрена, Анка Ђуровић, на лични захтев, одлази у Скопље, где је радила као добровољна болничарка. На истом задатку била је и 1913. године (српско-бугарски рат), када је као болничарка организовала дочек рањеника и болесника на железничкој станици у Београду. У Београду је затиче и почетак Првог светског рата. Огромно знање и искуство добровољне болничарке Анке Ђуровић, спојено у жени — борцу,  велике и неисцрпне енергије и жеље да помогне другима, огледа се у организацији прихвата рањеника — бранилаца Београда. Од трећепозиваца и са нешто мало санитетског материјала, она је самоиницијативно формирала „батаљонско завојиште“, као нови вид организовања Санитета у тадашњој српској војсци, (6,7).

Потом одлази у Ваљево, Пожаревац и Скопље. У јесен 1915. године, преко Црне Горе и Албаније, стиже у Љеш, а одатле одлази у Француску, (5).

Иако је већ скоро 10 година рата било за њом, иако је већ дубоко у седмој деценији живота, Анка је следила свој хумани позив — своје животно опредељење. Није одустајала!

Године 1917. отишла је у Солун, као добровољна болничарка Прве болнице Престолонаследника  Александра.

Сагледавајући њена деловања, као добровољне болничарке у ратовима, можемо спознати величину њеног дела, њено херојство, пожртвовање и одрицање за дуги низ година. Није духом клонула ни у најтежим данима, на дугом путу,  на који је кренула као млада жена са три сина, које је инстинктом, снагом и љубављу мајке пратила.

Анка Ђуровић је светли пример најлепшег споја српске патријархалне традиције у коју је уграђено много знања, а проткане са много љубави према људима и отаџбини. 

На свечаности уручења медаље „Флоренс Најтингејл“, 5. октобра 1923. године, Анка Ђуровић је рекла: “И зато ме је Бог наградио највећим доличјем — оставио ми је сва три сина, после страшних рана на бојишту — жива!“ (6).

Наталија Мунк

Прва српска Добровољна болничарка Наталија Нети Мунк, рођена је 1864. године у Београду, у породици Натана Тајтачака, сиромашног београдског занатлије. Преминула је  у Београду, 8. априла 1924. године.

Као дете, Нети је запамтила Српско-турске ратове (1876-1878), и можда је баш то преживљавање определило њен будући добровољни рад. Као двадесетогодишња девојка Нети се јавила као добровољна болничарка у Београду, у време Српско-бугарског рата 1885. године.

Била је удата за Гутмана Мунка и имала је са њим седморо деце, (8).

У болници у Доњем Граду, својом сестринском љубављу, неговала је рањенике и болеснике, те је уз самопрегоран добровољни рад убрзо постала главна надзорница. Била је члан Управног одбора Јеврејског женског друштва, Добровољачког удружења и српског Црвеног крста. 

У време балканских ослободилачких ратова, 1912-1913 године, Наталија Мунк поново се нашла на народном послу. У Четрнаестој резервној болници, као добровољна болничарка, неговала је оболеле од тифуса и колере, па је и сама оболела од тифуса. Чим је мало прездравила, прва је почела са прикупљањем ратног санитетског материјала и наставила свој хумани посао добровољне болничарке.  1914. године поново се разболела од тифуса, али се није предавала, нити одустајала. Већ наредне године (1915.), у време повлачења српске војске, Нети је, без ичије помоћи, сама прикупила нешто материјала и средстава и организовала у Крушевцу војну болницу, где је покушала да се задржи до повратка српске војске у земљу. Међутим, за време окупације, због присмотре и анонимних дојава да је „прикупљала прилоге за снабдевање српских комита“, била је привођена и затварана. 

По завршетку Великог рата, Нети Мунк, иако већ у поодмаклим годинама, и даље је радила на општем добру народа, пуне четири деценије помагала је народ који је толико волела.

Наталија Нети Мунк за свој предани рад одликована је Златном и Сребрном медаљом краљице Наталије, два пута Орденом Светога Саве, Споменицама свих ратова од 1885. до 1918. године, медаљом Црвеног крста, Крстом милосрђа. Београдски дневни лист „Политика“, дао је објаву о смрти Нети Мунк: “..данас (у десет часова) Наталија Мунк мирно ће лећи у топлу груду оне земље, коју је она, не само искрено љубила, већ којој се у пуној мери и одужила“, (9).

„Када је 8. априла 1924. године заклопила своје уморне очи, до њене вечне куће у парцели палих ратника, испратили су је многобројни преживели ратници које је она сестрински лечила... истакли су њено родољубиво пожртвовање, изванредну скромност и све друге врлине које су красиле ову ретко племениту, велику жену“, (9).

Марија Магазиновић

Мага (Марија)  Магазиновић рођена је у Цетини (код Ужица), 1. октобра 1882. године, у породици Ристе Смиљанића (касније Магазиновића), пореклом из Метковића (Херцеговина). Мајка стана Исаиловић била је из Дервенте. Умрла је 1968. године у Београду, (10). Мага је у родном крају завршила четири разреда реалке, а онда је породица преселила у Београд и ту остала. Младост  јој је била испуњена немаштином, али узбудљива и пуна очекивања. Живог и веселог духа, Мага је прва жена у Србији која је дипломирала на Филозофском факултету 1904. године и прва жена новинар. У то доба „када је највећи женски успех добра удаја... пола године уређује Политикину рубрику „Женски свет“, (10).

Напредних схватања и идеја, Мага, загледана у достигнућа Европе, одлази у  Немачку 1909. године, где током 4 године похађа глуму, усавршава немачки језик, похађа школу модерног балета Исидоре Дункан. По повратку у Србију, 1913. године, у Балканском рату, Мага постаје добровољна болничарка. Записивала је пакао ратне болнице, кроз који је пролазила. Касније, своје записе објавила је у аутобиографији „Мој живот“, где каже: “Радиле смо као кртице, од глачања паркета, прања прозора, посведневног спремања постеља рањеницима — па до праве болничарске дужности: мерења температуре, развијања и  сечења завоја, превијање рана по лекарском упутству, дељења оброка, помагања онима који се нису сами могли хранити“, (10). „А када су стигли рањеници са Мердара и Куманова, тридесет и шест часова смо непрекидно превијали и смештали рањенике. Крепили смо се само болничким чајем и властитим бисквитима. Јаук и вапај тешких рањеника, са разнесеним шакама, лактовима и стопалима, са ужасним трбушним повредама пролазили су ми кроз срж у костима. Крви се нисам грозила ни плашила, али сам је осећала као страшну оптужбу на свеколику цивилизацију и културу човечанства у XX веку“, (11).

Године 1914. у Саборној цркви у Београду Мага Магазиновић се удала за немачког слависту Герхарда Геземана. Убрзо у бегу кроз Србију, на путу према Албанији, Мага се породила и вратила за Београд, а Герхард је са српском војском прешао Албанију. 

Кроз свој живот Мага Магазиновић није одвајала хуманитарни од професионалног рада. Била је посвећени борац до краја живота, (10).

Љубица Луковић

Љубица Луковић рођена је 1858. године у чиновничкој породици у Београду, умрла је јануара 1915. године у Ваљеву. Школовала се у Београду, завршила је Вишу женску школу. Удала се за Стевана Луковића, тада младог официра, живела је са њим по многим местима ондашње Србије. Селећи се из места у место, оснивала је женске подружнице и радничке школе, активно учествујући у њиховом раду.  Када је муж са службом прешао у Београд, Љубица Луковић постала је активан члан у Женском друштву, Друштву кнегиње Љубице, а од самог оснивања Кола српских сестара, августа 1903. била је једна од најактивнијијх чланица и дугогодишња председница Кола (1905  до 1915.),  после Савке Субботић.  Коло је одмах по оснивању, у своја правила је унело и оснивање болничког реда. 1906. године, на иницијативу Љубице Луковић, као председнице Кола, отворен је први тромесечни болничарски курс у београдској Војној болници. Љубица Луковић је била образована жена свог времена, преводила је чланке и фељтоне са француског, писала је савете и упутства за просвећивање младих нараштаја, објављивала своје радове у Домаћици, Босанској Вили и Вардару.

По избијању ратних сукоба у Првом балканском рату, октобра 1912. године, у болницу Кола почело је допремање рањеника. Љубица Луковић тих дана није одлазила кући, неуморно је радила и бринула око рањеника. За свих десет и по месеци, колико је болница Кола радила у време Балканских сукоба, она је само неколико дана изостала са своје дужности. Почетак  1914. године  протекао је у убрзаном раду чланица кола на прикупљању и организовању помоћи. Љубица Луковић је донела одлуку да се архива Кола спали, ради безбедности чланова и сарадника. Половином године Љубица Луковић одлази у Ниш, где неуморно ради на организовању и прикупљању помоћи за српску војску. Почетком 1915. године Љубица Луковић одлази из Ниша за Ваљево „ по таквом, пасјем времену и кијамету, када је на земљи пакао био, ...“ (5).

29. јануара 1915. године, Љубица Луковић написала је своје последње писмо. Оно је било упућено њеној дугогодишњој пријатељици, Делфи Иванић, које је чудом прилика остало сачувано, јер га је Делфа уза се пренела преко Албаније. Овде дајемо део писма: “На путу смо остале дванаест дана, намучиле смо се много, али волим што смо отишле и тој нашој великој беди мало помогле. Учиниле смо нашу дужност, како смо знале и могле!“, (5). То је било последње путовање Љубице Луковић, посвећено племенитом позиву ове јединствене жене, која је на крају, као жртву, принела и саму себе. Преминула је 11. фебруара 1915. године у ваљевској болници, од пегавог тифуса. Љубица је сахрањена у Нишу, по жељи породице. 

Познаваоци Љубице Луковић говорили су: “Да је хармонија њена најлепша, најјача и најдубља црта. Све је код ње било у границама, у такту, у лепом, истинитом, реалном. Нико јој није изгледао безначајан и за њу је сваки створ имао вредности... За више од дванаест година, колико је управљала Колом, никада, тврдили су они који су је знали, нико није чуо да је и за пола тона подигла глас.“ 

Љубица Луковић постхумно одликована је медаљом „Флоренс Најтингејл“, на свечаној академији Кола српских сестара, у дворани Дома Кола, 22. фебруара 1925. године, (5).

Боса Ранковић

Боса Ранковић рођена је 1872. године; завршила је четири разреда Више женске школе, а следеће две године у заводу Маринковић.  

Млада и наочита Боса, удала се за младог професора веронауке Светолика Ранковића. Живела је крај мужа — познатог српског писца. Али он се разболе јако млад и убрзо је умро. Боса је тада имала 27 година,  а остала је удовица са троје деце. Убрзо ју је снашла још једна несрећа  — умро је и један од синова који је наследио очеву болест. Мужевљеву пензију добила је тек после више година, а у међувремену живела је у оскудици и дуговима.  Године 1908. године завршила је курс за болничарке Црвеног крста, а 1909. ступила је на рад у Војну болницу у Београду. Била је на хируршком, унутрашњем и заразном одељењу.

У време Балканских ослободилачких ратова (1912-1913), Боса је била најчешће на инфективном одељењу Београдске болнице. Половином 1914. године, када је Ниш постао ратна престоница Србије, Боса Ранковић, заједно са болесницима, евакуисана је у Ниш. За време Првог светског рата Боса Ранковић је радила у болницама у Лесковцу, Крагујевцу и Аранђеловцу. 

У свом раду Боса је  остајала сама, те је вршила дужност и лекара и болничарке. Због великог искуства које је стекла у свом раду, била је често главни асистент многим лекарима, при хируршким интервенцијама. 

Окупацију земље, Боса Ранковић дочекала је у Призрену, под шатором, радећи свој болничарски посао по највећој хладноћи и снегу. Због повлачења српке војске, а по наређењу начелника санитета, остала је у Призрену, са 52 српска рањена борца и 8 непријатељских рањеника. У Призрену је била до 1916. године, када су јој бугарске власти одобриле одлазак.

Одмах после ослобођења, 1918. године, Боса Ранковић ступила је на дужност у Главну војну болницу, где се заузела да болница буде оспособљена за нормалан рад. 

„...Вредно је видети како је слушају сви болесници у њеном одељењу и како се без поговора потчињавају њеним наредбама. Изгледа да јој је судбина, поред лепоте и интелигенције, подарила и велико милосрђе, јер она никада не осећа тешкоће када болеснима и невољнима пружа помоћ — написала је 1931. године Полексија Димитријевић — Стошић“, (5).

Била је цењена и уважена, не само од болесника и болничарки, већ и од стране лекара. И поред напорног рада у болници Боса Ранковић је стизала да буде активан члан у Колу српских сестара, друштву „Кнегиња Љубица“ и у Црвеном крсту,  а по оснивању, била је међу првим члановима и у првим редовима Женске странке. 

Боса Ранковић, 1931. године, добила је Медаљу „Флоренс Најтингејл“ из руку бригадног генерала, шефа Унутрашњег одељења Војне болнице, др Жарка Рувидића.

„Управник Војне болнице био је санитетски пуковник др Роман Сондермајер, а од лекара у болници су радили санитетски потпуковник др Драгослав Поповић, др Живан Глишић, др Никола Вучетић, др Александар Радосављевић и сестра Боса Ранковић, хероина са светским одличјем — медаљом „Флоренс Најтингејл... Са таквим кадровима, војне и цивилне здравствене установе су кренуле у нови почетак...“, (12).

Касија Недић Милетић

Касија (по оцу Ђокић) Недић Милетић, по мајци Пелагији (рођ. Илић), рођена је око 1875. године. Била  је праунука кнеза Николе Станојевића из Зеока (код Чачка). Умрла је 1915. године.

После очеве смрти, мајка Пелагија, преудала се, такође за удовца, капетана Ђорђа Недића, среског начелника у Гроцкој. Том приликом је и своје две кћери (Касију и Персиду) повела са собом. У браку са Ђорђем Недићем, Персида је родила још четири сина (један је рано преминуо). Породица је живела тешко и у оскудици, али су сва деца, речено данашњим речником, постала успешни људи. Најпознатији од свих, свакако је Милан Недић (1877-1946), министар војске и морнарице (1939-1940), начелник војске Краљевине Југославије, председник Владе...

 Касија је била удата за капетана Драгутина Милетића. 

Као млада жена, припадала је напредној генерацији, била је друштвено активна. На великом митингу жена, на Коларцу у Београду 15. 08. 1903. године, на оснивачкој скупштини Кола српских сестара, изабрана је у чланство Управе Кола. 

 „Овде би ваљало поменути и Миланову полусестру Касију, која је била добровољна болничарка у Ослободилачким ратовима. Млада је умрла 1915. године, од пегавог тифуса, лечећи болеснике од чисте болести у Ваљеву. “ (Милан Недић 1877-1946), (13).

Заједно са Надеждом Петровић, нашла се 1915. године, као добровољна болничарка у ваљевској болници. Негујући оболеле од тифуса и сама је оболела и умрла у Ваљеву 1915. године, (7, 5).

Уместо закључка

За разлику од „жена које су владале светом“, ово су приче о женама које су служиле Србији. У најтежим годинама, на величанствен и хуман начин, у позиву лишеном личних амбиција и користи, у позиву колико лично болном и захтевном, толико људском и топлом, биле су испуњене и срећне кад добију речи захвалности оних којима су могле да помогну. Материјални моменат, лични социјални статус није био пресудан.

Знамените болничарке са српских простора су: Надежда Петровић, Делфа Иванић, Анка Ђуровић, Нети Мунк, Мага Магазиновић, Љубица Луковић, Боса Ранковић, Касија Недић Милетић. Све оне су биле оснивачи и чланице Кола српских сестара, а неке су понеле најпрестижније одличје сестринске професије „Медаља за милосрђе Флоренс Најтингејл“.

Здравство у Србији и будућност сестринства, поред добре обуке и школе, захтева ентузијазам, храброст, љубазност, пожртвованост.

Посматрајући ликове ових жена схватамо да поред знања, обучености и школе, оно што треба да поседује неко ко се определи за овај позив је и спремност на жртвовање, на самопрегоран рад, несебичност и немерљивост у раду, јер сестринство је позив где се цео дајеш, не захтевајући ништа за узврат.

Литература

1. Антић М В, Вуковић Ж. Војни санитет у Првом српско-турском рату 1876-1877. Војносан. Прегл. 2007;64(9):639-46.
2. Benson E. Nursing in Serbia: Early days. Am J Nurs. 1974 Mar;74(3):472-4. Available from: http://www.jstor.org/
3. Бабић Р Р. Надежда Петровић-сликарка и болничарка. Војносан. Прегл. 2008;65(10):783-6.
4. Динић А. Делфа Иванић. Републичка асоцијација за неговање Равногорског покрета. 2010. Доступно на: http://www.ravna-gora.org/
5. Мандић В. Хероине са светским одличјем: казивања о нашим добитницама медаље ”Флоренс Најтингејл”. Прво издање. Ниш: Просвета. 1998.
6. Димитријевић Б. Анка Ђуровићка. Књижевни лист. Београд. 2006.5(43):18. Доступно на: http://www.rastko.net/medicina
7. Поповић-Филиповић С. Српска мајка и сестра даровала свом народу веру, љубав и наду. 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине. 2010. Јун. Доступно на: http://www.rastko.rs/
8. Јовановић Н. Јеврејски историјски музеј. El Mundo Seferad. Зборник 6. 1992. Доступно на: http://elmundosefarad.wikidot.com/
9. Никитовић М. Нети Мунк прва српска добровољна болничарка. Први светски рат. Политика, 1991. Доступно на: http://prvisvetskirat.wikidot.com/
10. Магазиновић М. Мој живот. Clio. Београд. 2000.
11. Букумировић Д. Мага Магазиновић. Србија Национална ревија.2011.25.  Доступно на: http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br10/
12. Поповић Б. Начелници Војномедицинске академије. Београд: ВМА, Црнотравска 17. 2009. Феб. Доступно на: http://www.vma.mod.gov.rs/
13. Светски рат. Милан Недић. Доступно на: http://www.svetskirat.net/