Зоран Ђинђић

Парадокси спојених судова

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, новембар 1989; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

У оној грани историје уметности која се бави рецепцијом Леонардове Мона Лизе пре двадесетак година усвојена је подела на три епохе рецепције. Период идолатрије, у коме је велико дело важило као јединствено и неупоредиво, као мера свих ствари. Већ савременици су сматрали да се оно може примерено описивати само помоћу природних или космичких метафора. Иза тога долази период кича, када се загонетни осмех индустријализације умножава у безброј пластифицираних копија и постаје свеприсутан, готово као симбол површности и незрелости читаве једне епохе. Коначно и ту историчари уметности видно одахну наступа период критичке дистанце, савесног истраживања и образложене скепсе. И ту су, додуше, могућа претеривања (нпр. у облику Стаљинових бркова), али пре као досетка и одступање од правила. Делу се приступа непристрасно, као индивидуалном "бићу", али и као елементу његове властите епохе, са њеним несумњивим врхунцима, али и врхунским предрасудама и грешкама.

Историчарима који се буду бавили рецепцијом Јосипа Броза вероватно ће се, сама по себи, наметнути нека слична периодизација. Без обзира на властити однос према теми, они ће морати да пођу од чињенице да су периоди идолатрије и кича дефинитивно иза нас. Тито већ подуже више није мера свих ствари, а од недавно ни предмет безграничне инспирације индустрије кича. Међутим, да ли то значи да, попут историчара уметности, можемо са олакшањем одахнути? Јесмо ли ступили у период дистанциране критичке рефлексије?

Није неопходно посебно доказивати да је одговор на ово питање негативан. Једнозначно смо изашли из епохе кича, а да истовремено није извесно да ли ће и када бити институционализована критичка дистанца према "великој теми" наше новије историје. Шта је узрок овом развојном поремећају?

Историчари уметности прећутно пројектују когнитивистички еволуционизам у своју конструкцију историје рецепције. Наиме, онај ко данас Мона Лизи приступа у категоријама идолопоклонства или кича за њих је напросто "заостао у развоју".

Вероватно се у некој евентуалној естетици титоизма могу утврдити сличне блокаде у когнитивној еволуцији делова публике. Постоје популације чији развој је заустављен фиксирањем за неки од давно превладаних ступњева колективне свести, популације које нашу стварност још увек доживљавају у семантици "рата и револуције". Међутим, ова врста развојних поремећаја није моја тема. Интересује ме онај став који критичку рефлексију блокира средствима саме критичке рефлексије. Он еволуцију друштвене свести не спречава емоционалним везивањем за прошли и изгубљени смисао, него тиме што тај прошли смисао свесно инструментализује. Парадокс је очигледан. Ако је идолопоклонство један у основи ирационални однос, распад тог односа се не може спречавати рационалном аргументацијом, на пример навођењем разлога због чега би било боље да не наступи период критичке дистанце. А наши критичари критике идола управо то покушавају. Правећи листе оних који "руше Тита" они једном у основи рационалном аргументацијом покушавају да утемеље пољуљани ауторитет, тј. да омеђе право оног ирационалног и да будно пазе да неко не прекорачи задате границе.

Парадоксално је колико и бизарно када љубљански постструктуралиста С. Жижек ламентира над "Титовим другим умирањем", или када просвећени "Данасов" уредник Ј. Ловрић себе поставља за аматерског чувара "имена и дела". За њих бисмо само уз високи степен нетолерантности могли тврдити да су "заостали у развоју". Па ипак, нема сумње да се противе томе да естетика титоизма из фазе идолопоклонства и кича дефинитивно уђе у фазу критичке рефлексије. Због чега то чине? Зашто у истом даху у коме, верујем искрено, захтевају суштинске реформе, њихову гаранцију виде у конзервирању титоистичког наслеђа, које по свим својим аутентичним елементима (неприкосновеност врховног ауторитета, максимална концентрација моћи, монизам власти, беспоговорни "демократски централизам" итд) представља директно супротност жељеним променама?

Мислим да се решење ове, као и многих других актуелних загонетки, мора тражити у феномену југословенског федерализма. Оно бива инструментализовано да би се табуизујућа енергија, којом још увек располаже, употребила за заштиту нечег са чим нема суштинске везе. Једном речју, оно постаје форма за дискусије и полемике чији садржај по свом значају за судбину Југославије ту форму вишеструко надилази.

Међутим, да ли је ова везана трговина функционално оправдана? Оставимо по страни иначе нужну скепсу у погледу нераскидивог везивања комунистичке идеологије и питања унутрашњег уређења Југославије. Све јасније су негативне последице таквог везивања. Тиме што је себе идентификовала са унутрашњим уређењем југословенске државе наша комунистичка идеологија је запосела важно легитимацијско упориште, али је тиме свака њена криза постала непосредно криза самих темеља ове државе. Већа историјска неодговорност готово да није могућа. Исто тако, занемаримо проблем накнадних трошкова, који настају као последица поменуте везане трговине. Док табу Титовог имена још функционише, можда је згодно користити његову широку сенку као заштитни огртач и за разне друге предмете. Међутим, тиме се на ружан начин повећава површина за евентуални напад. Можда ће једног дана противници федерализма искористити управо ту лакомисленост и напасти га као наводно нераздвојни део једне идеологије са којом он, заправо, нема суштинске везе.

Међутим, ово су све питања која још не додирују средиште проблема. А њему се приближавамо уколико размотримо садржински однос између федералног уређења и оне идеологије чији заштитни знак представља Титово име. Уколико бисмо утврдили да та идеологија не само што не представља адекватну форму за развијање теме федерализма, него је чак изобличава и онемогућава, консеквенца би била да поменута везана трговина ни привремено не служи стабилизовању федералног уређења, него му у сваком тренутку штети. Ово најбоље илуструју расправе о Уставу из 1974. године независно од тога да ли су критичке или апологетске. Оне неће резултирати разјашњавањем, него потпуним замрачивањем појма југословенског федералног уређења.

Федерално уређење можемо дефинисати посредством појмова прозирности моћи и њене контроле. У државама у којима, због стабилних регионалних разлика, нису довољни механизми хоризонталне контроле дистрибуције моћи, настаје потреба за допунским механизмима. Основна претпоставка било какве контроле јесте да моћ која је у оптицају буде прозирна, тј. да буде у форми која бар начелно омогућава контролу. Ако ова претпоставка не би била испуњена, свако мрвљење моћи значило би њено фрагментаризовање, али не и ограничавање могућности њене неограничене употребе.

За дистрибуцију моћи у послератној Југославији можемо рећи све, само не то да је била прозирна. Нису јасно били дефинисани ни њени извори, ни канали којима је протицала. Све то није било случајно, него је у потпуности одговарало представама о држави и праву, на којима је од почетка изграђиван унутрашњи поредак "нове Југославије".

Неразрешиве потешкоће са нашим федералним уређењем произилазе отуд што је он на дневни ред ставио питање прерасподеле моћи, а да претходно није решен проблем њене системски условљене непрозирности. Да се овде не ради само о поремећеном редоследу, који се накнадно може исправити, тако нпр. да ће онда радикално федерализовање Југославије резултирати прозирнијом дистрибуцијом моћи, постаје јасно чим покушамо да конкретно замислимо тај процес. Уколико моћ треба да буде дистрибуирана унутар једне политичке заједнице, тај проток мора бар делом да подлеже закону спојених судова. Није могуће да се ниво и густина течности у једном суду знатно разликује од просека. У супротном, нема протока, тј. веза тог суда и осталих се прекида.

Прича о таквој "суверености" словеначког народа, која укључује његово фактичко "право на отцепљење" представља механичку последицу поменутог поремећеног редоследа. Словенија је очигледан пример немогућности федерализовања Југославије без претходног консеквентног тематизовања протока политичке моћи у целом систему. Без таквог тематизовања се сваки федерализам заплиће у дилему: лаж (тј. привид, као у првим деценијама "нове Југославије") или распад система спојених судова, тј. стварање више независних држава југословенских народа. Ни у једном од ова два случаја се не ради о федералном уређењу.

Тематизовање, што између осталог значи и чињење прозирним, процеса дистрибуције политичке моћи, не може бити резултат неког дуготрајног институционалног преображаја, који би се одвијао у оквиру постојеће владајуће идеологије. На пример, тако што би се најпре афирмисао демократски принцип "један човек - један глас", да би онда, у лаганом процесу социјалног учења, биле створене претпоставке и за федералну контролу моћи. У данашњој Југославији ни од кога не можемо с правом очекивати да учествује у процесима у којима настаје и повећава се политичка моћ, ако претходно не постоје уверљиве гаранције да она неће бити злоупотребљена. А таквих гаранција нема све док проток моћи у целокупном југословенском политичком систему није транспарентан. Дакле, најпре транспарентност моћи, па онда партиципирање. Ма колико словеначко бојкотовање југословенског политичког система иначе било подложно критици, оно је оправдано у тачки у којој одбија илузију о томе да у политичким системима у којима је моћ начелно непрозирна, једнакост грађана (на основу принципа "један човек - један глас") води пре демократији него диктатури.

Из овога јасно следи да је промена начина произвођења и расподеле моћи у југословенском друштву елементарна претпоставка за све друге промене. Ако није јасно где је извор моћи, у Скупштини, партијском конгресу или државном председништву, ако надаље није јасно којим каналима се та моћ даље дистрибуира, не може се очекивати да буде смањено међусобно подозрење међу југословенским народима. Јасно је, такође, да овај нужни услов нема непосредне везе са питањима федералног уређења. Наиме, он је услов смислености и тих питања, а није нека последица доследног федерализовања, како се то наивно верује, пре свега на северозападу наше земље. Идеја о "асиметричној федерацији" представља привидно решење парадокса спојених судова. Њен једини недостатак јесте њен еуфемизам. Уместо да из замисли о паралелном постојању два унутрашња уређења изведе непосредну последицу, тј. формирање две независне државе, она терет апсурдног појма државе са два унутрашња уређења сваљује на леђа појму федерализма.

Да би федерална прерасподела моћи повећала, а не смањила рационалност политичког система, мора свим учесницима бити јасно шта се прерасподељује. Сви значајни извори моћи морају бити институционално обухваћени, иначе постоји могућност "црне берзе", којом се онда обезвређује регуларно тржиште моћи. Тек након таквог институционалног каналисања (расветљавања) политичке моћи, након прецизног евидентирања свих њених извора и токова, има смисла расправљати о њеној расподели на федералне јединице. У супротном, подозрење које се поткрепљује непрозирношћу моћи на нужан начин ће водити жељи да се сви извори моћи имају под властитом контролом, тј. да се у крајњој инстанци има или унитарна јединствена држава, или унитарне државе југословенских народа.

Ако Титову заоставштину посматрамо и као скуп институција које треба да регулишу дистрибуцију моћи у југословенском друштву, можемо без устезања рећи да оне директно подстичу процват "црне берзе". Основна особеност тог типа власти јесте да су основни извори моћи, врховни ауторитет, војска, партија, смештени у надуставни простор и начелно измакнути институционалном регулисању. Тиме је онемогућена свака ефикасна контрола моћи, па тиме и федерална. Далеко од тога да би био заштитни знак федерализма, овај систем представља његову прву и основну препреку.

Федерализам представља одговор на питање о унутрашњем уређењу југословенске државе. Он не сме бити коришћен као легитимацијска основа неке парцијалне идеологије, ма колико ми ту идеологију могли сматрати напредном и генијалном. Држава није партијска ствар, нити питање државног уређења сме бити надлежност било које партије. Елементарна претпоставка за рационалну расправу о нашем постојећем и будућем федералном уређењу јесте ослобађање те расправе од свих идеолошких наслага. Федерализам је био проблем наше државе и када се није ни знало да постоји нека комунистичка партија. Ако овај проблем треба да буде трајно решен, треба га вратити тамо где му је место, у контекст питања о смислу југословенске државе као заједнице југословенских народа. А протеклих пола века ће, без обзира на то колико импресионирају кратковиде савременике, бити само једна од епизода у развијању те широке теме. Или, како би рекли пасионирани истраживачи Мона Лизе, биле су то епохе идолопоклонства и кича.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]