Брана Димитријевић

Отац и деда или Пренапрегнутост као судбина (О загонетном лику др Владана Ђорђевића)

„Својим феноменалном акцијом у разним правцима, резултатима рада и својим, тада новим и модерним, идејама у дотле зачмалој и назадној нашој лекарској средини, др Владан Ђорђевић је убризгао нов свеж дух и пробудио људе да раде. Пробуђени, његови савременици су прионули на рад и све, што год су радили и урадили, и они, и многи из потоњих генерација, све је то било по угледу на свог духовног оца и деду, на др Владана Ђорђевића.“ (1) (Курзив је наш.)

Оснивач Српског лекарског друштва, па Српског друштва Црвеног крста др Владан, вели даље Станојевић, иако неко време начелник, није остао у војном санитету. Уређивао је „Отаџбину“, био начелник Грађанског санитета, Председник београдске општине, Министар просвете, пољопривреде, црквених послова, посланик у Атини па Цариграду, напослетку и Председник министарства, то јест Председник владе. Мењајући овако непрестано струке и професије никада није испуштао перо из руку, те је написао толику гомилу књига, да је можда претегао чак и самог Милана Ђ. Милићевића. Писао је песме, приповетке, романе, путописе, књижевне критике, политичке и дипломатске расправе и ваздан других ствари. Те се, сматра Станојевић, може иако компликован, ипак лако психолошки оквалификовати. Беше аматерска природа. Волео је и занимао га је сваки занат, али не задуго. Није био узан дух специјалисте, професионалца, већ дух ширине, даљине и бескраја, дух енциклопедисте. (Курзив је наш.) Захваљујући својој разноврсној ерудицији, нечувеној енергији и видовитости довитљива човека, др Владан је и као аматер, у свим струкама и занатима, у које је завиривао, дао више, него многи обични и просечни професионалци скупа за дуги низ година. (2) Крупан таленат још да беше у психолошкој могућности да се не расплињује, већ да се удубљује, био би генијалан. (Курзив је Станојевићев.)

Највећи наш ауторитет на подручју историје медицине др Владимир Станојевић оваквим својим, увидеће се, не баш тачним, и противуречним судом (јер се појмови аматер и енциклопедиста не поклапају), ожалио је изнад свега др Владана Ђорђевића, који се није држао већ тада довољно пространог подручја медицине, него је допустио да га одвуку друге његове страсти и таленти. С њим ће се, можда и нехотице, сагласити и др Владан, у писму Српском лекарском друштву поводом смрти др Јована Данића, упирући прстом у демона политике. Абдикација и одлазак из земље Милана Обреновића (1889) отиснули су га низ стрмину. У јесен 1891. прихвативши место посланика у Атини, отишао је у неку врсту добровољног изгнанства. Две године касније је посланик у Цариграду, да би се у смирај одлазећег 19. и освит 20. века ставио на чело једне од последњих влада, последњег Обреновића; као да се политиком никада није ни бавио. Беше му на уму спас Србије, што касније није тако није протумачено; те ће захваљујући Слободану Јовановићу тај део његове биографије и политичке историје Краљевине Србије остати упамћен под називом „Црна владановштина“. Суноврат је, међутим, кренут када је Краљ Србије Александар Обреновић, у његовом осуству као Председника владе а и свог оца Милана верио Драгу Машин. Др Владан подноси оставку и одлази овога пута у истинско прогонство у Беч; убрзо лишен свих својих војничких до тад стечених чинова, одличја и пензије. После Мајског преврата, сходно закону, пензија ће му бити враћена, али је већ 1906. године, оцрњиван и свакојаким погрдним називима у јавности чашћен, окривљен „за издавање државних тајни“ у свом тек објављеном мемоарско-историјском делу Крај једне династије. Осуђен је тесном већином 3:2 на шестомесечну казну затвора. (3) И тек ће у поменику Душана Шијачког (1913) бити враћен међу заслужнике кратким текстом, уз фотографију на којој је у некадашњој својој униформи с одликовањима, но, само као лекар. „Санитет наш у овом рату (српско-турском 1912) добро се показао. Сматрајући да је право, да се сетимо и оних који су том и таквом санитету ударили темељ код нас, доносимо данас лик дра Владана, шефа војног санитета у прошлим ратовима, који под теретом година није могао узети лично учешћа и у овом четвртоме рату, али је зато на бојно поље послао два сина, два официра, који су се пред непријатељем јуначки понели.“(4)

Сада је Станојевићев ламент разумљивији; др Владану Ђорђевићу на крају су остали верни само лекари.

Рођен у Београду 1844. завршио је 1869. Медицински факултет у Бечу, који по дужини студирања (десет семестара) и снази свог професорског састава беше тада најјачи у Европи. Лекарски стаж и праксу почео је на хируршко-гинеколошкој клиници у Прагу, али је убрзо, после конкурса, добио место „питомац-оператора“ опет у Бечу, код славног хирурга Теодора Билрота. Постаје најистакнутији његов ђак, али и пријатељ и кореспондент. Током француско-пруског рата 1970., по одобрењу српске владе, одлази у Немачку као посматрач и учесник. Те у чину немачког царског војног лекара проводи три месеца у Франкфурту. По повратку у Србију постављен је за шефа хируршког одељења Главне војне болнице у Београду, потом за секретара Санитетског одсека у Министарству војном. (5) Што је, фактички, његов растанак од хируршке праксе, а први у низу доказа о несталности његове природе.

Ушавши, вели Станојевић, после свршених студија у војни санитет, као трећи по реду домородац – војни лекар, др Владан је опет и ту запажен више од свију осталих био, и опет не само међу лекарима војним, већ и међу свим лекарима онога доба. Ушавши у први српско-турски рат 1876 у чину мајора као начелник санитета јужно-моравске дивизије, он већ после девет недеља истискује млитавог и неспособног дотадашњег начелника потпуковника др Филипа Таисића. Па на том највишем положају одмах развија мађијску своју енергију и нечувену импровизаторску довитљивост; располажући никаквим, махом народно-милицијским санитетским средствима, у свеопштој голотињи и сиротињи; (6) дејствујући у кошмарним условима; баш као што у „Белешкама једног медицинара“ запажа и др Лаза Илић.

Одиста, први српско-турски (1876) започео много више грмљавином великих речи и стихова, а знатно мање праведном мобилизацијом, мудром организацијом и снабдевањем. Сам др Владан закључиће о том рату да беше сува штета и за народ и за државу, јер је не добивши ништа изгубљено око 25.000 људи, које мртвих које онеспособљених, а направљен је државни дуг од 30 милиона златних динара. А и неспремност војног санитета беше очита. Једно због тога што је у Србији тада лекара бало мало; друго, што беху слабо упућени у ратну медицину, почев од хирургије. Пре тога је, мисија др Владана Ђорђевића, којом требало да стране лекаре по избору привуче у Србију, сасвим пропала. Те он, као начелник санитета, импровизујући шаље, примера ради, овакву наредбу: „Од сада кадгод се деси да умре у подручној вам болници који војник било из стајаће или народне војске, треба да се не сарањује без икакве користи за његову браћу, која остају у животу и која могу сутра допасти рана на бојном пољу, него на његовој лешини требају да се вежбају сви војни лекари, који су у месту, у оним великим операцијама, које су најнужније на завојишту.“ Побројавши све те операције, завршава: „Пошто се оне изведу, покупићете сва парчета једног кадавера у мртвачки сандук и даћете га саранити са узакоњеним црквеним обредима.“

Тешко је било и с болничарима. Ваљало их је учити а у највећој журби заустављању крварења, грађењу завоја, пољској служби… (7) Још теже их је било приволети на одговорност. Слати санитету од стране локалне власти, безмало као слуге, или, пак, издвајани из борачког састава, а тада опет из редова оних који су по мишљењима њихових старешина вредели понајмање, такви лекарски помоћници не само да нису, што се санитетских знања и умења тиче, имали спрему, већ и не изгледаху као војници. Служили су у народном оделу, без ознака а под морање, дужност изврдавали на све начине. Њима насупрот мобилисани народни видари понашаху се одговорније.

Неодговорност спрам рањеника и болесника испољаваху и остали: коморџије и кириџије, мештани задужени да рањенике транспортују. Српски војни санитет био је само замишљен по прајском (немачком) узору, али никада остварен; те беше још једна у низу илузија. Оскудевало се у свему. У прописима који омогућавају командовање, опреми, материјалу, лековима. А и када би потоњег било, у дотуру. Доласци страних санитетских мисија истављаху питање: коме ли су па они потчињени? Произилазило је: самима себи. Узимање, примера ради, барона др Јаромира Мундија за инспектора свих резервних болница и завојишта осим руских, и звање дато њему, а које по устројству службе није ни постојало, умножило је ионако велики број управа, сасвим аутономних. Већ од самог почетка резервне болнице беху подељене на српске, руске, енглеске, те је руски санитетски генерал Токарјов у позадини чинио исто оно што и његов земљак генерал Черњајев на фронту, сасвим по своме. Настајале су државице у држави. Чему треба додати да приватна помоћ никако није успевала да се подведе под државни распоред; па се негде оскудевало а негде преливало; те беше не мало оних који су се захваљујући свему томе богатили. У тој маси страних помоћи, што се појединаца тиче, записаће др Владан, поред озбиљних лекара и филантропа, било је врло много медицинских, мушких и женских, авантуриста, незналица, па и душевно поремећених, па и гдекоји лопов и обична проститутка. (8)

Тек, беше у прилици да у ковитлацима тог ружног сна, и не баш наклоњене ратне среће, поставља војни санитет. Оставио је за собом видне трагове али и не баш сасвим тачну слику о самом себи. Слику мађијског импровизатора неисцрпне радне енергије, који је принуђен, али и жељан, да се упетљава у све и свашта; а она мути и потискује ону другу; слику методичног, чак хладнокрвног, далековидог ствараоца. Избијање наредног српско-турског рата 1877, и немогућност да се импровизацијама надаље исправљају већ уочени недостаци, наставља, међутим, да учвршћује ону прву, која се, потом, све поузданије кити доказима. Запажањем, на пример, да др Владан, већ изодавна и снажан књижевни таленат поседује. Отуда се вишетомно његово дело „Историја српског војног санитета“ тумачи, безмало, као последица акрибије, а не удубљивања у запетљану тадашњу војно санитетску материју; не као доживљавање и проживљавање (баш те материје) у димензији времена. Стереотип историчара, још горе, књижевника, окруженог гомилама докумената али и привидима сопствене маште, никако, онда, да се усагласи са стереотипом непревазиђеног импровизатора и практичара. Ипак, све последице опипљивих и неопипљивих, где кад веома болних ратних искустава др Владана, а и његовог истовременог књижевног рада, уз већ извршено оснивање Српског лекарског друштва и Друштва српског Црвеног крста, даду се повезати у сноп; чак и са његовим законским предлозима, које ће Народна скупштина децембра 1879. године прихватити с задивљујућом, мада неочекиваном већином (109:32). Тада су усвојени Закон о образовању Народног санитетског фонда и Закон о чувању здравља у народу и на домаћој стоци. (9) Овим другим законом, лекари и њихова права и дужности први пут су законом регулисани, чиме су у Србији утрвени путеви Медицинском праву (10). Могу слободно рећи, писао је тих дана др Владан својој жени, да после овог резултата нисам забадава живео. А тек му беше тридесет пета.

Поменути закони били су круна свег дотадашњег његовог рада, уз драгоцену сарадњу др Јована Данића, у коме се запажају систем, врста програма, план, истина с не малим бројем циљева, наум који изискује доследност. Он схвата значај јавности, не хајући да ли је у Србији има. Обраћа јој се, тражи, добија подршку, гдекад и помоћ; но, оснивањем „Отаџбине“ жели и да је обликује. Разуме повезаност између здравља народа и здравља војске; улогу и одговорност државе и у једном и у другом. И дејствује. Не само снагом аргумената и визија, већ и силинама свег свог до тад стеченог свог ауторитета, уверљив и као беседник. Признајем да сам живео! То саопштава својој жени; опијен не толико (још) једном победом, колико њеним сјајем. Приволети, само који годину пре тога, приликом оснивања Српског друштва Црвеног крста, угледнике из ондашњег београдског трговачког и занатлијског света, махом неповерљиве ћифте, упркос њиховим љубавима к отечеству, беше у истој мери напор и огледање као и придобијање народних посланика, што намораних, што увежбаних на транге-франге партијских клацкалица, који о заштити народног здравља, па и стоке, помоћу закона слушаху тада разрогачених очију први пут.

Но, у Европи је време др Владана Ђорђевића време успона медицине. Језиком Њутнове физике изражено тек од тада она убрзано увећава своју масу, те њено гравитацијско поље све неумитније јача, сежући даље и даље ка пространствима. Трен сажимања, не још дељења. Само коју деценију или две раније пре тога, др Владан би дејствовао са знатно слабијег положаја. Све и да је хтела, у том звезданом трену, медицина не би могла да се одрекне својих мисија. Из тесних болница, лабораторија, просектура она проваљиваше на светло дана. Касније ће др Милош Ђ. Поповић доказивати омладини да је лекар најспремнији да одговори на свако, ама баш свако, ма и најшкакљивије лично, али и на најапстрактније могуће безлично питање, без оклевања и мрсидбе; да је по томе изнад и родитеља и учитеља и свештеника. Но још пре њега то беше убеђење др Владана. Способност повезивања која га краси, у равни теорије, у равни праксе, представљала је и успињућу медицину у том трену.

Пораст важности медицине требало је ускладити с порастом угледа лекара, што није могло да дође само по себи. Отуда је у праву Станојевић када о др Владану Ђорђевићу говори као о великом покретачу. Но, треба указати да је пораст ауторитета (и значаја) медицине, у европским размерама, био тада усклађен и са културним успоном Србије “… која са Београдом на челу, у последњој четврти 19. века, преузима вођство српског народа… Културно вођство центра а не периферије, слободне земље а не туђе провинције.“ (12) Осећај заједништва који је извирао из патријархалног морала, рађао је код најобразованијих, најтрезвенијих осећање према још широј заједници – отечеству, која више не беше ни мит ни чежња, уз свест и понос како се и до те тековине најзад дошло: сопственим мишицама и мудрошћу, а не туђим ескадронима, или како ће једном доцније бити, туђим тенковима.

Но, необичност, величину, утицај, заслуге др Владана Ђорђевића, не треба одмеравати само по тесним балканским мерилима. Од истог соја био је и његов четири године млађи швајцарски колега др Август Форел (1848–1931).

Према разврставањима која још трају, Форел је лекар, психијатар, етномолог, друштвени реформатор, борац за мир… Завршио је „само“ медицински факултет, али се сматра једним од последњих енциклопедиста: у најизворнијем оном смислу, попут Дидроа, Даламбера... Почео као анатом. Први је извршио потпуно и свестрано секцирање (отварање на лешу) људског мозга; а резултате објавио већ 1875. године, у својој двадесет и деветој. Истраживања људског мозга су каснила, јер је мозак на први поглед „безобличан“, те се од прве не даде закључити који његов део чему служи, као што је то случај с мишићима, унутрашњим органима, крвним судовима. Десетак година касније (1887) Форел објављује један од најзначајнијих својих радова из области теорије нервних ћелија. Следи низ његових чланака о међумозгу и можданим живцима, па део хипоталамуса, у коме су центри вегетативног нервног система, добија његово име. Ипак, сва Форелова открића и све његове иновације не могу ни овом приликом бити побројане. Беше, међутим, винопија, но, у својој тридесет и осмој години постаје апстинент и жесток противник алкохола, изучавалац и те појаве у свим њеним видовима. Године 1889. оснива у Цириху Институт за лечење алкохоличара, и повезује са Добрим Храмовницима, постаје њихов најистакнутији представник у Европи. Форелова библиографија обухвата преко 1.200 наслова; књига, научних радова, новинских чланака из које год било замисливе области. Борац за светски мир, заступник Лиге Народа, борац за права жена, покретач реформи из области друштвене и казнене политике, образовања, политике уопште; називан је до сада: најјачим и најчистијим гласом савести света, бранитељем и слугом човечанства, великим грађанином свеопштег братства, ретким примерком људске врсте, генијем морала, скромним апостолом боље будућности… У сваком послу кога би се латио постајао би пионир. По пензионисању посветио се проучавању психологије мрава… И тако редом. Уз нешто мало цинизма могао би се прогласити зависником особито од јавног рада.

Па ако Станојевић запажа да је др Владан Ђорђевић по количини написаног претегао и самог Милана Ђ. Милићевића, јамачно би се сложио да их Форел претеже обадвојицу (13). Једна импресивна биографија, која настаје захваљујући и тадашњем успону медицине. Задобивши име у медицинским научним круговима Форел могао да се лати и јавног рада. Његова харизма, његови утицаји расли су, чак и у временима после Великог рата, када се спрам ауторитета већ испољава благи замор.

Отуда се питање како је др Август Форел имао овакву, а др Владан Ђорђевић онакву судбину, можда, своди на нешто простију загонетку: како је др Август Форел демону политике одолео?

Форел, међутим, дејствује у једном друштвеном простору, који је у ондашњој Србији једва пукотина; гради на темељима једне традиције која у Србији с муком настаје. А то је простор јавног рада, који умовима допушта уплитања у све и свашта, укључујући и политичка, врућа питања, али их не обавезује и на бављење овом потоњом. Јавни и политички рад су два заната. У Србији се то разазнаје једва, једва, те и постаје пресудно раскршће Владаново. Почеће као лекар и хирург, па, наставити као организатор, импровизатор, законодавац, а завршити као политичар, падом.

Тако, он већ крајем 1881. у име управе Санитета покреће оснивање београдског Друштва за гимнастику и борење. Оснивање тог удружења, које претходи и соколима и скаутима, ипак није истоветно с оснивањима Српског лекарског друштва и Друштва српског Црвеног крста; будући да овога пута, свом већ створеном ауторитету лекара јавног радника др Владан придодаје мишицу власти, чији је део. Форел никада није био пред таквим раскршћем. Политиком није морао да се бави, њоме и неће бити објашњаван. Но и др Владан најтеже је објашњив баш са те стране.

По убеђењу републиканац, космополита, који је себе оградио од нихилизма, социјализма, панславизма, но, ипак словенофил и утописта, он је до рационалнијег дејствовања у политичком и државном животу Србије долазио, вели Сузана Рајић, корак по корак, што је доказ да беше надасве јавни радник по осећању и таленту. Беше наморан на занат политичара, потом и државника. Погодба фаустовске којој поможе случај!

Поставши, наиме, лични лекар малолетног кнеза Милана, из чега ће се, потом, изродити пријатељство – потоњи краљ Милан, када и томе време буде дошло, на његовим ће рукама издахнути – др Владан, по ондашњим а и садашњим оценама, мења многа претходна своја убеђења. Постаје острашћени обреновићевац; што је загонетка слична оној коју је за собом оставио Фјодор Михајлович Достојевски. У младости револуционар, декабриста, на смрт осуђен, потом робијом и прогонством помилован, Достојевски у зрелим својим годинама постаје жесток бранитељ царизма, народњаштва и православља. Достојевски у вери православној види основну снагу (чак богоносног) руског народа, у цару оличење ауторитета који је сваком народу, свакој држави неопходан. Изокренута унеколико, барем по следу догађаја и загонетка Владанова вуче ка нечем сличном. Јер оно што у равни села запажа др Лаза Димитријевић, вапијући да се локална власт прене, те да прионе, изгради сопствени ауторитет али делима, то у равни највише власти запажа и др Владан, дајући себи потом задатак уздизања симбола државе, ауторитета краља. Један, потом и други владар, ма какви да су били и као државници и као људска бића, морали су постати симболи Србије, васкрсле пре само коју деценију. То он помагаше свим силама.

„Србија је сита династичких буна… и има данас пречих послова.“ Писао је. Због седам смена на престолу у току три четвртине века ни једна од династијских лоза није могла како ваља да учврсти и обезбеди стабилан и правилан државни поредак. Тако изостајаше ауторитет владара што тада по свој Европи беше кључно. Уочавање важности постојања највишег ауторитета, код др Владана подстакнуто је и пруским искуством. Беше сведок француско-пруског рата, рађања моћног Немачког Царства; тријумфа прајског модела под Бизмарком. Културном успону Србије нестабилан државни и политички поредак био је, очито, сметња. А тек привредном. Те иако је др Владаново пристајање уз Обреновиће, могло да означи и његов растанак од јавног рада, у стварности је било обрнуто. Наставио је да уређује „Отаџбину“, држећи се крајње аполитично. „Отаџбина“ је била свима отворена. Али, на две столице се, ипак, није могло… Све и да изгледа да их је било десетак.

Но, и да се прихвати да је др Владан и другим демонима још робовао, каријере, личног успеха и томе слично, тешко да би се, онда, могло објаснити како је баш лекарима свагда за пример био и остао?

Још пре др Владана зачета је традиција просветитељског рада српске интелектуалне елите, у којој лекари беху заступљени и те како, и у обновљеној Србији, а и по туђим провинцијама. И они беху, још пре Владана заокупљени проширивањем већ поменуте оне танане пукотине јавног рада. Национално и верско српско питање, увек би постајало и политичко. Др Константин Пеичић велики борац за права Срба у Аустријској монархији, примера ради, пожелео је једном приликом да одржи низ здравствено-просветитељских предавања на српском језику, за тада већинско становништво Панчева. Но, морао је да упути молбу панчевачком Магистрату (суду) да му се то одбори. Почетком јуна 1865 преко Генералне команде у Темишвару, добио је одобрење од Министарства рата у Бечу, које је, пак, Магистрату у Панчеву наложило да строго води рачуна да предавања у политичком или у верском погледу, не изазову неспоразуме. Поштујући вишу наредбу Магистрат је онда наложио да сваком предавању уваженог господина доктора Константина Пеичића мора да присуствује један полицијски савeтник и један припадник градске страже. (13) Или…

Треба само бацити поглед на живот и дело др Ђорђа Натошевића, онако како га у „Поменику“ описује Милан Ђ. Милићевић. Натошевић је по образовању био лекар, али је радио и као управник новосадске гимназије, и као управник свих српских школа у Војводини и Хрватској; био је посланик у народном српском сабору. Његови списи, које је Милићевић побројао, обухватају петнаест наслова, од тема као што су нега краве до воћарства, и од Буквара и читанчица чисто школских, до превода Астрономије од Локијера, и трактата о штетности дувана. Његово перо, вели Милићевић, беше оштро а говор силан. Први пак лекар Србин у обновљеној Србији, недомородац, из Арада, др Јован Стејић, велики родољубац, каже Милићевић, један је од првих научника који су желели склопити Друштво Српске словесности. Стејић је уредио и штампао пет свезака Забаве за ум и срце, превео и штампао Хуфеландову Макровиотику; био један од најснажнијих противника Вукове реформе правописа и језика. Написао је Језикословне примедбе на предговор г. Вука к преводу Новога Завета. Правопис који је до победе Вукове реформе користила администрација у обновљеној Србији дело је Стејићево. И могло би се још и још с набрајањем др Владанових претходника, који су у мањем обиму и с мање среће чинили што и он.

Па и крилатица „Књигом до слободе“ коју је истакла Уједињена омладина српска, а беше вјерују и др Владана, у својој основи имала је за циљ развој и заштиту јавног рада, за шта је, барем, у обновљеној Србији, требало да има најмање сметњи. Но, било их је. Отуда се не треба чудити што др Владан не испусташе перо из руку. Што његов живот, чак и лични, добија повремено гаргантуовске димензије. Беше у сваком погледу необичан. Друга је ствар што је јавни рад образованог појединца, тада а и касније, лако могао да се наслови и као политички; па, потом гони или слави. Што је сваки јавни радник, макар и повремено, бивао тим угроженији чим би се питањима политичким ма и приближио, осим ако поред сопствених мишица није имао и оне друге. Др Владан Ђорђевић је и то схватио. И ето опсена којој је подлегао: зар није најбоље да је он лично и власт; која даје, не даје, суди и пресуђује и одређује шта је добро а шта зло; шта је корисно а шта на штету!? Сред тих огњева он се креташе. Уздизао се, падао, али су за њим и дела остајала. Временом је постајао и скуп ликова, и претходника и савременика и следбеника. Отац и деда – несумњиво.

---

(1) Станојевић В.: Историја српског војног санитета & Наше санитетско ратно искуство. Београд, 1925. стр. 149.

(2) Исто: стр. 150.

(3) Рајић С.: За спас Србије. Књижевни лист. Бр. 30. год. 4. 2005.

(4) Балкански рат у слици и речи. 1913. бр. 5, год. И, стр. 74.

(5) Рајић С.: Од Ипократа до доктора Владана. Књижевни лист. Бр. 29. год. ИВ. 2005.

(6) Станојевић. Исто. стр. 148–149.

(7) Станојевић. Исто. стр. 80–81.

(8) Станојевић. Исто. стр. 89–90. Др Владан Ђорђевић је још пре почетка ратова покушавао да доведе пробране лекаре у Србију; али је одзив био слаб. Ово веома разочаравајуће искуство подстакло је стипендирање домородаца, и самосталнији развој српског војног санитета.

(9) Рајић С.: Исто као под 5.

(10) Одређивање дужности и права лекара је први и најважнији корак у одређивању права и дужности пацијента, који се по постулатима Медицинског права, затим, третира као слабија страна. Обратни пут је, у теорији и пракси, неодржив.

(11) Кашанин М.: Изабрани есеји, Рад; Београд, 1977: стр. 117.

(12) Чини се да је употребом речи енциклопедист Станојевић избегао да каже да је др Владан био свезналица. У српском језику реч енциклопедиста означава онога који је пун разноврсног знања, који је свестрано образован, а лишена је првобитног оног значења, по коме енциклопедисти беху издавачи и сарадници велике француске енциклопедије (Encyclopedie ou Dictionnaire rausonne des sciences, des arts et des meties) од 1751. до 1772. године, на чијем су челу били Даламбер и Дидро уз сарадњу Монтескијеа, Волтера, Русоа, Холбаха, Грима и других. За Доситеја Обрадовића се говорило да је енциклопедиста, јер је био начитан, много што шта је знао, могао је да говори о свему. По Божидару Кнежевићу енциклопедизам је сваки покушај или тежња, да се једним погледом обухвате све тековине људског ума и рада.

(13) Ђорђевић Д.: Историја панчевачке медицине до 1944. године. Теута. Панчево. 2004. стр. 29–30.