Зоран Ђинђић

Пледоаје за пету Југославију

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, јануар 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Прва Југославија настала је у Версају, друга у Јајцу, трећа на Брионима. Настанак четврте, у којој тренутно живимо, делоциран је. Важну улогу ту су одиграли Љубљана, Нови Сад, Титоград, али сада не као седиште двораца или дворана за седнице, него као центри колективног деловања, са својим улицама, трговима, и што је најзначајније, са својим становништвом. Ако би ова промена значила почетак једног новог тренда, могли бисмо очекивати да ће у евентуалном настанку неке нове Југославије по први пут у њеној историји аутентични представници свих њених грађана одлучивати о томе како она треба да изгледа.

Још једна промена десила се на релацији између прве и четврте Југославије. Могли бисмо је означити као прелазак са модела пирамиде на модел круга. Он је назначен већ у брионској Југославији. Пре тога је власт у држави била строго централизована. И то у револуционарној Југославији много више него у "ненародној". Упркос декларативном федерализму, није било говора о некој контроли, или чак конкуренцији. АВНОЈ као утемељење федералног поретка само је празни мит, један од најпразнијих у нашој историји, препуној митова.

Пирамида моћи трансформисана је у круг моћи оног тренутка када је, у процесу који се одвија између 1965. и 1971, моћ почела да се таложи у републичким врховима. Неко ће рећи да су и републичке државе организоване по начелу пирамидне хијерархије, и то је тачно. Међутим, комуникација између нових носилаца моћи попримила је форму круга. Проток се прекида уколико неко од учесника одбије да учествује.

"Рушење АВНОЈ-ске Југославије" како неки доживљавају сторнирање брионског споразума, само привидно представља разбијање форме круга. А у ствари је њено интензивирање, убрзавање, и то такво да се многима од тога врти у глави. Четврта Југославија ни у ком случају не црпе своју енергију из подсећања на прву, него из наслањања на трећу. Она напросто повлачи консеквенце из геометријске трансформације пирамида/круг. На Брионима је, привремено, конструисана гротескна фигура, настала спајањем врха пирамиде и круга. Када је онај врх и физички нестао, круг је по први пут могао неометано да функционише.

Није потребно посебно доказивати да, упркос свим описаним иновацијама, основни конструкциони проблеми Југославије нису решени. Делимично због тога што је материјал који би требало повезати веома разнородан, али делимично и због субјективне неспремности да се та разнородност уважи као основни проблем, и да се траже адекватна решења за њега.

У Југославију као заједничку државу улазе народи чији се национални програми налазе у различитим фазама формулисања и реализације. Не само што је Југославија закаснела држава "закаснелих нација", него, уз то, закаснелост нација није симултана. Било би једноставније да је национална држава воз, који је отишао, и тиме ујединио све путнике који су остали на перону, независно од тога да ли су закаснели пет минута или пет сати. Они би се тада могли договорити да станичну зграду претворе у свој трајни смештај. Међутим, прави хаос настаје ако неки од путника потајно верују да ће њихов воз ипак стићи, и да је смештај привремен. Почиње међусобно сумњичење, евидентирање пртљага, стварање коалиција, из страха или из жеље да се стекне преимућство.

Били би неопходни веома прецизни механизми контроле моћи да би се деценијама наталожено неповерење постепено, у процесу социјалног учења, могло разградити. То пре свега значи да би сви извори моћи морали бити транспарентни и обухваћени уставним и правним поретком. Наравно да би и тада било друштвених група и регија које би себе сматрале оштећенима, али њиховом доживљају недостајала би свака интерсубјективна евиденција. На тај начин, незадовољство не би непосредно погађало саму форму државе, него би се тицало конкретне дистрибуције моћи и привилегија.

Данас је у Југославији релативно лако постићи сагласност у погледу тога да би ефикасна уставна и правна држава могла решити велики број наших проблема. Ова широка сагласност компромитује решење. Када и комунисти почињу да говоре о правној држави, онда нешто није у реду, или са комунизмом, или са правном државом. Пошто нам је до концепта правне државе стало, најбоље би било да га више не помињемо, јер ако то чинимо у исти глас са комунистима, изгубићемо и њега, као претходно и појмове демократије, социјалне правде, аутономије. Неопходно је скицирати конкретне кораке трансформације ка нормалној држави, кораке код којих се смањује простор за демагошку сагласност (каква тренутно влада у погледу правне државе или вишепартијског уређења).

Прва држава југословенских народа била је потпуно слепа за трајно кризно жариште, садржано у поменутој околности различитих агрегатних стања националног осећања тих народа. Друга их је као народе декларативно признала, али је, још много мање него прва, располагала скромним средствима за испољавање аутентичних интереса и за њихово регулисање. У њој је све било идеологија, од првог члана Устава до последње странице дневних новина. Брионски образац, коначно реализован у четвртој Југославији, даје народима (које назива нацијама) пуну сувереност, одузимајући је у подједнакој мери грађанима и држави. Међутим, и поред овако екстремног наглашавања "националног субјективитета" ништа данас није тако очигледно као национална незадовољства. Као да је брионска афирмација југословенских "нација" произвела управо супротан ефекат, њихово тотално угрожавање! Како то треба разумети? Да ли су у праву они који решење виде у развлашћивању "нација" и у враћању, тј. додељивању суверености грађанима и држави? Другим речима, да ли би класични концепт демократије (у коме грађани путем својих представника одлучују, а држава се брине за спровођење тих одлука) представљао решење наших тешкоћа?

Најпре је потребно ближе размотрити наизглед парадоксалну везу између "националног" афирмисања и "националне" угрожености. Шта је то афирмисала "нова" Југославија, и на који начин је то учинила? Коме је доделила сувереност? У Глави III Устава из 1946, у којој је реч о "Основним правима народа и народних република", у члану 9 је сувереност јасно додељена републикама. Додуше, не тако доследно као у Уставу из 1974. Међутим, за нашу аргументацију је значајно редуковање народа на територијално одређење, тј. на "републику". Као што је "народна сувереност" из Главе II истог Устава у следећем кораку трансформисана у сувереност "радничке класе" и њених историјских представника комуниста, тако је и сувереност југословенских народа претворена у сувереност "република". Тиме је извршена далекосежна концептуална припрема за стварање националних републичких држава и за претварање Југославије у конфедерацију. Ово не би било ништа непожељно, да је представљало јасну и свесну одлуку аутентичних и слободно изабраних представника југословенских народа. Уместо тога, "историјски представници" су иза фасаде вечног "братства и јединства" на своју руку "прекрајали Југославију".

Лако је увидети због чега трансформација етничког суверенитета у републички суверенитет нужно води стварању националних (републичких) држава. Ако је у дефиницији југословенских народа територија преовлађујуће одређење, не може се спречити да из споја територије и суверености не настане суверена држава.

Ова једначина не би била трагична (макар и што је њен стварни смисао деценијама прикриван), када би се појмови народа (као етничких група) и република бар приближно поклапали. У неком таквом случају, који важи само за Словенију, територијално фиксирање етничке суверености заиста би могло да олакша артикулисање интереса. Југословенски народи, смештени у своје републике, тада би заиста склапали уговоре, како то дилетантски сугерише АВНОЈ-ски мит. Међутим, то није случај. У Југославији у којој је довршено афирмисање "нација" као националних република одједном расте осећање угрожености "нација". То није парадокс, него нужна последица АВНОЈ-ског концепта.

Пошто се етничка географија Југославије не поклапа са њеном републичком географијом, сви народи који не живе у "својим" републикама почињу да страхују за своја колективна права. Уз то, њихов страх активира реакцију у републикама у којима живе, пошто их тај страх може претворити у " пету колону" њихове матичне "републичке државе". Та реакција поново делује повратно, појачавајући онај страх, и тако у недоглед. Афера се компликује тиме што све етничке групе и немају своје територије (па се онда помоћу терминолошког бастарда "народност" посредно укључују у игру, као што је случај са Албанцима) или се за постојеће регионалне целине конструишу етнички идентитети (као што је случај са муслиманима у Босни).

Да бисмо се бар приближили неком иоле рационалном решењу овог хаоса, морамо се вратити полазној ситуацији. Њу карактерише нужност да се уз индивидуална грађанска права признају и права народа као етничких колектива. У државној конструкцији прве Југославије била су призната прва права, у другој Југославији ни прва ни друга. Грађани ту по дефиницији политичког уређења нису могли да буду признати, а признање етничких група је у конструкцији државе замењено признавањем "народних република". Ово је начелан приговор, тј. потпуно је независан од конкретног питања о фактичкој "националној политици" која је вођена унутар те државне конструкције (тј. питања да ли су неки народи били посебно привилеговани, а неки посебно хендикепирани, и у којим периодима су то евентуално били).

Уколико би требало задовољити захтев за признавање грађана и за признавања етничких колектива, појам народа (данашњи нетачни, али уобичајени појам "југословенских нација") мора се конструкцијски јасно ослободити његове територијалне компоненте. Југословенски народи су етничке групе, независно од тога да ли су територијално компактне, и независно од тога да ли изван Југославије постоје државе у којима такође живе чланови тих етничких група (што посебно важи за Албанце и Мађаре). Сви они морају добити могућност да непосредно и на савезном нивоу заступају своје етничке интересе, а не да то чине посредством "својих" (или "туђих") републичких држава, као Албанци посредством Србије, или Срби посредством Хрватске и Босне и Херцеговине.

Шта би, дакле, задовољавање захтева за признавање права етничких колектива значило у својој последњој консеквенци? Ништа друго него успостављање Већа народа, и то истог оног Већа које је успостављено већ у Уставу из 1946. (члану 52), али је, као што смо видели, мађионичарским триком претворено у Веће "народних република". То Веће би одлучивало о свим питањима од значаја за културни идентитет етничких колектива који живе у Југославији. Свако онај ко је макар и површно пратио динамику националног питања у Југославији, зна да би те расправе биле у високој мери политичке, а не само "пуко" културно-историјске (као што ни питања језика, образовања, издаваштва итд, нису неполитичка).

Уз уважавање чињенице о формираним регионалним (републичким) идентитетима, Скупштина пете Југославије састојала би се од три већа: Већа грађана, Већа република и Већа народа. Компетенције међу њима морале би бити јасно и строго подељене, да би био спречен трансфер моћи и да би се олакшало одвајање различитих димензија проблема (економских, регионалних, културних, етничких, верских итд.).

Одвајање питања о правима етничких колектива од питања о републичком (територијалном) статусу, као и преклапање колективних идентитета преко територијалних граница, на функционално нужан начин води новом типу интеграције југословенског простора. Такву интеграцију не може обезбедити само начело грађанских права, јер оно наилази на (сматрам оправдану) скепсу оних етничких колектива који себе доживљавају као угрожену мањину. Процес интеграције, уколико до њега уопште треба да дође, тј. уколико је Југославија још увек вредност за већину њених становника, мора да започне тамо где је и највише угрожен, тј. код питања о ефикасном регулисању међусобних односа етничких колектива.

Претпостављам да би основни подстицај за настанак пете Југославије, али и основна препрека за то, могли да дођу из Србије. Нетериторијално признавање етничких права трајно и уверљиво би решило проблем Срба који живе изван Србије, и којима тренд ка конфедерацији изгледа као непосредно изручивање самовољи етничких већина република у којима живе. Јасно је да се овај проблем не може решити никаквим новим централизовањем Југославије, а поготово не "извожењем револуције".

С друге стране, многима би интеграција албанског становништва, које је данас расцепкано између Србије, Македоније и Црне Горе, побудило асоцијацију на Велику Албанију. Међутим, таква бојазан, ма колико иначе била реалистична, не сме да спречи унутрашњу трансформацију Југославије. Јер, могло би нам се десити да спољашње зидове грађевине утврђујемо и подупиремо, док истовремено пропада грађевинска супстанца, коју ти зидови заправо треба да штите. Та "супстанца" није само Југославија, у том смислу да би питање унутрашњег уређења Југославије било одвојено од питања о стању њених делова. Без унутрашње трансформације, брзе и доследне, распашће се не само Југославија (што можда и није највећи проблем), него ће патологија, која је захватила све њене делове, наставити да делује и у распаднутим сегментима. Дакле, у интересу сваке појединачне регије, сваког појединачног народа, сваког социјалног колектива, је то да се покуша са формирањем пете Југославије. Ако ни због чега другог, а оно због тога да би се, после евентуалног неуспеха (који би се врло брзо могао установити) Југославија дефинитивно, и без гриже савести, могла да распадне.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]