NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoIstorija
TIA Janus

Зоран Ђинђић

Сједињене југословенске државе

Zoran Djindjic: Srbija, ni na Istoku, ni  na ZapaduОригинално објављено у: Став, Нови Сад, март 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Никада у нашој историји није толико тога учињено у име афирмисања нација. Истовремено, никада се југословенске нације нису осећале тако угроженима, осујећенима и обесправљенима као данас. Где је решење овог парадокса? Да ли је етничким групама, упркос свим декларацијама и обећањима, ипак дато премало права? Можда их државна и републичка "бирократија" спречава да остваре та обећања, па би онда излаз из међунационалне кризе требало тражити у даљем интензивирању етничких индивидуалитета? Или је нашим нацијама дато превише права, која оне злоупотребљавају и окрећу против заједничке државе као једног извора властитог правног статуса?

У југословенској политичкој јавности лако ћемо наћи поборнике све три наведене варијанте. А у самој природи спора садржана је немогућност њиховог међусобног комуницирања. Уколико се сви искрено осећају угроженима (у шта немамо разлога да сумњамо), ирелевантно је да ли они објективно имају основ за такво своје осећање.

Међутим, могуће је замислити и неквантитативни приступ југословенском националном проблему. Ако напустимо безизгледну методу мерења, можда ћемо се пробити до начелнијег и рационалнијег става, који додуше такође неће довести до опште сагласности, али бар неће од самог почетка блокирати комуникацију међу супротстављеним гледиштима. Уместо да сабирамо и одузимамо, упитајмо: да ли су југословенским нацијама заправо дата погрешна права, па је та погрешност, а не количина и обим, узроковала тренутно немогуће стање?

Југословенски федерализам представља државно-правни одговор на наше национално питање. Став да су југословенским етничким групама дата погрешна права не значи ништа друго него да је погрешан тај концепт федерализма. Овде нам неће много помоћи његово полемичко историзовање. Као политичка реалност он је успостављен тзв. АВНОЈ-ем, а као државна форма се протеже од првог Устава (1946), па све до најновијих официјелних предлога за доношење новог Устава (1990). Све борбе за редистрибуцију националних права, које су прикривено и отворено вођене у послератној Југославији, признају га као референтни оквир. Наравно да у средства борбе спада и то да се противницима оспорава право позивања на заједнички извор (АВНОЈ), међутим, ма како ратоборна била, та демагогија не може прикрити да су сви сагласни о природи националне моћи, а да се спор води само око њене прерасподеле међу југословенским нацијама. А та природа моћи јасно је дефинисана у природи нашег федералног поретка.

Шта је то у југословенском федерализму, што доводи до нерешивих тешкоћа, какве су и оне пред којима се наша земља тренутно налази? Одговор је једноставан: национална моћ југословенских етничких група систематски је успостављена као етничко-територијална сувереност, тј. као стапање етничке и републичке суверености. Ова операција институционално је довршена још 1964, а политички се реализује од средине шездесетих година. У свом довршеном државно-политичком облику од кога нисмо превише удаљени нуди нам се као форма савеза суверених држава, тј. као Сједињене Југословенске Државе.

Већ сама терминолошка асоцијација на Сједињене Америчке Државе побуђује оптимизам. Зашто Југославији није суђено да свој коначни мир пронађе у овој привлачној формули?

АВНОЈ-ски концепт федерализма погрешан је због тога што почива на једној фикцији са далекосежним последицама. У њему је претпостављено да су југословенски народи којима је онда призната територијална сувереност у самима себи успостављени као историјско-политичка нација. Наиме, да су то "национални индивидуалитети" који су унутар себе политички хомогенизовани, а то пре свега значи, да су етничке мањине унутар тих нација политички интегрисане на релативно општезадовољавајући начин. Ако би то било истина, федерализам би представљао скуп институција за регулисање међусобних односа између неколицине нација као историјско-политичких целина.

Међутим, ужасна збивања током Другог светског рата могла су бити основ за све друго, само не за поменуту АВНОЈ-ску фикцију. Та збивања су показала да југословенске "нације" нису историјско-политички, него природно-етнички колективи, који своју унутрашњу хомогеност остварују првенствено физичким одстрањивањем мањинских етничких група. Пред послератним државним уређењем тиме се постављао тежак задатак да у склад доведе захтев за афирмисање великих етничких група (нација) и заштиту етничких мањина унутар тих нација. Концепт федерализма, онако како је развијен у свим уставима социјалистичке Југославије, представља одговор на први део задатка, уз потпуно занемаривање другог дела. Стиче се утисак да је он прављен у складу са потребама неког народа чије се етничке границе потпуно поклапају са територијалним. А у Југославији, осим словеначког, таквих народа нема.

Тиме што је националну сувереност дефинисао као етничко-територијалну, југословенски федерализам је покренуо двоструку динамику. На једној страни, динамику конфедерализовања. Пошто нација + територија + сувереност не значи ништа друго него суверену националну државу у смислу 19. века, јасно је било да ће наш федерални концепт, чим напусти раван чисте политичке демагогије (а он га напушта већ у раним шездесетим годинама) водити у правцу формирања независних држава, које ће се у првом тренутку називати "социјалистичким републикама", да би онда суверено одлучиле и о евентуалној промени свог имена. На другој страни, околност да народи који улазе у Југославију у најчешћем броју случајева нису историјско-политички, него само етничко-национални индивидуалитети, води тенденцији стварања унитарних републичких држава.

Исти они разлози који су на нивоу југословенске државе мотивисали наглашавање колективних права (као права федералних јединица) требало би да важе на нивоу републичких националних држава, као хетерогених заједница са компактним етничким мањинама. Међутим, борцима за националну афирмацију ништа није тако мрско као помисао да би национална моћ њиховог народа могла бити окрњена федералном редистрибуцијом те моћи. Аргументе за своје непомирљиво становиште они могу да пронађу у нашем федералном уређењу, које је од самог почетка направљено као компликовани механизам, у коме од свих функција беспрекорно делује само она која регулише самоуништење система.

Уместо лажног федерализма, заснованог на фикцији о југословенским нацијама као историјско-политичким индивидуалитетима, било је на крају рата неопходно признати да се наши народи налазе у релативно раној фази свог самодефинисања као колектива, па им је зато било потребно ставити на располагање институције унутар којих би се то самодефинисање могло стабилизовати и довести до коегзистенције. Требало је опрезно и пажљиво раздвојити димензије колективног идентитета. Првенствено етничке идентитете (нпр. Срба, Хрвата) требало је одвојити од првенствено територијалних (нпр. у Далмацији, Славонији, Војводини) или верских и културних. Уместо тога, паушалном националном афирмацијом су све мале, али суштинске, разлике избрисане, а Југославија је дефинисана као савез (у тадашњој терминологији је била реч о "договору") нација.

У таквим националним државама, у којима нема места за признавање колективних права мањина, по природи ствари расте страх. Наиме, његов интензитет расте директно пропорционално остварењу концепта федерације као савеза држава. Мањина која је, заједно са већинским републичким народом, затворена у границама републичке националне државе, изручена је на милост и немилост политичком односу снага унутар већинског народа. А пошто су те националне републичке државе успостављене на начелу етничко-националне, а не историјско-политичке индивидуалности, јасно је да у њима неће бити толеранције према неасимилованим етничким мањинама.

Сједињене Југословенске Државе постаће поприште насиља над етничким мањинама, и вероватно поприште знатно тежих етничких сукоба него што је то тренутно случај. Онај ко жели да спречи овакав, веома лако предвидив развој догађаја, мора се залагати за промену постојећег концепта федерализма. Етничко-национална права морају се одвојити од територијално фиксираних "нација", и морају се створити институције које ће та права штитити, независно од територијалних граница у којима неки народ, или нека етничка мањина, живе.


// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]