Зоран Ђинђић

Од превише до премало

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, јануар 1992; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Коначно је лакнуло онима који су се већ месецима питали због чега српски режим не дефинише "ратне циљеве Србије". Пре неколико дана добили су дефинитиван одговор. "Ратни циљеви Србије" све време ратних сукоба остали су неодређени због тога да би сваки исход могао да буде приказан као победа политике српског режима. Ако читамо последња саопштења СПС-а, која понављају Милошевићеву аргументацију, заокружену у отвореном писму Бабићу, циљ националне политике Србије је заправо одувек био долазак плавих шлемова на српске територије у Хрватској. Када академици САНУ буду проучили ову нову посланицу, вероватно ће смислити уверљиву аргументацију да убеде народ како је долазак плавих шлемова врхунац српског националног програма од Гарашаниновог "Начертанија" до "Меморандума" и Милошевићевог Писма.

Има ту, наравно, и један мали проблем. Ако је успостављање мира главни циљ Милошевићеве политике у Крајини, због чега је мир после рата бољи од мира пре рата? Зар само због оних пар хиљада војника са плавим шлемовима, који треба да надгледају пар хиљада квадратних километара територија некадашње Војне границе? Ако су тамошњи Срби у свакодневној животној опасности од хрватског режима, ко може веровати да ће их заштитити неколицина војника, уз то, не претерано мотивисаних да оставе своје кости на Балкану? А ако је опасност тако мала да су и они довољна гаранција, онда се поставља питање смисла рата који је вођен.

Наравно, иако са највишег места, тј. из Милошевићеве "кнежеве канцеларије", никада није саопштен политички циљ Србије у рату, свима је јасно да се ту није радило баш о чистом апсурду, тј. о рату чији је једини циљ да се рат заврши. Било је и те како ратних циљева. Саопштавали су их функционери српске државе, владајуће странке, публицистички портпароли власти, ратни коментатори СПС-ове ТВ, итд. Цртале су се чак и карте, неувијено се говорило о "нашим новим западним границама". Први број "Епохе", гласила СПС-а, био је тематски. Наравно, посвећен питању о "нашим новим границама". Довољно је рећи да социјалистички геополитичари нису шкртарили када је требало заокружити оно што по "етничком, историјском и сваком другом праву" припада "нама". А бивши потпредседник бивше Владе потрошио је на десетине минута у најглавнијим ТВ-дневницима (поглавито ТВ Нови Сад) да би народу објаснио да Хрватска није Хрватска, него да су оно што ми мислимо да се Хрватска у ствари састоји од Далмације, Хрватске и Славоније. А оно што није хрватско (Далмација, Славонија), то може да буде наше.

Неиздржива и срамна беше та геополитичка онанија, то свакодневно ужарено топографисање, интимизовање са никад раније поменутим засеоцима по Славонији. Попаљени ратни извештачи у незаобилазним маскирним униформама су са толико одушевљења говорили о Борову Селу, да је мало недостајало па да га предложе за главни град неке Крње Југославије, или бар Проширене Србије.

Занос је прошао, академици посрамљено склањају географске карте са својих писаћих столова, јастребови постају голубови. Требаће извесно време да својим рођацима, комшијама, студентима, пролазницима објасне да су они заправо одувек били за "плаве шлемове", против бесмисленог рата, за мир и разумевање међу народима. Али, успеће они већ свима да разложе да се нису променили они, него околности, да њихова политика није доживела пораз, него победу.

Међутим, ноторна је чињеница да српска ствар данас стоји далеко лошије него пре хрватског рата, а да је позиција Хрватске данас знатно повољнија него на почетку југословенске државне драме. У том рату су, како тренутно стоје ствари, изгубили и Србија и Срби изван Србије. Озбиљно је угрожен њихов кредибилитет у било каквим међународним преговорима. Њихова веродостојност у Југославији на најнижој је тачки откако постоје политички контакти између балканских народа који живе на овом простору. А све то је резултат политике С. Милошевића.

Српски режим није могао да битније утиче на понашање Туђманове власти, нити да амортизује њене ирационалне потезе. Али, могао је да води јасну и доследну политику, коју би сви разумели и која би се дала превести на језик међународних норми и конвенција. Уместо тога, ова политика је била непредвидива, нејасна, неискрена, насилничка, неартикулисана, некомуникативна. По својој основној пози она је била максималистичка. Пошто смо најбројнији и најјачи, биће онако како ми кажемо. Ко неће милом, хоће силом. Опијеност фиктивним квантитетом, метафизика бројева, и то на највулгарнији начин, тако што се инструментализовао број властитих сународника, збрајао се са бројем бојевих глава и артиљеријских оруђа, и све то супротстављало "остатку света", декадентној Европи, трулом Западу.

Из свега тога могла је да произађе само несрећа. Тако се и десило. Омнипотенција Витеза од Осме седнице, који је Европу побркао са Централним комитетом СК Србије, а Буша са Стамболићем, завршава се као вежбање у клечању и кајању. Сада је мањи од маковог зрна онај који је још недавно хтео да коригује Цара Лазара, и да докаже да је царство земаљско Србима на дохват руке.

Као што у свом хвалисању није познавао меру ни границу, тако је и у кајању изгубио смисао за укус. Постао је већи католик од Папе, и добровољно на себе преузео обавезу да "уразуми" Бабића, кога је сам створио према властитом лику. Није му било довољно да га се одрекне, да занијече било какву везу са њим, да препусти плавим и сваким другим шлемовима да изађу са њим на крај. Понудио се да лично обави тај задатак јер, као што је познато, увек је имао иницијативу, још док је био банкарски чиновник.

Максималистичка национална политика Слободана Милошевића издувана је као празан балон. Не само што је промашила све своје циљеве, него је компромитовала и дискредитовала и сам појам српског националног интереса. Фатални круг је на тај начин затворен. Пошто је српски национални интерес предао у руке боговима рата, Милошевић је дошао до тачке у којој сваки захтев за мир значи негирање или прећуткивање српског националног интереса. Због тога не изненађује што се у његовом предугачком писму Бабићу ни једном речју не помиње право српског народа на самоопредељење, свуда где тај народ живи на компактним територијама и са етничком већином. Човек који је свима пробио главу необичним захтевом да сви Срби живе у једној држави, сада у име Срба из Крајина одустаје од захтева да се слободно изјасне у којој држави желе да живе.

Овим развојем је српски национални интерес доспео у критичну ситуацију. Можда чак у опасност да буде потпуно поништен, да се на званичним међународним местима гласно не помиње, као да је нека непристојна и скаредна реч. Доспели смо у ситуацију да се извињавамо што смо Срби, да се правдамо или избегавамо све разговоре на ту тему.

Једини пут из овог ћорсокака јесте пут деструкције Милошевићевог појма српског националног интереса. Неопходно је, најпре, показати да овај интерес, ни у једној својој димензији, није у некој вези са репресивним, насилним или чак ратним средствима. Српски национални интерес, као интерес народа који није етнички ни територијално хомоген, по својој суштини тражи демократска средства свога остварења.

То, наравно, не значи да мирољубивост треба тумачити као одустајање од свих захтева који се тичу колективног идентитета. Захтев Срба у пограничним регијама Хрватске да буду изузети од надлежности будуће хрватске националне државе у потпуности је легитиман и ни у ком случају га не треба одбацити као ратнохушкачки. Тиме што је у Бриселу изјавио да српско питање у Хрватској није територијално питање, Милошевић је заједно са прљавом водом рата из корита избацио дете националног интереса. Јер, наравно да је питање Срба у Книну једно територијално питање. То што га је Милошевић покушао решити ратом, и то ратом против целог света, говори нешто о самом Милошевићу, а не о том питању. Глатко претварање Срба у националну мањину хрватске националне државе не представља приземљење максималистичке теорије о "свим Србима у једној држави", него одустајање од легитимног права једног народа да у тренутку државне трансформације слободно одлучи о властитој државној организацији. Јастреб није постао голуб, него кртица.

Очигледно, главни проблем нису одлуке које Милошевић данас доноси, у том смислу што би те одлуке могле бити исправне или погрешне. Главни проблем су погрешне одлуке које је годинама доносио и које се само делимично могу анулирати, и то само његовим безусловним одласком. Другим речима, Милошевић данас, па да му је на располагању и сва памет света, може да донесе само једну једину исправну одлуку – да оде. Све друге одлуке су погрешне.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]