Зоран Ђинђић

Они померају брда

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, мај 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Политичка сцена у Југославији све више подсећа на циркуски шатор. Гутачи пламена ту се надмећу са кротитељима звериња, а приучене акробате преврћу се у ваздуху, глумећи лакоћу и спонтаност. На оним деловима политичке позорнице где се одвија предизборна кампања публика не стигне ни да затвори уста од силних узбуђења која се смењују у све луђем ритму. Да би привукли пажњу и симпатије, наши политички илузионисти спремни су чак и на то да запале праву ватру, пусте на сцену праве звери, и уклоне сигурносну мрежу испод жице по којој иду. Малим мајсторима неопходне су велике нумере, јер је одважност, а не знање, њихов главни адут.

Наравно да не можемо политичарима сматрати оне који ваде голубове из шешира, оне који једним потезом свог чаробног штапића померају границе и народе, историјске епохе и цивилизацијске токове. Гледаоци то, без сумње, воле, али то није политика. Ако политика има било какве везе са "маневрисањем унутар оног што је могуће", онда ови наши аквизитери немогућег озбиљно угрожавају елементарне претпоставке политике. Не само тиме што се обраћају ирационалним слојевима личности, него пре свега тиме што прекидају везу између политике и реалности, што мит потурају уместо живота.

Највећи број ових илузиониста су комунисти, бивши и садашњи. Ирелевантно је то да ли су у мистеријама учествовали у генералској униформи, као писци новинских памфлета или као марљиви партијски чиновници. Сама везаност за мит одвајала их је од реалности, и тиме, од стварног бављења политиком. То што су свој комунистички мит сада заменили митом "народа" (хрватског, српског или словеначког) мало мења на ствари, јер ствар није у садржају мита, него у његовој структури, у његовом нужном поништавању реалности.

Све ово је добро познато, а и није претерано занимљиво. Ако бисмо упоређивали иконографију српског и хрватског "националног препорода" резултати би били прилично пикантни, али општи сазнајни добитак прилично мршав. Досадно низање клишеа, излизаних ресантимана и павловљевског условљавања. Радикално морализовање политике, које се у комунистичком покрету одвијало као тријумф "класне свести" над "класним" и сваким осталим "бићем", налази свој природни наставак у морализаторској кукњави над "судбином" свог народа, "издајом" и "завером" од стране других народа и Европе у целини. Једина разлика је у томе што је општа атмосфера тамо била оптимистичка, а овде је херојско-песимистичка. Остарело се.

Какву улогу у свему томе имају интелектуалци и писци, људи који су се изненада обрели у политичком пољу, док је њихова професија, оно што знају да раде, окренута имагинарном и фантастичном, једном речју, немогућем? Да ли су они само једна нова нијанса сиве боје у општем сивилу, па чак можда и фактор који продубљује кризу? Јер, ако сам кризну сцену описао као незадрживо ширење политичког илузионизма, зар професионални илузионисти, интелектуалци и писци, неће својим уплитањем у политику само повећати збрку и отезати разликовање између мита и стварности?

Да бисмо разумели далекосежност овог питања, морамо се окренути Источној Европи. Једнозначније, и у чистијем облику него у Југославији, тамо су интелектуалци и писци окупирали политичко поље и сада диктирају правила понашања. Као посланици у парламентима, или чак као председник државе. Тешко можемо поверовати да су они вољним чином, рационалном одлуком, престали да буду интелектуалци и писци, и да су постали политичари, дакле, мајстори "оног што је могуће". С друге стране, сасвим неправедно би било њихово мешање у политику прогласити једноставним рецидивом комунистичког морализовања политике. Јер, ако ништа друго, упоређивање са Југославијом нам показује да није свако морализовање политике исто, и да Хавелово председниковање нема много сличности са политичким ангажманом наших лидера. Дакле, нема сумње да је посреди суштинска сличност, али и суштинска разлика.

Овај парадокс бићемо у стању да расветлимо само ако се вратимо изворнијем питању. Како је дошло до тога да интелектуалци и писци уопште уђу у политичко поље? Није реч о томе да су они то хтели, него да су то могли. А сличност догађања у источноевропским земљама довољно јасно показује да ова моћ није резултат индивидуалних мотива, него природе самих система. Шта је то у природи социјалистичких система што интелектуалцима и писцима даје политичку проходност, чак до највиших државних функција? Такође, да ли постоји неко упутство за употребу те моћи, које би спречило њено брзо трошење, или чак изопачавање?

Основни појам у овом контексту јесте категорија поверења. Поверење је општи медиј преношења информација. Почев од елементарног нивоа опажања, где имамо поверење у "свет" као скуп присних и упознатих ствари. Тај "свет" је позадина на којој пратимо кретање неке нове ствари или збивања. Када таквог поверења не би било, када не бисмо били сигурни у погледу понашања ове "позадине", када бисмо се увек изнова морали питати да ли ће и сутра сванути дан, да ли ће вода тећи а камен и дрво остати на свом месту, живот би се претворио у хаос. Не бисмо могли бити уверени да се иза фасада налазе зграде, веза између садашњег и будућег тренутка била би на неиздржив начин прекинута.

Поверење у политици игра сличну, конститутивну улогу. Можемо је тривијализовати и назвати "навиком", али то не мења ништа на ствари. Политика је могућа само ако имамо довољно разлога да верујемо да се иза фасада заиста налазе зграде. Ако то морамо да у сваком новом случају проверавамо, политички живот долази на ивицу хаоса.

Социјализам се одликује тиме што је уклонио поверење из политике. Између политичких програма и стварности ту је прекинута свака веза, а евентуална предвидивост политичког збивања почива на механичкој каузалности, а не на природном посредовању између намера и деловања. Деловање политичара било је координисано из неких других "централа", а понајмање из спонтаног живота као природне подлоге сваке активности. Политика је ту непосредно негирала живот. Ова друштва су могла да опстану с ову страну хаоса само зато што је политика у целини била ирелевантна за њихово регулисање. Није важно што немамо поверење и у то да ли су нам ланци за снег у реду, кад је ионако лето!

Међутим, лето је у међувремену прошло. Друштво је доспело у такву констелацију да су неопходна политичка средства за његово регулисање. Ланац информација, који је "централу" механички (а то значи репресивно) повезивао са сегментима друштва, прекинуо се. Терет друштвене интеграције по природи ствари се пренео у поље политике као јавне, а то значи комуникативне делатности. Поцепану мрежу колективног деловања требало би поправљати тамо где је то деловање најопштије, где је најмање оптерећено партикуларним "материјалом", дакле, у сфери политичке комуникације. То је лакше рећи него учинити. Јер, у политици, испражњеној од поверења, није могуће успоставити везу чак ни између декларисаних намера и деловања, а да не говорим о повезивању више деловања! Људи који су у социјализму на основу искуства научили да се иза фасада не налазе куће, не желе да своје трошне избе мењају ("на поверење") за те обећане станове. И потпуно су у праву.

Један од могућих излаза из овог очигледног ћорсокака је у томе да дефицитарно поверење буде у политичку сферу унесено извана. Дакле, да људи који су у некој другој делатности стекли поверење, уложе сада своју личност као залог за то да ће одржати обећања која дају у предизборној кампањи. Да се комунистима не може веровати на реч, то сви знају. Међутим, такво знање је негативно, оно није разлог за учествовање у политици, него за апстиненцију. А коме се може веровати на реч? Пријатељима, провереним суседима, људима који су стекли углед савесно обављајући своја занимања. То су све редом везе из приватног живота, јер у њему се, без обзира на политичку пустињу која нас окружује, поверење свакодневно производи и регенерише. Са приличном сигурношћу знамо коме можемо позајмити новац и од кога можемо очекивати подршку.

Проблем је сада у томе што се политика у сложеним друштвима не може изградити на овом приватном поверењу. Наше пријатеље и суседе познаје врло ограничени број људи. Они који их не познају неће бити спремни да им укажу бланко поверење. Осим тога, како извршити селекцију између наших и бројних туђих пријатеља и суседа? У приватном животу је поверење увек конкретно, што је залог поузданости, али и препрека за евентуално политичко уопштавање.

Постоји и једно конкретно опште поверење. Њега имамо према људима који се баве јавном делатношћу, али не као функционери институција, него као "слободни стрелци", под знаком свог личног имена. То су, пре свега, књижевници и писци, а у мањој мери и јавно ангажовани интелектуалци. У својим наступима они не користе плурал, не ослањају се на ауторитет организација или група. У посттоталитарним друштвима, у којима се јавни политички простор потпуно испражњен од поверења, а која су претерано сложена да би се изграђивала на приватном поверењу, настаје функционална нужност за укључивање писаца и интелектуалаца у политику. Поверење које људи имају у Хавела или Ћосића није ни сасвим јавно, али ни сасвим конкретно индивидуално. Тиме су они изузети из општег распада официјалне јавности, али нису осуђени на регрес у мале кругове приватног поверења. Трансфер неполитичког у политичко поверење овде се извршава посредством личне историје, биографије која умањује ризик да ће поверена моћ бити злоупотребљена.

Тренутно се налазимо у фази овог трансфера. Писци и интелектуалци, и уопште људи који су углед стекли изван владајућих политичких институција, улажу тај углед као залог за искреност својих политичких програма и обећања. Чак ни највећи скептици не могу да сумњају у равноправност размене. Јер, зар би Хавел заиста ризиковао своје животно дело, да не верује безрезервно у властити политички програм?

Проблем се, међутим, појављује на другој страни. Мислим да без даљњег можемо поверовати у искреност највећег броја политички ангажованих писаца и интелектуалаца у Источној Европи и Латинској Америци (касније вероватно и у Африци, и уопште, у земљама које напуштају тоталитарни вид политике). Нема разлога да ламентирамо ни над опасношћу од стварања харизматских вођа. Начело лидерства није неспојиво са демократијом. Проблем је у структури поверења као темељу те политике. Да ли се политика трајно може организовати на оном типу приватно-јавног поверења помоћу кога су писци и интелектуалци успели да бар на тренутак зауставе општи распад јавног живота? Да ли ће вера у "доброг човека" Хавела издржати под притиском конкретних грешака и неуспеха, својствених свакој политици? И колико дуго ће издржати?

Политика је, као и приватни живот, изградила густу мрежу механизама за амортизовање погрешних одлука, и за очување поверења упркос конкретним неуспесима. Механизми којима политика то ради јесу институције, а пре свега институције за непринудно успостављање сагласности. Као инфраструктура политичког деловања, оне нису спектакуларне, и највећи број њихове активности одвија се у парламентарним секцијама, ван медијске пажње. Прецизно институционализовање доношења и контроле спровођења политичких одлука представља једини трајни извор политичког поверења.

Писци и интелектуалци, који су тријумфално ушли у политику и једним потезом вратили дигнитет овој делатности, биће у стању да само кратко време послују на основу ван политичког кредита, тј. уз ослонац на свој лични углед. Већ прве дискриминаторске одлуке (а оне су нужне, јер политичке одлуке увек неког привремено дискриминишу) окрњиће тај кредит. Започеће драма вртоглавог трошења главнице, драма у којој ће на крају сви изгубити.

Постоји само један излаз. Огромно поверење, које писци и интелектуалци као свој улог уносе у политику, може да буде искоришћено за убрзано стварање политичких институција као трајних извора политичког поверења. А то значи: начин политичког деловања нових актера и лидера морао би бити такав да подстиче одговорност и рационалност, да демистификује и спушта на земљу, хлади подгрејане емоције и одбацује политички илузионизам. Једном речју, писци и интелектуалци морали би да делују супротно начелима властите професије, у којој владају метафоре, а не прагматски интереси.

Није сасвим случајно што се највећи број југословенских писаца и интелектуалаца у политици укључио под фирмом заступања етничких програма. То је најједноставније, то изискује најмање интелектуалног аскетизма. У својим предизборним кампањама они једноставно могу да препричавају нова поглавља својих романа. А пошто је у пишчевој фантазији све могуће и дозвољено, и они померају брда, обећавају ход по води и приближавање тренутка истине. Уместо да су писци постали политичари, политика постаје литература, са дражима фикције, али и са свим њеним ризицима. Писац може да у романима прети и убија без одговорности. Резултат његове слободе је у најгорем случају лош роман. Писац као политичар има сасвим другачију одговорност. Понесен неполитичким, личним и неселективним поверењем публике, он долази у опасност да побрка две области живота. Такво бркање биће фатално за будућност политике у нашој земљи. Пројект култивисања политичке пустиње, коју је оставио комунизам, лако може да заврши као тријумф принципа корова. Наравно да је бујање корова оптички бескрајно занимљивије од монотоније песка, као што су националистичке сеансе права забава у односу на досадне комунистичке конгресе. Међутим, упркос оптичким разликама, постоји и суштинска сличност међу њима: ефикасност у гушењу култивисаног растиња.

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]