Брана Димитријевић

Мостови Васе Пелагића

Да ли смо клепајући историју медицине у обновљеној Србији, довољно разумели Васу Пелагића (1836-1898)? Јер, на питање: када та историја почиње? Одговор гласи: од Првог српског устанка (1804). Зачиње се држава, и многе њене институције; морала би и медицина. Али када се свест о васкрсу државе српске упореди са затеченим стањем, увиђа се да обнова средњовековне српске медицине – све и да беше могућа lege artis – не би користила. Медицина је у међувремену напредовала, погледи су се морали уперити ка Европи; тамошњу праксу ваљало је укоренити у Србији.

И, као да је, доиста, све кренуло баш тим током, мада не глатко, због наслеђене заосталости. Много је теже да се распетља из чега се та заосталост све састојала? Ни, зашто знања и умења медицине под крај 18. и у првим деценијама 19. века не беху толико силна да себи брже крче пута? Постоје понуђени одговори. Зачетници научне медицине у Србији беху универзитетски образовани странци. Једва шачица. Долазили су и исто тако брзо одлазили, јер их није уважавао ни владар, ни његова околина (с изузетком Јеврема Обреновића), ни поданици.

Први учени доктор медицине био је Грк Константин Александриди, који се у Србији, у служби Кнеза Милоша задржао једва две године (1819-1821) јер „… су му почели плату преко погодбе умањивати”. За њим Вито Ромита, Италијан, Наполитанац, по уверењу карбонар, који је дошао 1823. али као лекар везира београдског. Тек потом га је Кнез узео к себи у службу. И Бартоломео Куниберт, (рођен 1800.) Италијан, дошао је у Србију 1826. као везиров лекар, да би две године касније прешао Кнезу. У Београду се ожени кћерком Ромите; а овај, пак, 1829. године оде у Румунију. Јован Стејић иако страни држављанин, први је дипломирани лекар Србин, Пречанин из Арада, који ће међутим у Кнежевој служби остати свега шест година (од 1826 до 1832). Две и по деценије после првог устанка у Србији је било свега четири лекара: осим Стејића и Куниберта у Београду, још и Ђорђе Новаковић у Јагодини и некакав Рус у Пожаревцу.

Настављала се иста прича. По одласку Стејићевом на његово место као „књажевски доктор” долази Нестор Месаровић из Ирига, али он не састави ни три године. За њим, али се дуго не задржава, извесни Карабини из Костура, из грчке Македоније. Остају знатно дуже Карло Пацек (рођен 1807), Карло Белони (рођен 1806) који се сматра оцем српског војног санитета, и Емерих Линденмајер (рођен 1806).

Ипак, универзитетски образованих је мало. Осим тога, тадашње стање европске универзитетске медицине, пре Пастерових открића, чињаше ове кораке још споријим. Прва апотека (јер, како без лекова?) отворена је, заслугом Јеврема Обреновића, у Шапцу (тек!) 1826. (1). Наредне године али у истој вароши друга. Њу је држао извесни Кир-Ђорђе који би „ у време нужде и самог лекара замењивао”. Па, ко је онда лечио ваљани српски народ?

Велики успех књиге „Народни учитељ” Васе Пелагића крајем 19. века у, како замишљамо, неписменој Србији, допушта да се ствар сагледа и пространије. Продавана, како у „Предговору” четвртог издања (1893) пише по Србији, и крајевима где Срби живе, по шпекулантским ценама од 10 па до 30 динара по комаду, мада је већ до тада била печатана у 12.000 примерака, а беше задобила поверење и код Бугара и код Хрвата, та књига је у ствари енциклопедијски хибрид, самосвојно, неочекивано дело. Прво издање штампано је 1879, под насловом „Књига за народ или стварни домаћи учитељ”, наредно већ 1881, треће 1888. под насловом „Народни учитељ”.  Традиционална народна искуства у лечењу свакојаких болести, али не само српска, допуњена су, упоређена и с достигнућима медицинске науке тога доба, укључујући оба њена вида превентивни и куративни. Дело обухвата и поуке из сточарства, пчеларства, земљорадње, домаћинства. Излаже се и самоникла Пелагићева политичка економија израђена на основу природних потреба човекових и народних, па је зато подеснија, применљивија, спасоноснија за животне потребе човека и породице, општине и народа, од свију „научарских” политичких економија, што се у преводу или у оригиналу у нашој књижевности налазе.

Пелагић беше распоп а не лекар. Његово политичко вјерују прожето бунтовништвом, пикарска биографија, чињеница да је силом боравио у душевној болници, а умро затвору, склоност потомства да његов лик осветљава понајвише са тих страна, учинила је да се, упркос хвале вредним напорима, (2) превиђају призори које нам је баш та књига оставила. Пелагић не беше просто сакупљач. Бирао је. Нема код њега бајалица, ни свакојаких других интересантности, које би какав истраживач етномедицине и сада пожелео. Све је кроз густо сито просејано. Било који метод ако је икада користио било коме, Пелагић ће га изложити. Отуда, не ретко, за лечење исте болести описује и по неколико начина, с напоменом да ови ово лече овако, они онако, у зависности од родног краја. Није све од простонародних искустава за заборав. Није за слепо прихватање све што нам универзитетска медицина нуди. Ослонимо се на здрав разум и познавање (невеселих) наших прилика. Имајмо пред собом циљ: развијање и одржавање телесног и умног здравља и моралне јачине. Боље је спречити него лечити. У складу с тим уредимо сав наш живот. Те: ако би „специјалистима” било криво што овај посао врши човек без титуле докторске, то нека они попуне празнину потреба народних у њиховој струци, па нико се тад у њихову струку пачати неће, него, шта више биће им благодаран као и писац ове књиге.

Било би неправедно пребацивати Пелагићу да је народну медицину научној супротстављао зато што није био лекар. Да су му лекари, а не видари и видарице, врачари и врачарице, били на мети његових грмљавина. Обрнуто је. Јер, по његовим речима: честити и знанствени лекари могу учинити много добра народу и људству, само ако их одушевљава поштена мисао да тачно изврше своју моралну дужност према бољитку народа, према позиву и према прогресу у науци. Будући да њихова моћ није мала: они продиру у најсиротније колебице и у најбогатије дворове; виђају на сваком кораку како једни болују и страдају од крајње оскудице и сувишног умора, од многог рада, а други чаме у досади и разним болестима, због дембелисања и раскалашног и раскошног уживања. Лекари знају узроке тим болестима и захтеве науке о здрављу, они треба и могу да траже од друштва и државних управљача, да се све друштвене уредбе, сви закони, све зграде, све справе и машине, сваки рад и одмор, свака настава и забава, свака ношња и свако уживање, према тим захтевима удеси. Без таквог озбиљног и срећоносног рада, све данашње лекарско лечење, равно је оном раднику, који хоће да окрчи коров са њиве, па уместо да вади коров из корена он реже и сече само горње гране.

Сада ствари не стоје тако. Данашњи лекар, вели Пелагић, одређен и награђен од стране државе прима и лечи болесни свет у болници у, или покрај, окружне вароши. На позив сељака он би и по селима морао ићи; но, неће му се. Ако и оде, мало који тада носи уза се по који лек; а мало која општина има у селу нужне лекове. Зато, кад се болесник реши да га позове, трка, дангуба, док га дозове. Доктор обави преглед, напише рецепис, е, ал’ сад хајд’ по лек у вароши. Изнова дангуба и чекање. Болесник се начека док му лек дође, често оздрави или оде на онај свет чекајући… Па не само да лекови остану без успеха, него бива случајева, где многи због погрешног узимања лека падну у још већу болест. Јер, шта су лекови по саставу: меркурије (живини препарати), морфијум, клорат-хидрат, арсеник, наркотијум, никотин, нитро-глицерин, фолија-беладона… све отров до отрова, још уз дангубу док се добаве. А ко познаје лековиту моћ невиних домаћих лекова: рена, роткве, пелина, шљиве, јабуке, млека, сурутке, јајета, соли, шпиритуса, зејтина, патлиџана, метвице, жира, жалфије, дувана, јечма, лука белог и црног, зоби, варене пшенице и тако даље и тако даље… зар да оклева?

Пелагићев опис доктора-рецепташа, зависника од апотекарске службе, је најсликовитији приказ стања какво је било и по доласку лекара странаца у Србију, но и каснијег, када ће им се придружити школовани домороци.  Према терминологији пореклом из западноевропског средњег века, универзитетски образоване лекаре је и српска администрација, по угледу на аустријску, називала физикусима (од Meducus physicus, лекар за унутрашње болести, за разлику од Medicus plagarum, лекара за спољне болести, то јест, хирурга.) Физикус је био државни службеник. Лекарство као слободна професија тек је настајало. Стога се Пелагић и обраћао само првима. Боље морате и пространије, с више куражи, више воље. Научна медицина је мач с две оштрице, помаже али и шкоди; а осим лечења постоји и спречавање. Но потоње је немогуће без рада, али вашег, просветитељског. Само истинско удубљивање у народне муке даје плода. Што си образованији твоја је одговорност већа, теже је бреме које носиш, али достојан тог задатка мораш бити.

Не може се порећи да представе о слабостима сопственог позива. и код универзитетски образованих лекара у Србији није било. Бојазан од заостајања у струци натераће др Карла Пацека да прешавши са службом из Шапца у Београд (1842) изложи замисао о оснивању Београдског лекарског читалишта; што је остало без одзива. Његов предлог наново покрећу београдски лекари др Аћим Медовић и др Јован Валента, уз допуну да се са читалиштем оснује и Београдско лекарско друштво. Остаје мртво слово. Стога се не може рећи да је Пелагић претеривао. Тек енергичном акцијом др Владана Ђорђевића (1844-1930), једне од најмаркантнијих личности медицинског, политичког и културног живота у обновљеној Србији, (3) ствар се покреће. 22 априла – по Јулијанском календару – 1872., на Ђурђев дан, основано је Српско лекарско друштво. Покренут је, исте године, стручни часопис „Српски Архив за целокупно лекарство”. Све то и данас блиста.

Оснивање Српског лекарског друштва, уз много мука и наговарања, требало је да омогући остваривање дугорочних националних, стручних, научних, сталешких циљева, али не и изразито просветитељских, оних најширих по критеријумима Васе Пелагића, иако је још пре њега уочена потреба и за тим. Др Константин Пеичић, једна од најистакнутијих и најнеобичнијих личности не само медицинског него и културног и политичког живота у Војводини у првој половини 19. века, покреће заједно с др Љубомиром Ненадовићем, часопис „Домаћи лекар”; у коме сарађиваше и Змајова. Тај часопис, који је први на српском језику износио популарне савете о чувању здравља, излазиће од јануара 1870 до октобра 1873. Но, већ пре тога, Пеичић је објавио низ својих просветитељских књижица штампаних ћирилицом. У једној од њих „Руководитељ к’ повраћању изгубљеног здравља” (1834) вели да је у први мах хтео да преведе с немачког књигу „Домаћи лекар” др Лудовика Франка. Но, схватио је да је она „написана за живаљ високог економског стандарда са солидном медицинском културом, а нашем сељаку би више штетила него користила. Каква је корист болесноме ма и од најбољих рецепата ако нема апотеке да их прави, а ако постоји апотека, онда је том месту и лекар, којег је увек корисније звати него ли се сам из књиге лечити”. У Србији је, истина, 1865. штампан превод Розенове књиге „Поука о домаћем лечењу болести по Кохелу, Боку, Рихтеру и другим немачким списатељима”, непосредно по појави књиге др Јована Валенте „Наука о чувању здравља”, састављене по чешком узору.

Валента беше рођен у Прагу 1926., али је незадовољан превлашћу Немаца већ као свршен лекар прешао у Србију. Службовао је, једно време, као физикус у јагодинском и смедеревском округу (4). Његова књига, посвећена „Милом народу србском”, у ствари је превод с чешког. Каквог је то имало одјека, тешко је одмерити; мада је по мишљењу др Владана Ђорђевића, утицај тих књига могао бити и неповољан. (5)

Деценију по гашењу часописа „Домаћи лекар”, тек што је свршио студије медицине у Бечу, др Милан Јовановић Батут (1847-1940), покреће у Сомбору 1880., часопис „Здравље”, који, јер га он уређује, наставља да излази на Цетињу до 1882. Овим подухватом Батут исписиваше прве странице свог професионалног живота, опредељен за хигијену као специјалност; а она представља скуп медицинских знања повезаних с облицима људског живљења; у пракси здравствено просвећивање и снажан утицај на законодавство. Као млад лекар Батут је кренуо од изводљивијег рачунајући са свеколиким српским – а у почетку и са хрватским – културним простором. Али Пелагић не захтеваше специјалисту, већ да сваки лекар буде хигијеничар и просветитељ, трибун на ивици бунтовништва. Тражио је да своје лекаре народ бира.

„Здравље” је излазило четири године. У поређењу с „Народним учитељем”, ни Розенова, ни Валентина књига, ни Пеичић-Ненадовићев, а ни Батутов часопис нису достигли ни приближан тираж, мада је Пеичева „Руководитељ к повраћању изгубљеног здравља” имала три издања. Гашење „Здравља” последица је не само Батутовог одласка на усавршавање у иностранство, већ и чињенице, на коју посредно указиваше Пелагић: да нико од лекара нема довољно воље да се позабави тим замашним, дангубним, скупим послом. Валента је на Великој школи у Београду развијао и предавао предмет хигијену; а Батут, настанивши се заувек у Београду, чинило се оклевао, али и Српско лекарско друштво. Јавност, не само лекарска, биће усталасана тек по објављивању књиге ваљевског окружног физикуса, др Лазе Димитријевића „Како наш народ живи”. Њен утицај би се, у неку руку, могао поредити с утицајем књиге Радишчева „Путовање од Санкт-Петербурга до Москве”, која је штампана 1790.; мада је у односу на Радишчева Димитријевић прошао много боље.

И Димитријевић као да описује догађаје са својих путовања, заправо својих обилазака села у својству „сељачког доктора”. Сусрете са житељима из околине Смедерева и Ваљева: каква су им станишта („Да није нашем народу лета, за које време живећи на чистом ваздуху, плућа извентилирају и цео организам освеже – нашег би сељака за неколико година нестало.”), како се хране („Док су деца на сиси, махом су здрава и добро изгледају.”), како се порађа сеоска жена („Србин се рађа у мраку, а његова мајка лежи на земљи, на дроњцима, који ни за шта више нису, па су од некуда нађени, само да се чисте поњаве не укваре.”). Залагао се за подизање здравствене културе код становништва, и доношење, а нарочито примену строгих санитетских закона, уз одговорније учешће локалне власти (6). Димитријевић је први у српској медицинској литератури, но, само ако се изостави Пелагић, покренуо питање односа лекар-власт, у свој својој оштрини.

Његова књига доживела је три издања. Рачуна се да је под њеним утицајем 1902. године у Београду је основано „Друштво за чување народног здравља”, у „чијем раду” како је стајало „треба да учествују и други…”, за чијег председника је изабран Милан Јовановић-Батут. Све то подсећа на – срећан крај, иако је то био тек један од почетака. Власт је наставила по своме, не зарезујући лекаре, баш попут Великог Господара.

Тешко је, отуда, процењивати утицај претходне здравствено просветитељске књижевности српске, на самосвојног Пелагића, који је и у погледу композиције „Народног учитеља”, терао своје.(7) Тек, у лику доктора-рецепташа видео је штеточину. Користољубље до халавости, скромно знање и умење, охолост, безобзирност, отаљавање посла, удаљеност од народних мука и невоља. (8) Мада су постојали и они други. До душе има честитих и истински извежбаних доктора, признавао је. 

Последње деценије 19. века беху, међутим, без премца у свој дотадашњој историји медицине, по открићима, њиховој примени, друштвеном утицају, променама понашања. Сазнања медицине све више су се уважавала. И власт у Србији морала је да то уважи; али се беше већ укоренила обратна пракса, па је веома тешко размрсити питање: ко је, за низ потоњих, а особито ратних санитетских неуспеха, највише крив?

Крајем 1879, када је штампано прво издање „Народног учитеља”, у Србији, не рачунајући Београд, био је један лекар на 27.000 становника. Почетком 20. века Краљевина Србија располагаће са око 200 лекара на 2.350.000 душа; један лекар на близу 12.000. А пожељно је 1:4.000. У предвечерје балканских ратова лекара је било 350. Уз то је, како још 1872. године запажа др Владан Ђорђевић њихов распоред био неповољан. Били су, махом, по варошима.

Говорећи 1913. на годишњој скупштини Српског лекарског друштва тадашњи начелник војног санитета др Лазар Генчић, поводом питања како је епидемија колере, током краткотрајног српско-бугарског рата, продрла у Србију, изговориће и ове речи: „Господо, српски народ је у овом рату дошао до овако славних резултата јер се вековима спремао за то. Од Косовске битке на овамо: њега је прво спремао гуслар, па калуђер и манастир. Доцније су дошли способни људи, основали му државу, просветили га, а он се и даље спремао. Спремали су га учитељи, свештеници, политичари, судије… сви су га редом спремали, само га један није спремао. Ко то? Лекар! Лекар га није спремао за ово велико дело. Зашто? Зато, што сам лекар није организован и спреман.” Беше то грмљавина у жару расправе, али и пребацивање највећег дела одговорности на лекарски сталеж, с позиција власти.

Но, и Генчићеве ове речи дају за право Пелагићу, који власт није штедео ни најмање, али је истицао да баш зато лекар мора да дејствује, да се размахне, не да се скрива. Лекар мора у народ, и да га изучава и поучава. Иако их је мало.

Анре Барби на једном месту запажа поредећи број мобилисаних за српско-турски рат 1912. с бројем становника у прекумановској Србији, и каже да би држећи се исте сразмере Француска, саобразно попису свог становништва, требало да у неком сличном случају мобилише 7.000.000 људи! Остаје да се замисли како би тада изгледале попуне француског војног а како цивилног санитета. Али оно што није могла Француска, тада једна од водећих сила света, морала је Србија. А последице? Никад не беху пописане. Цивилни санитет био је, најблаже речено, опустошен. Истовремено, испољиле су све дотадашње слабости војног. Те би се рекло да Генчић не греши претерано, кад вели да је лекар омануо и као просветитељ и као организатор, иако у том ответу, није садржана сва истина. И држава је морала да научи како да најбоље користи оно мало својих лекара. Није се поверовало Пелагићу, морало се Димитријевићу.

А у једном трену српске трупе наћи ће се на свеколиком балканском простору, од Драча до Једрена. Могло је то да изазове удивљење код једних, ужасавање код оних других, али са санитетског становишта ствар није била за похвалу; ни у цивилству, ни у војсци. Драстично проређивање цивилног санитета, за које је постојало отаџбинско оправдање, беше довољно за немерљиве последице и пре унетих болештина од стране војске. Хигијенско профилактичка гледишта беху застарела. Ослањање само на клиничку слику овог или оног цревног обољења, која могу баш по тој слици да буду веома слична, почетком друге деценије 20. века, беше недовољно. Сваку је ваљало поткрепити бактериолошким налазом, а то је значило: набавити лабораторије, обучити лекаре, још пре ратова, па разрадити стратегију и тактику и те борбе, која, када је о цревним заразама реч, до тада није у цивилству ни вођена. А ишло се, како сам Генчић вели, с не малим људством, у средину још заосталију од Србије. Знало се да међу припадницима турских армија има заражених од колере. Знало се још и боље, уочи неочекиваног наредног рата, да и међу припадницима бугарских трупа има не мало заражених; да је Азија са својим моријама, с лакоћом, закорачила на тло Европе. И, шта се предузело? Ако и јесте, да ли на време?

Тадашња, не баш нежна, расправа у Српском лекарском друштву сведочила је и о недоумицама гдекад и заблудама лекарских кругова у Србији а и ван ње, о стручним, доктринарним колебањима, која ће потом стајати скупо; но, изнад свега о застрашујућој тромости власти, која се помињала понајмање. Постављало се, после свега, „вечно” питање колико је времена потребно да се извесно, ма колико важно, корисно, епохално откриће укорени и у Србији? Те је Генчић, али са позиција власти, пребацивао колегама у основи исто што и Пелагић.

Плаћан од државе физикус је у очима народа био део власти, најтањи, најкидљивији, који је функционисао најслабије, с најмање ауторитета, но с хроничним њеним недостацима, међу којима Пелагић истицаше грамзивост. И нејасно је колико у његовој оцени беше претеривања. Но и власт, што је најчудније, као да је заступала нека од Пелагићевих гледишта вајкајући се да (универзитетско) здравство кошта, да су доктори трошаџије; да с њима ваља опрезан бити, да би све могло и јефтиније. С лекарског становишта постављало се питање: кога онда уверавати, и у шта? Народ да се ослобађа застрашујућих својих заблуда, или да се, ако не тих истих оно барем веома сличних ослобађају носиоци државне власти?

Успеху књиге „Народни учитељ” доприносила је и Пелагићева самониклост. Народ је исцелитеље сматрао Богом даним; иако Пелагић не беше практичар. Поникао а образован. Трезвен, али с обиљем емоција. То је привлачило. Саветовао је, грдио и подсећао на пророка.

За Пелагића је, међутим, здравље морално питање. То је његов најдубљи допринос. Дужан си да будеш здрав! То је дискурс Пелагићев, а не: требало би, корисније ти је… Дужан си да имаш здраво потомство! А не: боље би ти било… Здравље ти је награда за моралност, јер је моралност пут ка здрављу. Те је морална је она држава која штити свој народ од болештина. Што са Србијом није случај. Скоро све владе и власти строго пазе и кажњавају кад когод што рекне против њих… а посве малу бригу воде да ли је пијаћа вода добра или не, и да ли су алкохолна пића покварена, бојадисана или природна, и да ли, и колико штети здрављу и једно и друго? (9) Исто ће запазити и Димитријевић.

Упркос томе, о здрављу народа дужни су лекари да се старају понајвише, само бадава ако је њихова честитост танка. Ипак, појединче, не губи наду, ево ти књига, читај, избори се. Неизлечивих болести нема. 

Што је пало на плодно тле. „Камо лепе среће да смо сви у стању набавити ту драгоцену књигу. Она треба да је сиромашницима увек кад на раду нису а богаташи предмете раскоши да дају за овакве књиге, па да их раздају народу бесплатно, а и сами је читају.” (10)

Гледиште да је обавеза појединаца да буде здрав, да здравље иде уз моралност, али и то, да чврст карактер без здравља не постоји, је основа, чвориште, мобилизацијско место, од кога води јасан пут ка предохрани, преуређењу свеколиког живота села и града. Пелагић је ауторитет, макар и самозвани, који се супротставља мирењу са судбином, својствену српском народу од вајкада.

Срби су, зна се из извештаја лекара странаца, из 18. века, који се односе на епидемију куге у Срему (11) „тврдо веровали да од своје судбине не могу утећи; да им ништа не помаже бранећи се од куге, те су као и Турци чекали шта ће бити. Ни од кога нису тражили помоћ нити су сами себи знали да помогну.” Или: „Срби верују у судбину као и Турци, и без страха поступају с кужнима. Окужене рођаке љубе, с њима у истој соби спавају, из истих судова једу и пију…” Или: „Срби мисле да је свака болест од Бога послата и да је зато лекар не може уклонити, већ само свемогући Бог. Зато српски народ и у најљућој невољи презире сваку помоћ и енергично одбија лекарску услугу.” Или: „Срби су приснији с врачарама, видарима и берберима и чешће се њима обраћају за помоћ него лекару. Народ како римокатолички тако и православни није свестан шта значи лекар а шта лек. Радије се служе враџбинама, те без лекарске неге и помоћи умиру непотребно.” Све и да су претходни редови исписивани с презиром, па и злонамерно доцнији чланци српских лекара, са обе стране Саве и Дунава, све то потврђују на овај или на онај начин.

Др Радивој Симоновић (1858-1950) чији доприноси не обухватају само област медицине, 1898. године пише: „Наш народ неразумно живи не пазећи на здравље и не уме да се брани од заразних болести, јер је у кући немаран и тврдо се придржава застарелих, шкодљивих обичаја, па зато много оболева и умире… Историји треба оставити податак да судбина не зависи само од пораза и победе у рату. У миру заразне болести више поморе него у рату пушке и топови. Болести су највећи непријатељ народа и друштва, од болести неразумни народи изумиру, а њихове редове попуњавају паметни.” (12) Док је трајало Срби су се од тога бранили високом стопом рађања.

Ту помиреност са судбином Пелагић потреса из основа. Судбина твоја то си ти. Упућујем те како можеш, како мораш да будеш здрав! Кантовац? Али са копљем Светог Ђорђа.

Усађивање моралних међу законе природе је предност Пелагићеве проповеди. Схваћен као још један од природних закона, попут оних које већ чине физику или хемију, морал је у очима свеколиког народа потоњима дизао углед (а не обрнуто). Неприхватање, изврдавање моралних норми, могло је да се лако доведе у везу с већ увреженим схватањем о болести као Божјој казни, и ето моста; ваљало га је претрчати. Друго Пелагићево својство тежња ка свеобухватности предност је и недостатак у истој мери. Иако на први поглед сваштар, Пелагић је попут живописца који из пејзажа не уклања двоношце и четвороношце, а портрет не своди на лице и његову изражајност. Његов човек је цео целцат, окружен природом, а и делима својих руку. Богат или сиромах, болестан или здрав, његов појединац је у таквом свету. И кад оболи није издвојен, па проучаван у болници или у просектури. На тој огромној фресци су флора, фауна и homo sapiens. Видљив је пут од болесника ка болести. Оваква свеобухватност остављала је, с многих тадашњих а и каснијих становишта последице, али је доприносила прилепчивости. И тадашњем читаоцу беше јасно да му није баш све речено, али зар је до краја схватљиво и Јеванђеље? Што учвршћиваше читаочево поверење, потребу да доживотно прелистава баш ту књигу. „Нова поколења и не слуте, пише 1940. Јован В. Шарановић, образлажући још једно штампање „Народног учитеља“, на какав је одушевљен пријем наишла та књига код најбољег, најтрезвенијег, најстварнијег дела нашег народа. Не знају да је ово дело сматрано као право откровење, ризница драгоцених знања, колико јасних и савршених толико изводљивих савета за живот, срећу и благостање сваког појединца и његових милих и драгих.” Тајна је била и у прокантовској оријентацији, Пелагићевом непосредном обраћању појединцу, мање улагивањима, чешће грдњама, од кога је тражио исто што и од лекара – одговорност. Не колективну и расплинуту него личну. „Храбар и честит, али још неук, сиров народ, слеп код очију”, указује Шарановић, али народ који је хтео да прогледа, препознавао је у Пелагићевом подухвату честитост, готовост на борбу против зла. 

Постојало је још нешто: болна морална транзиција српског народа на прелому векова. Распадом сеоских породичних задруга ишчезавао је дотадашњи патријархални морал, који је дејствовао је по начелу: све или ништа. Испољавало се то у првом реду као криза институције ауторитета оличеног у старешини породичне задруге, у трену када је Европа ауторитет (оличен у Богу, владару, држави, истакнутим појединцима) упражњавала као начин. Велики државници, интелектуалци, проналазачи, научници – то је то доба. Време, као што запажа Витолд Гомбрович, када је било могуће позвати на ручак Ничеа, Рембоа, Достојевског, Толстоја, Ибзена, који нису личили један на другог…

Код Пелагића постоји и то сазнање. Он се ослања на стари морал – како и не би, кад су морални закони вечни – зарад спасавања институције ауторитета. „Законодавци старог века, који су у исто доба били и свештеници, лекари, судије, поглавари, истицао је др Јован Валента, ставили су хигијенске мере под окриље верозакона, јер су добро познавали нарав човекову, да мало зна а још мање тачно врши прописе хигијене…”

Код Пелагића је и обрнуто: ако појединац довољно зна, натераће државу да врши своју дужност, јер се наука о здрављу тиче свеопштег добра. Но, потребни су му и пророк и упутство. Сваком Србину, јеванђеље здравља треба да је при руци. Долази владавина златног телета, указиваше Пелагић, те је већ тешко наћи поштена човека у овом грабљивом веку и свету, у коме је новац и богатство и бог и морал, и образ и поштење.

У шестом одељку „Народног учитеља”, „Благодатнику”, Пелагић је насликао 44 призора који су у исто време и захтеви морала и науке и уздаси народних потреба. Забавиште у сваком селу, с пливачким базеном, уређене чесме и бунари, вашаришта, пијаце, путеви… У сваком селу књижница, зборилиште-усрећилиште (агора)… Здраве куће… Села су ушорена, и тако редом, све до одеће која здрављу доприноси, или прописа докле би требало свако весеље да потраје – до поноћи, ни трен дуже… Благодатник  је Ода радости, упутство, прегршт изводљивог, упозорење, претња, па и вапај онога који влада знањем, а уз то је спреман да се бори. За мном, довикује Пелагић. Сад прионите. Јер, ево – прогледасте.

Постоји запрепашћујућа сличност између тог, шестог одељка „Народног учитеља” (Благодатника) и Димитријевићеве књиге „Како живи наш народ”; потоња као да обрађује све те Пелагићеве призоре, не држећи се редоследа: становање, одећа, вода, ваздух, путеви, комунална хигијена, превазиђени обичаји, вашаришта, све до односа према белилима и руменилима код женскиња. Књига др Лазе Димитријевића, отуда, није само дијалог с влашћу, већ и с Пелагићем; с којим иако га не помиње, улази у полемику поводом 43. тачке „Благодатника”. А у њој Пелагић вели да свако село треба да има свог практичног лекара или лекарицу  али да ови не морају бити доктори медицине са овог или оног универзитета. Има народних. Довољни су. Те Димитријевић хладнокрвно износи примере штетног лечничког рада свакојаких фушера (видара), врачара, „докторица”, жена које вретенима врше илегалне побачаје. Постоји и та страна, без будућности, надајмо се. (13)

Несумњиво, Пелагић је и јачи и трајнији када говори о предохранама; знатно слабији је као исцелитељ, „травар”, како би се могао назвати не без сарказма. Сличност између „Благодатника” и књиге „Како наш народ живи”, наново покреће питање Пелагићевих утицаја не само на омладину и сав народ, него и на лекаре. Сва је прилика да Шарановић у својој хвали није претерао. Чак и када би се доказало да, барем, Димитријевићу „Народни учитељ” не беше тачка ослонца, да је реч о случајности – обојица су са истог брега, из истих побуда, посматрали исту стварност – ипак, остају многа збивања после Пелагићеве смрти, у којима су и његови путокази. Оснивање Друштва трезвености, почетком наредног века, организације Малих четника (српских скаута), одушевљење којом је српска средњошколска и универзитетска омладина – не само у Краљевини Србији – све то дочекала, тешко да су и замисливи без запажања, упутстава, предлога, грдњи Пелагићевих, без „Народног учитеља”, „Благодатника” поготову. Само што позивање на Пелагића, његов ауторитет – већ створен у народу – не беше за лекаре, а ни остале јавне раднике, пробитачно. Важило је да је бунтовник, душевно поремећен, у медицини – уљез.

Пелагић је, сећа се др Милош Ђ. Поповић, живео од новинарства, својих књига и добрих пријатеља. Међу млађим светом имао је много присталица, али није никад покушавао да оснује ма какву партију, или постане вођа. (14) Препуштао је другима да га следе; равнодушан спрам тога хоће ли га као свој светли узор помињати. Сам Поповић је један од тих, неисцрпивих Пелагићевих следбеника, безмало дидактичка парадигма. Што ће с поносом признати под крај живота: да беше један од тадашњих ђака који су пре 58 година Пелагића из луднице ослобађали.                               

(1) Године 1815. спремајући се за устанак против Турака Милош Обреновић пошаље брата Јеврема, с џелепом говеда, у Остружницу, на скелу, да ту прода стоку, те узме новце за потребе народне. А Турци осетивши шта већ Милош смишља, ухвате Јеврема и затворе га у кулу Небојшу, где је на мукама тамновао пуних шест месеци. Ту је, сиромах, изгубио здравље, тако да га после никад није могао сасвим повратити. (Милићевић М.: Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, 1888. фототипско издање, Слово Љубве, Београд, 1979. стр. 460.) Јеврем је заслужан и што је др Јован Стејић први пут прешао у Србију, из Земуна у Шабац, дошавши њему у службу као лекар. Стејић је у тој служби становао у Шапцу, Београду, Крагујевцу, где год је боравио Господар Јеврем, који је за разлику од Великог Господара (Милоша Обреновића) имао знатно више уздања у западноевропску медицину тога доба.

(2) О Пелагићу као здравственом просветитељу објављено је само једно предавање М. Поповића, тек 1954. (Radovanović Z.: Medicinsko delo Vase Pelagića; Acta hist. med. stom. pharm. med. vet.:1979, 19, 1-2, стр. 21-29) Умни Милан Кашанин говорећи о „пришивању етикета” током „сретне Брозове ере” наводи и ово: „Међутим, ако могу да одем тако далеко да вам укажем на пример Васе Пелагића. Свет њега, па чак и Скерлић, веома цени, а то је један најобичнији шарлатан, незналица и надрилекар коме нема места у пристојном друштву. Е, кад бих то некоме казао, он би рекао да сам назадан, јер грдим Васу Пелагића. Када се код нас каже конзервативно, то је црни ђаво, а кад је напредно, то је социјално.” (Димитријевић К.: Време забрана, Прометеј & Аполон КО, Београд, 1991.; стр. 266-267.) Но, баш у томе и јесте, по мишљењу писца ових редова, ствар: оценити Пелагићево дело мимо те клацкалице.   

(3) Почетком 2005. године, „Књижевни лист” објавио је у два наставка текст историчара Сузане Рајић „Од Ипократа до доктора Владана”. У уводном делу стоји: „Много пута смо имали прилике да слушамо о нашем кратком памћењу, немарности и заборавности. И када су у питању личност и дело Владана Ђорђевића… Историју је она занимала фрагментарно, а њена критичност није била на завидном нивоу… Истини на вољу мора се признати да су његове колеге у струци, лекари, једини друштвени елемент који је у протеклом добу успео да очува и однегује свест о Владану Ђорђевићу и доприносу који је дао развитку медицине у Србији… О томе сведочи и једини споменик подигнут му у кругу данашњег Клиничког центра Србије, од којег је додуше данас остало само постоље, јер је попрсје нестало у нападу вандализма, а органи унутрашњих послова безуспешно трагају за починиоцима. Од око три хиљаде и пет стотина улица у Београду ниједна није понела Ђорђевићево име, а често се дешава да шира јавност на помен његовог имена уопште не реагује.” (Књижевни лист, бр. 29. год. 4. стр. 18) Да ли је реч о вандализму, или о позамашној количини бронзе која је потом добро уновчена, друго је питање. Ту бисту су, својевремено, подигли лекари и апотекари својим прилозима у кругу некадашње Главне војне болнице. Насупрот томе Пелагић има и споменик и улицу у Београду, али лекари, мада је имао следбеника и међу њима, никако да га „признају”.

(4) Др Ристо Јеремић у Библиографији српске здравствене књижевности (1757-1918), Розенову књигу води под ставком „Домаћи лекари” а Валентину под „Хигијена”. Потоња говори о ваздуху, дисању, циркулацији крви, храни, пићу, купању, оделу, кретању, раду и забави, спавању, светлости и води, топлоти и хладноћи, васпитавању младежи и неговању деце, и о примерима дугог живота, али не и о кућном лечењу. Исту материју, 1877. Валента ће, већ као хонорарни професор хигијене на Великој школи у Београду, обрадити у књизи „Хигијена – наука о чувању здравља, по најбољим писцима.” А потом 1887. у књизи „Засебна хигијена”. (Јеремић Р.: Библиографија српске здравствене књижевности, Београд, 1947, Библиотека Српског лекарског друштва. Такође и: Grujić V.: Dr Jovan Valenta, jedan od prvih lekara pisaca na Velikoj školi u Beogradu, Acta hist. med. stom. pharm. med. vet. (1971) 11, 1-2, стр. 165-174.)

(5) Ђорђевић В.: Народна медицина у Срба. Прештампано из Летописа 114 Матице Српске у Српској народној задружној штампарији, Нови Сад, 1872. (стр. 4 и 5)  

(6) Димитријевић Л.: Како живи наш народ – белешке једнога окружног лекара; Београд, Држ. штампарија Краљевине Србије, 1893. стр. 10-11 

(7) Пелагић је у погледу стручне али и у погледу популарне медицинске литературе био веома добро обавештен. Стога је хтео већ од прве да избегне реч „лекар” али не и реч „домаћи”. Слично Пеичићу сматрао да треба створити дело што приближније народим потребама.

(8) А што се тиче поштења, то свак види да већина „учевних” доктора стоје куд и камо испод народних простих лекара и лекарица. Јер ови не траже плату никакву ако њихово знање и лечење не помогне, а ако болесник умре они се стиде и показати се њиховој родбини, а толи неко награду тражити. Код доктора рецепташа, већином то бива сасвим друкче. Они траже и мора им се платити за њихов долазак, рецепт и лек, на било то од користи или не. Не само то, него већином они траже плату за визите и онда кад је болесник кога су лечили умро.

(Пелагић В.: Народни учитељ. Београд, Народна култура, 1940; стр. 111-112.)

Милићевић, у свом „Поменику” пишући о Илији Церовићу који беше рањен у ногу, каже и ово: „Рану му је лечио видар Турчин из Белог Поља. Било је Турака који су видару нудили велику суму новаца, да Илији рану отрује, не би ли умро, али је он сваком одговарао: Волим свој образ него све Фератагића благо.”  (стр. 792.) У акту Кнеза Милоша Обреновића Београдском суду 1831. године стоји: „Мени је до знања дошло, да тамо наодећи се у Београду доктори у призрениу визита свои, кое болесницима чине, са свим безчеловечно поступају, и болесници кои докторе у помоћ призивљу, после од ових одкупити се не могу.” Затим тражи да се одреде награде за приватну лекарску праксу, поредећи награде за исте услуге бечке и цариградске. Па ако: „Не будел кому од Доктора воља подлећи Судејском определенију томе вашему, нека се из вароши удали, а мени то известним учините, да се о набавленију други доктора постарам”. (Михаиловић Б.: Из историје санитета у обновљеној Србији од 1804-1860. САНУ, Посебна издања, Књига CLXXX, Одељење Медицинских наука, књ. 4.; Београд, 1951. стр. 432.) Но о умешности видара да ствар прикажу као да „за севап” раде, иако, ипак, бивају лепо награђени, исцрпно ће расправљати и др Владан Ђорђевић у својој књизи „Народна медицина у Срба” (стр. 10-12).

(9) Пелагић: Нар. учитељ. стр. 40-41

(10) Исто; стр. 11.

(11) Popov K., Anitć Dj., Smiljanić V.,Blanuša V.: Radjanje i razvoj medicinske literature u Somboru kroz XVIII i XIX vek (I); Acta hist. med. stom. pharm. med. vet.: (1983) 23, 1-2; стр. 43.

(12) Исто: цитиран извод из предговора Симоновићеве књиге „Куга у Срему године 1795 и 1796.” Симоновић је, иначе, написао 62 рада из геологије, географије, планинарства, етнологије, књижевности, фотографије и историје. Био је почасни члан Књижевног савета Матице српске, доживотни председник Историјског друштва у Новом Саду, доживотни председник Црвеног крста у Новом Саду и Сомбору и тако даље…

Сасвим пасиван став спрам куге ипак није био баш до те мере особен код Срба. Пословица Тумара као каква преложница  (Каже се за жену која се не чува, обично за ону која се стара око болесника, а не помишља да се сама може разболети.) настала је у Карађорђево доба, када је у Староме Влаху куга владала, па је свијет јурнуо у планине и једно од другога бјежало, да се додиром не зарази. Тада су жене што су кугу прележале остајале у селу код оболелих, те су тумарале (трчале) од једног до другог болесника, негујући их и сахрањујући умрле. Према мишљењу др М. Гођевца, народ је још тада знао за имунитет, стечену отпорност према зарази код оних који би болест прележали, те су те имуне  жене називане преложницама. То сазнање о имунитету, извесно је, беше давнашње. Но, из пословице се још види да је било познато и то да свака болест не оставља  имунитет. (Венац, Књ. 4., Св.8., стр. 608)

(13) Пелагић је жестоко заступао став да се народна знања и умења не само у хуманој него и ветеринарској медицини морају одржати бригом државе. Што је појачавало подозрење и гнев лекарског сталежа. Мање је познато да је готово истоветно гледиште заступао пре њега др Константин Пеичић, предлажући у подужем писму владару Србије, Кнезу Александру Карађорђевићу, 1843. оснивање у Београду Катедре (Професората) простонародне Лекарије, заправо школе, за Клирике Србске, која би трајала две године. У првој години учила би се анатомија, физиологија, дијететика и фармакологија, у другој видљиве (спољашње), и невидљиве (унутрашње) болести. Он би, пак (Пеичић) имао нарочитог труда, јер би осим школе и школских часова још ученике изводио у поље међу траве, у апотеку међу готове лекове, у шпитаљ међу болеснике, „и да се ученици на њи навикну, а и најопасније и најобичније болести да познаду”. Да не предходи Пелагићу свак’ би се заклео да му је ђак! Мада, када се Пеичћев пројект боље проучи, ипак се запажа да би и у тој школи, као на универзитету, настава била подељена на институтске и клиничке предмете. (Михаиловић В.: Из историје санитета у обновљеној Србији 1804-1860, Др Константин Пеичић и његови чудновати захтеви и услови за пријем и службу у Србији, стр. 403-411.)       

(14) Поповић М.: Васа Пелагић као учитељ народног здравља; Српски архив (1952), св. 4; стр. 330-336. Пелагићева аутобиографија предата Скерлићу, напомиње Поповић, заувек је изгубљена. 

Напомена: Текст под насловом Народ мора да буде здрав, с наднасловом Мостови Васе Пелагића – поводом 125. година од објављивања његовог „Народног учитеља”  („Задужбина” бр. 68., септембар 2004., год. 16.) је скраћена и нешто измењена верзија текста који је овде дат.

На Растку објављено: 2008-01-22
Датум последње измене: 2008-01-29 10:34:26
 

Пројекат Растко / Историја / Историја медицине