Зоран Ђинђић

Увредљива ароганција власти

Оригинално објављено у: Став, Нови Сад, мај 1990; прештампано у књизи: Зоран Ђинђић: Србија, ни на Истоку, ни на Западу, Нови Сад, Цепелин, 1996.

Тријумфални поход Председника Председништва СР Србије по Јужном Банату резултирало је једном важном поуком: за Србију је најзначајније то да је има! Додуше, они чије памћење сеже бар три године уназад, знају да је овај амбициозни програм такорећи дневни политички бестселер. До те мере да се морамо упитати, да ли је за Србију уопште било шта друго значајно, осим то да је има? Фасцинирани чињеницом да Србије има, наши властодршци немушто упиру прстом у ту "чињеницу", очекујући да сви беспоговорно учествују у ритуалу, а они који се само преместе са једне ноге на другу, они који "чињеницу" погледају из другог видног угла или са другог одстојања, по кратком поступку постају богохулници и "пета колона". Ако се чудни ритуал још неко време продужи, грађани Србије почеће да личе на становнике фантастичног Маркесовог села, који су, постепено заборављајући називе ствари и њихову употребу, своју комуникацију свели на само једну реченицу, "Бог постоји". Наш официјелни политички језик опасно се приближава редукцији на једну тврдњу: Србија постоји.

Арогантност овог митског инсценирања састоји се, између осталог, и у томе што нико други до чланови комунистичке партије себе представљају за бескомпромисне браниоце "државног интереса". А у комунизмима свих врста ма како они били реформисани државни интерес је увек само средство и функција идеологије, а никада вредност и циљ. Због тога треба бити веома скептичан према раноапсолутистичком декору наших реформисаних комуниста. Када кажу да је "изнад свих питања интерес државе Србије", а при том не мање енергично инсистирају на комунистичком обрасцу политике, онда су побркали радње из два различита филма, из две потпуно одвојене приче, чак две супротстављене цивилизације. У једној, грађанској, која почиње раним апсолутизмом и довршава се француском револуцијом и уставноправном државом, држава је схваћена као надкласна, а поготово надстраначка творевина. У другој, социјалистичкој, која почиње октобарском револуцијом а довршава се у "реалном социјализму", држава је инструмент једне класе и једне партије.

У овом светлу треба процењивати и изненада пробуђену љубав српских комуниста за државу. Наравно да нико нормалан неће оспоравати да је држава услов политичке заједнице. Међутим, намеће се питање, када смо ми, и чијом заслугом, изгубили тај услов? Да ли су можда антикомунисти оставили Србију без државе, па би смо сада требали да славимо комунисте, јер су јој они вратили државу? Ствар слично стоји и са фамозним историјским "Не". Слушајући данашња самохвалисања човек би помислио да су историјско "Да" Стаљину рекли неки некомунисти, па су комунисти имали много тешкоћа да тај погрешни савез раскину.

Чињеница да Србије има уопште није тако запањујућа да би било сувишно питање: на који начин је има? Ако је за некога уставно конституисање српске републичке државности пре годину-две дана могло и бити циљ који не захтева даље прецизирање, данас то не може бити случај. Дакле, оставимо по страни утврђивање примата који "интерес државе Србије" има над "свим другим питањима", и позабавимо се тривијалним проблемом. Како се, под претпоставком да се сви слажемо у погледу поменутог примата, уопште утврђује шта је садржај интереса "државе Србије"? Ко и на који начин одлучује о томе?

Одговор на ова питања изгледа логично: "У Србији ће бити онако како одлуче грађани Србије". Међутим, недостаје само један детаљ. Како ће грађани Србије одлучивати о томе "како ће у Србији бити"? Поздравним телеграмима, на улицама и трговима, путем "Одјека и реаговања"? Или преко својих слободно изабраних представника, у плуралистичком парламенту, у коме би се политичка обећања памтила, а њихово неиспуњавање водило губљењу моћи?

Дошли смо до тачке у којој није више могуће прикривати противречност између комунизма и државе. Када кажу "држава", присталице комунистичке идеологије немају у виду неку надстраначку ствар, неку ствар која је сувише значајна да би била у надлежности само једне друштвене групе. Када кажу "државни интерес" њима не пада на крај памети да се до садржинског одређења тог интереса долази усаглашавањем различитих друштвених актера, који по правилу имају различита виђења општег интереса, али чија је виђања могуће усагласити путем демократских процедура. Због тога је парламентаризам за њих само фасада коју ће декларативно прихватити, истовремено је дезавуишући. Они начелно немају ништа против неистомишљеника, само нека ти неистомишљеници не покушавају да се мешају у расправу о томе ко и на који начин одређује "државни интерес". Покушају ли то, онда они "увлаче грађане у међусобни сукоб" и тиме угрожавају "државни интерес"! Није тешко приметити да је "јединство" употребљено као аргумент против демократског успостављања јединства. Наиме, ако демократско успостављање јединства за своју претпоставку има разлике, па тиме и сукобе мишљења, уверења, политичких пројеката, онда демонизовање разлика у име јединства не значи напросто љубав за јединство, него љубав за сасвим одређени тип јединства. За такво јединство које је унапред дефинисано, прописано, наложено. Оно није резултат разлика, оно је стање које претходи свим разликама и које спречава њихово испољавање.

Фиксација за објективистичку димензију "јединства", за чињеницу да "Србије има", на нужан начин произилази из карактера тог јединства, из његове недемократске суштине.

Када све противнике ове суштине оптужује да су противници јединства као таквог, комунистичка власт показује да није разумела оно на шта се стално позива, наиме, да није разумела шта значи "државни интерес". Иначе би знала да осим њеног репресивног постоји и неко друго јединство, у коме су разлике усаглашене и омогућене. Знала би да су демократска друштва снажна због тога што представљају флексибилну комбинацију разлика, а не зато што сву власт гомилају у једну тачку. Тиме што под фирмом државног јединства учвршћују апсолутну власт своје партије, српски комунисти за Србију предвиђају неку врсту лажног парламентаризма по узору на послератне "народне демократије" (Пољска, ДДР,...). Пошто су откупили сва ауторска права на патриотизам, они мирне душе могу све своје конкуренте да прогласе " издајницима свог народа". Тријумфални поход њиховог шефа по Јужном Банату оставио је за собом низ формулација које указују у том правцу, а које треба још само разрађивати и конкретизовати. Јер, ни сва "пета колона" није иста. Међу њима има оних који су Србију продали Западу, има и оних који воле Русију, а понеки показују сумњиво разумевање за проблеме Албанаца у Србији и Југославији. Вероватно би се нашао и неко ко сматра да у једној демократској Србији мора много јасније да буде осигуран статус етничких мањина. Дакле, све те "издајице свога народа" треба категоризовати и појединачно обрадити. Или српски комунисти верују да су, попут њих, и њихови противници јединствени, и то као израз светске завере против српског режима који, и поред његових чистих намера, нико не разуме? А можда се напросто ради само о томе да им је бескрајна ароганција власти одузела смисао за реалност, па су увређени и збуњени сваки пут када се сударе са тривијалном чињеницом да то што се тренутно у Србији догађа има мало везе са демократијом, ма како широко схватили ову реч?

// Пројекат Растко / Историја //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]