Зоран Ђинђић

Мистерија словеначко-српске симетрије

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, новембар 1989; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Између Словеније и Србије је уз низ обнародованих негативних и позитивних симетрија успостављена и једна суштинска, па чак прећутна. Док се званични тумачи званичне политике труде да терминолошки савладају дијалектику "прекида односа" и "успостављања равноправности", стварно догађање одвија се иза њихових леђа, као што се у знаменитој марксистичкој анализи "робне размене" тајна не скрива у оном што се размењује, него у мистичном "еквиваленту", који две стране уопште доводи у међусобни однос (који онда може бити и однос рата). На тој суштинској равни односа симетрија између Словеније и Србије је не само успостављена него је, уз то, успостављена на опште задовољство. Ако је протеклих две године "нови курс" упућивао драгоцену помоћ словеначкој политичкој елити, играјући улогу негативне одредишне тачке, без које би се пројект формирања словеначког национално политичког идентитета разлио у алпским маглама, сада је дошао тренутак за враћање дуга. "Новом курсу" је било неопходно ново пуњење батерија. Нико не зна да ли ће зима која долази бити дуга и хладна, а далековидо руководство не може допустити изненађења. Треба подгрејати машту и емоције, боље и превентивно, него прекасно.

Тешко се може оспоравати евидентност чињенице да је на (свеједно да ли стварној или измишљеној) "српској опасности" словеначки народ уз велику помпу ушао у политику. Не да он без тог додатног потиска не би био у стању да се покрене, него не би имао воље ни интереса за то. Тек фантом Милошевић интегрисао је летаргичну и фрагментаризовану масу, тек он је створио словеначки политички народ. Због тога није чудна неуротска фиксација за тај фантом и онда када је он завршио свој задатак.

Наравно да се овде не ради о чистом привиду, о произвољном измишљању "непријатеља" да би се збили властити редови. Нити је "нови курс" без своје кривице упрегнут да тегли туђи терет, нити је противуслуга од стране словеначке политичке управе уследила без њиховог властитог учинка. У међусобном инструментализовању је, као што рекох, афирмисан принцип еквивалента. Свако је знао шта добија тиме што се упушта у трговину и свако је добио оно што је желео. И једни и други су освојили право да буду храбри и увређени, да не пристају на притиске и да не презају ни од највећих жртава. Када не би знали да се овде ради о тривијалној размени, помислили би да је на прагу рат.

А како стоји ствар са југословенским тржиштем политичких симбола? Владају ли ту симетрија и опште задовољство, као у односу између Словеније и Србије, или је трговина неког привилеговала, а неког хендикепирала? Да ли се сви наши републички народи појављују равноправно, тј. као купопродавци, или има и оних који само продају или само купују? Ако то чине, због тога то чине?

Сви знамо да аргумент "неједнаке размене", који је данас тривијализован и сведен на своју материјалну димензију економског односа северозапад/југ, од самог почетка игра изузетно значајну симболичко-конститутивну улогу у политици "новог курса". У том изворном аргументу ради се о тврдњи да је Србија у нову политичку заједницу унела своју државу, а да је, у првој фази размене за то добила само млаке емоције и чак била оптужена да је свој државносни суицид извршила због очекиваног екстрапрофита, тј. претварања Југославије у проширену Србију. Било како било, дошло је до дијаметрално супротних виђења услова размене. Док једна страна тврди да је "Србија у миру изгубила оно што је у рату стекла", друга је уверена да је "ратни победник" у миру и претерано наплатио своје услуге за заједничку ствар.

Друга фаза наводне неједнаке размене одвија се у "новој" Југославији, где се почев од седамдесетих година од елемената заједничке државе конструишу републичко-националне псеудодржавице. Ту је за све било довољно грађевинског материјала. Осим за Србију. Једино њен статус није био јасан.

Ако резимирамо ову трансакцију, добијамо резултат који може да "узнемири грађане" или тачније, који их је последње две године непрекидно узнемиравао. У трансакцију политичким симболима Србија улази са властитом државом, а остали са добром вољом. Након обављене размене сви остали излазе са својим државама, а Србија са добром вољом (тј. одлучна да сачека добру вољу других да и њој допусте слично псеудодржавно конституисање).

Ова узнемиравајућа неравноправност представља полазиште "новог курса". Зар је онда чудно то што му је успело да у кратком времену мобилизује огорчење и увређеност и што му још увек полази за руком да тему држи отвореном?

Ако се присетимо претходне скице, уочићемо да се овде ради о таквој неједнакој размени у којој једни само (рас)продају, а други само купују. Лако можемо разумети мотиве оних који купују, поготову ако је "роба" коју добијају знатно вреднија од валуте којом је плаћају. Међутим, који су мотиви продавца? Зашто он и то под нормалним оквирним условима ("у миру", како и сам признаје) уопште пристаје на тако неповољну размену? Која то лоша трговачка интуиција наводи Србију да за само седам деценија размени богатство за просјачки штап?

Ако можда и нисмо у стању да одговоримо на ова питања, барем смо стекли свест о проблему. Тако нас уверавају присталице "новог курса". Без обзира на то шта је мотивисало српске политичаре прве и друге Југославије да пристану на трајну хендикепираност, она је сада дефинитивно ствар прошлости. А да ли је заиста тако?

Већ површан увид у стање акција на симболичко-конститутивном тржишту, промењено "новим курсом", показује да се у ни у ком случају не ради о експропријацији експропријатора, како би то желели да прикажу идеолози српске кристализације. Не само што њима није успело да покупују све акције и да онда уцењују друге потенцијалне купце, него су својим невештим понашањем изазвали управо скок цена оних вредносних папира које други поседују, а који су претходно били безвредни. Вредност акције "Шувар" била је нула, пре него што је укључена у београдску трансакцију. После "неумских" и "агрокомерцних" ломова је босанскохерцеговачка берза била практично пред затварањем. Спасоносном енергетском инјекцијом из Београда болесник је живнуо, и сада, уместо галванизованог политичког леша, посматрамо реконвалесцента. Сличан процес регенерације дешава се у Хрватској, па и у Словенији, а да не говоримо о Косову.

Једном речју "нови курс" је супротно властитој намери, најмање побољшао свој сопствени салдо, а много више салдо својих конкурената. Попут оног несрећног митског краља, и он је додиром претварао у злато све што није желео. Не ради се о томе да он измишља противнике, он потпомаже њиховом успостављању, а када се успоставе, одобрава им дугорочни бескаматни кредит, на своју штету, наравно.

Читава ова прича могла би изгледати забавно, када не би имала смртно озбиљну димензију. Њена кулминација је садржана у теми " Срби у дијаспори". Ова тема није случајни, него нужни елемент радње. Ако бисмо желели да је рашчланимо на основне сегменте, ствар би изгледала отприлике овако:

а/ На почетку стоји оправдана или неоправдана империјална свест, свест о великој мисији, пијемонству, о спремности на велике властите жртве за срећу других. Без обзира на све добре намере ту се, формално посматрано, ради о мешању у туђе ствари. Проблем се драматизује када постане јасна дискрепанција између јаке империјалне свести и слабих цивилизацијско-асимилационих капацитета. Управо "ослобођени" не желе спонтано да опонашају " ослободиоце", него их се томе мора учити, тј. слобода се трансформише у политичко-педагошки (или полицијски) преодгој. То је српска званична политика у Краљевини, произашла из околности да политичку моћ (која је увек привлачна) није пратила цивилизацијска (која би добровољно била прихваћена као узор).

б/ Пошто је тиме хомогенизовање политичке заједнице унапред онемогућено, важну улогу почињу да играју Срби изван Србије. Они се, по дефиницији, налазе у истом агрегатном стању као и њихова "централна маса" и у различитом у односу на своје властито окружење. Тиме постају природни агенс пројекта колонизације. Већ у ратовима са Турском у другој половини 19. века београдски политичари рачунају са активирањем Срба изван Србије, али по правилу не водећи рачуна о томе шта ће се са тим мањинама десити у случају да заједнички подухват доживи неуспех. Необична неодговорност у односу према Србима у дијаспори особеност је бројних српских политичара у обе Југославије.

в/ Није тешко наслутити да ће из прве тачке следити супротан ефекат од очекиваног, тј. да свест о великој мисији неће хомогенизовати, него управо разјединити, а да ће хомогенизовани бити елементи тог разједињења, у шкрипцу остаје иницијатор "великог ослобађања", али, још више него он, у шкрипцу остају Срби у Хрватској, Босни и на Косову.

Ово је скица за одвијање неједнаке национално-државне трговине пре "новог курса". Да ли се његовом победом нешто изменило? Нека на ово питање свако одговори према властитој свести.

Вратимо се почетку анализе. Тамо смо оставили по мало комичне актере словеначко-српског акционарског друштва, забављеног успостављањем симетрије. Прва фаза заједничког подухвата успешно је окончана. "Срби" су баук за Словенце, "Словенци" су баук за Србе. Људи који су склони метафизичком тумачењу историје, могли би помислити да се све морало тако десити. У первертираном односу снага на Балкану, нема јасних акција без јасних реакција. Другим речима, политичка реформа Србије, било каква да је била, произвела би негативну реакцију, самим тим што би значила обнову политичке воље народа који његови суседи (с правом или без њега) доживљавају као опасност.

Ово метафизичко тумачење историје данас није тачно. Можемо замислити развој догађаја у коме би историјски архетипови били избегнути, и који не би понављао логику скицирану под а-в. И у том сценарију би симетрија између Словеније и Србије играла одлучујућу улогу. Наиме, проблеми ова два народа, иако сасвим различити, међусобно се приближавају тиме што им је решење заједничко. То заједничко решење је: уставна држава са прецизним механизмима контроле моћи, а пре свега са уверљивим и ефикасним средствима заштите мањина. Словенци себе доживљавају као мањину, а основни (историјски) проблем Србије јесте то да се велики део становништва налази ван матичне територије. Југославија је настала као решење оба проблема. Међутим, пуком чињеницом настанка њен смисао није реализован. Жељи да се унутар заједничке државе ефикасно штите властита права мора кореспондирати политички и социјални поредак који ту заштиту гарантује. Такав поредак све до данас у Југославији није настао.

Није потребно превише маште да бисмо замислили сценарио по коме би Словенија и Србија дестабилизовали (у позитивном смислу) југословенску политичку равнотежу, али не негативном симетријом, како се то данас дешава, него тако што би поставили ултимативни захтев за успостављање јединог типа политичког уређења који трајно решава њихове највеће проблеме. Дакле, типа парламентарне демократије опремљене начинима за контролу политичке и социјалне моћи. Таква средства контроле могу бити само слобода политичког удруживања и парламент који се налази под сталном контролом опозиције.

Знамо да се ово није десило и да су мали изгледи да ће се десити. Уместо тога, национални политичари су изабрали пут етничког конституисања, са намером да оно што желе изнуде у међусобној трговини. То за наше просторе није ни ново ни необично. Међутим, важно је да знамо да се ту не ради ни о каквој "новој политици", а поготову не "препороду" (било ког народа у Југославији), него о подгрејавању заборављених клишеа и инструментализовању колективних архетипова. У свему томе није било историјске нужности; индивидуални избор одиграо је значајну улогу, чиме се поставља питање и индивидуалних одговорности. Историја се можда понавља, али они који ништа не науче од претходних неуспеха, не могу се са истим правом позивати на начело "добрих намера" (којима је, као што је познато, поплочан и пут до пакла).

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]