Зоран Ђинђић

Комунизам ван закона

Оригинално објављено у: НИН, Београд, август 1991; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Комунизам је био једино друштвено уређење у историји човечанства које је уведено декретом. Наравно да је историја препуна октроисаних државних уређења и наметнутих облика власти. Међутим, комунизам је био знатно више од тога. Он је представљао намеру да се на основу принципа, формулисаних и образложених у "научном комунизму", тј. комунистичкој филозофији историје, стварност успостави, обликује и да се њоме управља. Комунисти су друштву приступали на исти начин на који конструктор приступа изради неког великог пројекта. Најпре се избришу све претходне скице, зашиљи оловка, систематизују просторне целине. Поређење је адекватно, али цинично. Јер, оно што је у комунистичком пројектовању брисано били су: традиција, историјско сећање, људске судбине, народи. Зашиљена конструкторска оловка често је имала облик голог насиља, а оно што се пројектовало били су индивидуални животи, друштво, историја, људски род.

Они који покушају да разумеју магичну привлачност комунистичке идеје у фази њене експанзије мораће да одустану од једноставних анализа и осуда тоталне власти, неограниченог терора и идеолошког монопола. Све то је истина, али није довољно. Остаје "вишак проблема" који се састоји у томе да су високо морални људи из уверења постајали егзекутори недужних суграђана, да су и сами умирали кличући својим властитим убицама, дојучерашњим друговима.

Заиста, комунизам се не може разумети без узимања у обзир слатке и опојне колективне дроге - вере у то да се људи и друштво у целини могу мењати и усмеравати према унапред утврђеном плану и из једног центра. "Нови човек" је обећани добитак у тој великој игри, у којој је као улог служила најпре властита душа. Наравно да је у тој игри било и варалица, али то је споредни ефекат. Ниједна игра није могућа без оних који искрено верују у њена правила, па исто важи и за комунистичку.

Утолико је комунизам као пројекат дефинитивно пропао већ напуштањем ратног комунизма и увођењем НЕП-а у Совјетском Савезу. Све након тога било је отаљавање, клање тупим ножем, спречавањем истине да дође на светло дана. Оног тренутка када је идеја о перманентној револуцији као садржају комунистичке цивилизације замењена различитим теоријама о "прелазном периоду", социјализму као првој фази комунизма, када је допуштено коришћење новца као средства друштвеног саобраћања, када је уведена државна власт као преовлађујући облик административне контроле, тог тренутка се велика замисао методског мењања људског рода претворила у тактику одржавања власти по сваку цену.

Изворни отров комунизма, вера у могућност и пожељност политичког управљања људским душама и историјом човечанства, неутралисан је, дакле, већ у раним двадесетим годинама. Он је надаље постојао и путовао светом као што свемиром путује светло неке звезде која је одавно нестала. У име те светлости ломљени су људи и народи, али претежно технократски, без изворног ентузијазма.

Данас, када су се изгубили и последњи трагови варљиве светлости, остао је мрак још гушћи него пре тога, и остало је питање: којим путем назад? Да ли је могућ постепен, еволутивни повратак са ћорсокака на нормални пут, или би ова "вожња у рикверц" само унела додатну пометњу у друштвени саобраћај, па се стога препоручује тражење пречице, по којој је вожња ризична и некомфорна, али обећава знатно брже укључивање у регуларне цивилизацијске токове.

Свако размишљање о најједноставнијем начину сторнирања комунистичког пројекта мора имати у виду начин његовог настанка. Уведен декретом, он је био и остао нешто вештачко, механичко, артифицијелно. Као машина која стане чим се искључи екстерни довод енергије. Тај екстерни довод била је репресија. Ако нема репресије, директне и уверљиве, комунизам се топи као комад леда на пустињском сунцу. Међутим, проблем се ту не завршава. Седам или четири и по деценија комунизма нису, додуше, створили његову природну социјалну основу, која би му омогућила да живи и без прикључивања на екстерни извор енергије. Али у том времену су спонтано развијени различити механизми прилагођавања овом вештачком начину живота. Људи су се довијали како да преживе у условима суспензије свих или знатног дела претпоставки за нормалан живот. На тај начин је настао својеврсни социјалистички тип социјалног осећања и понашања, који оспособљава за преживљавање у ненормалним условима, али који може да буде препрека успостављању и стабилизовању нормалних услова.

Увежбана да избегавају и амортизују репресију, комунистичка друштва нису оспособљена за " конструктивно понашање", тј. њима недостаје искуство у решавању конструктивних задатака. А како би га и стекли, када је све друго осим тражења линије најмањег отпора у комунизму било чист луксуз.

Због тога је, по природи ствари, друштвени и политички плурализам који је у бившим социјалистичким државама такорећи експлодирао након укидања најгрубљих облика репресије, у великој мери наступио у форми анархије, без елементарних способности решавања конфликата и мирољубиве саморегулације. Вештачки пројект комунизма/социјализма деценијама је спречавао спонтану друштвену комуникацију и присиљавао друштво да говори механичким идеолошким језиком. Сада је тај језик укинут, али оно што га замењује пре личи на галаму и неартикулисане звуке него на неспутано споразумевање. Некадашњим комунистичким друштвима потребан је извесни период учења да би друштвене групе (нације, вере, политичке странке) пронашле своје језике, на којима могу да изразе своје интересе, да их саопште другима, и да са другима комуницирају о тим интересима. За то је неопходно време и властити напор. Док траје увежбавање језика на коме ће бити могуће водити расправе, свађе и постизати споразуме, можда ће неке друштвене групе посегнути за оним средствима комуникације којима већ располажу, тј. песницама, па ће понегде за расправу бити прекасно. Али, алтернативе нема. За социјално учење потребно је извесно време. Нека лекција се може прескочити, цео курс не може.

На основу свега овога је јасно да ће се некадашња социјалистичка друштва на своме путу у нормалне цивилизацијске токове морати кретати истовремено у две брзине. Оно што је у њима било створено и одржавано политичким одлукама и вештачки, мора неодложно и радикално да буде уклоњено. То се пре свега односи на начин управљања друштвом, на државне и друштвене установе, на тип власти и деловање њених носилаца. У трансформацији државног и друштвеног уређења бивша социјалистичка друштва морају се кретати четвртом брзином, или ће се загубити на странпутици. Међутим, у мењању и кориговању социјалног менталитета и структуре понашања примерена је друга брзина. Иако је тај менталитет наслеђе социјализма, он није механичка творевина која се може декретом укидати. Рушиоци социјализма поновили би фаталну грешку његових градитеља, уколико би поверовали да је људска психа tabula rasa која се може брисати једним потезом сунђера.

Знатан број проблема Совјетског Савеза произлази из неспремности да се јасно одвоје промене које се морају извршити радикално и одмах, и промене за које је потребно време. Неуспели пуч деловао је отрежњујуће. Без развлашћивања партије која своју власт легитимише револуцијом и бирократском рутином, без чишћења државе од идеолошких талога, без радикалног одвајања привреде и политике, без потпуног ослобађања медија као средства контроле политике - нема помака. Јељцинов радикализам само је привидан. Ради се о елементарном реализму. Комунистичке установе декретом су уведене и декретом се могу и морају укинути. У току седам деценија апсолутног монопола оне су акумулирале такву моћ да не долази у обзир њихово припуштање на плуралистичко политичко тржиште, на коме би биле бескрајно привилеговане у односу на друге актере. Укидање Комунистичке партије, забрана "Правде", претварање ТАСС-а у деоничарско друштво, и сличне мере, некоме могу изгледати као претерано радикалне, чак демократске. Међутим, тек тим мерама се успостављају услови за приступ политичком тржишту под релативно равноправним условима.

Ако последње убрзање друштвених промена у Совјетском Савезу упоредимо са стањем у Србији, одмах ћемо уочити наше све веће заостајање. У политичкој јавности Србије није општеприхваћено чак ни елементарно разликовање између социјализма као државног и друштвеног уређења, и социјализма као тренутног облика власти, тј. странке на власти. У идеолошку одбрану једнопартијске државе, друштвене својине, мешања политике у привреду, итд. наводи се необично образложење да је и у Француској на власти социјалистичка партија. Наравно, само што у Француској на власти није социјалистичко државно и друштвено уређење.

Стављање комунистичких или социјалистичких установа ван закона у ствари представља испуњавање елементарног услова за било какве суштинске промене. Ово важи за све државе у којима је испробан пројект прављења историје по мери идеологије. Нема ничег природнијег него да се након увида да је подухват пропао она средства која су коришћена врате у претходно стање. Дакле, да се имовина комунистичких организација као некадашње идеолошке експозитуре друштва одузме њиховим тренутним уживаоцима и претвори у државну својину. То се десило у готово свим бившим комунистичким државама. То се није десило у Србији. Ништа није логичније од захтева да се распусти стара номенклатура, пре свега у државном, партијском и полицијском апарату, пошто је она била стуб репресивног механизма. Није потребно набрајати где се то све десило. Можда је важно напоменути да се у Србији то није десило.

Било би погрешно уски појам легалности користити за објашњавање промена које су неопходне за спас некадашњих социјалистичких друштава и њихових грађана. Укидање партије која је стални потенцијални извор ремећења легалности представља услов за стабилизовање легалности. Не ради се ни о каквом "лову на комунисте" нити о неком новом облику дискриминације. Ни у ком случају не треба спречавати комунизам као политичку оријентацију, или комунистичку (социјалистичку) партију као једну у вишестраначком спектру.

Међутим, да би вишестраначка демократија постала више од шарене фасаде, држава и друштво морају бити дезинфиковани и деконтаминирани од свих трагова партије која их је обликовала по својој мери. За тај подухват је потребна јасна одлука и јасни чинови. У Совјетском Савезу је био неопходан државни удар да би реформски политичари схватили ову елементарну чињеницу. У Србији се о радикалним променама и не говори, а камоли да се спроводе. Осим ако нам можда из земље из које нам је дошла болест не дође и лек за њу?

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]