Зоран Ђинђић

Власт, плурализам и опозиција

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, децембар 1989; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Главно својство "грађанских друштава" је постојање конфликтних интереса и идеја, са последицом да се јединствени друштвени идентитет формира накнадно и артифицијелно, уз велики утрошак друштвених ресурса и уз нужно, привремено или трајно, хендикепирање оних интереса којима не успе да створе утицајне представнике.

Главно својство "социјалистичких друштава" је радикално сужавање базе легитимних интереса, чиме се онда унапред искључује могућност системских конфликата, а друштвени се идентитет унапред дефинише. Једноставним онтологизовањем јединог легитимног интереса (интереса "радничке класе") решавају се како фактичка питања моћи (она се увек врши у име "радничке класе", а да се та "класа" емпиријски не мора лоцирати), тако и контрафактичка питања легитимности (комунисти су по дефиницији аутентични заступници интереса "радничке класе"). До недавно је у катехизмима источноевропског марксизма важило правило: ако ниси сигуран да ли је нека твоја одлука исправна, упитај се како се она односи према интересима радничке класе.

Све до краја шездесетих година политичка теорија је она прва друштва посматрала као манифестно плуралистичка, а друга као манифестно хомогена. Плурализам се онда, у зависности од теоријског и нормативног приступа могао интерпретирати као неокорпоративизам, функционално диференцирање, индивидуализовање, итд. Друштвена хомогеност сматрала се изразом тоталитаризма, антимодернизма, органицистичке слике света итд.

Полемички набој одавно је напустио ове категорије. Данас свима изгледа очигледно да савремена друштва не могу остварити престабилирану хармонију интереса, и да компактни друштвени идентитет кочи друштвену еволуцију. Једноставније речено, плурализам има високу конјуктуру. Сви су за плурализам, дојучерашњи дисиденти као и данашњи носиоци неподељене политичке моћи.

Већ ова чудна сагласност довољна је па да посумњамо у аналитичка својства појма плурализма. Нема сумње да се епохална промена десила тиме што су комунистичке партије одустале од рестриктивне дефиниције легитимних интереса, и што су признале да друштво није производни погон у коме "радни људи" усклађују своје различите, али увек телеолошки међусобно уклопљене интересе. Идеја плурализма је легализована, а шта даље?

Краткотрајно искуство оних социјалистичких земаља које су биле најодважније у афирмисању плурализма (Пољска и Мађарска) уз првобитну еуфорију доноси и отрежњење. Стручњаци различитих западноевропских финансијских института, одлучних да подржавањем одређених интересних група потпомогну стабилизовању новоствореног плурализма, свакодневно искушавају да је најтеже пронаћи такве групе у распаднутом корпусу социјалистичких земаља. Фрагментаризоване индивидуе удружује се у случајне и привремене (ситуационе) групе, чије понашање се не може предвидети и које не располажу способношћу адекватног само опажања. У друштвима у којима је одговорност деценијама била метафизичка категорија (као "одговорност пред класом и историјом") распад те метафизике не води аутоматском успостављању принципа реалности.

Да би друштво могло да се репродукује путем усаглашавања интереса, мора постојати оформљена семантика њиховог испољавања, њиховог претапања у политичку моћ и утицај, и коначно, њиховог међусобног усклађивања. Плурализам се не може увести декретом, као што то није било могуће ни са његовим порицањем. А будући да је у социјалистичким друштвима начелно било спречено стварање аутентичних интересних група, оне су постојале или у первертираном облику (као различите "клике" и "камариле"), или као случајне или судбинске групе (регионалне, верске, националне). Њихови представници били су самозвани или самоникли, а њихова политичка тежина немарљива и неконтролисана. У том вакуму је сада експлодирао "плурализам", и зар је чудно што тај новостворени хаос није у стању да се саморегулише, како је то, помало наивно, веровала класична либерална доктрина?

У процесу који полази од формирања неке друштвене интересне групе, а завршава њеним легалним партиципирањем у друштвеном богатству (моћи, новцу, утицају, итд.) веома значајну улогу игра посредни члан, код кога се ради о оном што сам метафорички назвао социјалном семантиком. Овде друштвене групе обликују своје виђење себе, своју слику у јавности, своје "представнике" који треба да њихову слику о себи (из које следе претензије на друштвени утицај) веродостојно и ефикасно заступају на нивоима на којима се доносе значајне одлуке. Знатан део овог процеса спада у оно што се уобичајено назива политичким деловањем. Тек превођењем на политички језик може неки интерес или нека идеја рачунати на институционална помоћна средства за ширење свог утицаја.

Да ли политичке партије спадају у неопходан услов таквог политичког деловања? Може ли се плуралистичка концепција друштва реализовати на "скраћеном путу", тј. без политичке партије као "средњег члана"?

Ова питања, која су некада спадала у инвентар социјалистичке теорије (и која су довела до одвајања социјалдемократије и комуниста), данас су актуелна само на маргинама социјалистичког реформаторског покрета. Дакле, у Југославији (прецизније, Србији) која се налази на тој маргини. У идеји "нестраначког плурализма" остао је опор укус "плурализма самоуправних интереса"што је већ био довољан разлог да је посматрамо као идеолошки трик, смишљен због отежавања стварног плурализма. Међутим, овај појам поседује извесну хеуристичку вредност. Разматрање његових претпоставки олакшаће нам да разумемо претпоставке стварног плурализма.

Погрешно је питати да ли је за усаглашавање интереса и идеја релевантних друштвених група у Југославији боље да им на располагању стоји форма партијског организовања, или боље да се то дешава у политичкој комуникацији у којој друштвене групе немају облик политичких партија. У оба случаја претпостављено је да је плурализам сам по себи вредност, и да се само ради о ефикаснијем начину његовог изражавања. Међутим, ово је само на први поглед тако. Ако би мноштво интереса представљало последњу вредност, лако је замислити неки ауторитарни систем у коме све врви од различитих интереса, а ипак не бисмо били спремни да га сматрамо пожељним. С друге стране, ако би вишепартијски систем већ као такав био вредност, лако је замислити такав систем као фасаду за неподељену моћ. Зар управо "народне демократије" нису биле формалне вишепартијске државе?

Плурализам, дакле, не може бити прихваћен као последња вредност, било да је плурализам интереса или плурализам партија. Обоје представљају само функцију изворније вредности коју уопштено можемо означити као неометана друштвена комуникација о томе шта се неког тренутка може сматрати легитимним интересима.

Наравно да се може расправљати о томе да ли би у специфичној друштвено-историјској констелацији, каква је нпр. тренутна југословенска, форма политичких партија поспешивала или блокирала друштвену комуникацију о легитимним друштвеним интересима. Међутим, таква расправа би, због нашег деценијама идеологизованог говора и недовољно разјашњених емоција, имала мало изгледа да било шта разјасни. Због тога је препоручљиво једноставно је заобићи, враћањем на основно питање, о коме постоји сагласност међу контрахентима. Ако је плурализам само функција изворније вредности, да ли је могуће формулисати неки једноставан услов заштите те вредности, и то заштите која би била ефикасна без обзира на специјалније питање о њеном нестраначком или вишестраначком виду?

Када се ради о заштити, увек је реч о угрожавању. Уколико пођемо од очевидне поставке да се друштвена комуникација одликује акумулисањем моћи у својим одређеним сегментима, лако је увидети да корупција, тј. злоупотреба акумулисане моћи представља основни облик угрожавања друштвене комуникације. Друштва која су ту моћ обликовала у политички систем, а то су без изузетка сва савремена друштва, у том систему су, уз ефикасно средство за решавање проблема, добила и извор властитог перманентног угрожавања.

На који начин је могућа ефикасна контрола моћи? Ако искључимо метафизичку замисао о самоконтроли и самонормирању, остаје нам ултимативан одговор: моћ се може ефикасно контролисати само конкурентском моћи, тј. политичка моћ се може контролисати искључиво политичком опозицијом.

Фигура политичке опозиције на нужан начин следи из принципа политичке моћи, а није морални постулат (у том смислу да би опозиција била пожељна због саме себе), нити ситуациони захтев. Све док у друштвима постоји политичка моћ, једини начин њене ефикасне контроле биће политичка опозиција. Овим ништа није речено о конкретном изгледу те опозиције. Она може бити формирана као конкурентска партија партији на власти, али то из принципа опозиције нужно не следи. Да би опозиција била ефикасна, она можда не мора бити партијска, али мора имати приступ свуда где се ради о концентрацији моћи. Формални услов те могућности јесте да се таква места бар приближно могу евидентирати. У земљама у којима је нпр. војни или полицијски врх носилац знатног потенцијала моћи, а сам је измакнут прецизном евидентирању "квантума" моћи, не може бити говора о њеној ефикасној контроли.

Да би било стабилизовано књиговодство друштвене моћи мора бити створен медиј кроз који су обавезни да пролазе основни токови друштвене моћи, тако да ту могу бити мерени и контролисани. Пошто мерење и контролу могу спроводити само изабрани представници релевантних друштвених група, такав медиј може бити само оно место где се ти представници налазе, тј. само парламент. Основни услов за ефикасну контролу политичке моћи јесте, дакле, њено парламентаризовање. Други основни услов је легализовање парламентарне опозиције. Ако парламент из својих редова формира владу као једног легитимног носиоца политичке моћи, онда је постојање парламентарне опозиције најбољи гарант да та делегирана моћ неће бити измакнута контроли.

Уколико се заговорници "нестраначког плурализма" одлучно залажу за легализовање парламентарне опозиције (наравно, уз испуњавање претходног услова, тј. укидање свих ванпарламентарних извора политичке моћи), можемо веровати да им је заиста стало до друштвеног плурализма као израза неометане друштвене комуникације. Ако они, међутим, верују да ће распад комунизма успорити тиме што ће легализовати дискусију, а основне одлуке препустити ауторитарном политичком врху (који и даље делује по принципу демократског централизма), онда очигледно нису схватили далекосежност кризе комунизма.

Уколико је тачна генерална теоријска поставка, коју сам без даљег извођења назначио, а у складу са којом социјализам представља друштво као скуп фрагментаризованих индивидуа, тј. друштво без властитог друштвеног поретка, онда је стварни вишестраначки систем у првој фази реформе социјализма немогућ. Аутономне друштвене групе тек треба да настану, уместо досадашњег монопола репрезентовања тек треба да буду социјално увежбане технике самоинтерпретације, и тек треба да буде тестирана корелација између интереса и идеја. "Групе" које су по природи ствари већ одувек ту су етнички, верски колективи и псеудополитичке групе које настају ерозијом политичке клијентеле "старог режима". Свака од тих друштвених група може свој идентитет замаглити тиме што ће себе прогласити политичком партијом, али што је више таквих партија, то је мање стварног вишестраначког плурализма. Такав плурализам је пре индекс распада, него новог живота.

Социјалистичке земље налазе се пред тешким задатком да створе оквир у коме ће бити могућа реконструкција укинутог друштва. Тај процес ће протицати болније и теже него што се то тренутно чини и најопрезнијим савременицима. Неуспели експеримент стварања "новог човека" и "новог друштва" оставио је последице које ће мучити и долазеће генерације. Њих ће успети да санирају само оне земље у којима извори, обим и интензитет политичке моћи постану транспарентни, мерљиви и подложни контроли. Свако политичко деловање које не служи том циљу, или му чак противречи, преузима на себе одговорност за све будуће цивилизацијске падове. Ту одговорност неће умањити декларативно залагање за плурализам и демократију.

Тиме што у себи садржи идеју политичке конкуренције, вишестраначки плурализам, премда реално без социјалне подлоге, потпомаже учвршћивању оквира у коме таква подлога може да настаје. Ништа у таквој ситуацији не би било фаталније од партијско политичких искључивости и стварних сукоба око привидног утицаја. Оно што тек треба изборити јесте право на опозицију, а не учешће у моћи. Ако вође и чланови безбројних новооснованих странки у социјалистичким земљама, укључујући Југославију, у што скорије време не схвате да вишестраначки систем представља функцију, а не циљ, биће и сами функционализовани, и то управо у интересу одржавања оних циљева које су својим политичким деловањем намеравали да дефинитивно одгурну у прошлост.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]