Милинко Б. Стефановић

Поклоњење Зораново

Слово о изложби „Хиландарско благо“ Зорана Пургера

Слово о изложби „Хиландарско благо“ принетој у славу Светог Саве Српског лета Господњег 2003. из молитвеног дела мајсторске радионице господина Зорана Пургера, фотографа параћинског

У нама, мирјанима, приступити на тло Свете Горе и проћи пут Перивојем Пресвете Богородице који од цркве Светог Василија на мору води до Хиландара, буди се несазнајно чувство недостојних криваца који газе пређим стопама Светих, моћних, Богоугодних и умнијих и достојнијих од нас грешних.

Жудно журећи Светилнику Православља, Светосавља и Српства очекујемо да молитвом пред иконом Пресвете Богородице Тројеручице у тежњи ка Богопознању, чистим срцем оперемо, уз донете грехе, и грехе својих недостојних стопа. У страху, невешто, а свесрдно смерно препуштамо да се пре нас поклони неко од лаика, е да бисмо се приучили и пред Богомладенцем и Пресветом удостојили приклона и целива.

Молитвено приклоњени челом на камен задужбине Светог краља Милутина, наслућујемо да се испод нас отворио потмули и тамни понор којем смо овде донели, ношени хаотичним збиром нагомиланих знања и стремљења, заслепљујуће бљештавим снопом који никада није преломљен кроз Зеницу Светосавља.

А, прозор на своду, под Небом Сведржитеља, осенут вуче у бескрајно чисту белину окрепљености у вери да смо, ипак, корачили први корак на Осмовековној Стази Светосавља ка искреном Богопознању, ка насушном охристовљењу.

Потом, нескренутог погледа са иконе Пресвете, бирамо најтамнији кутак у храму - у дечјем страху од сопствене речи, себично обливени незаслуженом љубављу која распламсава слабо скривену гордост. Гордост да смо у загрљају духовног оца свих Срба, равноапостолног Светог Саве, првог архиепископа Српског, и да смо у Српској духовној колевци која се једина непрекидно њиха као наше духовно светило, да ћемо из колевке гордо изаћи као - ХИЛАНДАРЦИ. А грешну гордост нам препокрива страх да ћемо премного однети у замену за слабу духовну снагу са којом приступисмо.

Самеравамо се са запамћеним речима Св. Јована Дамаскина у славу Пресвете и славу светих икона, и знамо да је наш страх искрен, јер су нам вера, молитва и речи преслабе.

И, узалуд гушимо жељу да превелики терет Милости понесмо да би је поделили са ближњима и инима. Слабој духовној снази призивамо у помоћ и сва донета знања, вештине и дарове да бисмо достојно понели незаслужени делић Хиландарског Благослова. Дубином неисказаног бића, заветујемо се да ћемо све да поделимо то што слабим снагама ипак можемо однети. А, знамо да нам остаје молитва Свевишњем, да нас по великој Милости Својој, поново, и поново врати као оснаженије чедо Светосавског народа и утврђеније у снази вере Православне.

Брзо промину године, па и десетлећа, по Милости се умноже ходочашћа, а страх да смо недостојни да поделимо заветовано - све је већи. Страх да наше слабе речи или сочињенија примеримо једној јединој капи воде из Бунара Светог Саве или зрну грожђа са Лозе Светог Симеона Мироточивог.

Тек опомене ближњих на нашу себичност и завет, са БЛАГОСЛОВОМ ХИЛАНДАРСКОГ БРАТСТВА, оснаже нас да победимо страх сведочења о неизрецивом.

Ево, господин Зоран Пургер је победио страх и изнео своје сведочење. Хвала свима који му помогоше, хвала и Зорану! И, делим са вама моју велика радост и захвалност што сам видео и што можете видети, врхунски приљежно и занатски беспрекорно урађене фотографије.

Оне му, као и свеукупној фотографској вештини чине част да се овај Богомдани дар може по снази занатске лепоте и исказане љубави примерити бројним неимарским занатима и вештинама чије одблеске нам донесе Зоран.

Од Зорана би било довољно да нас је овом изложбом само подсетио на уснуле у Христу велике Божије угоднике, старца Никанора Хиландарца и старца Симеона из испоснице Светог Саве у Кареји (Ораховици) и преко њих упутио да потражимо сопствене одговоре: Где смо данас и надаље на нашој осмовековној вертикали као деца правоверног народа Божијег?! Довољно је за оне који знају, а зна и моја маленкост, да су малобројни од многих били удостојени да фотографски посведоче њихово овоземаљско битисање, а да су велики духовници по њима знаним мерилима одлучивали ко је достојан тог сведочења.

Ако нам је удостојени мирјанин Зоран учинио је да пред отргнутим одблесцима честица Светогорског и Хиландарског блага са поносом гласно изговоримо да смо Срби и Светосавска деца, припомогао је да се раслабљенији него икада ослонимо на осмовековни, једини сигурни, наук непрекинуте вертикале нашег духовног бића.

Молећи од вас опрост што сам покушао да се овим речима изједначим са Зораном, братом у Христу и сабратом у фотографским искушењима, остајем у радосном убеђењу да је ова изложба Богоугодно дело.

На дан Светог Јована Крститеља и Претече,
лета Господњег 2003.

Милинко Б. Стефановић