Брана Димитријевић

Др Милош Ђ. Поповић и алкохолно питање у српској војсци и држави

У Србији је 1901. године основано „Друштво за сузбијање алкохолних пића“ заслугом др Јована Данића првог српског неуропсихијатра, а уз њега др Милоша Ђ. Поповића и др М. Миљковића. Заступано је начело потпуног уздржавања (апстиненције), а не начело повремено допуштеног, умереног узимања (темперенције). Члан друштва би преузимао обавезу да алкохолна пића неће ни справљати, ни продавати, ни другоме давати. Захваљујући енергичној агитацији и не малом броју штампаних књига (између осталих „Алкохолизам и лудило“ од др Ј. Данића, „О алкохолизму у Србији“ од др М. Ђ. Поповића) и брошура, укључујући и два часописа („Трезвеност“ покренут 1908. под уредништвом др Ј. Данића, „Савезник“ покренут 1910 под уредништвом др М. Ђ. Поповића), покрет се брзо се ширио међу српском средњошколском и универзитетском омладином окупљеном у Савезу Трезвене Младежи. Већ у пролеће 1912. Савез је бројао 80 кола са 8.000 чланова.

Избијање балканских ратова даће др Милошу Ђ. Поповићу прилику да алкохолно питање истражи и са те стране. Његово предавање „Алкохол у балканском рату“ одржано у Милану средином септембра 1913. на XIV Међународном конгресу против алкохола, имало је огроман одјек. Исте године објављено је на француском и немачком језику, а по нарочитом позиву крајем септембра читано је, од стране др Милоша Ђ. Поповића, у Сен-Галену, у Швајцарској, па, крајем новембра у Будимпешти у великој Лојдовој дворани. Британски генерал сер Евалт и проф. др Август Форел, у том трену најистакнутији и најутицајнији борац против алкохолизма, већ у Милану, у живој дебати која је после одржаног предавања уследила, предложили су да се ово Поповићево дело преведе на све европске језике  и употреби као књижица за пропаганду против алкохолизма у војскама.

„Рат је једно од највећих зала, али рат удружен с алкохолизмом зло је коме у свету нема равна.“ Гласио је Поповићев закључак. Ратови се можда не могу спречити, али употреба алкохола у рату може.

Први део Поповићевог предавања бави се историјским фактима; јер проблем није нов. „Многобројна искуства и посматрања још од старине па до данашњег дана уче нас да је и у време мира као и за време рата била увек боља и способнија трезвена војска од војске која је трошила алкохол.“ Скорија истраживања пружају исту слику. За време мира употреба алкохола штетно утиче на дисциплину. Према једној британској статистици из 1893. године међу онима који су војним судом били осуђени на смрт не беше ни једног апстинента. Од 2.603 кривичних случајева, пред војним судом апстинента је било дванаест пута мање од оних који су употребљавали алкохол. Осим на дисциплину алкохол штетно утиче на здравље  војника. У британској војсци стационираној у Индији проценат разбољевања код апстинената износио је 5,5 а код неапстинената 10, скоро двоструко. Штетан утицај алкохола уочен је и када је реч о вештини гађања, издржљивости за време марша, подношењу жеге или хладноће. У британској и немачкој војсци, вршени су опити: на пример, марш под врло тешким условима, при чему је једнима даван а другима није даван алкохол. У немачком експерименту однос изнемоглих, на крају марша, био је 21:1 један апситент насупрот двадесет и једном неапстиненту.

Прелазећи на своја искуства и опажања др Милош Ђ. Поповић их дели на непосредна и посредна. Као трупни лекар учествовао је са Првом српском армијом у походу у Јужној Србији (Македонији), затим је провео два месеца (фебруар-март) при опсади Једрена са српско-бугарском војском. У српско-бугарском рату био је на старој српско-бугарској граници код Пирота. За време примирја посећивао је многе болнице и био месец и по дана лекар код турских заробљеника у Нишу. Непосредно је посматрао српске и бугарске трупе и турске заробљенике, а о војскама других савезника имао је опажања из друге руке. Најзад, по његовим упутствима једна добровољна болничарка г-ђа Д. Протић пратила је у једној београдској резервној болници брзину зарастања ратних рана код апстинента и неапстинента, на материјалу од неколико стотина рањеника.

Од свих балканских војски, примећује др М. Ђ. Поповић једино је Српска Врховна Команда располагала законском против мером, параграфом 1039. ратне службе којим се препоручује избегавање употребе алкохола у рату. Зашто препоручује? Требало га је забранити изриком. Но, здравим војницима од стране српских команди никакво алкохолно пиће није издавано. А већ је сасвим друго било код бугарских трупа. „Код тунџанске дивизије давано је свима војницима редовно по 100-300 грама коњака, управо неке ракије шпиртуље у кантама од гаса, коју су војници заједно с официрима и подофицирима халапљиво пили… Био сам очевидац кад су после заузећа Једрена мртви пијани и бесомучни бугарски војници и комите клали једренске грађане по улицама. Селимову џамију сву су опљачкали, а чувену библиотеку сву разбацали и поцепали… а као круну свега обесчастили су тај храм што су по њему остављали поред своје моралне и материјалну нечистоћу.“ Према недовољно провереним подацима, и црногорској војсци издаван је алкохол. Грчки војник, по речима једног ратног дописника врло је трезвен и не пије ништа сем чисте воде, а при томе издржава и највећу хладноћу и највећу жегу. Али има извештаја да је код грчких трупа у Солуну било доста алкохолизма.

Турци? „Обично се држи да су Турци трезвени. Међутим, они то нису ни најмање. Врло је мали број правоверних Турака, који већином живе у Малој Азији, који не пију никакво алкохолно пиће. Већина их пије – изузев вина, које се изрично помиње у Корану – ракију и коњак…“ Према извештајима страних конзула, у време најжешће битке за Битољ, Џавид паша је револвером морао да истерује своје официре из механа, где су се обилато частили шампањцем. Зависност од алкохола испољена је и код рањеника и код заробљеника Турака и Бугара. Изузетак су били Арнаути, који су били доста трезвени.

Веровање да алкохол у рату постиче храброст погрешно је. Једном је од стране једне српске војне јединице вршен јуриш после пијанке, и резултат је био неповољан; ишло се, како у извештају стоји: „лудо“, с мало обазривости. Задатак није извршен а жртава је било на камаре. Још теже је прошла армија бугарског генерала Кутинчева, јер војска није најпре хтела да се туче са својом „браћом“ Србима, но кад су раздељене велике количине алкохола, пошло се у безглави јуриш. Та армија је до ногу потучена и уништена.

Као последица штетног деловања алкохола у рату долазило је до слабљења војне дисциплине, иако је свакоме јасно да су тада последице по прекршиоца, који доспе под војни суд, теже него у мирно доба. И обрнуто, светли примери су дивизион потпуковника П. Лазаревића, чета резервног поручника М. Коруновића. Код тих јединица, које су се одликовале непијењем алкохола, дисциплинских преступа није било, па чак ни тешких обољења.

Најзад, алкохол је неповољно утицао на брзину зарастања ратних рана. Српским рањеницима ране су брзо зарастале, што су запазили и страни лекари. Са њима су се могли мерити само Арнаути. Српским рањеницима на болничком лечењу следовао је само чај, док је бугарским, по изричитој њиховој жељи, следовао и алкохол.

Упркос истина околишном закључку, јер др Поповић избегава да то истакне, да је од свих балканских војски српска била најтрезвенија, што потврђују и страни посматрачи (др Фишер, Мартинов, Букабеј) речима да „нису видели не само пијанога него ни напитога српског војника“, а потом запажањем да су се српски рањеници махом лако и брзо наркотисали, што је знак да међу њима није било алкохоличара, Поповић не пропушта да најоштрије удари по појединим српским командама и по лекарском сталежу. Само 10% српских лекара су трезвењаци. Отуда „жалостан и истинит факт да су лекари свугде ширили алкохолизам. Пили су и болесници и болничари и болничарке, лекари, гости, сви од реда… По многим болницама приређиване су праве оргије. Уз алкохол је било и других недостојних ствари… алкохол је триумфално улазио у све болнице и на сва врата. Давао га је Црвени Крст, давали су га наши, а и са стране…“

Насупрот српској војсци којој од стране команди није дељен алкохол стоји – као у каквом експерименту – бугарска војска којој је алкохол следовао. Безброј свирепства: сакаћење и мрцварење рањеника, али и лешева, насиља, убиства и сакаћења цивилног српског, грчког и турског становништва, паљење цркава, болница, апотека, школа, које су вршиле регуларне бугарске трупе, по др М. Ђ. Поповићу, последице су снажног дејствовања алкохола. Многи бугарски заробљеници и рањеници налажени су у стању тешког пијанства, а и иначе је алкохол наносио велике штете бугарској војци у погледу дисциплине. Познато је да су читави пукови бацали оружје и бежали или се предавали без борбе.

Из свега излази да се у рату често и врло много пило. Зашто? Веровало се да алкохол даје снагу, храброст и да уноси веселост и безбрижност. Да чува од заразних болести, нарочито од тифуса и колере. У то су веровали чак и неки лекари. „Тако смо у рату имали још једну епидемију више, а то је хидрофобија (бојазан од воде!). „ Вели Поповић.

Успеху предавања допринела је околност што су сведочења, искуства и опаске др М. Ђ. Поповића биле у том трену непосредне и свеже, што су у веку који је тек почињао то били први ратови на европском тлу; но, уверљивост и снага Поповићевог предавања лежи у доследној методологији, у избору критеријума на основу којих процењује и оцењује дејствовање алкохола на војске зараћених држава. Иако припадник једне од војски која је ратовала, а која је баш по тим опште прихваћеним критеријумима оцењена као најтрезвенија, насупрот крајње неповољним извештајима о стању у бугарским трупама, ништа не изазива сумњу да је о ратној пропаганди реч с циљем да се оцрни противник. Осим тога, др М. Ђ. Поповић истражује стање само у регуларним војним снагама, отуда не коментарише злочине, иначе, трезвених Арнаута. Нити говорећи о српској војсци помиње простонародни српски ратнички кодекс, који је гласио: „ У рату не пипај женску, не пиј алкохол, ништа не узимај са мртвог или рањеног.“

У погледу могућих локалних утицаја, Поповић даје запажање санитетског пуковника др М. Борисављевића, који износи да је побољевање код припадника XIII пука у коме су војници из крајева где има доста винограда и шљивара било знатно чешћа него код припадника XX , чији су људи из много трезвенијих крајева.

„Ми смо изнели примере не да оптужимо појединце као виновнике многих несрећних случајева, они су најмање криви: главни кривац је целокупно наше друштво, са својим алкохолним навикама и предрасудама…“ Што је, иначе, Поповићево вјерују још од почетка његове упорне борбе против алкохола, још од оснивања „Друштва за сузбијање алкохолних пића“. Законске мере против алкохола налазиле су се још у Душановом законику, каже он, и у кривичном и у грађанском закону Краљевине Србије постоје извесне мере за сузбијање алкохола, али су оне недовољне. Јер, ако је друштво главни кривац за алкохолизам онда је оно дужно да се лати средстава којима располаже: доношењем бољих и оштријих закона, и помагањем трезвењаштва.  Што још и више важи за војску. Војсци и у миру алкохолизам штети, у рату стоструко више.

„После раздавања коњака“ код Бугара, „настајала би дивљачка дрека а међусобни бој врло ретко би изостајао… Бугарски официри били су врло похлепни на српску шљивовицу и где би је пронашли не би се мицали док је не утамане. Њихови лекари од свију лекова имали су највише медицинског коњака, мада често нису имали ни фластера у својој торби…“

И можемо да зажалимо што др М. Ђ. Поповић није наставио своја истраживања и у наредном, Светском, рату.

Што се, пак, српске војске тиче, познато је, из многих других извора, да је њена трезвеност видно опала током повлачења 1914. године уочи Колубарске битке. И врућа и хладна ракија немилице су се трошиле, упркос изричитим забранама, и на очиглед полиције. Очај је постицао алкохолизам и обрнуто.

Др Милош Ђ. Поповић је и на Солунском фронту наставио свој рад у прилог трезвености. Окупио је преживеле, почео изнова. Осим предавања организовао је и дидактичке позоришне представе: „Кобна чаша“, „Да сам раније знао“ и друге. Тиме је, у егзилу, довршавао још један од себи постављених задатака: да с алкохолним питањем исцрпно упозна и сеоски живаљ, тадашњег српског војника. Ми, данас, на нашу срамоту, мало знамо о свим његовим тадашњим активностима, али нам је срећом доступно његово предавање о „Алкохолу у балканском рату“. А, ништа од тога није избледело.  

На Растку објављено: 2008-02-11
Датум последње измене: 2008-02-11 13:51:51
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине