Зоран Ђинђић

Наивна формула развода

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, мај 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

До недавно тешко је било одговорити на питање када је Југославија настала. Да ли 1918. као коначно остварење "вековног сна" балканских словенских народа? Или можда 1943. како верују присталице АВНОЈ-а, које прву творевину пре сматрају "гробницом народа" него нормалном државом? А није мали број гласова у прилог хипотези да је Југославија истински настала 1974. када су републикама уставно призната права суверених држава.

У последње време ово нагађање о датуму настанка наше државе изгубило је конјуктуру. Заменило га је питање: када је Југославија престала да постоји? Признавањем републичко-државне суверености 1974. "масовним покретом" у Србији 1988/89, словеначким уставним променама, или резултатима последњих избора у Хрватској?

У ком агрегатном стању се налази Југославија?

За извесне операције, а пре свега за операцију дељења, неопходно је имати јасан појам о предмету који треба да се дели. Ако не знамо када је Југославија настала, онда не знамо који њен унутрашњи поредак је меродаван. Да ли је она своје најстабилније одређење имала као краљевина СХС, па би онда, како неки данас све отвореније предлажу, конкурсну масу државе требало поделити између Срба, Хрвата и Словенаца, тј. између три најпетентније републичке државе? А уколико би меродаван био АВНОЈ, са својим декларативним признавањем суверености свих југословенских народа, разлаз Југословена морао би имати форму одвајања народа. Пошто се ти народи не поклапају са републичким територијама, нужно би било најпре одредити нове границе, па онда, по њима, размрвити још увек заједничку територију.

Недоумица у погледу статуса Југославије показује да се овде не ради о питању на које се може одговорити једноставним "да" или "не", "за" и "против". Југословенски народи би се психолошки можда лако разишли, само када би знали како то технички да ураде. Један крчаг можда на бројним пукотинама пушта воду, па је стога неупотребљив. Међутим, ако му недостаје основна пукотина, он се неће распасти. Југославија је такав крчаг.

Некима ће ова разматрања изгледати претерано софистичка. Па зар већ није пронађена и именована формула разлаза? Зар конфедерализам није та формула? Ова примедба је наивна и подсећа на сличну сцену из првог филма, наиме, филма о настанку Југославије. Онима који нису разумели радњу, понуђена је кратка, наводно очевидна формула. Та формула био је федерализам. Међутим, као што је празна фраза било то да је Југославија уистину настала тек када је постала федерација, тако се престанак њеног постојања не може једноставно именовати као конфедерализовање.

Због чега су обе понуђене формуле лажне? Федерализам је био лажан због тога што се целокупна власт налазила у рукама једне личности, а около је ширена прича о суверености народа и народних република. А због чега конфедерализам није искрена формула разлаза, него представља само метафору око које треба да се мобилизују емоције за један знатнији циљ него што је претварање републичких граница у државне? Због тога што главни актери будуће конфедерације, хрватска и српска републичка држава, само привидно и привремено могу да пристану на свој тренутни статус. А у ствари теже његовој промени, у правцу ширења своје територије и своје моћи.

Не треба много нагађати да бисмо увидели да ће се њихов сукоб одвијати на простору БиХ, тамо где сви интуитивно виде будућу главну пукотину југословенског крчага. Невешта комбинација етничког и историјског територијалног начела, више пута пропагирана у штабу Туђмана, али и његових конкурената у Србији, показује тачку у којој ће конфедерација бити избачена из равнотеже. У конфедералним сценаријима је признавање тренутних републичких граница само привремено, док је стварни циљ формирање држава које у таквим границама никад нису постојале (уколико фашистичку окупацију не сматрамо легитимним државним поретком).

Како замислити расплет, или тачније, због чега је тако тешко замислити расплет? Одговор на ово питање није тежак. Постојеће републичке државе у својој утемељујућој идеологији су етничко-националне. А историјски принцип позива се у помоћ само када се претендује на територије које су насељене етнички мешовитим, или искључиво туђим становништвом. Прави проблем састоји се у томе што у етничком обрасцу државног организовања само насилно може да буде припојена територија насељена туђим етничким групама. То је сасвим разумљиво, пошто те групе знају да ће у држави заснованој на етничком принципу бити изложене систематском асимиловању. Шта вреди Муслиманима што им се признаје да су најбољи Хрвати, ако немају право да остану бар просечни Муслимани?

У чему је решење, бар привремено? Да би ублажиле нелагодност (или чак страх) код други етничких група, тренутне националне потенције морају да се охладе. Ако Хрвати, пре свега у однос на Србе у Хрватској, не демонстрирају, и то врло уверљиво, спремност да признају њихова колективна права (а не само индивидуална грађанска), онда они немају шансу да сачувају мир ни у границама свој тренутне етничке државе, а поготово не да те границе промене. Слично важи за етнички утемељену Србију (што се може десити после првих слободних избора). Ако не буду пронађена ефикасна средства заштите колективних права мањина, нема мира. И Хрватска и Србија лако могу постати иронична парафраза Југославије.

Етничко утемељење републичке државности било је погодно као техника заузимања добрих стартних позиција. Међутим, оно због специфичног карактера Југославије као хетерогеног етничког плурализма није права техника за лако кретање.

Југославија се тренутно налази у таквом агрегатном стању које не омогућава чак ни једноставни распад. Због тога је потребно дочекати да се формирају позиције и стабилизују уверења. У том процесу ће многи, на своју велику жалост, увидети да средства која су била идеална за успостављање моћи унутар републичких граница, ван тих граница делују директно контрапродуктивно (у шта се уверио Милошевић). Можда ће их ова дилема навести на промену средстава? А у сваком случају, представљаће подстицај за политичко учење, које ће тренутне рабијатне форме политичког понашања заменити култивисанијим, макар та промена на почетку и не била искрена. Јер, договор је неопходан не само за заједнички живот, него и за престанак заједничког живота.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]