Брана Димитријевић
Ране Луке Лазаревића
О устаничком (војном?) санитету података нема, па се општи утисак да су од 1804. до 1813. макар обриси српске државе настајали, не даде протегнути на ову област. Збрињавање рањеника било је, током тог периода, стародревно; према обичајима који се могу наћи у народној поезији. Процену општег стања изазваног рањавањем даје о себи, понајчешће, сам рањеник, исказом да ли може или не може ране преболети, да ли транспорт, и сви доцнији поступци имају смисла. Трошкови али и дужности неге и видања спадали су на породицу. Из песме „Марко познаје очину сабљу“ сазнаје се шта се са рањеником збива ако је бојно поље, после битке, припало непријатељу. Туркиња ђевојка најпре прихвата Богом побратимство (које је јаче од крвног сродства, тврђе и од најтврђе вјере) рањеног српског краља Вукашина, не знајући ко је он. Потом уговарају трошкове гостопримства и видарине. Отуда Марково кажњавање Туркињиног брата смрћу није пука крвна освета, већ извршење иманентне правде васпостављањем нарушених обичаја. (Данас би смо рекли: медицинско правног поретка.)
И у Првом српском устанку рањеник је ослонац самом себи. Владало је правило самопомоћи и узајамне помоћи, најпре у погледу извлачења са бојишта. Јаран помаже јарану, кум куму, побратим побратиму, земљак земљаку, угледник угледнику. Тако је 1805. године Васо Чарапић из боја изнео тешко рањеног Павла Поповића, саветника нахије београдске и грочанске. Отуда је закључак др Владимира Станојевића „да је помоћ рањеницима у устаничким бојевима била никаква“ (1), тачан само ако се има у виду организација, ако се врше поређења са војним санитетима Наполеона или Александра I. Код српских устаника путоказ су били обичаји. Рањеник би одлазио, или бивао превожен својој кући, или у збег, или у какав ближи или удаљенији манастир. Подједнако снажно беху заступљени жеља рањеникова да се ту вида и опорави, али и да у једном од тих окриља душу своју преда Богу. За опасности од транспорта се знало. Године 1807. као млад војвода Милош Обреновић буде тешко рањен, те је Хећиму Томи у Београд, из Ужица, пренет на платну разапетом између товарних коња. Нега и видање по кућама, имало је и предности: рањеници су збрињавани издвојено, па је могућност међусобног инфицирања (настајања интрахоспиталних инфекција) била незнатна. Најмање је података о тадашњим видарима и видарицама, који су, како се посредно сазнаје, хваљени као вешти у намештању преломљених костију. Разгнојавање ране спадало је, и по њиховим искуствима, у „природан ток“. Справљани су мелеми и облоге; али је забележено за Хећима Тому да је из гнојних канала исисавао садржај својим устима. Под условом да је рањеник био извучен из боја, па издржао транспорт, лечење које би уследило могло би се назвати конзервативним. Ампутације удова нису вршене, а у погледу вађења куршума из тела владала је уздржаност. Статистичких података о тадашњем морталитету (смртности) као последици таквих ставова нема, али постоје запажања из доцнијих ратова. Тако у својој беседи на Св. Илију 1905. године поводом отварања новог хируршког павиљона моравске сталне војне болнице у Нишу, др Михаило Петровић каже и ово: „... у српско-турским ратовима 1876/78 сви наши лекари били су већ и због своје слабије техничко хируршке спреме упућени да се држе конзервативног правца; а да је конзервативизам у оперативној медицини од великог значаја показују нам упоредне таблице оних случајева који су конзервативно лечени и који су оперисани у оним војскама где је санитетска спрема била далеко одмакла од наше и које су на расположењу имале одличне хирурге. Из прегледа за француско-пруски рат (1870.) јасно је да је конзервативна хирургија однела победу, јер је проценат смртности у њој био мањи него у активној хирургији... Тако је код нас проценат смртности при повредама колена био 66%, а код Руса 91%. И др Владан Ђорђевић износи податке да су резултати сувише активне хирургије коју су примењивали руски лекари дала рђаве резултате. Многи наши рањеници имају да заблагодаре што су им остале руке и ноге једино тој срећној одлуци што су из руских болница отишли да се лече у наше.“ (2) Отуда, можда, не треба претерано жалити што последња тачка споразума закљученог у Кладову, између Карађорђа и представника руске Врховне команде пуковника Паулучија, јуна 1807. којим се предвиђало да Руси пошаљу своје лекаре и апотекаре у Србију, и да се у Београду подигне Општа болница, није никада остварена; мада је потреба за свакојаком медицинском помоћи била жестока. Према једној Вуковој забелешци, већ по ослобођењу Београда, 1806. „...често су долазили људи из даљних нахија да ту, у Београду, траже лека...“ Богатији су у Преко прелазили, „немачким докторима“. Устаничким временима ближи сведок, пруски ђенералштабни пуковник Ото Дубислав фон Пирх пише да је на свом пропутовању кроз Србију 1829.: „... виђао зарасле ране, које би може бити при вештачком лечењу повукле са собом губитак каквог уда, а које су овако потпуно залечене и без остављања икаквих последица.“ (3) Оваква искуства остала су у народном памћењу. Век касније, у Балканским ослободилачким, потом, у Првом светском рату, када је хирургија била неизмерно моћнија а војно санитетска организација много боља, српски војник, тежак, не радо би на ампутацију пристајао, за смрт се опредељујући; но, питање да ли без потајне наде у излечење на основама старих прича?
Ране Луке Лазаревића отуда су, макар оскудна, парадигма тог устаничког доба. Према опису Јанка Веселиновића уочи боја на Мишару (1806.) „Доконаше да Луки Лазаревићу даду коњицу.“ (4) А затим се, поп Лука сукобљава с предводником противничких ордија Кулином. У том мегдану „Кулин му преби сабљу и кад (Лука) виде да ће погинути... маши се паса трже арбију (шипку којом су се с преда пуниле пушке и пиштољи), дојури до Кулина и удари га оном арбијом по носу тако да овога свег крв обли... Турци се сколетеше око старешине, само један полете право к Луки. (А) он ти га (Лука) дочека онако на коњу, извуче ногу из узенгија, кад му се Турчин примаче, удари га ногом у лажачицу (горњи део трбуха који одговара доњем крају грудне кости)... После се пронео глас да је војвода погинуо... Кад јест! Тај ти син предвече изишао из честара увијен као була, па право војводи Ђорђу... Свега су Луку изрешетали турски куршуми. Тринаест рана на њему.“ Према доцнијим казивањима поп Луке Лазаревића Сими Милутиновићу Сарајлији (5), Кулин је био намамљен у бусију, јер је угледавши поп Луку повикао „Ево ме море Влахо!“ па појурио к њему витлајући сабљом. Лука, онда, даде знак Тодору Каонцу, и његовима, те куршуми покосише Кулина и коња му. Но, Турци уграбише Кулинов леш. „Домало послије,“ пише Сарајлија,“још неколико хиљаде хатлије турскога викну дову учити, а то чине свагда пред слијепи и очајни јуриш.“ Који је, потом, био страховит. Устукнуше и Јаков Ненадовић и Лазар Мутап са својима, али „... Лука запне у Турке самосам и ту неколика обори, док му не обране сабљом десну руку, и клоне му сабља и рука. Онда га Турчин по глави мазне мало поврх обрва и читаво му теме до тјенице и мозга као ћелепуш смахне, па уфате и коња под њим за узду...“ Тада се Лука левом руком маша арбије, те ти једног арбијом по носу, другог ногом у прси, а онда, будући оборен „... пуж-пуж испод коња турски до у честак и гушту.“ Те се пронесе глас да је погинуо. Сузбивши Турке Карађорђе онда „... потражи туди по друму и шуми Луку, и још кога од рањеније и погибшије Србаља...“ Луку не нађоше. А кад стигоше Јаков Ненадовић и остали закључише да је Лука Лазаревић – заробљен! „Колико ја Луку знам“ на то ће Вожд,“никако им се он жив у руке није дао... може бити да је негде у чести под кладу завро се као зец, и од рана умро.“ Предвече се, на удивљење многих појави Лука „ ... него брез тјемена осим друге неке сабљене и пушчане ране, те му он (Карађорђе) брже хећима и чадор свој, и четири топа сваки по један испали шенлука, што је жив Лука умакао, и његову ријеч и мисао сам о себи оправдао.“ Ту пред Вождовим чадором већ је донешен лежао верни Тодор Каонац „... зло рањен, и тек у лијевој му још стоји куршум сиси, али позна свога Луку и видевши га свега у крви, ка’ и себе, замоли му се, једва проговоривши: реци Господару (Вожду), да ми се ово зрно изреже, да душом дахнем...“ Што би извршено те се Тодор Каонац с душом растави.
Према Проти Матеји Ненадовићу, поп Лука се уочи битке, супротно опоменама Карађорђевим у некакав врбљак искрао „ ... и тамо дохватио да се сече са (надмоћнијом) групом Турака.“ Те се „... једва избави сав исечен по глави и у логор уграби. Кад га виде Карађорђе какви је рањив, а поп Луки перу ране љутом ракијом, те повика: ’Иди поп Луко кући те се лечи...’ А поп Лука му одговори: ’Немо’ ме терати кући, ако Бога знаш, све ће ово мене до сутра проћи.’ И тако се ућута Карађорђе, а поп Лука цео дан и ноћ држа крпе пуне ракије по ранама, и да видиш чуда, сутрадан бијаху све ране у крастама, те (их) мазаше са зејтином...“ Дуго потом док је Шабац држан под опсадом поп Лука је завоје носио.
„Вечно“ питање да ли се свежа збивања уподобљују старим, по већ провереном епском моделу, а тај је дубоко у души сваког тадашњег Србина био, поставља се и овде: чему можемо веровати? Народна песма „Бој на Мишару“ не помиње мегдан поп Луке и Кулин капетана. Према њој је Лазаревић Луко погубио „пашу Синан пашу, из Горажда, из Херцеговине“. Потомак Луке Лазаревића, Лука И. Лазаревић даје (1900) у основи Веселиновићеву верзију из „Хајдук Станка“, која, можда, није пука књижевна – па тиме мање вредна – могуће је да је настала као последица прича у народу (6). Није искључено да су и Јанко Веселиновић и потомак и имењак поп Луке, користили описе Јована Хаџића. Према Хаџићу, Турци беху потиснути од шанца, после боја који је 4-5 сати непрекидно трајао, те се скупише у долину Мишарског поља. Онда, приметивши разређену српску коњицу, учине јуриш. Јаков (Ненадовић) умакне у шанац, али Луку окружише. Један Турчин ухвати узде Лукина коња, други га рани сабљом у руку, трећи у главу, вичући:“Овам’ од’те браћо, ово је наш душман!“ Но, Лука арбијом од пиштоља једног у чело, па одскочи од коња, а други из пиштоља њему пробије рукав; но, он срећно умакне у луг.(7,8) Лукин потомак: „Рањен Лука мушки се брани лупи једнога ногом у трбух, а Кулина арбијом по носу, па одскочи од коња; али је у том добио две тешке ране. У том баш тренутку припуцају из пушака Лукини момци… те Кулина оборе.“
Нехеројска варијанта Проте Матеје Ненадовића, према којој је поп Лука Лазаревић рањен пре мишарског боја, али је ипак, војевао, изгледа да је последица не баш пријатељског расположења међу том двојицом.
„– Ко јунак, море? Зар Прота?! Зар је и он некад јунак био?“ – Скресао је поп Лука, једном касније пред Љубом Ненадовићем, Протиним сином, који се, онако поштен с тим сложи; рекавши да је и од самог Проте а и од других слушао да „… Прота доиста није био такав војник да би се могао назвати јунаком“ . Те не само у погледу задобијања него и у погледу брзине зарастања поп Лукиних рана, махом сабљених, треба, што се Протине верзије тиче, бити сумњичав.
И из примера поп Луке Лазаревића снажно пробија присуство обичаја. Ране су рањеникова брига; организација збрињавања рањених је – спонтана. Сабиралишта су привремена. За виђеније Вождов чадор, или, бар, простор око њега. Више су то част и слава. Хећим – пре би се рекло, какав познатији народни видар, који се и на хајдучким ранама огледао – је врста слуге. (Касније ће се то сасвим испољити у понашању Књаза Милоша Обреновића према лекарима који су му на службу из Прека долазили.) Ризичан захват – који се противи видаревом, иначе, конзервативном приступу – видар предузима по одобрењу или на наваљивање рањениково, или по наредби онога у чијој је служби, на пример, Вожда. Видар не организује, не врши тријажу, не успоставља редослед хитности, већ иде од рањеника до рањеника онако како му се наложи, често по старешинству. Опште начело било је ратничко: мртве сахранити, а повређене својим кућама оправити. Одговорност за прогнозу и исход лечења, тада је била подељена између рањеника и исцелитеља далеко више него сто година касније; у Балканским ослободилачким ратовима, 1912-1913., када је српска војно-санитетска служба у погледу збрињавања рањеника задивљујуће функционисала (особито у српско-турском); када сваки борац беше снабдевен првим завојем, када свакоме беше наложено да рану не дира, него да самог себе одмах тим првим завојем превије; да борац, у томе, помогне борцу; да се ако узмогне сам уклони са војишта, или да чека да га изнесу... Па и тада се од рањеника доста тражило; стоичка трпељивост и стрпљивост. Међу многима који су се тада дивили српском рањенику беше француски публициста Анре Барби. Многи од рањених су километре и километре тада препешачили, особито 1914., без роптања. У свему томе треба видети трагове древних обичаја.
Са анатомо-патолошке тачке гледишта (или експертизно судске), Хомерови описи ратних рана, прецизнији су од Сарајлијиних. Далеко од тога да је поп Луки и мозак докачен био кад га је оно Турчин сабљом по глави мазнуо, или да су му лобањске кости биле сломљене; иако је Сарајлијин опис одсецања дела скалпа с чеоно теменог предела веома сликовит. Али, такве ране где недостаје добар комад коже и поткожног слоја не зарастају брзо; оне попут дубоких опекотина „досађују“ јер дуго „влаже“. Само што података о току лечења, дужини, последицама рана Луке Лазаревића код Сарајлије потом нема. Нема трагова од те ране ни на сачуваном портрету јунаковом. Према Хаџићу: „… наједанпут Лука сав крвав са расеченом главом изиђе пред Карађорђа; и одма’ га даду однети на Петровачку аду да се лечи, где је збег био и Лукина родбина.“ И Хаџић вели да је у једном трену Лука нестао са војишта, пронађен је само његов крвав фес, па се, кад су га сви већ ожалили, наједанпут појавио. Превијен, по Сарајлији, од стране Вождовог видара, упућен је, по Хаџићу, на „кућно лечење“ у – збег; јер су сва села у околини била напуштена. И у већ поменутом роману Јанка Веселиновића рањени Хајдук Станко и Заврзан лече се у збегу. Само колико ли је у збегу поп Лука издржао, не чекајући, вероватно, да му се ране сасвим залече? Поп Лукин унук наводи да „од седамнаест рана, које је“ тај узор-витез „задобио у ратовима, једна му никако не могаше зарасти… Чланак на левој нози био му је сасвим избијен, али… (поп Лука) не оста сакат.“ А, „Један куршум у телу однео је у гроб.“Јер је и после боја на Мишару поп Лука Лазаревић жестоко војевао.
(1) Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше ратно санитетско искуство. Београд, 1925; стр. 21
(2) Петровић М.: Отварање новог хируршког павиљона моравске сталне војне болнице. Српски Архив, год. 12. , св. 1; 1906.
Петровићеве речи потврђује и делатност једног српског народног видара из тог доба, чије је име сачувала пословица: Ту и Раковац ништа не помаже (Рекло би се за неког ко се толико угрувао, кости изломио, главу разрио или кичму сломио, да већ наде на живот нема). За српско-турског рата Раковац, из Милићева Села, жупе Моравице, до манастира Годовика, још од раније видар, беше са војском на Јавору. Ту је тад било руских хирурга који су ампутирали удове тешким рањеницима. И сам сељак, Раковац је двојином више жалио ове јадне осакаћенике, који се више тежачким послом нису могли бавити. Зато замоли да све такве тешке рањенике њему уступају на исцељење. Одбијаху га у почетку, говорећи му да је дурак (будала) или балтук (брбљивац); а кад им додија, уступише му једног од најтежих коме је сва нога била размрскана, и од кога и сами беху дигли руке. Раковац му намести изломљене кости, доведе у ред размрскану ногу, опере рану и обложи је печеним дивљакама, па га стане неговати и превијати. После извесног доба овај се рањеник подигне на ноге, Раковац га показа Русима; те ови више ампутације нису вршили. Све теже рањенике уступали су њему и он их је спасавао. По завршеном ратовању, на саборима, вашарима, сеоским славама, у сличним приликама, многи од оних којима је на Јавору живот или ногу или руку сачувао, прилазили су му са синовским поштовањем и љубили га у руку. Раковац је своје синове учио да постану видари: ухватио би пса или јагње, па би им изломио ноге, а затим би намештао преломе, утезао и лечио, док не би кости прирасле и ране исцељене биле. Радећи тако уз оца и његов син Јанко (Раковић, Видаковић) и сам је пошто му је отац умро, видарио помало, али славу свога оца никада није достигао (Венац, Књ. 4., Св. 7., стр. 607-608.) Из приповеди о Раковцу произилази да је и видарење је спадало у сеоске занате. Како и стоји: Раковац се бавио обрађивањем земље, гајењем стоке и подизањем воћњака, али је у исто време видао ране и намештао поломљене кости. (Као што беше и оних који су се осим својих тежачких послова бавили и чупањима зуба. Те је свако село имало свог зубовађу. Димитријевић Б.: Стоматологија и култура, Нова Европа, Београд, 2002. стр. 25-26.) Не каже се, међутим, од кога ли је па Раковац своју вештину изучио, сем што се даде претпоставити од свог оца, будући да је он своје синове упућивао у ту вештину.
(3) Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство ; стр 24.
(4) Веселиновић Ј.: Хајдук Станко, Народно дело, Бгд. 1933; стр. 244, 246.
И Милан Ђ. Милићевић даје сличан опис мегдана Поп Луке и Кулин Капетана у боју на Мишару: „И случај их нанесе једнога на другога… Чим се виде тим се и познаду, и полети јунак на јунака. Кубурлије, вазда верне, овде изневерише обојицу. Лука исука сабљу, али му је Кулин дочека и преби на двоје, а уједно му стеса кожу с темена…“ И тако даље. (Милићевић М.: Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба. Београд. Слово Љубве, 1979. стр. 289.)
(5) Милутиновић С. С.: Житија устаника, Коцељева, 2003.
(6) Лазаревић Л.: Узор-витез поп Лука Лазаревић; Бгд, 1900. Штампарска радионица војног министарства. стр. 15
(7) Ружић М.: Моје успомене (рукопис у приватној својини)
(8) Хаџић Ј.: Бој на Мишару (1806), Голубица, Београд, 1840. г. II
(9) Та нетрпељивост зачела се још почетком устанка. Према Милану Ђ. Милићевићу: „ Када је требало поставити главног вођа шабачким устаницима, а Прота Ненадовић рад је био постати војвода шабачки… онда Карађорђе, на скупу, упита Посаво-Тамнавце: Коекуде, кога ћете да вам буде војвода? Попа Луку хоћемо, одговоре они сви у један глас. А како би било, коекуде, да вам буде војвода Прота Матеја из Бранковине? Господару! Викне, један између Тамнаваца, нема стада где нема угича. Нећемо да узајмимо војводу из ваљевске нахије, него хоћемо Попа Луку.“ (Милићевић М.: Поменик… стр. 288.)
Напомена: Текст објављен у „Даници“ 2004. стр. 132-140. Потом прештампан у годишњаку „Свилеува“, бр. 2., 2004. стр. 20-35.
Према Милану Ђ. Милићевићу пустоловни Сима Милутиновић Сарајлија „…на своје саставе није много пазио; где је што написао ту је и оставио. Тако му се изгубио спев Распевке и ране Попа Луке Лазаревића на Мишару (у пет песама).“ Писцу ових редова наслов овог рада предложио је г. Милорад Радевић.
Датум последње измене: 2008-01-29 12:34:26