Зоран Ђинђић

Забуна са зачеља

Оригинално објављено у: ; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Два догађаја, један еуфоричан, други катастрофичан, обележила су крај "старог поретка". Први од њих, рушење Берлинског зида, испуњавао је све претпоставке да постане метафора и мит у исто време. Пао је зид као отелотворење поделе, непријатељства, неповерења, непрозирности. Народ га је растурао голим рукама, са свешћу да учествује у нечем заиста епохалном.

Други епохални догађај је рат у Заливу. Ту већ више није било ни трага еуфорији и оптимизму. Па ипак, и он спада у тврдо језгро, и најужи круг збивања која обележавају прелаз из старог у нови светски поредак.

На том прагу, у том прелазу који још увек траје, и југословенска криза добија нови квалитет, улази такорећи у друго агрегатно стање. Ритам радње се убрзава, оно што је деценијама изгледало чврсто, убрзано се размекшава и раздваја на све мање саставне делове. Шта се ту заправо дешава? Постоји ли нека веза између глобалног и локалног дешавања, између пада Берлинског зида и славонских кукурузишта? Да ли је та веза присутна у политичкој свести Србије, да ли су проучене све њене последице, искоришћене све могућности које пружа, избегнуте све замке које садржи?

Већ сам напоменуо да је пад Берлинског зида поседовао све особености великог симбола, чак мита. Та његова снага показала се као препрека за процес политичког сазнања. На исти начин као што прејако светло смета очима, овај очевидни симбол успостављања "новог поретка" пребрзо је заводио на упрошћене закључке. На пример, на закључак да се у случају "новог поретка" у ствари ради о камуфлираном "Четвртом рајху", о германској завери чији је циљ да анулира поразе из два светска рата и да у свету успостави нову светску силу. Тиме је и сам појам "новог светског поретка" попримио негативну обојеност у српском језику. Под тим се прећутно подразумева широка "антисрпска завера" у којој су се на окупу нашли стварни или измишљени противници, од масонске ложе до међународне финансијске мафије, не рачунајући исламски фундаментализам, Коминтерну, Ватикан и сличне установе. Наравно да оваква оптужница, срочена у органима и салонима од највишег ауторитета у Републици Србији, чини излишним сваку даљу анализу тог демонског "новог поретка". Тако је тема апсолвирана и пре почетка расправе.

Међутим, пад Берлинског зида обележио је много значајнији светскоисторијски рез него што је стварање уједињене немачке државе. Јер, нема сумње, значајнији од немачког уједињења је распад до тада важећег биполарног светског система, утемељеног у епохи хладног рата, а развијеног у деценијама које су уследиле. Тај систем је почивао на обостраном страху и перманентном застрашивању. Сваки конфликт могао се претворити у светски рат атомским оружјем, што је мумифицирало тзв. блоковску поделу. Овај тривијални појам у себи садржи читав низ практичних последица, као што су спољна политика чланица блока, однос према суверености држава, однос према интервенционизму, једном речју, однос према државности државе као таквој.

Распадом блоковске поделе сви ови односи покренути су из свог тежишта. Светска политика поново је постала занимљива, тј. отворена и неизвесна. Ову промену први је на својој кожи осетио Кувајт, а онда Садамов Ирак. Оно што је у рушењу Берлинског зида још било замагљено мамурлуком и димом петарди, обелоданило се у Заливском рату. Тај рат је незамислив у "старом поретку", тј. годину, две раније. У свету подељеном на блокове не би било ирачке инвазије, пошто би блоковски патрон Ирака, Совјетски Савез, унапред спречио такву неразумну акцију, свестан опасности која би уследила по светску сигурност. С друге стране, да блоковска подела није ишчезла, Сједињене Државе добро би се чувале интервенције против државе из супротног блоковског табора, чак и ако би она, у тренутку помраченог разума, учинила оно што је учинио Ирак.

Међутим, Садам Хусеин је преспавао епохалну промену. Он није схватио да су уведена нова правила игре, и да ту више нема ни говора о сигурној заштити иза "гвоздене завесе".

Са југословенском кризом дешава се нешто слично. У блоковски подељеном свету све стране су биле за очување Југославије. Како због страха да њеним дестабилизовањем може доћи до ремећења европске равнотеже сила, тако и због праволинијског догматизма, који је био својствен спољној политици "старог поретка". Наиме, није дошло до тога да појединачне државе имају специфичан, "диференциран" однос према феномену Југославије, будући да је у осетљивим тачкама спољна политика блоковских чланица и иначе била униформна. Али, са распадом блокова, мења се скоро све. Сада је допуштен индивидуални приступ. То најпре схватају Немци, који због свог спољнополитичког аматеризма и недостатка традиције најлакше мењају стил своје дипломатије. Француска и Енглеска остају збуњене и још увек су збуњене. Уместо да убрзано развијају властити концепт новог целовитог уређења Европе која се више не дели на Запад и Исток ове две државе беспомоћно инсистирају на "заједничком наступу" држава Европске заједнице, и јадикују над немачком иницијативом. Опскрбљена словеначким и хрватским "софтвером" немачка дипломатија без гриже савести остварује своје посебне циљеве, пошто с правом претпоставља да ће врло брзо целокупна спољна политика некадашњих блокова постати разнолики сплет појединачних државних политика.

Дакле, прва значајна особеност "новог поретка" садржана је у могућности индивидуалног наступа држава. Императив сагласја слаби до ишчезавања, што опет најбоље показује натезање око Југославије. Упоредо са ишчезавањем овог императива мења се однос према интервенционизму. Познато је да је мешање у унутрашње односе био највећи грех хладноратовске епохе. Наравно, "мешање" је дефинисано као прелазак блоковске границе, док су се унутар блокова толерисале различите форме "ограничавања суверенитета". Сада та забрани слаби. Ирак је погрешно рачунао с тим да ће на брзину анектирати Кувајт, а да ће у дугој и заморној политичкој дебати након тога бити заштићен помоћу принципа забране интервенционизма. Међутим, да је Садам мало боље промислио, увидео би да сама његова лакомислена интервенција у Кувајту представља доказ рапидног слабљења међународног начела немешања у туђе односе.

Распадом блокова мења се политички карактер света. Свет постаје мултиполаран, полицентричан, у великој мери непредвидив, креативан. Пошто нестаје регулациона функција блоковске поделе, функција која је гарантовала непромењивост и паразитирање, државе су присиљене да изграђују властиту спољну политику. Они који се не прилагоде, остају на зачељу.

Све ово посебно важи за Европу, где је на малом простору смештен читав низ значајних држава. Већина њих има осигурану улогу, само је питање када ће бити спремна да је игра. Наравно, свако кашњење биће кажњавано, али дефинитивно испадање из игре не долази у обзир.

Другачији став стоји са Србијом. Њој никаква повољна улога није осигурана, нити поседује гаранцију да ће остати у игри, макар и у споредној улози. Посебно неповољна је околност што у меродавним политичким круговима Србије уопште не постоји жеља да се уђе у конкуренцију за место у "новом поретку". Чак се осећа врло снажна носталгија и жал за блоковском поделом. Истицање католичког карактера Запада, наспрам источном православљу, као да сугерише настајање неке компензације за идеолошке и војне блокове. Као да нас је егзистенција у запећку историје учинила неспособним за неизвесност и ризик, и као да нам је неопходна нова биполарност? Међутим, тај воз је одавно отишао. Какав ће то православни блок да буде без Русије, која ће се наћи у Европској заједници или чак у NATO?

Приговор да се у Европи обнавља Западно римско царство структурно је исправан, премда садржински бесмислен. Уколико је то Царство било интегрисано установама римског права и хришћанством, онда се заиста може рећи да се оно у неком виду сада обнавља, с том разликом што уместо римског права имамо тржиште (са свим пратећим последицама), а уместо хришћанства правну државу са њеним једнозначним инсистирањем на људским правима. Услов за улазак у ово ново "царство" биће здрава привреда, конвертибилна валута и буџетска дисциплина на једној страни, а политичка демократија и заштита људских и грађанских права на другој.

Србија може све то прогласити завером, цивилизацијским атентатом на њену традицију, империјалистичком ујдурмом. Међутим, апстиненцијом из овог "царства" она неће постати чланица неког другог, него ће остати изван, на маргини. Сигурно је да ће таква судбина задесити бројне народе и државе света, мада не и Европе. Као што су некада варвари опседали границе Римског царства, носећи у себи чак и неку изворност и снагу која је њему самом недостајала, тако ће можда и сада свет бити подељен на оне који више и на оне који мање учествују у догађајима у "центру". А онима који су сасвим на периферији остаће утеха да ће једног дана, удружени, можда и срушити тај "центар", као што су то својевремено учинили и варвари. Ако је то уопште нека утеха.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]