Зоран Ђинђић

Србија, шта је то?

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, новембра 1989; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Још само пре неколико месеци, у Србији би скоро сваки интелектуалац без тешкоћа разумео чудну изјаву Макса Вебера на завршетку Првог светског рата да би се удружио и са црним ђаволом, само да Немачка (а у нашем случају Србија) постане модерна држава.

На срећу, ни он а ни наши интелектуалци нису били присиљени да улазе у тако екстремна савезништва. Додуше, политика којом је Србија постала "суверена републичка држава" од почетка је демонизована у неким од преосталих "републичких држава". Званични политичари и неофицијелна јавност били су једнодушни у осуди средстава којима је изнуђена измена важећег Устава. Говорило се о двоструком политичком моралу, терору улице, рушењу легалних институција, манипулацији масама. Ова изненадна пробуђена љубав за политички морал и фер-плеј, макар била и лицемерна, заслужује сваку похвалу, али не можемо је уважити при процени догађаја о којима је реч. Не зато што би морална мерила била непримерена политичким односима, него због тога што скоро сви приговори почивају на фикцији да је претходно стање било нешто друго до такође суспендовање политичког морала. Дакле, у праву су они који наш поредак описују као укидање легалности институција. Међутим, њихова критика се претвара у провидну демагогију, уколико то ниподаштавање институција везују за догађаје у Србији, а не за саму природу оног политичког система чија је једна верзија практикована и у Југославији.

Због тога, уместо залудног ламентирања над континуитетом "неприхватљивих метода", радије упитајмо: да ли је постигнут циљ који је мотивисао њихову примену? Да ли је Србија заиста постала држава?

Уколико државу дефинишемо у раномодерном смислу, тј. као јединство територије, државног народа и државне власти, онда је Србија након "уставних промена" заиста конституисана као једна од југословенских "републичких држава". Међутим, ако државу разумемо у модерном смислу, што је уосталом била интенција и поменуте Веберове изјаве (и пре рата је Немачка на одређени начин била држава, и то чак и превише), а то значи да, као резултат демократске сагласности на којој почива легитимна власт, није тако сигурно да је Србија након "уставних промена" постала држава, па ни то да се она на овом путу тренутно уопште налази. Довољно је, за почетак, подсетити на Косово да би било јасно како на једном значајном делу територије српске "републичке државе" не само што нема демократске сагласности народа, него чак ни легалне могућности за изражавање његове несагласности.

Али, на тренутак оставимо по страни Косово. Ни уз највећу пристрасност не бисмо могли тврдити да су проблеми ове регије резултат (само) погрешене политике у "новој" Југославији. Другачије стоји ствар са Србијом. Њен проблематичан статус, који је измењен поменутом уставном ревизијом, успостављен је у последњим деценијама. Опште уверење да се чак може утврдити тачан датум тог успостављања - година 1974. Због тога је захтев за промену Устава из 1974. стилизован у програм коме су приписана готово магична својства. Као да ће уклањањем те (стварне или наводне) препреке блокирана друштвена енергија коначно почети неометано да циркулише. Као да је тај патетични "датум за историју" заиста почетак јасног демократизовања Србије. Да ли се то десило, и уопште, да ли су таква очекивања била оправдана? Ако Србија новим уставним конституисањем, упркос збацивања баласта из 1974. није постала модерна држава, где су узроци за то?

Да бисмо сазнали шта је Србија добила ревизијом Устава из 1974. морали бисмо знати шта је тим Уставом изгубила. Можда своју државу? Свој демократски поредак? Они који сасвим озбиљно схвате расправу о уставним променама морају доћи до уверења да је Србија престала да буде држава 1974, а не 1918! И као да сада, простим анулирањем Устава из 1974, а не и државотворне одлуке из 1918, може да постане држава!

Из овог мешања датума произилази јасан психолошки додатак. Емоције се знатно лакше могу мобилизовати ако се ради о губљењу/стицању државе, него ако је реч о интерним споровима међу југословенским комунистима. Као што је југословенска "уставна криза" и иначе само форма за садржаје који са уставном проблематиком немају пуно везе, тако је и овде традиционална симболика (од Косовског боја па до патриотских жртава у светским ратовима) инструментализована да би се, бар привремено, легитимисала прерасподела моћи и то оне која је по својој суштини остала непромењена. Огромна провалија зјапи између епохалне реторике и стварног догађања. Оно што је најављено јесте промена унутрашњег уређења југословенске државе, оно што се десило своди се на једноставну редистрибуцију моћи у непромењеном политичком систему.

Лако је разумети због чега 1974. и 1989. немају никакве везе са 1918. и тиме никакве суштинске везе са питањима стварног конституционализма. Устав из 1974, као и његова најновија верзија, само привидно нормирају дистрибуцију моћи у југословенском друштву (а то значи, њене изворе, обим и контролу), док у стварности та моћ уопште није институционално регулисана, него је одређена неком врстом комунистичког "обичајног права", тј. оказионално, у зависности од односа снага, карактера личности, итд.

Ништа није једноставније него ову тврдњу илустровати на последњим догађајима везаним за проблематични федерални статус Србије. Ако бисмо тражили заједнички називник свих релевантних дефиниција тог стања морали бисмо поверовати да се ту радило о некој врсти завере против Србије, омогућене корумпираним или неспособним српским политичарима. Међутим, ако су нас неки национални политичари издали (независно од мотива за тај чин), где је граница испод које остају заведени и силом ућуткани (премда, како каже Маркс, за један народ није никакав изговор то да је био заведен), а изнад које се налазе активни учесници у радњама против Србије и Срба? Да ли су десетине хиљада партијских, омладинских и свеколиких других "кадрова", који су нас својевремено гушили хвалоспевима сада антисрпском, а тада најбољем од свих Устава, а чија огромна већина данас, на још одговорнијим местима активно учествује у "препороду", да ли су сви они били само заведени? Ако јесу, коју гаранцију имамо да то нису и данас, док нас гуше хвалоспевима о "новом курсу"?

Уколико се испостави да је тај "нови курс" такође неповољан за Србију (национално опредељено руководство није довољно јемство), који механизми контроле власти ће кориговати такав непожељан развој? Другим речима, којим институционално загарантованим средствима контроле власти располажемо данас, након уставне ревизије, за разлику од мрачних времена "антисрпске коалиције".

Политички систем послератне Југославије начелно и доследно искључује могућност политичке контроле која не би била самоконтрола носилаца моћи. И очигледно погрешне одлуке су исправне, све док се "другачије не нареди". Сви они који желе да направе политичку каријеру су у таквом систему моћи принуђени на беспоговорну лојалност. Пошто не постоји могућност да се каријера стиче и у опозицији (макар и унутарпартијској), алтернатива је: покорност или повратак у приватност. Ова суштинска особина југословенског политичког уређења омогућила је Устав из 1974, као и све друге значајне одлуке, било да их процењујемо као позитивне или негативне.

Променом федералног статуса Србије не само што нису промењени услови који су нешто тако омогућили, него су они још и интензивирани. Довољно је сетити се позадине на којој се одвијала "историјска 8. седница"! На том примеру би се, такорећи у експериментално чистом облику, могла студирати технологија институционално потпуно невезане моћи. До данас се ништа суштински није изменило. Оно што се слави као ренесанса Србије у бројним својим видовима је само експлозија исте оне политичке неартикулисаности и поданичког менталитета, који су нераскидиво везани за природу политичког система и који су, уосталом, условили послератно назадовање Србије.

Ако је "ново конституисање" Србије требало да има икакве везе са демократизацијом, оно се морало одвијати као јасна промена суштине политичког уређења, а не само као промена односа снага и њихових "носилаца". А демократско конституисање политичке заједнице значи то да се грађани не спречавају да путем слободно изабраних представника одлучују о свим суштинским питањима унутрашњег уређења. Без чврсте воље да се власт изведе из партијских катакомби и врати парламенту, као једином легитимном народном представништву, све реформе су привидне и не дотичу средиште проблема.

Међутим, процес реформи, који у Југославији почиње средином шездесетих година, ишао је другим правцем. Уместо да на дневни ред стави еминентно политичко питање унутрашњег уређења, он је натурализовао политичке субјекте, дефинишући их као "радне људе" и као припаднике нација. А пошто је својство сваког тела да има просторну локацију, територија постаје основна политичка категорија. Демократско право на самоодређивање и политичко репрезентовање трансформише се у право на "своју територију" и своје националне представнике. Као да словеначки, српски, хрватски или било који други наш народ осим (неактуелизованих) политичких права има и нека, актуелна или потенцијална, права на територију коју насељава! Као да је сасвим нормално то да за себе захтева компетенцију да одлучује о томе где ће са "својом" територијом!

Југославија није настала као уједињење територијалних држава, да би онда могла на њих да се разлаже. Једно метафоричко право, какво је "право народа", на тај начин од метафоре постаје политички мит, који апсорбује енергију и дефинише правац промена. Мит о "праву на отцепљење". Наравно да је могуће разлагање сложених држава. Међутим, то нема никакве везе са правом на део државних територија, него је чисто политички чин.

Политичке реформе се у Србији од самог почетка одвијају у знаку тријумфа територијалног начела. Од самог почетка је "јединство" било важније од слободе. И то јединство у предмодерном смислу, као јединство територије, чији "народ" ће бити хомогенизован јединственом државном влашћу. На тај начин су Србији "враћени" Косово и Војводина. Није важно што са аутентичним представницима косовског становништва није постигнут ни најлабавији компромис (нити су такви представници уопште признати као могући саговорници). Важно је да се Косово "врати" Србији! "Перманентна диференцијација", као начин одржавања власти апсолутне мањине над апсолутном већином представља еквивалент за "перманентну револуцију", којом је неколико процената пролетаријата требало да успостави владавину над остатком света.

Кога интересује то што је Троја данас у Турској, или што се Истанбул некада звао Константинопољ? Ту се не ради о изгубљеним или добијеним биткама, великој храбрости или великим издајама, него о светско-историјским померањима. Једно такво десило се и у српском средњем веку и оно је тежиште Србије дефинитивно померило на север. Има ли ичег залуднијег него историјским реминисценцијама негирати ову тенденцију? Сасвим друга ствар је српска мањина која тамо живи. Али она није мањина као наш заточеник на "вечно нашем Косову", него управо мањина која може бити угрожавана на најразличитије начине (па и директним насиљем) и за чију заштиту се треба борити. Међутим, то није борба за "враћање" Косова Србији.

А данас се показује да Косово није био главни узрок за редуковање појма јединства на његову територијалну димензију, него обрнуто да је, у оквиру политике која јединство схвата на такав начин, Косово могло да одигра улогу мобилизујућег симбола. У картезијанској политичкој метафизици, где је "res extensa" доминантни облик егзистенције, и Србија је постала једно објективисано одређење. Њоме се барата као неком јасном величином, као неким предметом. Тако као да политичка заједница није духовна потенција, него протежност, географска чињеница. У овом свеобухватном супсумирању есенције под егзистенцију, сликовито изражену слоганом "За Србију нема пречег задатка него да је има", садржана је двострука лаж. Као прво, није истина да ће Србије истински бити тиме што ће постати једна од "републичких држава" унутар постојећег политичког уређења. За то је потребно знатно више од ревизије Устава из 1974. и од злоупотребе термина "држава" за обележавање стања које тиме настаје. Као друго, у једној политичкој заједници се то да она јесте не може одвојити од тога на који начин она јесте. Није било која егзистенција као таква већ вредност, него само онај који својом суштином завређује да буде постављен за циљ.

Из "новог конституисања" Србија није произашла као политичка заједница која се репродукује слободном вољом својих грађана (а не пуком околношћу свог друштвено-природног постојања). Да би се то десило, морала би бити испуњена бар три услова: а/ политичка моћ мора бити сабрана у парламенту, б/ избори за парламент морају бити потпуно слободни, ц/ мора се обезбедити потпуна слобода штампе и политичког удруживања.

Привидни парламентаризам, који управо настаје у Србији, представља отворени подсмех наведеним условима. Иако је и политичким лаицима јасно да без радикалне промене статуса Савеза комуниста не може бити ни говора о снажењу народног представништва, а да је залагање за правну државу чиста демагогија без истовременог укидања надуставног простора, резервисаног за тренутне носиоце политичке моћи, упркос томе да се уз досад невиђено јачање комунистичке ортодоксије (како на организационом, тако и на идеолошком плану), декларативно истиче наводна значајна улога "народа". Волео бих да видим ког министра ће самостално поставити или срушити такав парламент и којим својим законом ће се дрзнути да ограничи реалну моћ политичког врха.

Међутим, судећи по начину на који ће тај парламент бити састављен, неће ни бити повода за било какве конфликте. За престабилирану хармонију између народних представника и народних трибуна побринуо се изборни закон, који у наводно слободне изборе уводи институцију "кандидационих комисија", тј. механизма за селекцију свих непожељних кандидата. Тренутним уживаоцима политичке моћи није било довољно то што им апсолутни монопол над свим институцијама система осигурава недостижну предност у односу на све могуће противкандидате. Они су, уз то, пожелели да се ти противкандидати уопште и не појаве у политичком пољу него да буду, као много пута у протеклих пола века наше историје, избрисани и са маргина политичке сцене.

Коначно, усаглашеност масовних медија са носиоцима "новог курса" не оставља ни минималну могућност критичарима да дођу до речи. А да би та одлучујућа привилегија била овековечена, "Закон о личном раду" (у нацрту) предвиђа (члан 29, став 7) забрану "оснивања приватних установа новинске и радио-дифузне организације".

После свега овог, јасно је да је питање "шта је Србија?" остало отворено и након промена, изазваних "новим курсом". Потпуно блокирање друштвене енергије, које је карактерисало стање пре "историјске седнице", изискивало је радикалне потезе, у било ком правцу. Није сасвим нелогично то што се оно "национално" такорећи само по себи, наметало за полазиште свих могућих промена. Ако је унапред искључена могућност неког опште југословенског програма реформи, онда сваком деловању у некој од република мора претходити спонтано или вештачко конституисање те републике у "делатног субјекта". Другим речима, оног тренутка када је Југославија престала да буде оквир заједничког деловања (а то се десило крајем шездесетих година), национално конституисање представља услов могућности деловања уопште. Већ од почетка седамдесетих година постаје јасно да оне републике које не формирају национални идентитет фактички и не постоје.

Овај процес у коме се, у све бржем вртлогу, поставља "хрватско", "црногорско" и коначно, "српско" питање, делом се може објаснити блокадама које су се на савезном нивоу постављале свим програмима радикалних реформи. Ако је немогуће властито стање побољшати општом реформом, онда је распад општости претпоставка за макар социјалне промене. чак и ако ставимо у заграду моћно дејство националних програма са којима су неки од југословенских народа ушли у заједничку државу, можемо разумети због чега се у тренутку замрзавања целине енормном брзином ревитализују парцијални идентитети, уз то још и официјелно признати као колективни делатни субјекти. А када се та целина распала, онда су и они који нису желели никакве промене, него само моћ, такође морали да се ужурбано укључе у алхемију националног конституисања. Ово је једноставно објашњење за опште познату, на први поглед чудну околност да су сви официјелни програми "републичких држава" преузети од некада прогањаних националних идеологија.

Дакле, не представља велики проблем то што се "ново конституисање" Србије одвија у знаку националног мобилизовања, него то у ком правцу тај процес иде. Уколико је национално мобилизовање само формални услов деловања, шта је његов садржај? За Словенију можемо са извесношћу рећи да је вештачко наглашавање националног статуса ишло уједно са јасним интересом за демократске реформе. А шта, тренутно, можемо рећи за Србију?

Ако не верујемо прогласима и програмима, него тенденцијама које су све видљивије у емпиријској стварности, у Србији, конституисаној у "делатног субјекта", биће испробан ортодоксно комунистички образац социјалног деловања. Оно што није успело у "првој земљи социјализма", што није и неће успети нигде на свету можда има веће шансе на "брдовитом Балкану"? Можда смо управо ми народ изабран за то да свету демонстрирамо епохалну супериорност социјализма над свим другим "друштвено-економским формацијама?

На све три релевантне равни социјалног деловања гомилају се потврде за ову слутњу. У сфери политике је неприкосновен принцип политичког монизма, у сфери економије се рехабилитују "друштвена својина" и самоуправљање, у сфери идеологије цвета дијалектичко-материјалистичка ортодоксија. На декларативном плану су сва три процеса еуфемистички замагљена, тако да се прича о " нестраначком плурализму", "тржишној привреди", "обнови друштвене улоге науке и Универзитета". Међутим већ сада је јасно да дозирани плурализам треба да буде само фасада за неподељену и недељиву моћ једног врха, да приватна иницијатива у привреди треба само да обезбеди ресурсе за финансирање банкротираних "друштвених предузећа", а да ће друштвена наука бити толерисана само ако ступи у лојалну службу политике.

Својим "новим конституисањем" Србија није могла да постане суверена држава, јер би за то била неопходна ревизија чина из 1918. Међутим, могла је да у оквиру државно-правно флуидног "републичко-националног" идентитета тај свој нови "субјективитет" употреби за покретање јасних демократских реформи. А пошто је постојећи политички систем основни кривац за ранији проблематични статус Србије, ништа није било логичније него да он буде радикално промењен. То се није десило. Промењени су актери и односи снага, а суштинска својства политичког система још су интензивирана. Који су изгледи да ово друштвено уређење, али сада више не као југословенски, него као национални социјализам, буде дугог века? Веома мали. Али, свој крај оно има у себи самом а не изван себе, у виду неке политичке опозиције, интервенције армијског врха, других република и слично. "Већ се чују кораци оних који ће их изнети", како каже библијски мотив. То "који ће их изнети" биће социјални проблеми које ни једна социјалистичка ортодоксија у свету до сада није могла да реши, и који су довели до тако ироничног заокрета да чак и један питомац КГБ-а, као председник "прве земље социјализма", увиђа неминовност напуштања класичних узора.

Једна ствар је имати сву власт у рукама, а сасвим друга бити у стању да се у готово безизгледној друштвеној ситуацији, у којој осим проблема скоро нема шта да се дели, мобилизује креативна друштвена енергија. Људи се могу спречити да слободно изражавају своје уверење, али се не могу силом натерати на рационално деловање. На тој "малој разлици" се сломио светски комунизам.

Можда је приметна ужурбаност која влада у политички активним круговима Србије (и то не само у вези са немотивисано превременим "изборима") знак да и они чују "кораке пред вратима" и да су похитали да што пре расподеле оно мало моћи и новца што је још остало упркос општој ентропији система? Можда и сами знају да је сутра већ прекасно за оног који данас ништа не уграби? Али за питање "шта је то Србија" ни сутра неће бити касно. Стање у коме сада живимо биће добра поука да одговор на то питање никада није био једноставан и да они који обећавају једноставност најчешће нуде празна обећања.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]