Зоран Ђинђић

Чекајући прави сукоб

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, новембар 1989; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Нашој епохи, која је изгубила поверење у темеље на којима почива, каже Честертон у есеју "О идеалима", није за њено санирање потребан способан практичар, него велики идеолог. "Практичар зна како ствари функционишу. Када, међутим, ствари престану да функционишу, онда је неопходан мислилац, човек који поседује нешто као доктрину о томе због чега ствари уопште функционишу". Чини се да је Милошевић представљао одговор на управо такву "кризу темеља". Феномен Косово био је њен највидљивији израз али, како се убрзо показало, заборав смисла погодио је широке регије нашег заједничког живота. А у крајњој дистанци, при покушају да се санира Југославија одједном је, на место проблема њеног конкретног функционисања, актуелно постало питање: зашто она уопште постоји?

Висока конјуктура идеологије је у Југославији, дакле, последица објективног стања ствари, а не демагогије или масовне психологије, како то мисле страни посматрачи. Они не могу да разумеју да се ми, уместо да се заједнички посветимо решавању економских проблема, споримо о давној прошлости и да се више залажемо на разним зборовима и демонстрацијама него на радним местима. Живећи у друштвима која не потреса криза идентитета, они не схватају да идеологија заиста (а не само демагошки) може бити важнија од економије. Другим речима, крећући се у оном комотном "како" начина функционисања ствари и односа, они су заборавили муке граничних ситуација, у којима постаје несигурно и оно "зашто" ствари и односа.

Да бисмо боље разумели то што нам се последњих година догађа потребно је размотрити функцију идеологије у нашем друштву.

Јасно је да идеологију не треба разумети као "лажну свест", нити уопште као неко, позитивно или негативно, садржинско одређење.. Мирно можемо оставити по страни то да ли се ради о "њиховој" или "нашој" идеологији, " прогресивној" или "реакционарној". Она представља једну врсту сазнања друштва о самоме себи, тиме и успостављање комуникацијског медија кроз који то сазнање циркулише.

Будући да покушава да проникне у смисао ствари и односа, идеологија се на нужан начин односи на целину. Њу не интересују детаљи, техничка питања, емпиријска провера. Она жели да успостави оквир за обавезујућу интерпретацију конкретних питања, а не да се сама њима бави. Међутим, да ли је друштво заиста таква целина? Може ли се оно заиста обухватити јединственим смислом (као јединственим "зато" оног "зашто") који онда излаже идеологија? Теза о "крају идеологије" је, а да њени аутори тога нису били ни свесни, произашла из интуиције о дефинитивном распаду јединственог друштвеног идентитета. Савремена друштва су претерано сложена да би могла бити јединствено репрезентована, било којим смислом и било којом идеологијом.

Другачије речено, "приватни језици" друштвених "елемената" су се до те мере осамосталили да је комуникација "општим језиком" (идеологија) постала немогућа. То не значи, како сматрају теоретичари постидеолошких друштава, да је наместо "лажне" наступила "научна" свест. Крај идеологије, као објективна немогућност говора о целини, значи и крај целовите критичке рефлексије, и уопште, крај једног типа односа према себи и према друштву, односа који је подједнако својствен Хомеровој "Илијади", хришћанству, или великим социјалним идејама 19. века (либерализму, социјализму, конзерватизму).

Међутим, наша тема нису друштва која о себи више не могу да комуницирају путем идеологије, него управо друштва у којима се догађа ренесанса идеологије. То су социјалистичка друштва. Из назначене везе између друштвене структуре и друштвеног идентитета следи то да су социјалистичка друштва, у којима је још увек могуће комуницирати идеолошким кодовима "демократија", "либерализам", "прогресивност", итд, пропустила да развију унутрашњу сложеност и, у складу са њом, нехомогени, апстрактни идентитет. То што се становништво у Пољској или Мађарској мобилизује око програма који су примеренији прошлом него овом веку није израз политичке наивности или незрелости, него друштвене структуре која намеће један тип комуникације.

Специфичан случај представља Југославија. На парадоксалан и помало ироничан начин она је прва међу социјалистичким земљама започела са реформама, да би се данас нашла на самом зачељу. Вишенационалну структуру наше земље аналитичари најчешће сматрају основним узроком ове невеселе инверзије. Међутим, овај аргумент није тако очевидан како се на први поглед чини. У време када југословенско друштво почиње да комуницира помоћу кода "демократског реформисања", национални антагонизми не играју значајну улогу на њеној површини. Тек насилно прекидање друштвеног развоја, који је средином шездесетих година кренуо у правцу демократизовања, води мобилизовању око националних програма. Унутрашња динамика југословенског комунизма, а не вишенационална структура нашег друштва, одлучивала је о правцу његовог развоја.

У земљама у које је комунистичка идеологија "увезена" у форми колонизовања од стране друге државе програм демократских реформи може се ослонити на једноставан бинарни схематизам: демократизовање је идентично ослобађању од спољашње принуде. Другачије стоји ствар са Југославијом. Комунизам је ту победио "изнутра", независно од тога како се то конкретно десило. Због тога је, бар до сада, било немогуће његово једноставно изоловање и смештање у бинарни ред "наши" – "њихови". Фрустрација која следи из немогућности јасног лоцирања "агресора" (тј. препреке у развоју) бива савладана тек прелазом са равни друштвеног на раван националног идентитета. Ту је свима јасно ко су "наши", а ко "њихови".

Политичким пресецањем демократских реформи југословенског друштва средином шездесетих година, уз истовремено непостојање организованих демократских група које би се томе супротставиле (попут пољске "Солидарности"), динамика се преселила у раван на којој је било могуће демократски програм формулисати тако да је без устезања и претеране реторике свако могао поред услова успеха реформи именовати и препреку. Препрека је друга нација, или Југославија као збирни Други.

Сада се поставља питање какви су изгледи да овај чудни силогизам функционише, тј. да се не распадне под теретом своје парадоксалности? Да поновим, он изгледа отприлике овако: његов први елемент је потреба за демократским реформама. Када оне наилазе на политичку препреку следи измицање на "terminus medius", тј. националне програме, где заступници реформи нису присиљени да се изложе ризику сукоба са комунистима, него се, уместо тога, упуштају у неризичан сукоб са "другим нацијама". Трећи члан је, коначно, спровођење демократских реформи, иако на споредном путу. На том изнуђеном заобиласку преко националних програма су неприметно одбачени како комунизам (без потребе директног сукобљавања са њим), тако и ускогруди национализам (за који, након што је одиграо своју мобилизујућу улогу, у демократски реформисаном друштву не може бити места).

Овако изгледа у моделу, а како изгледа у стварности? У југословенској стварности је скицирани силогизам стигао до свог другог корака. Ту се, пре свега у Словенији, испробава неприметно "откачивање" истрошеног ракетног пуњења, тј. комунизма. А пошто тај процес не протиче симултано у свим крајевима, још није могуће исто поступити и са другим, фактички такође довољно искоришћеним помоћним средством, националним програмом. Ако колективни Други више не би био само властита корисна фикција, него стварна препрека (каква је раније био комунизам, што је и представљало мотив за избегавање конфликта са њим), питање је да ли би се словеначки реформатори одважили да се упусте у отворену конфронтацију, или би поново променили комуникацијски код.

И поред великих разлика на појавном плану, реформе у Србији се такође одвијају према скицираном моделу. Овде читава ствар изгледа још занимљивије, пошто се целокупно збивање одвија у знатно скраћеном времену и тиме добија на оштрини и јасноћи. Парадоксална веза између комунизма, демократије и нације у Србији није избалансирана прецизним интерним реглементирањем (као у Словенији) него је "помирена" у једној личности, чије је име, бар до сада, представљало еквивалент за било коју од три поменут вредности. А да се оне трајно не могу помирити, то зна свако, без неке посебне анализе.

Милошевић је наступио као неко ко има конкретне одговоре на конкретна питања. Међутим, тајна његовог успеха лежи управо у општости. Нема ничег општијег него што је однос идентитета, а он га је успоставио тиме што је на питање које је гласило: Србија понудио одговор: Србија. Идентитет је, као што је познато, веома стабилан однос, међутим, уколико треба да као "terminus medius" представља мост између комунизма и демократије, питање је да ли може издржати напетост која је својствена том огромном луку. Да би се овај проблем решио није довољно појачавати мост, тј. интензивирати "средњи члан", Србију и Србе. Могуће је редом, до неиздрживости, полемизовати феномен Срба на Косову, Срба у Хрватској, Срба у Босни, коначно Срба на Месецу, али тиме неће бити трајно решено основно узнемиравајуће питање: какав је однос између комунизма и демократије "код Срба", тј. у Србији. Дакле, није довољно појачавати мост, морају се приближити обале које он премошћује.

Неко ће можда помислити да олако уз Милошевићеву политику стављам архаични термин "комунизам". Међутим, тај термин не употребљавам у смислу неке прецизне доктрине или чак само скупа начела, него пре свега као ознаку за један начин политичког деловања. При том, онај ко делује није суверени субјект, него елемент контекста деловања, и тиме, иако мање него они који само "трпе", такође "објект". У том смислу, да бисмо разумели динамику силогизма комунизам (демократија) нација, морамо га деперсонализовати и посматрати као један склоп деловања, а не само личних карактера. Ако поступимо на овај начин, видећемо да често помињана "карактерна мањкавост" Милошевићевог штаба има за нашу тему знатно већу релевантност од индивидуално-психолошке. Не само што се ту ради о формирању једног типа следбеништва који је познат из најнеславнијих тренутака комунистичке историје!

Ако бисмо анализирали модел мобилизовања тог данас најактивнијег слоја у Србији, наишли бисмо на фрапантну сличност са елементарним моделом комунистичког мобилизовања. У оба случаја ради се о руралној рестаурацији (Маркс би чак рекао "руралној контрареволуцији), у којој је комунизам искоришћен само као празна форма за једну сасвим другу "радњу", наиме, за промену елита, тј. за велику сеобу провинције у град. Тешко је поверовати да је критериј у овој селективној сеоби следбеништва заиста био садржај идеологије, тј. да највећи број данашњих главних активиста не би исто тако верно служили и неким другим садржајима.

Уколико се у наредном периоду ништа од пресудног значаја не догоди, уколико се ствари буду кретале сада већ видљивом путањом, биће нам неопходна једна општија теорија о узроцима необичног и касног приближавања Србије Источној Европи. Тамо ћемо се, каква бизарност, наћи у тренутку када тај појам буде готово празан скуп. Међутим, скицирани силогизам о југословенској демократској реформи, која је нацију искористила као посредни члан за прелазак са комунизма на демократију, тај силогизам неће у потпуности изгубити хеуристичку вредност. Биће неопходно само га обрнути. Нација је у Србији – мораћемо можда да констатујемо за неколико година – послужила као средство да се у форми демократије рестаурише архаични поредак који, вероватно, тада неће постојати ни у земљи која га је изумила.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]