Зоран Ђинђић

Крај форсираног примата

Оригинално објављено у: Демократија, Београд, мај 1993; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Од свих режима у бившој Источној Европи испаде да је овај наш најжилавији. Успешно је пребродио изборе. И то чак два пута, невероватан пад животног стандарда, рат и распад државе за чије очување се, бар декларативно, залагао. Да ли му још нешто уопште може наудити? Да ли је у међувремену постао имун на потресе и кризе?

Проблему ипак треба прићи са супротне стране. Режим у Србији је опстао не упркос кризи, него управо захваљујући њој. То је режим ванредног стања и све док такво стање траје он је у очима грађана примеренији и оправданији од било ког демократског режима. Опозиција је релативно рано уочила ову везу између перманентног ванредног стања и опстанка власти. Она је поједноставила проблем тако што је власт оптужила да намерно производи кризу да би се одржала. Сумњичења иду тако далеко да се режиму приписује отворена намера да ствара и одржава сукобе свих врста, укључујући рат, само да би опстао. По тој логици, на крају ће у име очувања власти бити изазван рат и у самој Србији.

Оваква поједностављена аргументација није убедила грађане. Они врло добро знају да је државна и национална криза у Југославији много старија од српског режима, тј. да је старија чак и од саме Југославије. Иронично би се могло рећи да је Југославија била у кризи и пре него што је као држава настала. Треба се само сетити вишевековних сукоба између Хрвата и Крајишких Срба, или између Срба и других верских заједница у Босни. Садашњи српски режим, који је по свом менталитету силеџијски и арогантан, досуо је уље на ватру, али ватра је већ тињала и без њега.

Постојећа власт у Србији није изазвала државну кризу. Тврдити супротно значило би приписати јој снагу и способности којима она не располаже. Она је пуки производ државне кризе. Она паразитира на тој кризи, без воље и намере да је реши. Постојећа власт је чист конзумент распада и хаоса. Државне кризе било би и без ове власти, али нека друга власт би нас поштедела многих последица које сада трпимо, и које су тако тешке да ће их трпети и наше потомство.

Шта конкретно значи став да је постојећа власт само конзумент државне и националне кризе, а никако активни учесник, или неко ко би је решио? Овај став значи да српски режим не води никакву политику, него да политика, попут стихије, носи и води њега. Овај режим чак и не постоји као врста политике, као влада, него само као чисто вршење власти.

Идемо од почетка. Милошевић је дошао на власт посредством захтева да се реши државни статус Србије у тадашњој Југославији. Захтев је био оправдан, али односио се на само једну, државну димензију политичког живота. Кад је већ дошао на власт, природно је било да се посвети питањима унутрашњег уређења те државе Србије чије државно јединство је остварено. Дакле, да се окрене привреди, политичким установама, стратешким питањима опстанка народа који живи у тој држави. Међутим, то се није десило. Сва питања унутрашње политике отаљавана су под "разно". За њих није било ни интересовања, ни времена. Завладао је апсолутни примат државне, тј. спољне политике.

Следећи корак била је југословенска државна криза, па ратови, у Словенији, потом у Хрватској, Босни. За све то време, а то се поклапа са мандатом овог режима, у Србији није било унутрашње политике. То значи није било економске политике, социјалне политике, регулисаног међустраначког живота. Унутрашња политика свела се на прежвакавање спољне политике, тј. на заузимање ставова о оном што се догађало изван Србије. Ни први, ни други избори нису се решавали на питањима унутрашњег живота Србије, него искључиво на питањима која су везана за збивања изван ње. Ми нисмо добијали владу, него неко чудно министарство спољних послова, које се успут бавило организовањем живота у Србији.

При оваквом стању ствари јасно је да је Србија све дубље западала у кризу, и да је, паралелно са тим, њена позиција у спољној политици постајала све слабија. Потпуно запуштена Србија није била у стању да на простору бивше Југославије води игру, па је ту улогу препустила обезглављеној ЈНА и полуписменим новопеченим државницима из разних делова распаднуте државе. Уместо да је тежиште било стављено на реконструкцију и демократску обнову Србије, па онда на њено деловање у бившој Југославији и свету, радило се обрнуто. По сваку цену је избегавана расправа о унутрашњем уређењу Србије, а празнина је попуњавана дреком о државним и националним темама. Као да највиши државни и национални интерес није у томе да се припреме средства за остварење тог интереса? И као да најбоље средство није - рационална, демократска и ефикасна држава?

Међутим, чини се да епоха вештачки форсираног примата спољне политике доспева у последњу фазу, и то у двоструком смислу. На једној страни, тиме што се југословенска државна криза приближава привременом решењу, па више неће бити погодан материјал за политичку демагогију. На другој страни, тиме што економска и социјална криза у самој Србији добија размере које се не могу више прикривати позивањем на више државне и националне интересе.

Једном речју, долази време унутрашње политике. Долази време да се постави питање компетенција, стручности, способности. Питање - како то да су многи људи из власти профитирали на нашем пропадању. То ће бити време да опозиција покаже своју стварну снагу. До сада је опозиција само статирала, чувала место за време које долази. Јер, у спољној политици, тамо где наступа држава, нема места за опозиционо деловање. А пошто је целокупна политика из последњих пет година била сведена на спољну политику, ту заправо уопште није било простора за опозиционо деловање. Време опозиције тек долази и то врло брзо. Од њене способности да на своју страну привуче компетенцију, стручност, поштење, зависиће да ли ће време које долази бити време тријумфа опозиције.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]