Славица Жижић-Борјановић

Батут, ко је то?

Из Зборника радова Првог међународног конгреса „Екологија, здравље , рад, спорт“ Бања Лука, 8–11. јун 2006; 279–282

Прошло је 65 година од физичког нестанка проф. др Милана Јовановића Батута али је он међу ретким у нашем народу који не одлазе лако у заборав. Остао је јединствена појава и трајно познат и по самом надимку- Батут.  Милан Јовановић Батут, непревазиђени здравствени просветитељ и васпитач, снагом свога морала, талента, ума, труда, упорности и истрајности остварио је дело непролазне вредности. О деведесетогодишњици Батутовог живота Чеси су у Веснику чешких лекара  1937. објавили чланак њему у част, назвавши га патријархом здравствене културе (1, 2, 3). По сопственом признању Батут je свиј живот посветио народу. Не само свом.  Ретке су државе и народи који су имали привилегију да имају такве изузетне личности. Био је  и остао омиљени учитељ здравља.

Милан Јовановић Батут рођен је у Сремској Митровици 1847, а умро у Београду 1940. године. Породица Јовановић је пореклом из околине Пирота, а до 1813. живела је у Шапцу када се пребацила у Сремску Митровицу. У време младости Батутовог оца Косте Јовановића, шабачког трговца, Карађорђе и сви виђенији Срби морали су да беже преко Саве  и Дунава под налетом огромне турске силе(4). До матуре Батут се школовао у Војводини, а 1867. матурирао је у Осеку. Студије медицине,  које је због беспарице морао привремено да прекине, завршио је  у Бечу 1878 (3, 4, 5). Услед напорних испита  поново му  се јавила туберкулоза, породична  болест.  По повратку из Беча отишао је на опоравак у Опатију. На стан се усудио да га прими само  један београдски пекар  јер је Батут одавао утисак човека који ће живети врло кратко. После неколико месеци ипак се опоравио и долази у Сомбор. Радио је у Сомбору, па на Цетињу , као главни лекар и начелник санитетског одељења у Црној Гори , потом у Београду, Новом Саду и затим поново дуги низ година у Београду. Лист „Здравље“ чији је био издавач, уредник и писац текстова почео је да излази 15. јануара 1880. по старом календару у Сомбору са поднасловом „Лист за лекарску поуку народу“. Мото листа, штампан у заглављу, гласио је: Здравље је срећа и снага, а болест најамник пропасти. Наставио је да га издаје на Цетињу док је службовао у Црној Гори. Током боравка у Црној Гори за Батута почиње да се интересује Београд и он као стипендиста српске владе, уз залагање др Владана Ђорђевића одлази на усавршавање у иностранство од 1882 до 1885. Боравио је у Немачкој (Берлин, Минхен), Француској( Париз) и Енглеској (Лондон) где је посебно проучавао проблеме хигијене и бактериологије. Учио је код Макс Јозеф фон Петенкофера, Роберта Коха, Френсиса Галтона, Луја Пастера (1, 5).

Као млад лекар  одолео је примамљивој понуди, шефовском месту на бактериологији на  Карловом универзитету у Прагу, једном од три најстарија у Европи, које би му обезбедило професорску каријеру  и угодан живот (2, 4, 5). Међутим, он је  кренуо  у вишедеценијску борбу за оснивање Медицинског факултета у Београду још 1899. пишући о потреби оснивања и на бриљантан начин пружајући  доказе за сваки оспоравани аргумент. Борио се против многих опречних  мишљења невеликог лекарског сталежа а реализацију идеје и позитивну одлуку прекинули су ратови (1912-1918). Основан 1919. године београдски Медицински факултет је почео са радом 1920. Први декан је био проф. хигијене  др Милан Јовановић Батут,  а први продекан проф. хирургије др Војислав Субботић. Оснивање београдског  Медицинског факултета сматра се једном од највећих Батутових заслуга. Почео је професорску каријеру као предавач хигијене и судске медицине на београдској Великој школи , претечи Универзитета у Београду ( изабран 1887). Године 1892. прима дужност ректора Велике школе, а 1905. успео је да у Закону о Универзитету који је управо он написао,  буде поменут  и Медицински факултет (4, 5). Био је председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва  (оснивач и председник у три мандата-предлагали су га и Срби и Хрвати и Словенци као  свог кандидата),  подржао је оснивање  Друштва за чување народног здравља, био председник  и члан Главног санитетског савета, члан Централног статистичког одбора, члан Књижевно- уметничког одбора Народног позоришта, председник комисије за полагање професорског испита, један од оснивача Српске књижевне задруге (1892) и Друштва за пламирање (кремирање) „Огањ“ (1904), један од најстаријих и најугледнијих сарадника листа „Политика“, сарађивао је у Матици српској, био уредник Српског архива за целокупно лекарство  1895. године (1, 6). Радом је обухватио широку лепезу активности јавног, лекарског, практичног, научног и друштвеног рада . Био је сјајан говорник, иницијатор, организатор, пропагатор медицинског знања и науке, писац стручних медицинских дела, здравствени законодавац и здравствени етнолог. Први је приступио прикупљању и обради наше народне медицинске терминологије која се сматра његовим животним делом. Одличан педагог и  психолог, поучавао је и проучавао народ и проникао у душу српског народа да би говором и писаном речи једноставним и разумљивим језиком могао да објасни свако па и  најсложеније медицинско питање. У Батутову кућу залазио је велики број виђених људи од науке и пера, политичари, уметници: Јован Цвијић, Јован Скерлић, Слободан Јовановић, Лаза Костић, Урош Предић, Јован Јовановић Змај, Сима Матавуљ, Лаза Пачу, патријарси Георгије и Димитрије. Замашне везе имао је и са иностранством. Познавао је Коха, Пастера, Петенкофера, Галтона, Мечникова, Руа, Гафкију, Гертнера . Са њима је био у преписци.

Био је наш  најупорнији и најплодоноснији здравствени просветитељ написавши 57 књига и брошура, чланака на стотине: „Муж и жена“, „Поука о чувању здравља“, „Буквица здравља“, „Буквица болести“, „Бранич од зараза“, „Грађа за медицинску терминологију“, „Недеља и празници“, „Пијанство“, „Трудна жена“, „Породиља“, „Дете у првој години живота“, „Сељачка кућа“, „Медицински факултет у Србији“, „Јектика“, „Буквица за веселу браћу“, „Мати и дете“, „Луј Пастер“, „Детињи плач и мајчина милост“, „Нежење и старожење“, „Препорођај“ итд. (7). Почео је са писањем у младости у Сремским Карловцима уређујући ђачки часопис „Венац,“ а 1867. новосадска “Даница“ објавила је његову прву песму. Као студент 1872. написао је расправу о Рокитанском, славном Чеху, свом професору патологије у Бечу и покретачу ренесансе бечке медицине. Матица српска је 1877. издала Батутово награђено дело „Здравље и напредак наше деце“ за које је речено да је написано Доситејевим начином и Вуковим језиком. Батут је знао да каже: Знање треба да продре у народ. Како? Књига се мора народу додворити, а која то не уме, или неће, слабо ће се примити, ма била најчистија и најјаснија истина.“ Сам је овако окарактерисао свој начин писања: У излагању бирао сам оне стазе, којима обично људи ходе, кад излажу своје мисли и осећаје. Наш народ је живахан па му је и начин такав. Кратке и једре изреке, природни прелази с једнога на друго, живе и јасне слике, честа упоређења са познатим и обичним, згодни примери из живота и природе, песма, приречица и пословице. Снага и сила пишчева је у његовом начину. Да би утврдио за народ најподеснији начин - треба народ упознати. Батут се придржавао тог постулата истрајно и темељно. Његове књиге су највише превођене на чешки и бугарски. Био је  познавалац неколико језика, немачког нарочито, на којем је писао стручне књиге али је са тог језика и преводио. Батут је често путовао ван земље на стручне скупове, на неке као представник државе. Током живота стекао је највиша домаћа одликовања, а био је и носилац француског официрског крста Легије части и чешког ордена Белог лава. Стекао је бројне дипломе међу којима и четири почасна доктората медицине: београдског (1926), бечког (1927), загребачког (1931), и прашког (1938) универзитета. У говору при пријему доктората у Београду Батут је навео речи Луја Пастера код кога је једно време радио као асистент: Тачно је да је наука интернационална али сваки научник мора бити националиста, тј. човек кога у научном раду загрева љубав према народу из кога је поникао. Посебно поштовање указали су му Чеси 17. јуна 1938. доделивши му почасни докторат, не у Прагу, него у Београду  на свечаности на Универзитету, која је окупила ондашњу српску елиту. Том приликом донетe су са Карловог универзитета инсигнијe (ректорска знамења), а из Прага су дошли ректор, декан Медицинског факултета, шеф ректорске канцеларије и промотор. То се никада није догодило у шестовековној традицији (1348) Прашког универзитета (4). О свечаности и званичној посети чешке делегације Београду, као и увек када је о Батуту реч, писала је „Политика“.

Батут је још од студентских дана био ожењен Немицом Барбаром - Бетy Јаисл коју је надживео али са којом није имао деце. Децу је неизмерно волео и за њима туговао до краја живота. Двоје деце  из своје шире породице сматрао је својом а она су га волела и поштовала  као најрођенијег. Код њега је до удаје живела братаница супруге Барабаре. Сестрин унук, потоњи др Љубомир Недељковић, специјалиста неуролог, био му је као рођени унук, Батуту је касније помагао око архивирања његових докумената, објављених радова и необјављених рукописа. (Упамћена је и ова анегдота. Љубомир честита Батуту осамдесети рођендан и ухвативши га за браду пожели му да доживи деведесету. Гле ти њега, само деведесет. Бог је милостивији, даће он и више.

Управо је здрављу деце и породице посветио највећи део свог рада схватајући огроман значај породице за сваког појединца и за опстанак народа. Као Батутов мото наводимо једну и данас савремену мисао чувеног статистичара, а блиског Галтоновог сарадника, Карла Пирсона : Болест и здравље, снагу и слабост, интелигенцију и ступидност, здрав дух и душевне болести ваља проучавати. Њих не смемо проучавати празним речима, већ их морамо узети под статистички микроскоп, ако хоћемо да сазнамо зашто се народи дижу и пропадају, ако хоћемо да видимо да ли народ напредује или назадује. Јачина личности, бескомпромисност и храброст омогућиле су Батуту да одоли многим притисцима и остане доследан себи и својим уверењима. Надживео је многе савременике али је доброчинством и искреном љубављу за цео народ, изнова успевао да окупи око себе угледне личности и да заједно са њима настави рад. Знао је да каже: Господа ме консултују. Задржао је бистар ум до краја живота. Последње три године живео је повучено у приземљу куће у Господар Јовановој 49 у  Београду, вредно пишући на дворишној тераси готово све до своје смрти 11. септембра 1940. Вукова биста на радном столу и портрети Луја Пастера, Роберта Коха и Френсиса Галтона у прочељу на зиду радне собе најречитије говоре о његовим узорима.  У јануару 1940, иако тешко болестан,  примио је новинара на кратак разговор. Стисак његове руке је био једва довољан да звонцем позове домаћицу и потражи лек али је новинару са великим уважавањем одговорио на сва питања. Осећао је одговорност пред народом и кад је давао свој последњи интервју објављен 13. јануара 1940. у листу „Правда“.

Батут је поседовао несумњив књижевни дар и са огромном љубављу писао је књиге за народ.  Иако слабог здравља , успео је да поживи 93 године говорећи : И у трошном чамцу се може далеко отпловити. Значај уредног живота и бриге за здравље показао је и доказао на сопственом примеру. Радом, љубављу за друге и несебичним давањем, сам је себи за живота подигао споменик. Успео је да и нама као и својим савременицима  давне 1940. измами готово исто питање:  Батут, ко је то?

Не мора човек имати крила генија да се попне небу под облаке. И смишљеним и истрајним кораком може се попети на те висине. Упамтимо ту његову мисао, његово непоколебљиву веру у вредност борбе за живот.

Литература

1. Драгић М. Проф. др Милан Јовановић Батут као здравствени просветитељ. Срп. Арх. Целок. Лек. 1962; 90(9): 889- 891.

2. Vomela S. Profesor Dr Milan Jovanovič Batut, Patriarcha jugoslávksé zdravotnické kultury. Věstník Čsl Lékaŕ 1937; 42:1-14.

3. Петровић М. Проф. др Милан Јовановић Батут. Срп Арх Целок Лек 1940; 68(10):481-4.

2.Chloupek D. О др Милану Јовановићу Батуту. Београд: Централни хигијенски завод; 1941.

3. Станојевић В. Проф. др Милан Јовановић Батут (1847-1940). Личност и дело. Срп. Арх. Целок. Лек. 1962; 90(9):883-6.

4. Бербер С. Др Милан Јовановић Батут. Здравље на длану. Библиотека “Здравље“ диспанзера за кардиоваскуларне болести. Сомбор, 1983

5. Јовић П. Милан Јовановић Батут (1847-1940). У: Живот и дело српских научника. Београд: Српска академија наука и уметности. Биографије и библиографије. Књ. VIII, II  одељење; 2002.