Разговор Радована Чолевића са Зораном Ђинђићем

Уместо увода књизи "Србија, ни на Истоку, ни на Западу"

Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Пре свега, замолио бих Вас г. Ђинђићу да нам кажете нешто о карактеру текстова који су од 1989. до 1994. године објављени у ондашњим политичким новинама и журналима, а које смо овде сакупили у књигу. Са којом намером сте их писали?

Ту је пре свега реч о политичким анализама. Намера тих анализа свакако је била у томе да делују на политичку јавност, јер иначе би биле објављиване у стручним часописима, а не у високотиражним листовима. Међутим, у њима ипак превладава жеља да се себи и другима објасни политички тренутак, да се упозори на његове скривене шансе и опасности. Дакле, не ради се о излагању неког политичког става или програма, него о политичкој анализи. Утолико су ови текстови истовремено документ догађања и покушај објашњавања онога што се догађа.

Управо због поменутог двоструког карактера тих текстова. Аутори који држе до свог реномеа праве политичке анализе увек са сигурне временске дистанце. Јер, учесницима у неком догађају се можда и може опростити кратковидост при процени тог догађаја, аналитичарима не може. Због тога аналитичари максимално избегавају ризик да их блиска будућност демантује. Тај ризик у потпуности преузимате на себе када пишете о оном што се управо догађа. Нешто што критикујете можда ће донети позитивне резултате, нешто што подржавате можда ће се испоставити као промашај. Ваше објављене процене постају документ ваших грешака. Због тога су ретке политичке анализе које имају теоријске амбиције. Теоретичари су сујетни. Они чекају да историја заврши свој посао, да би покупили чауре, објавили ко је победио и проценили удео појединих фактора и учесника.

На читаоцима је да то процене. Моје је да допустим поновно објављивање ових текстова.

Ја мислим да је то вечна тема, од Платона до данас. То је тема одговорности интелектуалца. Интелектуалци су саучесници у оном што се догађа, било да говоре или да ћуте. Када кажем интелектуалци, мислим на целокупну културну елиту, а не само на људе који пишу књиге и предају по факултетима. Интелектуалци су и лекари, инжењери, успешни привредници. Сви они, захваљујући привилегији да глобалније сагледавају ствари, имају обавезу да реагују када ствари крену у погрешном правцу. То не могу да чине људи који су потпуно обузети дневним, појединачним проблемима и процесима. У сваком друштву тзв. друштвена елита је одговорна за судбину заједнице више од тзв. народа. Она мора да јасно опише стање и да без страха именује кривце. Тек онда може да очекује подршку од широких слојева становништва.

Та подељеност је доказ о дубини кризе у којој смо се као друштво и као народ нашли. Ову кризу не можемо превладати враћањем уназад, копањем по прошлости, тражењем туђих грешака, него само офанзивним окретом ка будућности. Треба нам концепт нове, будуће Србије, и само он може да послужи као основа једног новог консензуса. Морамо избећи грешку да нову Србију цртамо старим бојама, да на њу качимо петокраке или кокарде. Да нас у њу воде они који интимно још увек живе у 1941. или 1945. Покретачку снагу промена треба да чини постидеолошка генерација, генерација која је рођена после рата, не у физичком, него у менталном смислу. Дакле, људи који размишљају изван оквира Ужичке републике и Равне Горе. Ми смо историјским усудом позвани да носимо одговорност истовремено за два поколења, за наше родитеље и за нашу децу. Ако не успемо да остваримо пројекат промена, милиони старих људи у нашој земљи неће имати средства да пристојно проживе своју старост, а милиони деце и младих људи неће имати перспективу. То је огромна одговорност. Она се не може прекрити јефтином козметиком неког неокомунизма, романтичног национализма или празне агресивности.

Сигурно је један од важних разлога. Енергија за промене, која несумњиво у огромном интензитету постоји у нашем друштву, неколико пута је у протеклих пар година пакована у политичке програме који не могу да јој обезбеде успех. Они то не могу делом зато што су окренути прошлости, исправљању "кривих Дрина" из протеклих пола века, а делом зато што се исцрпљују у пуком негирању постојеће власти. Први такав концепт, који обележава чак прве две године опозиционог деловања у вишестраначкој Србији, назвао бих покушајем успостављања антикомунистичког консензуса. По узору на наше источноевропске суседе, неки људи су код нас поверовали да се на антикомунизму, зачињеном са мало фолклора, може енергија протеста ефикасно организовати у добитну политичку комбинацију. То се, на жалост, није десило. Знатан део људи који код нас жели промене, не жели да се оне спроводе под заставом антикомунизма. Ти људи су равнодушни према комунизму, па тако и према антикомунизму. Када је овај концепт пропао, био је замењен концептом "тамо власт овде опозиција". Веровало се да ће сталним причама и доказима да је власт лоша - опозиција аутоматски да постане популарна. Значи, опозиција највећи део времена није говорила о себи, него о власти, и тиме је код народа само појачала већ ионако уврежену слику о свеприсутној и омнипотентној власти. Морамо да изађемо из ових погрешних концепата промене. Воља у народу за промене постоји, ствар је у томе да се понуди платформа која је истовремено довољно радикална, довољно окренута будућности и довољно реалистична. Та платформа, то је концепт будуће Србије.

Људи не могу да одустану од наде да ће им бити боље. У Србији има довољно људи који се надају, и код којих је нада јача од страха да би могло бити и горе него што јесте. Само странке могу да аргументовано покажу да би држава могла да функционише у одбрани интереса већине, а не само привилеговане мањине, такође, да би привреда могла да постане успешна, а са њом и бројне породице које зависе искључиво од месечне зараде. Људи се надају да би нешто позитивно могло да се догоди. Ту наду треба ојачати конкретним програмима.

Ништа није тако опасно и тако отровно као песимизам. Интелектуално преобучени песимизам појављује се као цинизам, иронија, различите врсте нихилизма, у смислу "сви су они исти", "ништа се овде не може променити", "овај народ није ни заслужио боље" и слично. У сваком човеку постоји нада и страх. Питање је само у томе да ли ћете подстицати једно или друго. Људи најискреније желе да Србија поново постане нешто позитивно, нешто вредно и успешно. Али, ако их власт свакодневно убија у појам, ако им сугерише да треба да буду срећни што овде не бесни рат и што су живи, наравно да ће страх од ризика да повремено преплави наду и жељу за промене.

Данас ја више нисам претежно политички аналитичар, него сам у потпуности учесник у политичким догађајима. И то учесник који целокупну енергију улаже у концепт промена. Када не бих чврсто веровао да ће промена бити, и то фундаменталних и убрзо, не бих могао да будем на месту на коме јесам. Србија мора поново да постане нешто. Најпре у региону, а онда и у европским размерама. Услов за то су корените реформе. Треба нам ново слободно предузетништво, за које постоје и људи и мотивација, али за које нема системских услова. Треба нам нови концепт државне управе. Државна управа, укључујући владу и министарства, мора да функционише као модерно предузеће. А то значи, према начелима резултата, ефикасности, штедљивости, коришћења најсавременијих информационих система. Треба нам реформа школског система, здравства, пензионог осигурања. Лакше би било навести оне области којима не требају суштинске промене. Србији треба нова политика. То је, између осталог, порука политичких анализа које су сада сакупљене у овој књизи.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]