Biografija
Nagrade
Intervjui i clanci
Virtuelna galerija
Linkovi
Kontakt
Agencija

 

English

 

Milinko Stefanovic, fotograf

 

Радош Гачић, историчар уметности

"ДЕН – фото"
(или повратак фотографији)

Текст за каталог изложбе Милинка Стефановића
Горњи Милановац, Кућа норвешко-југословенског пријатељства, 18. април - 20. мај 1992. и Чачак, Галерија народног музеја, јун 1992.
Издавач: Дечије новине, Горњи Милановац, 1992.

Горњи Милановац нема традицију када је у питању бављење фотографијом, односно фотографском уметношћу. То не значи да је неће и створити јер за то постоје реалне основе, постоји ентузијазам групе младих људи који су се окупили у недавно формираном Фото-клубу "ДЕЧЈИХ НОВИНА" – ДЕН ФОТО и постоји идеја водиља око које су сви они окупљени решени да истрају и успеју.

Горњомилановчани су одавно спознали фотографију као изузетно значајну област првенствено документарног, а затим и визуелног начина изражавања оптичких мисли и осећања. У сад већ далеком међуратном и послератном добу у Горњем Милановцу је живела и стварала ДОБРИНКА ЂОРЂЕВИЋ, жена фотограф, потомак знамените уметничке породице чији је родоначелник био познати градитељ Настас Ђорђевић. Много је фотографија и фотографског материјала оставила иза себе, из живота таковског и рудничког краја. Бројни историјски записи оком камере, који се данас чувају у приватним архивима, сведоци су бурних ратних времена и потврда високог професионалног нивоа фотографског стварања Добринке Ђорђевић, која је данас као уметнички фотограф помало заборављена.

Давно започето фотографско деловање Добринке Ђорђевић наставља у данашњим условима новоформирани Фото-клуб ДЕН-ФОТО. Наставља га група заљубљеника у фотографију, који су одавно ушли у свет фотографске уметности и већ остварили запажене резултате на савезним и међународним изложбама.

Овога пута они желе да суграђанима и широј фотографској публици, кроз рад свога клуба и стваралаштво неколико еминентних српских фотографа, прикажу актуелни тренутак савремене фотографије.

Изложба Милинка Стефановића је прва самостална, ауторска изложба коју ДЕН-ФОТО организује у Горњем Милановцу.

То је и сусрет са једним професионалним аутором, мајстором фотографије Фото савеза Југославије, и уредником фотографије у ревији "ДУГА". Желећи да на овај начин допринесу популаризацији фотографске уметности, ДЕН-ФОТО и аутор, уложили су много труда у циљу стварања једног оригиналног и аутентичног доживљаја.

Изложба Милинка Стефановића отуда је само почетак нашег Фото-клуба који ће и у наредном периоду низом изложби високог квалитета, покушати да извуче Горњи Милановац из фотографске провинцијалности.

Радош Гачић, историчар уметности

Зоран Богавац

О сусретању
(а о фотографији ни реч)

Текст за каталог изложбе Милинка Стефановића
Горњи Милановац, Кућа норвешко-југословенског пријатељства, 18. април - 20. мај 1992. и Чачак, Галерија народног музеја, јун 1992.
Издавач: Дечије новине, Горњи Милановац, 1992.

 

Фотографија је, можда, само могућност сусрета оног који је видео и оног који гледа.

Ако је фотографија збиља само могућност, једина, сусрета оног који је видео и оног који гледа, онда – уместо да пишем оно што се овим поводом пише (предговор, критику, здравицу) - могу да опишем један другачији сусрет.

-У режији господина Случаја, Милинко, тада још млад фотограф, срео је на улици бакицу седе косе и живих тамних очију, ОЧИЈУ КОЈЕ ВИДЕ. Било је то као сусрет унука и баке. Милинко је тек требало да снима, да излаже, да објављује. Добрила је, још пре рата, снимила, изложила и изобјављивала оно што јој је било дато да сними, изложи и објави. И више не снимам. Технику је разделила, распродала... Сачувала је само један апарат: стари "Контакс".

"Тај апарат вам је сигурно успомена на све што сте урадили?" – питао је Милинко.

"Не", рекла је Добрила, "он ми је успомена на оно што сам могла да урадим, а нисам урадила. На оно што је тај апарат могао, а ја нисам постигла.

Милинко ми је после наглашавао ту реченицу ("оно што је тај апарат могао, а ја нисам постигла") и онда морао да ми објашњава да је "Контакс" имао сјајне објективе, и како је тајна доброг објектива у распореду кристала, и како су некада стакла за објективе морала да "одлеже" бар три године, и како се сматрало да је то најкраће време потребно за "зрење кристала!", а онда сам се запитао – зашто је то толико важно?

Онда ми је Милинко рекао:

(1) КАД СНИМАШ ПОСТОЈИ МОМЕНАТ
У КОМЕ ГЛЕДАШ
А НЕ МОЖЕШ ДА ВИДИШ

(2) ПОСТОЈИ БЛЕСАК
ТРЕНУТАК СПОЗНАЈЕ
ТАМО НЕГДЕ ИЗА ОКА

(3) А ПОСТОЈИ И
ТРЕНУТАК ЗАУСТАВЉАЊА

Тако ми је објаснио како је једини проблем, истински проблем фотографије ВРЕМЕ: тренутак када гледаш а не видиш, други тренутак МЕНТАЛНОГ БЛЕСКА, и тренутак заустављања.

ТО ШТО ВИДИШ МОЖЕШ ДА СНИМИШ САМО ПРЕ НЕГО ШТО СЕ ДОГОДИЛО

Видети значи гледати унапред.

И зато стакло доброг објектива мора да зри, распоред кристала мора да буде савршен да би време између менталног блеска и заустављања било "нулто" и зато стари "Контакс" може увек да буде само подсећање на оно што се могло а није се постигло, и зато стари фотографи имају "очи које виде".

Ако је око само један органски фото-апарат, онда и ова неколицина изложених фотографија, пре свега сведочи о "времену зрења" које је било потребно Милинковом "оку које види", да се у њему сталоже неки мистични "кристали".

Верујем да је публика, да смо ми који гледамо фотографије, објављене али на зидове окачене, страшно потребни фотографима. Само их ми који гледамо а не видимо, можемо помирити са њима самима. Свесни своје људске несавршености (зрење за кристале је старење за око) фотографи сигурно мрзе своје слике (несавршене) и своје објективе (савршене), зато што воле само оне, никад на филму забележене слике, КОЈЕ СУ ВИДЕЛИ, пре него што је мозак издао наредбу, нерв пренео струју, мишић повукао прст, дугме апарата окинуло, зрак светла прошао кроз зрели кристал, и зауставио се, алхемијско-хемијским ритуалима затим пренет на папир, и сујетно окачен на зид.

Они знају која је разлика "гледати" и "видети". Да би време било заустављено, потребни смо ми који наивно верујемо да је фотографија заустављање времена (прошлост) а не антиципација у времену (будућност).

Толико, поводом једног сусрета оног који је видео и нас који гледамо, од мене који не волим предговоре, поговоре, осврте, рецензије и сличне речи које су поводом изложбе пишу и говоре, који верујем да о фотографији није могуће писати, који слутим да је "јевтиније" волети туђе фотографије него се заплитати у чаробњачке работе заустављеног времена, које човек звани фотограф својим животом плаћа.

Зоран Богавац

 

[ Биографија | Награде | Интервјуи и чланци | Виртуелна галерија | Линкови | Контакт | Агенција ]
[ English | Српски (Латиница) ]