Зоран Ђинђић

Српски изазов - српски одговор

Оригинално објављено у: ; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, 1996.

Да је пре две три године неко словеначким или хрватским политичарима рекао да ће тако лако доћи до жарко жељене конфедерације, не би им веровали. Јер, политички наступ српских власти киптео је од одлучности и самоуверености, или, тј. или федерација, или све, без остатка, доводимо у питање. Најпре, наравно, међурепубличке границе. Без претераног задубљивања у ту нову одлучност српских комуниста могло се већ тада с добрим разлогом посумњати у њену искреност. Не само што је та власт, истрајно и методски, потез за потезом усамљивала Србију у Југославији и свету. Још више од тога, она је својим конфедералним конкурентима непрекидно потврђивала оно што је желела да им оспори, наиме, њихов државни суверенитет. У том погледу карактеристичан је привредни бојкот Словеније, којим је дефакто потврђено да је Словенија независна држава. На тај начин су српске власти повлачиле све дебљи круг кредом око републике Србије, истовремено производећи политичке поводе за убрзано осамостаљивање других република.

Формални врхунац достигнут је у новом Уставу Србије, где се Србија дефинише као независна држава у постојећим републичким границама. Фактични врхунац доживљавамо ових дана, у одлуци да Србија уведе царине које би њену привреду дефинитивно издвојиле из свог окружења.

У чему је заправо ствар? Да ли су закаснели агенти Коминтерне или Ватикана продрли и међу реформисане српске комунисте? Или је пре реч о масонско-империјалистичкој завери? Или једноставно о политичкој неписмености?

Било како било, српски комунисти ће после децембарских избора својим наследницима оставити више проблема него што су их сами затекли. Оставиће им једну усамљену Србију, сабијену у властите границе, а истовремено неспособну да глуми политичко и привредно острво. Ако ни због чега другог, а оно због свог властитог народа који је испресецан овим подебљаним републичко-државним границама.

Истина је да су нови српски комунисти при свом политичком наступу затекли рушевну државну грађевину, са Србијом као сломљеном потпорном гредом. Истина је да су обавили извесно реновирање. Међутим, сви мајстори знају да је погрешно поправљање горе него никакво. А нема сумње да је уз иницијативу српских власти југословенска државна конструкција погрешно поправљана. Бар што се тиче интереса српског народа, и свих других народа који се не поклапају са републичким територијама. Ти народи подсећају на обезглављене путнике не некој надреалистичкој железничкој станици, где се обавештења о дестинацији воза сваког секунда мењају. Федерација, конфедерација. Ући, или изаћи? За једно је можда прерано, за друго већ следећег тренутка може бити прекасно? Читави делови становништва неуротизују се и постају отворена претња за колективну сигурност. Нечији живци лако могу попустити, метода топло-хладно, којој нас систематски излаже српска власт, лако може довести до експлозије бојлера.

Пропуштене су бројне прилике да се, већ од средине осамдесетих година, приступи таквој реконструкцији заједничке државе, у чијем резултату се оправдани захтев за демократизацију не би поклапао са захтевом за стварање независних националних држава на тлу тренутне заједничке државе. Због специфичног положаја српског народа, због његове расејаности по широком и етнички измешаном простору, српски политичари били су дужни да иницирају ову реконструкцију. И да се при том ослањају подједнако на разложне аргументе и на политичку моћ. Присталицама независних држава као вредности по себи требало је одузети изговор да је жеља за демократијом њихов стварни циљ, а независне државе само средство. То се могло учинити само тако што би демократија постала могућа и у заједничкој држави. Таква држава мирно и без претераних емоција могла би онда да преговара са оним својим деловима који се упркос осигураној демократији желе издвојити у посебне државе. У тим одлучним тренуцима српским политичарима недостајала је способност разложног аргументисања, а политичку моћ су разумевали као чисту силу. Из ова два минуса није произишао плус, него двоструки минус. У њему тренутно живимо.

Како ће се, након најновије конфедералне иницијативе српске власти, развијати односи у Југославији? Нема сумње да ће тај развој диктирати словеначко-хрватски образац, ма колико привидно био у дефанзиви. Наиме, редуковање укупне политике на односе међу републичким врховима (макар били изабрани на слободним вишестраначким изборима) представља камен-темељац конфедералне стратегије. Она је тренутно веома успешна и по свој прилици ће у најскорије време дати прве значајне резултате. Јер, за сада се у Југославији не може операционализовати ни један тип политичке комуникације осим поменутих међурепубличких споразума, до којих би могло доћи после демократске конституције власти у свим републикама. Не постоје ни страначка надрепубличка повезивања, ни повезивања интересних група, ни било какви регионални савези који би ломили републичке границе. Оно што се у том смислу догађа у Книнској Крајини (повезивање Срба из Хрватске и БиХ) или на релацији Санџак и БиХ, сувише је спорадично да би могло служити као модел.

Дакле, први значајан успех конфедералиста садржаће се у томе да ће у 1991. години једини политички актери бити републичка вођства. У томе ће се, бар посредно, очитовати конфедерални карактер државе. Биће вођени бројни разговори и преговори, и вероватно постигнути извесни резултати. Међутим, да ли ће те резултате бити могуће стабилизовати? Да ли ће суверене политичке одлуке бити донесене на релацији републичких врхова? Или ће ту алпску комуникацију с брда на брдо, непрекидно реметити други гласови и шумови? Од одговора на ово питање зависи и одговор на питање о могућности стабилизовања конфедералног поретка. Лако је погодити да ће поменуто алпско довикивање реметити грмљавина која долази из све гушћих облака. Ти облаци су етничке целине које се простиру преко републичких граница. Српски режим, ма како демократски био, неће поседовати искључиву сувереност у расправи о Југославији, него ће морати да уважава глас (или грмљавину) и оних делова српског народа који живе изван Србије. Исто важи за хрватску власт.

Другим речима, ако у будућем државном уређењу не буду предвиђени механизми легалног утицаја етничких колектива на најважније одлуке, њихово учешће у комуникацији свешће се на њено ремећење.

Међутим, довикивање међу републичким владама може бити отежано због још једног потенцијалног извора звука. Он се налази у долинама испод планинских врхова на којима те владе седе. Тренутно ту влада гробна тишина, али колико дуго још? Наиме, ту је пребивалиште оног што неодређено и још увек несигурно називамо "грађанима", "интересним групама" и слично. Из перспективе етничких облака ова ситна бића уопште се не виде. Са републичких планинских врхова једва се назиру. Али, ма колико ситна, та бића имају своје свакодневне послове и свој језик за међусобно споразумевање. А пошто су услови за живот у свим планинским долинама слични, и језик којим та бића комуницирају је сличан. Ако почну да се довикују, може се десити да се и њихови гласови умешају у поменуто довикивање с врха на врх планине.

Дакле, врло је могуће да ће сувереност међурепубличких договора бити дестабилизована и доведена у питање и од стране грађана и интересних група, који ће самим својим постојањем демонстрирати да су наметнути републичко-државни оквири преуски. Потреба за њиховим ширењем и релативизовањем може се назвати потребом за слободним тржиштем, за стандардизованим правним системом заштите основних права, или како год се хоће. Битно је да ће ова потреба, ако не буде институционално задовољена, оматати високу комуникацију републичких власти.

Политичка власт која у Србији буде заменила комунисте мораће да рачуна са овом компликованом ситуацијом. Ако се већ унапред не буде припремила за то да ће језик за будућу комуникацију у Југославији бити састављан најмање од три "приватна језика" (језика република, народа у етничком смислу, и грађана и њихових интересних група), и она ће бити испод свог историјског задатка. А тај задатак је врло прост. Или ће бити пронађен језик на коме ће моћи, бар о елементарним стварима, да комуницирају сва три поменута "актера".

Или ће сваки од њих бити по природи ствари принуђен да снагом и висином свог гласа надјача шум других гласова. Тренутно се управо то дешава. Међутим, врло дуго то не може да траје. Не само због тога што су физичке могућности оних који тренутно урлају ограничене. Него и зато што су ограничене и физичке могућности оних који то урлање морају да слушају.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]