Зоран Ђинђић

Ланчана реакција

Оригинално објављено у: Став, март 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Почетком јануара, Београдом је шетало четири хиљаде новопечених директора приватних предузећа. Уз улог од две милијарде старих динара, типизовани уговор о оснивању и фиктивни " елаборат о друштвено-економској оправданости" они су по новом Закону о предузећима испуњавали услове за упис у судски регистар. Наравно, само занемарљиво мали број нових привредних субјеката је у списак својих делатности укључио и по неку производну. Оно за чим њихово пословно срце жуди јесте трговина, по могућности експорт/импорт.

Није био неопходан никакав Закон о политичким удружењима да би се почетком јануара Београдом шетао двоцифрени број оснивача партија и политичких удружења. Као улазница у то поносно друштво био је довољан политички програм (по правилу типизован, тј. у најчешћем броју случајева готово идентичан) и фиктивно, тј. начелно непроверљиво, залагање за демократска начела и опозицију постојећем систему моћи. Наравно, занемарљиво мали број нових политичких субјеката намерава да се бави "производним политичким делатностима", тј. да ради на стварању политичке културе као нужног услова демократије. Будући да се та делатност не може у партијском књиговодству непосредно приказати као идеолошки "доходак", пробитачнијим се чине трансакције унутар постојећих политичких ресурса, тј. трговање тренутним и некадашњим политичким идејама, предрасудама и ресантиманима.

Неко би очекивао да ће као непосредна последица овог "цветања хиљаду цветова" наступити благи шок код конзумената роба и идеја, и да ће ови, уплашивши се за то да ће уместо пољопривредних производа на својој трпези имати само цвеће, по кратком поступку одлучити да преору овај необични ботанички врт. То јест, да ће новооснована предузећа и новоосноване партије без велике помпе банкротирати и распасти се, пошто неће успети да анимирају клијентелу којој се обраћају.

Овакво очекивање било би претерано оптимистичко. Оно би почивало на илузији о томе да колективна добра (оно што се у било ком смислу нуди као роба) код нас већ могу да буду процењивана са становишта употребне вредности. Дакле, да у привреди и политици по кратком поступку пропадају она предузећа и они политички пројекти који не могу да издрже проверу рационалног критерија тржишне понуде и потражње. А тај тржишни принцип подразумева не неко стихијно и краткотрајно опредељивање (јер такве стихијне реакције сламају тржишну структуру, пошто укидају предвидивост, и тиме рационалност понашања), него стабилизоване преференције и поуздана мерила да се понуђена "роба" (било да се ради о предметима или политичким програмима) процени и да се њен садржај упореди са етикетама које су на њој налепљене.

Овај минимални услов тржишне рационалности није испуњен ни у нашој економији, ни у нашој политици. Не само што купци тј. клијенти политичких партија, нису начисто са својим властитим потребама, него они поврх тога не располажу објективним механизмима да проверавају обећања која су садржана у помпезним називима предузећа и партија. Уз реалну могућност самообмањивања и погрешне аутоперцепције, долази опасност обмањивања, што онда бескрајно отежава процес проналажења везе између интереса и објеката за њихово задовољавање.

Својеврсни идеализам нашег економског и политичког живота, наиме, одвојеност тог живота од емпиријске стварности као оне инстанце која ломи екстреме и која служи свакодневној, рутинској провери појмова и идеја, тај идеализам отежава тестирање. Он на тај начин продужава живот и најбизарнијим политичким концепцијама. На овој основи почива привидни парадокс, који се састоји у томе да ће се новоосноване привредне и политичке организације, када доспеју у кризу, даље умножавати, уместо да се напросто угасе. Када између два члана оснивачког одбора неког предузећа дође до конфликта пре него што је реализован и један посао (или можда, управо због тога), нормално би било да ће се фирма распасти. Код нас се дешава нешто друго: настају две фирме. Исто важи и за партије. Плурализам се у нашим условима на тај начин појављује као ланчана реакција. Онај ко је наивно мислио да је атом тешко дељив, грдно се преварио. А како тренутно ствари стоје, у актуелним деобама наших привредних и политичких предузећа показаће се да ни електрони нису недељиви, само ако је сила довољно јака.

У оваквом хаосу све мањих честица, актуелно постаје питање примата, тј. ауторских права. Када се подели једна фирма чији чланови чврсто верују да је њено име већ стекло углед, или нека партија чији оснивачи исто то мисле, која страна ће имати право да даље носи цепљени назив? Ако на једној страни остане директор, а на другој управни одбор, ко је аутентични настављач првобитног предузећа? Пошто се њихов капитал не састоји од материјалних ствари, него од истинског или тобожњег угледа међу клијентима (чланством), како тај углед да се подели на равне делове?

Пред овим тешким, готово метафизичким питањима о дељењу вредности, ових дана су се нашла многа новооснована предузећа, а и неки експерти у области средњевековног учења о (не)дељивости субјективних квалитета не би могли рећи да је нпр. СНО странка свога идеолога, или својих организатора и практичара. Наизменичне конференције за штампу, на којима најпре они њега искључују из заједничке партије, па он њих, и тако у круг, показују како је најтеже поделити благо које тек треба да буде пронађено. То благо, чланови и бирачи, чекају да се имовинска расправа заврши, па да припадне победнику. Тако верују обе стране у спору.

Спор између Народне радикалне партије и њеног дојучерашњег неприкосновеног лидера други је карактеристичан пример. Нездрави радикализам, који проистиче из поремећеног односа према реалности, резултира тиме да се дојучерашња, макар и декларативна приврженост истом политичком програму, непосредно трансформише у анимозност, чак и у личну нетрпељивост.

У предузећима и партијама који би настајали нормално, а то значи, без неумерених претензија и сумњивог идеализма, а пре свега без амбиција да се на лак и брз начин стекну богатство и моћ, у таквим организацијама би се и непремостиве поделе лако регулисале. Клијенти и повереници (а у случају партије чланство) били би на време и свеобухватно информисани о разлозима и консеквенцама разлаза, такође и о даљим намерама свих страна, па би се онда на миру могли определити. У нормалним партијама би фракција, која се осамосталила до те мере да се више не уклапа у заједнички програм, могла на скупштини свих делегата да се одвоји и да са собом поведе своје следбенике.

А шта радити са предузећима и партијама које немају чак ни своје стварно седиште, стварне адресе и службенике? Како поделити те флуиде, који од чврстих облика имају само своје називе? То је питање које ових дана мучи пре свега оне који су до јуче тврдили да располажу милионима долара и чланова.

Ова ситуација је све друго само не смешна. Јер, она непосредно угрожава сваки покушај стабилизовања политичке ситуације у нашој земљи. Ако не постоје институционални механизми да се фиктивна предузећа спонтано одвоје од стварних, како да функционише тржиште роба и идеја? Шта су фикције, а шта стварне понуде, иза којих стоје озбиљност и воља? Како да знамо 1/ која партија, и за које делове свог програма има подршку међу становништвом, 2/ како да се изврши подела утицаја у случају да дође до темељног спора о програму или руководству? Једини начин био би, успостављање комуникацијске мреже, не само у интересу чланства, него пре свега у интересу неопредељених посматрача, тј. политичке јавности.

Наши властодршци мисле да ће тиме што систематски спречавају настајање поменуте комуникацијске мреже (задржавајући тотални монопол над средствима друштвене комуникације) спречити ерозију властитог утицаја. Међутим они тиме онемогућавају регенерацију политичке културе. Лош идеализам, склоност радикализму и нетолеранцији, то су последице стања у коме је прекинут проток релевантних информација, стања у коме нема могућности политичког кориговања и учења путем свакодневног упоређивања програма и стварности.

Због те немогућности се као пандан досадашњем политичком фрагментаризовању појављује политички плурализам као ланчана реакција. Асоцијација на атомски процес није случајна, јер и политичко распадање је опасно по живот. Оно води замору и резигнацији и пре него што је стварни политички живот започео. А стварни политички живот догађа се само у земљама у којима постоји парламент. Отезање са увођењем вишепартијског парламента, као јединог ефикасног средства да се практично провере партијски програми, такво одуговлачење за сада производи само комичне феномене јавног сукоба партијских лидера и њихових организација, међутим, у процесу ланчане реакције садржана је логика која ће убрзо заледити сваки смех. Наиме, логика стварног распада.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]